Pasivnost kao životna filozofija

Kada zauzmemo pasivan stil života, sami sebi oduzimamo sopstvena prava i uvodimo sebe u ulogu žrtve. Pasivan stav podrazumeva nepriznavanje vlastite sposobnosti da donosimo odluke, brinemo o sebi i živimo u skladu sa vlastitim željama. Osoba koja je preuzela ulogu žrtve poriče odgovornost za sopstveni život. Ako neko nema odgovornost za svoje ponašanje, onda ne može ni da pogreši (što predstavlja kratkoročnu dobit) ali zato ne može ni da upravlja sobom i živi kvalitetan život (što predstavlja mnogo veću i dugoročnu štetu).

Zašto neki ljudi preuzimaju ulogu žrtve? Neki ljudi to čine iz straha a neki iz pasivne agresivnosti. Pasivna agresivnost je pasivan način da se izrazi nezadovojstvo, ljutnja ili čak osveta. Strah može biti snažan uzrok pasivnog stila življenja. Strahovi koje ljudi nisu u stanju da prevaziđu mogu voditi izbegavanju, povlačenju i posledično pasivnom stilu života. Čega se plaše osobe sklone pasivnosti? Uglavnom se plaše:

   Izražavanja osećanja (pre svega nezadovoljstva, ljutnje) – neizražavanje osećanja vodi u zatvorenost u sebe, još veći pad energije i umrtvljenost što povećava stepen pasivnosti. Osobe sklone pasivnosti plaše se da izraze svoja osećanja pre svega zbog straha od obacivanja ili osude.
   Odbijanja, neprihvatanja od strane drugih – osobe sklone pasivnosti veoma brinu da li će biti prihvaćene od drugih i teže da izbegavaju svaku vrstu neprihvatanja ili kazne. Oni smatraju da je odbijanje ili neprihvatanje užasno, nepodnošljivo iskustvo, koje “potvrđuje“ njihovu negativnu sliku o sebi.
   Neprijatnosti – izbegavanje neprijatnosti, pre svega nastale usled hroničnog strahovanja, frustracije i ulaganja napora neophodnog za ostvarivanje ciljeva. Osobe sklone pasivnosti imaju nisku toleranciju na frustraciju jer skriveno veruju da bi stvari u životu morale da se odvijaju lako i bez napora. Ovakav stav doprinosi da oni frustracije doživljavaju kao nesavladive i zbog toga često odustaju od ciljeva kada naiđu na prepreke.
   Narušavanja slike o sebi – osobe sklone pasivnosti pogrešno veruju da njihova slika o sebi zavisi od količine prihvatanja od strane drugih. Zbog toga oni imaju zahtev da se moraju dopasti drugima, makar to značilo i gubitak lične slobode. Osobe sklone pasivnosti često ne prave razliku između ljubaznosti i pasivnosti i nastoje da se uvek ponašaju u skladu sa etiketama „Ja sam fin“, „Ja sam učtiv“, „Ja uvek pomognem drugima“, „Ja sam neko ko se ne zamera nikome“ itd. Ova vrsta stava često vodi u neprirodno, izveštačeno ponašanje koje nije u skladu sa unutrašnjim, autentičnim željama i motivima osobe. Iako osoba sklona pasivnosti zapravo žudi za prihvatanjem, on/ona svojim izveštačenim, previše ljubaznim i pokornim ponašanjem često proizvodi suprotan efekat – da je drugi ljudi manje poštuju i zanemaruju njene želje, osećanja i potrebe.

Osobe koje zauzamaju pasivan stil života veruju da ih ova filozofija štiti od lične odgovornosti, mogućnosti da greše, odbacivanja i kritike. Pasivna osoba živi u staklenom zvonu i ponaša se izveštačeno jer nepriznaje svoje želje i osećanja. Dugotrajna pasivnost koja je postala stil življenja može dovesti do depresije, agorafobije i psihosomatskih tegoba.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Pasivnost kao društveno usvojen oblik ponašanja nas je dovela tu gdje jesmo.
Vodi nas i dalje.
Sve niže i niže.
Naša pasivnost.

Samo mi nju "njegujmo" i dalje.
Još ima zraka.
Pitanje je samo: Dokle?

 

Pasivnost smatram za nesigurnost osobe da iznese svoj stav, mišljenje, da teško
donosi važne odluke bojeći se neuspeha. Na mene takve osobe deluju iritantno.

Nisam pasivan.
Nije pasivnost za mene.  

Gdje i kada god zaključim da moje angažiranje može imati rezultata, evo mene. Djelujem kako znam i kako mogu.

Ako ocijenim da moj trud nema i ne može imati efekta, povučem se.
Ali to nije pasivnost.
To je zdravi razum.

Ne volim pasivnost ni u kom obliku..po meni su pasivne osobe spore i neodlučne..treba im podsticaj i motiv za sve.. doduše udala sam se za jednog takvog koga uvek treba dodatno stimulisati za nešto.. a kako umem sa njim da baratam..kažem da sve pasivno može postati itekako aktivno uz dodatnu i pravu motivaciju..

Treba pitati pijevce koji prvi zakukuriču.    

Filosofija Lao Cea...ispostavilo se promasaj za tadasnju Kinu.

ne talasaj 

Nikada nisam bila pasivna, takav mi je karakter.Naravno sam sam sto puta lupila
glavom o zid.Ali, to je cena.Otreznis se, razmislis "Sta bi " i ides dalje.
  Ne odgovaraju mi pasivne osobe, ni za prijatelja, ni za partnera.
  Zivot je jedan jedini, prozivi ga , Radi, Saznaj, Zabavljaj se, Putuj, Voli...

Pasivnost kao životna filozofija? Pa loša je to filozofija...
Ne treba biti ni agresivno aktivan...Treba naći pravu meru. Preduzimljiv kad treba, a ponekad propustiti druge i malo ih pratiti....
No biti stalno pasivan...nije baš nešto. To je pre svega odraz nesigurnosti, a ponekad i lenjosti.

ako nisi sposoban i ne veruješ u sebe pasivnost je rešenje. živiš kako ti ga drugi skroje, uvek možeš da nadješ krivca kad ti je loše i da mu hebeš majku. 

Događa vam se da pristanete na zahtev prijatelja iako vam uopšte ne odgovara? Da li vam je teško da kažete kolegi da obavi svoj deo posla ga često završite sami? Da li odreagujete u redu u banci ako se neko progura ispred vas? Da li u restoranu pojedete hranu koja nije odgovarajuća da ne biste pravili problem?



Možda niste dovoljno asertivni. Asertivnost je pojam o kojem sve češće možemo da čitamo u tekstovima popularne psihologije, a u području akademske psihologije poznat je od ranije. To je stil komunikacije koji nam omogućava da se zauzmemo za sebe, poboljšamo odnose s drugima, jasno kažemo “ne” kad je potrebno - bez osećaja krivice i postavimo granice. Asertivnost se odnosi i na otvoreno, iskreno i adekvatno izražavanje pažnje, nežnosti i zahvalnosti prema drugim ljudima, kao i primanje i davanje komplimenata.

PASIVNE OSOBE
Ljudi koji nemaju razvijenu veštinu asertivnog komuniciranja su nejasne ili pasivne u izražavanju želja. Izbegavaju konflikte jer ih to uznemirava. Na taj način zanemaruju ili stavljaju u drugi plan svoje potrebe u odnosu na one iz okoline, a kao posledica takvog ponašanja često se javlja anksioznost, nezadovoljstvo ili osećaj bespomoćnosti. Neki od uzroka za ovakvo ponašanje su strah da ne razočaraju drage ljude, neadekvatan osećaj odgovornosti za tuđa osećanja. U stvari sami ne poštuju svoje potrebe i svojim ponašanjem dozvoljavaju drugima da naruše ili povrede njihov lični prostor, šaljući poruku “ja nisam važan, drugi su važni”.
AGRESIVNE OSOBE
Sigurno u svojoj okolini imate barem jednu osobu sklonu ovom tipu komunikacije. Takve osobe izražavaju potrebe, osećanja i mišljenja na štetu druge osobe, dominiraju i verbalno su nasilne. Nameću svoja mišljenja, zahtevaju, insistiraju i nemaju preterano mnogo interesa za tuđa osećanja.
ASERTIVNE OSOBE
Za početak, važno je da jasno izrazite šta vam smeta. Ako nismo dovoljno jasni, vrlo su male šanse da se nečije ponašanje ili postupak koji nam smeta promeni. Ponekad mislimo da se stvari podrazumevaju, ali to nije istina. Okolina najbolje razume ako se izražavamo putem “ja-poruka”. Na taj način jasno navodimo konkretno ponašanje koje nas ugrožava, posledice tog ponašanja i osećanja nastala tim ponašanjem (“ja sam tužan”).

SD

Enigma ::

Kada zauzmemo pasivan stil života, sami sebi oduzimamo sopstvena prava i uvodimo sebe u ulogu žrtve. Pasivan stav podrazumeva nepriznavanje vlastite sposobnosti da donosimo odluke, brinemo o sebi i živimo u skladu sa vlastitim željama. Osoba koja je preuzela ulogu žrtve poriče odgovornost za sopstveni život. Ako neko nema odgovornost za svoje ponašanje, onda ne može ni da pogreši (što predstavlja kratkoročnu dobit) ali zato ne može ni da upravlja sobom i živi kvalitetan život (što predstavlja mnogo veću i dugoročnu štetu).

Zašto neki ljudi preuzimaju ulogu žrtve? Neki ljudi to čine iz straha a neki iz pasivne agresivnosti. Pasivna agresivnost je pasivan način da se izrazi nezadovojstvo, ljutnja ili čak osveta. Strah može biti snažan uzrok pasivnog stila življenja. Strahovi koje ljudi nisu u stanju da prevaziđu mogu voditi izbegavanju, povlačenju i posledično pasivnom stilu života. Čega se plaše osobe sklone pasivnosti? Uglavnom se plaše:

   Izražavanja osećanja (pre svega nezadovoljstva, ljutnje) – neizražavanje osećanja vodi u zatvorenost u sebe, još veći pad energije i umrtvljenost što povećava stepen pasivnosti. Osobe sklone pasivnosti plaše se da izraze svoja osećanja pre svega zbog straha od obacivanja ili osude.
   Odbijanja, neprihvatanja od strane drugih – osobe sklone pasivnosti veoma brinu da li će biti prihvaćene od drugih i teže da izbegavaju svaku vrstu neprihvatanja ili kazne. Oni smatraju da je odbijanje ili neprihvatanje užasno, nepodnošljivo iskustvo, koje “potvrđuje“ njihovu negativnu sliku o sebi.
   Neprijatnosti – izbegavanje neprijatnosti, pre svega nastale usled hroničnog strahovanja, frustracije i ulaganja napora neophodnog za ostvarivanje ciljeva. Osobe sklone pasivnosti imaju nisku toleranciju na frustraciju jer skriveno veruju da bi stvari u životu morale da se odvijaju lako i bez napora. Ovakav stav doprinosi da oni frustracije doživljavaju kao nesavladive i zbog toga često odustaju od ciljeva kada naiđu na prepreke.
   Narušavanja slike o sebi – osobe sklone pasivnosti pogrešno veruju da njihova slika o sebi zavisi od količine prihvatanja od strane drugih. Zbog toga oni imaju zahtev da se moraju dopasti drugima, makar to značilo i gubitak lične slobode. Osobe sklone pasivnosti često ne prave razliku između ljubaznosti i pasivnosti i nastoje da se uvek ponašaju u skladu sa etiketama „Ja sam fin“, „Ja sam učtiv“, „Ja uvek pomognem drugima“, „Ja sam neko ko se ne zamera nikome“ itd. Ova vrsta stava često vodi u neprirodno, izveštačeno ponašanje koje nije u skladu sa unutrašnjim, autentičnim željama i motivima osobe. Iako osoba sklona pasivnosti zapravo žudi za prihvatanjem, on/ona svojim izveštačenim, previše ljubaznim i pokornim ponašanjem često proizvodi suprotan efekat – da je drugi ljudi manje poštuju i zanemaruju njene želje, osećanja i potrebe.

Osobe koje zauzamaju pasivan stil života veruju da ih ova filozofija štiti od lične odgovornosti, mogućnosti da greše, odbacivanja i kritike. Pasivna osoba živi u staklenom zvonu i ponaša se izveštačeno jer nepriznaje svoje želje i osećanja. Dugotrajna pasivnost koja je postala stil življenja može dovesti do depresije, agorafobije i psihosomatskih tegoba.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

dok sam ja odrastao u mom društvu je pasivnost bila sramota. reci šta misliš, ne boj se. svi za jednoga, jedan za sve. vremena su se nažalost promenila. ljudi su postali takvi kakvi su. na dobro odgovaraju zlom, gledaju samo sebe i svoje uske interese. danas je ljudskost, empatija, vernost postala retkost.

zato mislim da je najbolje što se čoveka lično tiče biti borben i boriti se za svoje, a što se tiče drugih budi pasivan, ćuti na tuđu nepravdu, neka se svako snalazi sam za sebe.

normalno za mene, jedno mislim a drugo radim. 
i dalje ću za svoje društvo dati sve i na mene mogu računati uvek  bez obzira na cenu. i dalje ću probati da ispravim krivu Drinu ako ocenim da ima imalo šanse.

cena je cena a obraz je obraz. 

"Pametan način da se ljudi drže u pasivnosti i pokornosti jeste striktno ograničavanje spektra dozvoljenog mišljenja, ali dozvoljavanje žive debate u okviru tog spektra."

Noam Čomski


Ko je razumeo - shvatiće