Poštenije bi bilo da se ljudi dogovore

Poštenije bi bilo da se ljudi
lepo dogovore oko ljubavi.
Dobar dan – dobar dan.
Jeste li za ljubav – pa... može.
Odgovaraju li Vam nežnost i romantika?
Može malo, ali bez patetike, molim Vas.
Svakako. Šta želite kao poklon za rođendan?
Nisam odlučila... Daćete mi novac, pa ću sama kupiti.
Imate pravo, tako je praktičnije.

Kako tačno zamišljate našu ljubav?
Imam kod kuće zapisano, poslaću Vam mejlom.
Želite li da ljubav bude javna, ili tajna?
Mislim da nema razloga da je krijemo,
ali ni da se preterano hvalimo.
Šta mislite, koliko bismo trebali
da mislimo jedno na drugo?
Dnevno?
Nedeljno.
Dogovorićemo se.
Nemam običaj da trošim na to
više od pet - šest sati.
Dnevno?
Nedeljno.

Volite li često?
Zavisi od obaveza.
Leti više, duži su dani.
A noću?
Zaboga, moram nekad i da odmorim.
Da li je držanje za ruke suviše prisno?
Šta vam pada na pamet? Nismo deca.
Volite li poeziju?
Ha ha ha... U dvadesetprvom veku?
Hoćemo li rešavati nesporazume i nesuglasice?
Molim Vas, oboje imamo dovoljno problema i bez toga.
Ako ćemo i o tome da brinemo, onda nam ljubav ne treba.
Mislite li da ćemo biti uspešni?
Ne mogu vam unapred ništa reći,
pogledaću vaš CV, pa ćemo videti.
Simpatični ste, imate dobar pristup,
mislim da neće biti problema.

Molim Vas, pogledajte ono dvoje,
gledaju se kao da ništa oko njih ne postoji.
Pustite, svakakvih ljudi ima.
Zbog takvih nam je tako kako nam je.

Goran Tadić

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost
da nekoga kome si suđena
kazniš svojom ravnodušnošću.
Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.
Ne vredi se opirati
onome čemu se niko nije odupreo.
Dok trepneš postaćeš najlepša,
najdraža, najbolja, najsve
nekom najlepšem, najdražem,
najboljem, najsvemu,
žvrljaćete gluposti
po stranicama spomenara,
kao da vam je prvi put,
kao da vas niko nikad
nije povredio do srži,
kao da se niste zarekli
da vas niko nikad neće
povrediti do srži,
kao da znate šta radite,
kao da tako hoćete,
kao da se vi pitate,
a ne neko luđi od vas.
Volećeš, uprkos rešenosti
da nikad nikog nećeš voleti
onako kako si nekad nekog volela.

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može
kad si toliko lepa
(a lepa si koliko si voljena).
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,
nek’ drhti od treme kao da si joj prva,
nek’ strepi da ćeš jutrom nestati,
nek’ se potrudi da te nikad ne izgubi.
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.

Nikad nećeš biti bivša.
U misli bi mi, kao u san, dolazila
da me pitaš znam li zašto ne mogu da spavam,
jesam li konačno srećan tako sam,
da li znam da sam ti bio važniji od svega
i da si me volela više no što zaslužujem,
više no što me je iko ikada voleo,
pa bi se u srce spustila
da te želja mine,
da proveriš ima li koga,
da se prisetiš srećnih dana i noći
dok si u njemu stanovala,
da čuješ prazninu kojom je ispunjeno
i odjek neizgovorenih reči,
da proveriš da li i dalje drhti za tobom,
ili ne može da dočeka da zauvek prestane
da drhti od uspomene na tebe.

Nikad nećeš biti bivša.
U san bih ti dolazio da cvilim,
da objašnjavam, da te podsećam,
da molim da saslušaš,
da molim da pokušaš da shvatiš
da su moji ostaci koje si zatekla
jedva preživeli život,
da ne znaju za šta su krivi
onima kojima ništa nisu skrivili,
da ne veruju nikom,
da više ne umeju
i ne samo da ne umeju,
nego neće da vole,
za inat onima koje su voleli,
onako kako ih niko neće voleti,
da te pitam odakle ti snage
da me oživiš,
da me naučiš da ti verujem
i da pristanem da te volim,
lepše no ikoga,
za inat onima koje sam volelo,
onako kako ih niko neće voleti.

Nikad nećeš biti bivša.
Budućih za mene nema.
Naslušao sam se zakletvi i obećanja.
Ne želim nikom zlo,
ali neka nekog drugog
sustigne ljubav kakvom sam bio voljen.
Malo mi je budućnosti ostalo
da bih je protraćio poluživotom
kakvim sam umirao dok te nisam sreo.

Bolje ću od tebe proći –
meni je tebe dao da za tebe živim dok sam živ,
a tebi mene da za mene živiš i kad ostaneš bez mene,
pa tako ni ja tebi nikad neću biti bivši.

Izdiktiraš mi stihove i nestaneš,
kao da treba da mi je dovoljno
to koliko si se u njima ostavila.
Malo bi mi te bilo i da si ostala.
Nakupilo se mene u meni,
a mnogo mi je mene i bez mene,
radije bih da si ti u meni umesto mene,
sa tobom bih umeo da budem srećan.
Izdiktiraš mi stihove i nestaneš,
a ja se pravdam da sam svojim očima video
koliko si lepa, samo ne mogu da dokažem,
jer slova tek malo na tebe liče.
Najlepše i najvažnije si ponela sa sobom.

Zažmuri

Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.

Pola pesme

Idem ja sada. Ostani gde si,
sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka
i manuti i tebe i sebe ćorava posla.
Kad odem progledaćeš, tvoj put biće raskrčen,
a ja ću se već snaći sa tumaranjem po mraku.
Nije mi dovoljno pola tebe,
a ni na pola od pola nisam imao pravo.
Nisi znala šta bi sa svojom polovinom mene,
koju sam osećao kao da je moja.
Ne krivim te, jer…
Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se.
Vratimo jedno drugom jedno drugo,
pa ko želi neka se kida sam.
Ti nemoj, jer nećeš mi dozvoliti da odem,
lakomisleno ćeš ponuditi tuđu polovinu sebe,
ako ti kažem da…
Nemoj da ti nedostajem, to je danas sramota.
Živi bez mene kao pre mene.
Ako baš moraš da me se setiš neka bude po zlu.
Lepotom će se baviti, moji samozvani stihovi,
a ti mi pripiši neki greh,
stavi mi laži i pogane reči u usta,
jer ne smeš se setiti kako smo…
Idem ja sada.
Nije to „zbogom ljubavi… idem da umrem…“,
to se tebe ne tiče.
Samo želim da znaš da si ponovo cela
i da…

Čitaš me kao pesmu

Čitaš me kao pesmu
kada se pravim da sam već umro,
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim… ovaj…”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekog koga ćeš čitati dok si živa.

Da se nisi usudila da sanjaš

Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
Pretrnem kad samo pomislim
da bi mogla sanjati da odlazim sa drugom.
Ja to ne bih ni u snu, al’ snovi su to.
Već te vidim kako idućeg jutra
digneš taj pegavi nosić
nebu pod oblake i sve nekud žuriš
i sve ti nešto nisam važan
i kažeš da bih se samo mazio (što je tačno),
a ima toliko važnijih stvari od toga (Kojih?).
Pitam se šta ti je (tebe ne smem),
sve mislim možda sam nešto zgrešio,
pa se umiljavam preslađenim rečima,
al’ badava, kad sam kriv, a nisam.
Samo da se čovek nervira sa tobom.
Ne jede se za večeru sarma.
Ode krv u želudac, srce odbije da radi za glavu,
poblesaviš, manje, ili više i sanjaš koješta.
Što se ne ugledaš na mene i ne sanjaš sebe?
Nažuljam prste na gitari,
vežbam da ti se udvaram,
kad budeš želela da me slušaš,
a žulja me srce, jer strepim
da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio.
Kako i ne bih, kad te neprestano volim?
Kad prođe neko vreme, pitaš šta ima novo,
kao, nije ti ništa, kao ćaskamo, a komadić oblaka
još uvek se beli na pegavom slatkišu.
Pa, ništa, volim te, kažem.
Zakolutaš okicama, kao, dosadan sam,
a milo ti, samo se duriš,
jer nije svejedno kad sanjaš
da odlazi neko tvoj.
Približim se da ti usnama sklonim oblačić,
a ti se, kao, baš tada setiš, onako usput,
da kažeš kroz smeh šta si sanjala,
a ja u zemlju da propadnem,
jer znam da ne bih ni u snu…
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.

 
 

 

 

 

 

PRINESI USNAMA NOĆ

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može
kad si toliko lepa
(a lepa si koliko si voljena).
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,
nek’ drhti od treme kao da si joj prva,
nek’ strepi da ćeš jutrom nestati,
nek’ se potrudi da te nikad ne izgubi.
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni ...
Goran Tadić

Trag mojih reči

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,
da bismo se, ko zna zašto, rastavili sami.
Još uvek na tvojim grudima mirišu moje tople reči,
podsećaju da sam bio tu
i govorio ono što nikada ranije nisi čula.
U tvojoj kosi moje zamršene misli,
kroz uzdah, šapatom izrečene i zapisane,
ne daju tvojim mislima da ih počešljaju,
da ih se kao peruti reše, da ih zaborave,
da prestanu da ih doslovno citiraju
istog trena kada zažmuriš, ili trepneš.
Pramenom, zamršenim mojim mislima,
skrivaš tetovažu mojih zuba na svom vratu,
stidiš se pred ljudima onoga
čime se pred zvezdama ponosiš.
Dok ti niz leđa klize isprekidani slogovi
mojih neveštih poetskih pokušaja,
sročenih tako da ih jedino ti razumeš,
čudiš se kako je moj rukopis
uspeo tako duboko da prodre u tebe,
da te i sada neizbrisivo golica i boli
i kako bez mene dopisuje čaroliju.
Kožu bi sa sebe od besa pokidala,
jer misliš da po tuđoj sa tvoje kože
prepisujem tople, isprekidane reči.
Ne znaš da ćutim kao zaliven
i da ću zauvek ostati nem i nepismen?
Ne znaš da su jedine reči koje pamtim one,
zapisane tik ispod ruba tvoje suknje,
tik ispod kaiša tvojih sandala,
tik ispod tvojih trepavica, kože...?
Ne znaš da ništa više ne znam?
Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,
da bismo se, ni sami ne znamo zašto, rastavili sami.

Ako doživim da oživim, neću se buditi čitavog života,
jer želim da najzad proživim propuštene snove,
neostvarene zbog onih koji su ih prisvojili,
ne znajući šta bi sa njima, a svoje nisu imali.