Лов је назив за методе и начине ловљења дивљачи и уједно примарна грана привреде. Обухвата тражење, дочекивање, посматрање, хватање, убијање, хватање живе дивљачи, пуштање птица грабљивица и сакупљање јаја пернате дивљачи. Убраја се и у крваве спортове.

Историја лова



Камено доба

Старије камено доба : ловац је номад, лови секиром, копљем, клопкама и јамама
Средње камено доба : лови се хватањем
Млађе камено доба : лов постаје секундарни извор хране и привилегија

Бронзано доба

лов и сточарство преузимају доминацију

Гвоздено доба

лов на коњу копљем
лов луком и стрелом
лов пригоном на мреже у Илирику
лов ловним птицама у Азији

Антика

лов служи за стецање ратних вештина
у Римском царству, једино робови не смеју ловити

Средњи век


главно оружје лук и стрела
велики групни ловови као предигра за ратне походе
појава првих прописа
прва пушка се појављује у 14. веку
потискују се класични начини лова

Нови век

несташица ловних животиња
прекретница године 1848., уводе се законски прописи и забране
уводе се правила понашања

Начини лова

појединачно лов
групни лов - лов пригоном, погоном и остали облици групног лова

Čopori vukova i drugih životinja preplavljuju Vojvodinu

Vukovi su bili najrasprostranjeniji u Vojvodini, naročito u Sremu. Njihova prebivališta bila su najčešće u ravnici, a mnogo ređe u planini. Obično su napadali stada ovaca i pitome životinje. Bilo je, međutim, i slučajeva da čopor napadne i čoveka, naročito ako je nesmotreni lovac ubio predvodnika čopora, a to je, skoro bez izuzetka, vučica. Ljudska žrtva je u tom slučaju bivala skoro neminovna.

Medvedi su bili stalno nastanjeni u Slavoniji, Bosni i Srbiji. Dešavalo se da medvedi iz Slavonije zalutaju u Srem, pa su štete i od njih bile velike. Ove zveri su bile jače i od najvećeg vola. Medvedi su obično napadali noću, jer su sve domaće životinje i leti i zimi i danju i noću ostajale na polju. Oni bi do svanuća svoju žrtvu požderali ili bi ostatke odvukli u svoja skloništa. Na razbojištu su ostajali samo rogovi.



Vukovi love u čoporu

Seljaci Posavlja nikada nisu išli u lov na medvede puškom. To je bilo isključivo pravo plemića i drugih povlašćenih. Seljačko oružje bila je samo sekira. Kada bi pronašli medveda, počeli bi ga dražiti. Razjarena zver bi obično pojurila za lovcem, a to je i bio cilj napadača. Veštim penjanjem na drvo prisiljavao je medveda da krene za nasrtljivcem. Sekira bi tek tada bila upotrebljena. Odseći šapu, bio je cilj ovako smelog lova. Bolovi su prisiljavali zver da napusti borbu, a lovac sačekuje da izliv krvi potpuno savlada krvoločnu divljač. To je bio konačan cilj da se dođe do ukusnog mesa, sala pa i dragocenog krzna. Seljaci „krivolovci“ su u tajnim skrovištima imali i puške, pa su lovili sve na šta su naišli, a plemići su ih nemilosrdno kažnjavali.

Lisica je bilo još više nego vukova. One su često pravile pustoš u seoskim dvorištima, a još više štete su stvarale u poljima i šumama. Zato su i lovovi bili svake zime često organizovani. Vlastelinstva su od toga imala značajne prihode. Lisičije kože, a i kože od kuna bile su vrlo tražene, a i cena im je bila visoka. Za jedan par lisičijih koža dobijalo se 4 forinte (dve ovce).

Širom Vojvodine bilo je i niz druge divljači. Dabrova nije bilo mnogo, jer je lov na njih bio stalan, pa je pretila opasnost da budu potpuno istrebljeni. Risova, jazavaca, hrčkova, tvorova, planinskih puhova i drugih bilo je mnogo više nego danas.

Jata pernate divljači prekriljuju Vojvodinu



Ptičije carstvo bilo je toliko veliko da je ponekada bilo veoma štetno za ondašnjeg poljoprivrednika. Suri orao je bivao velika napast ne samo ptičijeg carstva nego i životinjskog. Kraguji, jastrebovi, sokoli, kobci i drugi, nanosili su velike štete. Divlji labudovi, ždralovi, raznovrsne čaplje i rode, zatim nesiti i vivci, prekrivali su bare i ogromne močvare.

Gore navedena pernata divljač nije služila stanovnicima za ishranu. Međutim, niz drugih ptica bio je obilato zastupljen na trpezama ne samo lovačkih, nego i drugih kuća. Jarebica, droplja, fazan, tetreb, leštarka, šljuka, divlja guska i patka, prepelica, drozd, divlji golub, borovnjak, grlica, sarka, ronac i druge, masovno su lovljene i bile poslastica u jelovnicima.



Čaplja kašikara

Српски владар деспот Стефан Лазаревић је био страствен ловац. За средњовековно племство лов је био део начина живота. Витез је у лову вежбао хитрину, концентрацију и издржљивост. У ловишту је брусио вештине које је требало да примени на бојном пољу. Стефан Лазаревић је био прекаљени јунак који је крвљу и знојем натопио бојна поља широм Европе и Азије. У данима мира, у лову је вежбао оштрину ока, прецизност лука и снагу замаха копљем. Судбина је хтела да очеличени витез живот не оконча на бојном пољу. Срчана кап је прекинула живот српског владара док је са својим соколом ловио по српским пољима.

''Јеленска стена''

Неколико километара даље од Голубачке тврђаве, пут ће вас провести испод стеновитог узвишења. Име му је „Јеленска стена“. Салашари говоре да у касним ноћним сатима голубачким шумама још увек одјекује топот копита легендарног јелена из давне прошлости.

У давним временима, међу буковим стаблима голубачких шума проламала се рика стаситог јелена. Величином  и снагом разликовао се од осталих своје врсте. Био је сан сваког ловца, па су га непрекидно гонили. Тако су једног дана покренули масовну хајку за коју се чинило да ће бити успешна. Јелен је рањен. Крвави траг одвео је ловце на плато стене која се вртоглаво уздизала изнад Дунава. Јелен је био са свих страна опкољен ловачким копљима. Уз гласну рику, скочио је у Дунав. Није то учинио из страха од смрти, већ из смелости према животу. Ниједан ловац никад га више није видео.

Основна делатност становника Лепенског вира било је сакупљање плодова, риболов и, наравно, лов. Пронађени археолошки материјал сведочи нам о техникама које су „Лепенци“ користили у лову. Опстајали су уз помоћ лука и стреле, харпуна и маштовитих замки.

Лов – опсесија праисторијских ловаца, античких и средњовековних витезова и модерних људи



Крај Ђердапске клисуре постоји читав низ савремених насеља, села и градића. У сваком од њих постоји ловачко удружење. Лов је главна тема разговора у кафанама, на пијацама, славама и забавама. У 21. веку, у главама становника Ђердапске клисуре још увек се мотају јелени, срне, дивље свиње… То су исте оне опсесије које су мучиле и њихове прапретке. У крви савременог човека овде још увек струји древни инстинкт ловца.



академскикруг.

Lovstvo u Karpatskom bazenu pre dolaska Mađara

Karpatski bazen je još u praistorijskom dobu bio obdaren, osim raznolikih prirodnih pogodnosti, i bogatstvom divljači. Pored i danas postojećih vrsta, u prašumama planinske zone mogao se naći divlji bivol, pećinski medved, džinovski običan jelen i pećinski lav, a u ravnici irvas, losos i mamut. O lovstvu neandertalca svedoče nam arheološke iskopine u koritu reke Erd – kosti i kameno oruđe. Izrazito lovačku zajednicu predstavljaju kromanjonci pećina Szeleta i Istallóko u planini Bükk, od pre 40.000 godina, koji su koristili oruđe veoma razvijene tehnike: osim kamenog postojali su već i koštani, fino obrađeni vrhovi za strele i koplja. Verovatno je upotrebom strele dobio prednost lov iz zasede i cserkészés.

Na pragu nove istorije, na ovom području su jedno drugog pratili dolasci i odlasci mnogih naroda, kao što su narodi Körös – kulture, Kelti, Rimljani, Giti, Langobardi, Huni i Avari, a svi su oni i lovili.

Lovstvo predaka

Mađari su u svojoj pradomovini, slično drugim nomadskim narodima, lovili divljač, koja im je obezbeđivala hranu, odeću, sredstvo razmene. Kao dokaz tome služi mnoštvo reči finsko-ugarskog porekla vezanih za ovu delatnost “ij” – luk, “nyil” – strela, “tegez” – tobolac, “bőr” – koža, “nyúz” – dere, “eb” – pas, “nyest” – kuna, “nyúl” – zec, “fajd” – tetreb, “lúd” – guska, “toll” – perje, itd.



Hunski lovac u lovu na jelena

Luk je bio najrasprostranjenije oružje. Višeslojan, napet na suprotnoj strani od pravca nagiba, tzv. refleksni luk pokazao se kao dobro sredstvo za uspešno gađanje strelom koštanog ili gvozdenog vrha. Koplje se koristilo za ulov većih životinja, npr. medveda ili lososa. Bila je rasprostranjena i upotreba raznih klopki (jama, omča, zamka stupom drveta). U pravcu navedenih, divljač su gonili peške sa psima. Na prostranstvima stepe znatnu promenu je značilo upoznavanje sa korišćenjem konja. To je omogućilo, pored upotrebe lovačkih pasa, upotrebu i sokola, koja se u tolikoj meri ukorenila u život Mađara da je soko kao totem životinja postao element grba Arpadovog bratstva, a osim toga i legendarni “turul” je lovačka ptica: altajski stepski soko.



Položaj luka: a) početni; b) luk i strela; c) odapinjanje strele

Lov sa konjima bio je odlična škola za veštu upotrebu luka i koplja i za borbene svrhe – brzi preokreti, potreba za iznenadnom lukavošću.

Lovstvo za vreme feudalizma

Za vreme osnivanja Države lovstvo je bilo dostupno svim vlasnicima oružja i lovačkog znanja. Na osnovu drevnog prava divljač se smatrala slobodnim plenom.

Tokom razvitka feudalnog poretka i lovstvo postaje sve više privilegovano pravo pojedinaca. Često je kraljevsko darivanje poseda pratilo darivanje prava na lov. Na osnovu ovoga su se velikaši i plemići trudili da dobiju i to pravo. Lovstvo je postalo toliko omiljeno da su mnogi zapostavili svoje obaveze. Zbog toga je Lászlo I uveo zakon o kažnjavanju lova na nedeljni ili drugi praznični dan, a kazna se sastojala od oduzimanja konja i pasa. Prilikom kraljevskog lova, tj. u njegovoj pripremi, organizaciji i vođenju učestvovalo je tuce dvorskih službenika, kao što su bili upravnik lova, kraljevski lovci, lovci na bizone, lovci na dabrove, sokolar, nosioci mreže i njeni postavljači.

Lov dvora je uvek tekao u posebnoj pompi, naročito prilikom poseta stranih vladara. Omiljena lovišta bila su Bokany, Pilis, Zólyom i okolina, Vértes i ostrvo Csepel. U Gornjoj Ugarskoj su se pokazali i znaci proređivanja divljači. Prve mere ograničenja je, 1262. godine, doneo István V. On je obustavio lov na divlje bivole, a često je pravo na lov zadržao samo za sebe (ius regale).

Lov se prvenstveno vodio sa konja s psima, sokolovima, upotrebom luka, koplja i nadžaka. Iako pisani zakon nije zabranjivo lov širokih narodnih masa, koje su usled sve većih imovinskih razlika postajale kmetsvo, one su lovile kradom – omčom, klopkom. Postojanje zverinjaka se prvi put spominje 1256. godine iz doba Béle IV.

Lovstvo se nije umnogome promenilo završetkom vladavine dinastije Arpada. Nagy Lajos je, zahvaljujući svome poreklu, odomaćio mnoge strane, naročito francuske lovačke navike: veliku pompu, obavezno prisustvo kraljevske obitelji, kraljevsku lovačku pratnju – viteški red svetog Đorđa. O primeni raznih lovačkih tehnika daju nam sliku lovački prizori sa grbova iz vremena kralja Zsigmunda: lov na jelene sa mrežom, kopljem probodena divlja svinja, sokolarenje. Sjaj i procvat lovačke kulture ispoljili su se za vreme kralja Hunyadi Mátyás-a. Njegovi lovovi su bili ogromne priredbe u službi zabave i spektakularnog prizora. Opasnu divljač (bizone, medvede) lovio je sa malim brojem pratilaca po svojim posedima u Gornjoj Ugarskoj – nedaleko od Bude se i danas mogu videti ruševine njegovog zverinjaka Nyék. Uspomenu na njega čuvaju nazivi mesta i priče sa lovačkom tematikom. Vodenu divljač je lovio u Városliget-u, nekadašnjoj obali jezera Agaras (Hrtovnjak). Posle njegove smrti lovstvo je nazadovalo. Veliku promenu je značio dekret Laszla II od 1504. godine kojim je ukinuo slobodan lov, a iz prava na lov je isključio kmetstvo i građanstvo, što znači da je loviti smelo samo plemstvo.



Mađarski simboli lova sa sokolom 1504.

U Mađarskoj rascepljenoj na tri dela velikaši su i dalje nesmetano lovili na teritoriji pod rukovodstvom Habsburgovaca i u Transilvaniji.

Lovačkom osoblju su sve više briga zadavale lovokradice. Turski oficiri su zgodimice lovili na okupiranoj teritoriji, ali se nisu brinuli o lovstvu stanovništva, iz čega je sledilo da je ono nesmetano koristilo mogućnosti bara i okolina, koje su bile pune sitne divljači i ptica. Najviše su se sačuvale srednjevekovne lovačke navike u udaljenoj Transilvaniji. Tu je za razliku od ostalih predela postojala gomila hajkača koja je terala divljač u mrežu i jamu. U lovovima Rákóczi Guörgy-a I, osim više hiljada ljudi, učestvovalo je i mnoštvo hrtova i drugih vrsta lovačkih pasa. Kraljevska divlja životinja je bila divlji bivol, koji je u ovom području opstao najduže – 1762. godine su ulovili poslednji primerak u istočnim Karpatima.



Lov sa mačem i strelom, 1564.



Lov strelom na jelene, 1545.

Nakon vladavine Turaka i kurucki vojnici su zanesenjački lovili. I sam Rákoczi Ferenc II je, po ugledu na Francuze, lovio u pratnji parade i sjaja na posedima u Zemplén-u i Borsodu.

Značajnu novinu je značio dekret iz 1729. godine, Károliy-a III, koji je propisao, pored lovačkog prava samo za plemstvo, i poštedu za vreme množenja životinja, a preduzeo je i mere naknade šteta načinjenih tokom lova. Kasnije je József II, 1786. godine, nedvosmisleno izdao zakon o jedinstvu prava na posed i lov plemstva. Način lova je bio sledeći: divljač se terala sa većeg područja na manje, koje je bilo okruženo malom mrežom ili ponjavom. Iz tako nastale “divlje komore” otvaranjem jednog izlaza lako su mogli stati na put bežećoj životinji.



Još je i početkom 18. veka bio u upotrebi luk, naročito njegova savršenija forma, ali je usavršavanjem vatrenog oružja, prvenstveno puške kremenjače, on dospeo u drugi plan. Izuzetno sporo (2-4 min.) punjenje spreda, nadoknađivali su primenom više oružja jedno za drugim ili upotrebom dvocevke. Udarom eksplodirajući mehanizmi paljenja i već od ranije korišćene cevi na povlačenje su na početku 19. veka usavršili lovačko oružje.

Najslavniji lovački događaji vremena su bili lovovi velikaša Eszterházi Miklos-a na posedu Ozora i baruna Wesselényi Miklos-a na posedu Zsibó. Szecsenyi Istvánova je zasluga procvat konjarstva po ugledu na engleski primer… Istovremeno je u punom sjaju postojao i karakterističan mađarski način lova, lov sa hrtovima.

Prva lovačka stručna knjiga na mađarskom jeziku “Vadászattudomány” – “Nauka lovstva”, Pákh Dénes-a objavljena je 1829. godine. Odvodnjavanje i isušivanje pojedinih vodenih teritorija uslovilo je nestanak i smanjivanje broja mnogih vrsta divljih životinja. Kao protivteža se javlja na mnogim mestima odgoj divljači, nastaju brižno vođeni zverinjaci, fazanerije.

Ovaj razvoj je zaustavila revolucija 1848. godine, tj. apsolutizam koji je i na lovstvo loše uticao.

Katlár Károly Mađarski poljoprivredni muzej, Budimpešta

Rimski period

Istorijska epoha započeta dolaskom Rimljana u poslednjim decenijama I veka pre nove ere sadrži, takođe, dosta elemenata za proučavanje lovstva. Lov se više nije svrstavao u značajnu ekonomsku granu, ali je i dalje ostao veoma privlačna delatnost, pogotovo za posednike velikih poljoprivrednih imanja.

Srem je već tokom I veka nove ere bio isparcelisan na državne i privatne posede i na velika imanja, poznata pod imenom villa rustica. To su bili dobro organizovani salaši sa stotinama i hiljadama robova i sa luksuzno opremljenim prostorijama za bogate vlasnike koji su u njima samo povremeno boravili, prepuštajući vođenje imanja nastojnicima. Za vreme boravka vlasnika u takvim vilama bili su preduzimani veliki lovovi, što se odražava ne samo u nekim latinskim tekstovima, nego i na pokretnim spomenicima, kamenim pločama, keramičkom i staklenom posuđu i na predmetima za svakodnevnu upotrebu.

Tokom II veka naše ere uvoženo je iz Galije i Germanije veoma fino keramičko posuđe, gotovo istovremeno imitirano i u domaćim radionicama u Sirmijumu. Karakteristično je da su se mnogo proizvodile posude sa predstavama lova u najrazličitijim kombinacijama. Na fragmentu jedne takve posude, otkrivene u Starim Banovcima pored Dunava, plastično je prikazan jelen u trku, a oko njega su psi koji ga jure.

Posude sa takvim predstavama veoma su česte. Na primerku iz Slankamena (Acumincum) prikazane su srne u šumi koje gone psi, a na drugom, iz Sirmijuma, grupa jelena i srndaća.

Postoje i prikazi lova na zečeve sa psima, a iz zapadnog Srema, u kojem i danas ima mnogo šuma, potiču posude sa razvijenim kompozicijama lova na srne, vukove i zečeve.

U selu Čalma, ispod južnih padina Fruške gore, otkrivena je kamena ploča u obliku ukrašenog medaljona sa veoma impresivno oblikovanom scenom lova u visokom reljefu. Prikazana su dva konjanika kako jure divljeg zeca; konji su propeti u trku, a zeca, uz lovce, goni još i lovački pas.



Rimski medaljon sa predstavom lova, otkopan u Čalmi. III vek naše ere

Motiv je, svakako, iz svakodnevnog života ljudi nastanjenih na imanjima u blizini Sirmijuma.

U jednoj od radionica za izradu koštanih predmeta u Sirmijumu otkrivena je deponija kostiju, a među njima su se nalazile i kosti divljih životinja, najviše jelena i srna, korišćene za obradu ukrasnih predmeta i utilitarnih predmeta.

O popularnosti lova za stanovnike Sirmijuma i Rimljane nastanjene u Sremu svedoče i dve fragmentovane statue boginje Dijane, zaštitnice lova. Sačuvana je veoma lepa mermerna glava boginje Dijane iz Putinaca, svakako iz neke bogate villae rusticae, čiji je vlasnik voleo lov.



Glava boginje Dijane iz Putinaca, II vek naše ere

U Sirmijumu je nađena baza za Dijaninu statuu sa predstavom divlje životinje, verovatno leoparda, i sa lukom za lov.

Lov je naročito bio razvijen u doba Seobe naroda, posle mnogobrojnih ratnih pustošenja, kad su se znatno proredile ili sasvim nestale domaće životinje. Takvo stanje prisutno je na istraženim lokalitetima u Sirmijumu, kad u kulturnim slojevima u jednom trenutku krajem IV veka nove ere počinju da preovlađuju kosti divljih životinja nad kostima domaćih životinja. Jedan avarski grob iz VII veka, otkopan na južnoj padini Fruške gore kod sela Manđelos, imao je, uz ostali grobni inventar, i fino uglačan rog sa urezanim crtežom na površini. Na njemu je predstavljen lovac na konju u trku, a u rukama mu je veliki nategnuti luk sa strelicom. U produžetku je prikazana ptica koju konjanik upravo lovi.



Avarski rog sa scenom lova. VII vek naše ere

агроплус.

Prošlost ljudskog roda bila je neraskidivo povezana sa lovom. Lovili su divljač koja im je obezbeđivala hranu, odeću i sredstvo razmene. Lov se smatra prvim zanimanjem čoveka. Kroz vekove se menjao i usavršavao. Prvo se u lovu koristilo hladno oružje, kao što su praćka, koplje, strela i luk, a potom vatreno oružje – puške kremenjače, lovački karabini.

Divljač je našla svoje mesto i u simbolici različitih naroda, nacija, epoha i kultura:

- Jelen – još od pamtiveka, divili su mu se u celom svetu. Zbog svog rogovlja, koje se obnavlja svake godine, bio je u mnogim kulturama i epohama simbol plodnosti, rasta, nastanka.

Košuta je simbol materinstva i žestvenosti („vitka kao košuta“).


- Vepar – otelovljenje snage i borbenosti, ali i simbol demonstva.

- Lisica – označava prefriganost i lukavost.

- Zec – smatra se simbolom budnosti, zato što spava sa otvorenim očima. Zbog plašljivosti, zec je i simbol plašljivosti i kukavičluka, a zbog svoje brzine simbolizuje brzo proticanje ljudskog veka, života.

- Vuk – simbolizuje mračne sile, proždrljivost, lakomost…



Snimak divljači ima sve odlike lovačkog trofeja. Za snimanje ne treba tolika lovačka spretnost, već strpljenje i, naravno, znanje i veština snimanja.

Neraskidiva i trajna veza između čoveka i životinjskog sveta datira još od najranijeg njihovog nastanka. Ranije je ta veza bila mnogo jača i neposrednija. Čovek je, kažu, prirodnom evolucijom od majmuna (il’od Boga) poslednji nastao, pa tako nasledio mnogo dobrih, ali i dosta loših životinjskih osobina (vrlina i mana) i nagona. Delujući po nagonu za održavanje gole egzistencije, ljudi su se od svanuća svoje svesti počeli okupljati u manje ljudske zajednice na ravnom i plodnom zemljištu, pored velikih reka i močvara. Tu su lako utoljavali žeđ i brzo dolazili do potrebne hrane. U vodi su živele ribe, a oko reka se rado skupljala divljač (ptice i životinje) radi hrane i vode. Na plodnom i vlažnom zemljištu je bujno rasla raznovrsna trava i mnoge druge plemenite biljke. Takvi uslovi života diktirali su i prva čovekova zanimanja: lov i zemljoradnju. Ta početna neophodna ljudska zanimanja iz daleke prošlosti, vremenom postaju sve razvijenija, ali i mnogo potrebnija za opstanak čoveka. U području lova čovek je mnoge životinjske vrste ubijao i koristio za ishranu, odevanje, pravljenje raznih predmeta od kože i kostiju i drugo, a neke je pripitomljavao, koristeći ih u razne svrhe: za rad, za borbu sa drugim životinjama, kao i za lakše dolaženje do hrane njihovim razmnožavanjem. Čovek je, dakle, sve životinjske vrste lovio i ubijao, ali ne iz obesti i oholosti svoje, nego iz straha od njih ili iz potrebe za hranom. Tek kasnije lov postaje igra i zabava za čoveka uz poseban ritual u lovu i posle njega. U toj životnoj „igri“ sa životinjama, čovek ih dublje analizira, bolje upoznaje i često svoje osobine upoređuje i identifikuje sa njihovima, neke usvaja od životinja, a neke svoje njima nameće. Pri tome je čak i zajednički jezik za njihovo međusobno sporazumevanje izmislio. Služeći se tim jezikom, čovek je mnoge životinjske vrste pripitomio i na besprekornu poslušnost, pokornost, kao i bezgraničnu ljubav i vernost, navikao.

Koliko je blizak odnos i koliko je čvrsta veza između čoveka i životinjskog sveta najupečatljivije govore mnogi mitovi i legende, kao i sve književne vrste i umetnička dela koja je čovek na tu temu stvorio.



Po legendi o stvaranju sveta, iz Starog zaveta, Bog je za šest dana stvorio svet. Pri tome je za četiri dana stvorio prirodu i sve uslove života. Petog dana stvara sve životinjske vrste (ptice, ribe i životinje na kopnu), da bi šestog dana stvorio i samog čoveka. Kada je, kasnije, Bog uništio neposlušno potomstvo ljudsko, u Nojevu lađu spasa izdvojio je čoveka (Noja sa ženom) i sve vrste biljnog i životinjskog sveta, da bi tako, pored ljudskog roda, spasao i sav živi svet prirode, kao nasušnu potrebu njegovu.

Tu su, dalje, legende i mitovi koji govore o plemenitosti životinjskih vrsta prema čoveku i obrnuto. Prisetimo se samo legende o odgoju graditelja Rima – Romula i Rema u nepreglednoj prašumi, od strane najkrvoločnije životinjske vrste – majke vučice.



Zatim potresne priče o izgubljenom dečaku Tarzanu u afričkoj džungli i njegovog zanimljivog zajedničkog života i druženja sa plemenitim majmunima.



Šta predstavlja umetnički svet Volta Diznija sa glavnim junacima Mikijem i Pajom, ako ne pozornicu čovekovog života u životinjskom ruhu sa svim vrlinama i manama ljudskim.



Kako tek protumačiti basne, kao književnu vrstu, od Ezopa preko Lesinga i Lafontena, do Krilova, koje govore alegoričnim – ezopovskim jezikom o međusobnim odnosima u životinjskom carstvu, aludirajući pri tome na čoveka sa svim životnim zgodama i nezgodama njegovim. U njima se uvek prepliću i sukobljavaju najkarakterističnije osobine pojedinih životinjskih vrsta iz kojih se izvlače određene pouke za ljude.

Iz ove književne vrste proizašle su i mnoge prigodne izreke o životinjama koje se pripisuju ljudskim osobinama, kao na primer: glup kao magarac, lukav kao lisica, proždrljiv kao vuk, izdržljiv kao vo, ljut kao ris, brz kao zec, peva kao slavuj, pliva kao riba i sl.

Tu su zatim mnoge narodne poslovice koje govore o životinjama, a u metaforičnom smislu odnose se na ljude, kao na primer: Gde mačke nema, tu miševi kolo vode; Čuvaj se tihe vode i psa koji ćuti; Teško ovci s vukom ratujući i pametnom ludog slušati.

I ozbiljna literatura dosta često razmatra i obrađuje teme o životinjama, bilo da se problematika tretira direktno ili u prenosnom smislu. Navedimo samo nekoliko velikih naslova iz tog područja: „Stepski vuk“ H. Hesea, „Zov divljine“ DŽ. Londona, „Bela Griva“ R. Gijoa, „Aska i vuk“ I. Andrića, „Treći konj“ M. Matickog, „Ruski hrt“ M. Pavića i mnogi drugi.



„Stepski vuk“ je autobiografsko delo gde pisac identifikuje sebe sa zalutalom životinjom u tuđ, njoj nerazumljivi i nepoznat svet, životinjom koja više ne može da nađe svoju postojbinu, svoj vazduh, hranu, klimu i dr. To je nesklad u čoveku između onog psihičkog praiskonskog stanja što u sebi nosi i sadašnjeg stanja što mu se nameće, što ga osiromašuje i uništava mu psihički integritet.To je sukob dvojnosti u čoveku, koja muči svaku ličnost i preti da raskine onu pomirljivu uzicu i pretvori čoveka u ono najgore, uloćudnog izgladnelog stepskog vuka.



U priči „Aska i vuk“ Andrić sukobljava uzvišeno umeće života ovčice (Aske) sa stvarnom surovošću života (vukom). U toj priči samo uporna borba, volja i „igra za životom“ ipak pobeđuju svako zlo života, spasavajući se od sopstvenog uništenja. U svetu i prirodi gde vladaju zakoni jačeg i moćnijeg ne mora uvek to i da pobedi. Može ponekad i um da trijumfuje nad snagom. Zbog toga Andrić u ovoj priči na jednom mestu i kaže: „Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo biće. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne znamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima“.

Iz svih ovih navedenih i nenavedenih primera (legendi, romana, priča, poslovica i dr) ovakve vrste, lako se uočava kolika je bliskost, sličnost i međusobna zavisnost između čoveka i animalnog sveta, koliko je njegovo poštovanje i ljubav prema tom svetu i kakva je životna, skoro organska veza između čoveka i životinja. Zato, kad govorimo o čoveku i njegovom okruženju, moramo uvek misliti na njegovo jedinstvo sa životinjskim svetom, jer kao što čovek ne bi mogao da postoji bez čoveka, tako isto ne bi mogao da opstane bez biljnog i životinjskog sveta.