ОСЕЋАЊА


Ако ништа друго оно светлост
Светлост овога јутра
Вратиће те на земљу

Светлост овога јутра
Игла је забодена у тамну свилу
Бела трунка на црнини
Око отворено над ризницом

У лишћу твојих дланова
Клизиће игра даривања
Топлог
Велика опасност одбијања
Бледог

На путу случајности
Груби зид круни своје камење

Светлост овога јутра
Разголићује преда мном твоје груди
И све мирисе једнога букета
Од љубичице до јасмина

Пролазећи кроз сунце
Пролазећи кроз мисао

Шум мора шум је обалског шљунка
Маховина и мирис шумског цвета
Мед мирис врућег хлеба
Паперје младих птица

Светлост овога јутра
Пламен је који ме је створио
Рађа се плавкаст а умире зелен
Поглед први прва је кап крви

На пољу узбудљиве пути
Прва реч среће
Освежава своју жестину
Веловима росе

Небо је на твојим уснама

ЉУБАВНА


Она је присутна на мојим трепавицама
И њене косе су у мојој коси,
Она облике мојих руку носи
И има мојих очију боју и пламен,
Она урања у моју сенку
Као у небо камен.

Њене очи су увек отворене
И због тога не могу да заспим.
Јарка светлост њених снова чини
Да се испаре сунце у висини,
Да се смејем и плачем док смех је све већи,
И да говорим а немам шта рећи.

ЈА ТО ЗНАМ

Очај нема крила,
Нити љубав,
Немају лица,
Не говоре,
Ја се не мичем,
Ја их не гледам,
Ја им не говорим
Али сам ипак исто тако жив
Као моја љубав и мој очај.

ИЗМИСЛИО САМ ТЕ

Велику захвалност дугујем животу
Не своме већ свеколиком
Јер ти си жена свеукупна
И ништа те не своди на тебе саму
Спавај детињство моје – златно поверење моје
На носиљци у којој нам је само једно срце
Избегавај беду са лицем човека
Бдити над тобом значи сањати да си ти

Бити озбиљан
И ништа не схватати
А да ми се глава разумом осветли
Био бих само човек који није у праву
Ја сам будућност и ништа граница нема
А ти ме успављуј јер немам сна
Ми делимо неразговетну масу
Плодова цвећа плодова које покрива цвеће
И сунца које се уплиће у ноћ

Као да је ноћ
Била земља боја
Као да се зеленило и јесен
Рађају из иња на гранама
Као да се живи који се називају
Со земље или светлост ноћи
Не могу правити да су оно што нису
Не могу имати стомак скромнији
Груди пристојне љупке предусретљиве
И руке упорне на раду миловања
Где си то ти ја живим – живео сам живећу
Ја стварам створио сам те па и изменићу те
А ипак за тебе сам само дете без смисла

Измислио сам те ја

ИНТИМА

Хоћу само да те волим
Олуја испуњава долину
Једна риба реку.

Створих те по мери своје самоће
Читав свет да се сакријемо
Дане и ноћи да бисмо се разумели.

Да ништа више не видим у твојим очима
Осим онога што мислим о теби
И о једном свету налик на твој лик.

И о данима и ноћима
Управљеним твојим веђама.

Kraljevstva su davana (ne za konja) za zenu,predmet obozavanja i pozude.

Pocecu sa ,po meni, najfatalnijom:

Gala Dali

Pol Elijar ,francuski pesnik,nadrealista upoznao je sa sedamnaest
godina u jednom svajcarskom sanatorijumu za plucne bolesnike,
dve godine stariju Jelenu Dimitrijevnu Djakonovu,kojoj ce dati ime
Gala.On se tada jos uvek zove Ezen-Pol-Grendel i daleko je od svake
pomisli da ce ovaj stidljivi ,zbunjeni mladic postati, pod imenom Pol
Elijar,jedan od najvecih pesnika francuskog nadrealizma.
Pretpostavlja se da je Gala ,pre poznanstva sa Elijarom,imala
ljubavnu vezu sa Majakovskim. WWI ce rastaviti mlade ljubavnike.
Gala se vraca u Rusiju , a Pol odlazi na fornt.Sve vreme se dopisuju.
Pet godina kasnije ( 1917) on i ce se i vencati.Gali nije dovoljan
samo jedan muskarac,ona nekoliko godina kasnije zapocinje vezu
sa Maks Ernstom,Elijarovim najboljim prijateljem, i svi troje zive
zajedno. Pola veoma muci ovakav nacin zivota.Samo nekoliko godina
kasnije ona ce upoznati dvadesetpetogodisnjeg,veoma neiskusnog
mladica,Salvadora Dalija i taj susret ce oznaciti kraj njenog braka
sa Polom Elijarom,ali ne i raj njegove ljubavi.Cesto su se vidjali
i dopisivali su se sve do pred kraj njegovog zivota.


Elijar joj 1933 upucuje sledece reci:

Moja,zeno,moja lepotice,

vise ne mogu knjige uvece da uzmem da bih se uspavao.Nista ne treba zaliti.
Moja ljubav prema tebi nije spasenje, posto i nema nista za spasavanje,
ali ona ostaje kao nesto jedino mirno,sigurno,vecno.Moja prva i moja posle-
dnja misao upucene su tebi.Sve ostalo je laz,laz vise ili manje potrebna.
Nadam se uporno,da cu,kad jednom dobijem pasos , doci da te posetim
u septembru. Bez tebe verovao bih samo u smrt.

Prenesi moje pozdrave Daliju i Krekeru,tim andjelima.

Tvj zanavek