U pesmi "Romansa mesečarka" sadržane su sve osobenosti Lorkine poezije. Inspirisana je motivima ljubavi, smrti i dopunjena trećim savremenim motivom -nasiljem španske policije nad nedužnim narodom. Pesničke slike građene su sa mnogo žara, obojene jakim bojama i prožete snažnim emocijama.

Halucinatnom slikom mlade zaljubljene Ciganke pesnik otvara svet pesme. Ona sanja na zelenoj verandi opasana senkom smrti, sa očima od hladnog srebra. Ona sluti smrt svog voljenog. Bolna slutnja mlade Ciganke iskazuje se u nizu metafora. Svima njima zajednička je izvesna neumitnost: dolazak zvezda od inja sa ribom senke, breg ježi svoje ljute agave, a smokva trlja vetar korom svojih grana. Njena ogromna želja da zadrži večno voljeno biće je tako velika da ona ne želi da vidi njegovu smrt. Njena ljubav je prokleta i kada umre ona sanja i čeka.

Kroz stihove dijaloškog oblika dat je razgovor od tuge skrhanog oca mlade Ciganke i smrtno ranjenog Ciganina. Iako smrtno ranjen, mladi Ciganin na trenutak pobeđuje smrt i dolazi da vidi svoju voljenu. Moli oca da ga pusti da je vidi i umre u svojoj postelji. Za to bi dao ono što najviše voli konja, sedlo i noć. Ali otac skrhan bolom odgovara da više ne postoji i da nema dom. Dramska napetost postepeno raste dok se mladi Ciganin i otac penju na visoke, zelene verande ostavljajući za sobom tragove krvi i tragove suza. I tu na vrhu zelene verande gde je širok vetar ostavljao kao i život čudan ukus žuči, mentola, i bosiljka pesnik saopštava smrt mlade Ciganke. Mlada Ciganka je osvetljena ledenom mesečevom svetlošću.

Vinovnici tragedije dvoje mladih, nevinih ljudi su žandarmi. Žandarmi odslikavaju tamno lice Španije, nasilje nad nedužnim narodom. Sukob mladog Ciganina sa zakonom gasi damare stvarnog života. Taj sukob je i simbol borbe malog naroda koji je vekovima uporno govorio da postoji.

Lorkina pesma u celini je naglašeno osećajna. U svojoj osećajnosti Lorka materijalni svet uopštava do simbolične zelene boje. Zelena boja u pesmi predstavlja neku vrstu pesničke materijalizacije osećanja. Ta zelena boja ne dolazi iz događaja i stvari, već se spaja sa njima. Zelena boja je kao neka magična moć koja preko pesme baca svoje odraze, svoj zvučni deo. Zelena boja varira od tople boje života do ledene boje smrti. Spajajući zelenu boju sa predmetima (zeleni vetar, zelene grane, zelena kosa...) pesnik uspeva da svom vlastitom osećanju života da čulnu draž nezaboravne realnosti. Ponavljanjem stihova, "zeleno volim te zeleno" pesnik postiže visok stepen emocionalnosti.

Emocija koju dočarava pesma "Romansa mesečarka" je tuga nad svetom, nad ljudskim životom, nad neostvarenom ljubavnom srećom, nad svim onim što je nemoguće dosegnuti. Pesma je puna damara i stvarnog života. Ona je simbol večne težnje čoveka za slobodom i životom dostojnim čoveka.