Sadržina novele Povareta ukazuje na odsustvo razvijene radnje, odsustvo epizoda i uvođenje samo nekoliko likova. Pripovedanje je sažeto, pisac posebnu pažnju posvećuje psihološkom slikanju junaka. Opis psihološkog stanja osnovno je sredstvo karakterizacije, dijalozi su retki i sa kratkim replikama. Navedene osobenosti karakteristične su za novelu kao proznu vrstu.

Kompoziciona struktura novele ukazuje na njene sličnosti sa dramom - sastoji se u pet slika:

- dolazak Jurja Lukešića u Krapno,

- susret sa majkom,

- u pristaništu,

- veče u domu,

- jutro.

Ova činjenica navodi na zaključak o dramskim elementim a u noveli. Koji su to elementi? Zanimljivost i napregnutost radnje svakako nije. Psihološka napregnutost i snaga bola Juraja Lukešića zbog gubitka voljene devojke odlikuje se dramskom tenzijom i stalnim rastom koji vodi ka kulminaciji. Dramski naboj novele nije u spoljašnjim zbivanjima nego u duševnim preživljavanjima junaka. Analizujemo li navedene slike iz Povarete zapazićemo neke karakteristične momente. Prva slika, "Dolazak Juraja Lukešića u Krapno", ima ekspozicionu funkciju: obaveštenje o Juraju Lukešiću i njegovom povratku na ostrvo, prvi elementi njegovog portreta, opis ostrva. U drugoj slici, "Susret sa majkom", dolazi do zapleta: on saznaje da je voljena devojka umrla, ta vest ga snažno pogađa i njegovo raspoloženje i radost zbog povratka kući nestaju. Očekivali bismo da već u trećoj slici Jurajeva preživljavanja dostignu kulminaciju, ali nije tako. Ovde, dok se nalazi u pristaništu, doživljava još jedan udarac: vidi Maričinu porodicu u crnini. To je još jedna kap bola koji se taloži u njegovoj duši. U toku večere (četvrta slika) on je neraspoložen, ćutljiv. U sebi nosi svoj bol, a otac to neraspoloženje objašnjava na svoj način. U duši Jurja Lukešića bol sve više narasta: nema sna, san ga. hvata tek pred jutro. Završna slika novele, "Jutro", veoma je sažeta ali sadrži nekoliko elemenata dramske radnje: kulminaciju, peripetiju i rasplet. Juretin bol je dostigao onu granicu koja ubija volju za život, odbija od okoline, ništi sva interesovanja. Saopštava majci da neće nikud da izlazi, pa ni u crkvu. Ništa ga više ne interesuje, zatvara se u sebe, ostaje sa sobom i svojim bolom koji je dostigao vrhunac. Ovde je i vrhunac zbivanja jer je Juretina odluka konačna i logična je posledica preživljenog bola. Majka pokušava da spase sina; pripoveda mu o snu koji je usnila ne bi li ga Povaretinom porukom otrgla od obamrlosti i povratila mu radost življenja. Dok kazuje, ni sama nije sigurna da li će uspeti da sina otrgne i vrati životu, a ni čitalac ne zna kako će priča delovati na Juretu:

- Zadugo su ćutali, pa mati podiže oči i ustavi ih na sinovljevom licu, na kome se postupno vraćala radost živovanja.

Kad Jureta kaže: - He, pa neka bude volja božja!... Povareta!, to je konačno razrešenje i rasplet zbivanja i unutrašnje borbe. U ovom momentu i leži izvesna simbolika ove novele: jedan luk života je završen, ali počinje drugi i - život se nastavlja, nezadrživo traje.

Kakav je smisao promena u Juretinoj duši kada izgovara poslednju rečenicu ("He, pa neka bude volja božja!... Povareta!? Otkuda sada, kada je čuo priču o majčinom snu, na njegovom licu radost živovanja? Ovo mesto traži malo pažljiviju analizu. Radost na Juretinom licu javila se zajedno s voljom da se živi u trenutku kada čuje da je Povareta poručila da se on oženi njenom sestrom Pavom. Jureta veruje u taj san i naglo se preporađa iz dva razloga:

- shvatio je da je Marica znala za njegovu ljubav, tu je ljubav prihvatila i mislila na njega: sada, kada je ona mrtva, želi da Jureta ovoju ljubav pokloni sestri Pavi;

- Maričina poruka mnogo znači Jureti jer će ispuniti njenu želju - a to je sve što može da joj pruži sada kada je mrtva.

Pripovedački postupak primenjen u noveli karakterišu nekolike osobenosti. U skladu je sa proznom vrstom (novela), u skladu je sa opisanom sredinom i njenim ljudima, u skladu je sa piščevom namerom. Jezgrovitost kazivanja i strogi izbor građe ogledaju se u opisima likova i sredine. Nema epske raspričanosti i bogatstva detalja - sve je kazano jednostavno, kratko i jasno: - Ka ostrvu mili čamac u kome su dvojica, čamac je glomazan, veslar je sredovječan. U jednom potezu je predočen čovek i predmet, sa malo reči, ali potpuno i jedro. Fizički i duhovni portret svojih junaka ne daje odjednom. Najpre saznajemo kakve je naravi Juraj Lukešić ("Nije bio brbljiv i naklonjen povjerljivosti', "Sjedio je i pušio mirno") da bismo kasnije dobili dopunu kroz opis njegovog lica. U oba slučaja pisac ekonomiše izrazom: istovremeno karakteriše pojedinca i ostrvljane:

- Ne bješe izuzetak među svojim zemljacima: nije bio brbljiv ni naklonjen povjrerljivosti.

- Zagledaše se jedno drugom u oči, u modre, sitne, bistre oči, koje po našim ostrvima naraštaji jedan drugome predaju, kaogod što predaju i oble glave...

Dijaloga nema mnogo, kratki su, sa kratkim rečenicama i jednostavnom sadržinom:

A kako si ma?
A dobro, Jureta, kako si ti?
A dobro! A ća?
A dobro je i ća.
A Miš?
A dobro je i Miš!

Ovako kratki i jezgroviti dijalozi u skladu su sa prirodom ostvrljana; nisu pričljivi, škrti su na jeziku, jednostavni u kazivanju. dijalogom se saopštava ono što je najvažnije - da su svi živi i zdravi. Nema se vremena za raspredanje dugih razgovora. U toku večere izmeni se samo po koja reč, više se ćuti. Ta jednostavnost i otvrdla težačka priroda najbolje se vide iz opisa susreta oca i sina na pristaništu: - Marko se samo rukuje sa sinom uz pitanje "A kako si?"

Ljudi i ambijent su u potpunom skladu. Ljudi su mirni, staloženi, ćutljivi. Takav je i ambijent u kome žive. Pejzaž je miran i bez ikakvih zvukova. Enterijer je bez ikakvih znakova promena. Tri su primera karakteristična. U čamcu, dolazeći u Krapno, Jureta je "sjedio 'i pušio mirno, gledajući oko sebe stvari mirne: vodu i vazduh". Kad ulazi u selo, ono je potpuno nemo, nigde se ne vidi živa duša, "niotkuda ljudskog glasa, kao da je sve kuga pomorila" A u kući "svaka stvar bješe na svom mjestu kako ih je ostavio, bezmalo kako su ih i njihovi preci ostavili". Poslednji primer ukazuje na monotoniju života ostrvljana, ali i na njihovu zaokupljenost radom i borbom za opstanak. Stvari su u sobi na istom mestu decenijama. Ovi ljudi na te sgvari i ne obraćaju pažnju, one su im sasvim sporedne u svakodnevnom životu - služe samo za noćni odmor i obedovanje, a život se odvija na moru i na siromašnim njivicama.

Jure Lukešić je primorac, ostrvljanin, težak navikao na opori ostrvski život, zbojit, prepun snage, miran, ćutljiv i nepoverljiv. Snaga i izdržljivost stečeni trpljenjem i mirnoća snažno su uzdrmani vešću o smrti voljene devojke. Na tu vest pozeleni, stropošta se u stolicu, izgubljeno gleda u majku ne verujući onome što je čuo. Bol je toliko snažan da ga lomi, ubija. Njegovo ćutanje je sada izrazitije, ne opaža život oko sebe, misli mu lutaju za Maricom, ni u čemu drugom ne vidi smisao života. Majčina priča o snu budi ga iz obamrlosti, na licu se javlja radost živovanja. Čime to majčin san utiče na Juretu da se probudi iz obamrlosti i prihvati život? To je Maričina želja da on uzme Pavu, njenu sestru. Izvršenje te želje je oduživanje Marici. Bol zbog izgubljene drage ostaje i dalje u Juretinoj duši, ali sada se emotivna privrženost ne dokazuje tihim umiranjem i rezignacijom nego životom: život sa Pavom je život za Maricu jer je to njena želja.

Jezik novele "Povereta" je bogat i izvoran. To je jezik kojim govore primorci: pun je lokalnih oblika i talijanizama. Pisac obilno koristi naratorsku reč ne samo u dijalozima nego i u narativnim pasažima. Izvorna je ne samo leksika već i fraza, rečenica i intonacija. Ovakvo jezičko bogatstvo, posebno prisustvo navedene leksike u piščevom govoru, doprinosi dočaravanju kolorita ostrvskog podneblja. i priroda, i enterijer, i jezik skladno upotpunjavaju likove primoraca.