Ljudi govore - Rastko Petrović

Rastko Petrović - Ljudi govore



 Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. Šetnje ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju i o pisanju. Životne priče nekoliko ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispričali piscu tokom njegovih šetnji. Knjiga zapravo i nema toliko veze sa samom Španijom, koliko sa putovanjem (i životom) uopšte.

 Pisac nije bio ograničen formom. Strukturu romana je pravio onako kako se njemu činilo pogodno u datom trenutku. Ličnosti nisu povezane radnjom, kako to obično biva. Ovog puta su povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog obeležja, u onolikoj količini, koju određuje putnik. I interesovanje za njih je površno, ništa suštinsko i duboko, više pripovedačko, oslobođeno tereta emocija, nema emocija i zbližavanja, samo naracije. Putnik određuje kada će se pozabaviti ličnostima sa ostrva, kada će se prepustiti sopstvenim razmišljanjima, kada će svu svoju pažnju, skoncentrisati na opise prirode i promjene u njoj. Cela knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi, koji su svedeni na ograničen i skučen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na tom malom mestu. Možda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jača, koncentrisana na mali prostor, koji ograničava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu energiju i nemogućnost napuštanja ostrva, podstiče opisima načina života tih ljudi, koji žive bez struje, tako da tama obavija gotovo celi prvi deo knjige. U tami se naslućuju likovi, muški, ženski, strari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznačen, samo dat u osnovnim crtama, samo da se naslućuje. Ne može se razumeti ni povod dolaska samog naratora, na ovo ostrvo, ali njegova želja da barkom pređe do ostrva, čak i po vremenu koje je rizično za putovanje, čak i pod teškim uslovima koji su mu predočeni ( nedostatak struje ), govore o njegovoj radoznalosti, govore o nečemu mnogo jačem, što ga tamo vuče. Likovi su mirni ljudi, uglavnom zadovoljni svojim životima i u toj masi, ističe se jedan mladi čovek, koji svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!

– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?

– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!

– Devojka vam se nije sviđala?

– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.

– Ali sada volite svoju ženu?

– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!

– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

– Ja više nikada ne mogu izaći iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.

– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.

– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!

– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?

– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, nikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.


U drugom delu knjige se ne govori, ali se oseća, da je bolest mladog čoveka Pipa, izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom životom i tako se njegova sudbina izdvaja od svih ostalih sudbina ljudi sa ostrva. Drugi deo je u neku ruku, rasplet nagoveštenih motiva iz prvog dela. To se posebno odnosi na Pipa. Njegov oporavak govori o prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od čega nije uspeo da pobegne.


I putnikov sastanak sa Ivonom, nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni čežnja za ljubavlju, već, eto samo igra, izazov, trenutak koji želi da doživi, da lepotu ostrva ostvari u ljepoti žene. Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj, na tom čudesnom ostrvu i ništa više.


U trećem delu, možemo uočiti svu umešnost Rastka Petrovića kao pisca, koji na izuzetan način opisuje prirodu, dok ujedno razmišlja o životu. Jer nije bez razloga povezao bure, munje i gromove u prirodi, sa svojim teškim i sumornim razmišljanjima o životu, o postojanju i smislu postojanja.

"Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.

Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.

Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni".

I opet efektna završnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji može biti krik umrlog ili krik novorođenog. Rastko poistovećuje bitnost tog iskonskog krika, poistovećuje ga sa slikom krvi, jer je krv i na početku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za nečiji kraj ili za nečiji početak ili istovremeno, jer život i smrt su jedno, jer život i smrt se prepliću, sačinjavaju krug onoga što zovemo postojanje.

"Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.

Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.

To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan".

Još jedan interesantan dijalog, koji sukobljava dva pogleda na život, onaj optimistični i onaj pesimistični. I kad bolje razmislimo, oba su u pravu, jer pod teretom svakodnevnih briga, često pomislimo da je ceo život samo patnja i muka i da ga takvog ne vredi živeti. Ali kad naiđu bolji dani, sagledamo svu lepotu življenja i svega onoga što nam on donosi, shvatajući ipak da je život samo jedan i da ga trebamo odživeti na način kako to najbolje umemo i znamo.

– Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.

– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.

– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a u stvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.

– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.

– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!

– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.

– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!

– To može biti takođe i devojče!

– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.

– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.

– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?

– Da, baš ovde ako treba.

– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.

– Opet bih to želeo.

Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.

– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.

– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.

"To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena..."

Realistična razmišljanja o životu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni opterećivati, jer svaka je sudbina jedinstvena i napisana samo jednom.

Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. Šetnje ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju i o pisanju. Životne priče nekoliko ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispričali piscu tokom njegovih šetnji. Knjiga zapravo i nema toliko veze sa samom Španijom, koliko sa putovanjem (i životom) uopšte.

Ličnosti nisu povezane radnjom, kako to obično biva. Ovog puta su povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog obeležja, u onoj količini, koju određuje putnik. I interesovanje za njih je površno, ništa suštinsko i duboko, više pripovedačko, oslobođeno tereta emocija, nema emocija i zbližavanja, samo naracije. Putnik određuje kada će se pozabaviti ličnostima sa ostrva, kada će se prepustiti sopstvenim razmišljanjima, kada će svu svoju pažnju, skoncentrisati na opise prirode i promene u njoj. Cela knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi, koji su svedeni na ograničen i skučen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na tom malom mestu. Možda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jača, koncentrovana na mali prostor, koji ograničava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu energiju i nemogućnost napuštanja ostrva, podstiče opisima načina života tih ljudi, koji žive bez struje, tako da tama obavija gotovo celi prvi deo knjige. U tami se naslućuju likovi, muški, ženski, strari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznačen, samo dat u osnovnim crtama, samo da se naslućuje. Ne može se razumeti ni povod dolaska samog naratora, na ovo ostrvo, ali njegova želja da barkom pređe do ostrva, čak i po vremenu koje je rizično za putovanje, čak i pod teškim uslovima koji su mu predočeni ( nedostatak struje ), govore o njegovoj radoznalosti, govore o nečemu mnogo jačem, što ga tamo vuče. Likovi su mirni ljudi, uglavnom zadovoljni svojim životima i u toj masi, ističe se jedan mladi čovek, koji svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!

– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?

– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!

– Devojka vam se nije sviđala?

– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.

– Ali sada volite svoju ženu?

– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!

– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.

– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.

– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!

– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?

– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.


U drugom delu knjige se ne govori, ali se oseća, da je bolest mladog čoveka Pipa, izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom životom i tako se njegova sudbina izdvaja od svih ostalih sudbina ljudi sa ostrva. Drugi deo je u neku ruku, rasplet nagoveštenih motiva iz prvog dela. To se posebno odnosi na Pipa. Njegovo oporavak govori o prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od čega nije uspeo da pobegne.

I putnikov sastanak sa Ivonom , nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni čežnja za ljubavlju, već, eto samo igra, izazov, trenutak koji želi da doživi, da lepotu ostrva ostvari u lepoti žene. Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj , na tom čudesnom ostrvu i ništa više.

U trećem delu, možemo uočiti svu umešnost Rastka Petrovića kao pisca, koji na izuzetan način opisuje prirodu, dok ujedno razmišlja o životu. Jer nije bez razloga povezao bure, munje i gromove u prirodi, sa svojim teškim i sumornim razmišljanjima o životu, o postojanju i smislu postojanja.

"Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.

Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.

Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni".

I opet efektna završnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji može biti krik umrlog ili krik novorođenog. Rastko poistovjećuje bitnost tog iskonskog krika, poistovjećuje ga sa slikom krvi, jer je krv i na početku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za nečiji kraj ili za nečiji početak ili istovremeno, jer život i smrt su jedno, jer život i smrt se prepliću, sačinjavaju krug onoga što zovemo postojanje.

"Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.

Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.

To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan".

Još jedan interesantan dijalog, koji sukobljava dva pogleda na život, onaj optimistični i onaj pesimistični.

– Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.

– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.

– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a ustvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.

– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.

– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!

– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.

– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!

– To može biti takođe i devojče!

– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.

– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.

– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?

– Da, baš ovde ako treba.

– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.

– Opet bih to želeo.

Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.

– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.

– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.

To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena..."

Realistična razmišljanja o životu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni opterećivati, jer svaka je sudbina jedinstvena i napisana samo jednom.