Алис Манро




Алис Манро (енгл. Alice Munro; Вингам, Онтарио, 10. јула 1931) је канадска књижевница, која пише на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и Man Booker International награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања Governor General's Awards за фикцију.
Приче Манровљеве нејчешће су смештене у провинцији Хјурон у југозападном делу Онтарија Оне истражују људску сложеност једноставним прозни стилом. Манровљева писања су је означила као „једну од највећих свеобухватних писаца фикције“, а Синтија Озик назвала „њиховим Чеховом“.

Младост

Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. Alice Ann Laidlaw) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка,објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библотекарска службеница. 1951. напушта унивезиртет, где је студирала енглески од 1949, да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају Књиге Манрових, које послују и данас.



Књижевни рад

Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање. Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године.

Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке.

Касније је опорекла и објавила даљи рад. Њена збирка Превише среће (Too Much Happiness) је објављена у августу 2009. Њена прича Медвед је дошао преко планине (The Bear Came Over the Mountain) је адаптирана за екран и режирана од Саре Поли као филм Away from Her, са Џули Кристи и Гордоном Пинсентом у главним улогама. Филм је дебитовао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006-е и био је номинован за Academy Award за најбоље адаптиран сценарио, али изгубио је од No Country for Old Men. 10. октобра 2013, Манров је додељена Нобелова награда за књижевност, цитирана као „мајстор свеобухватне кратке приче“ Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.




GOLI ŽIVOT

Alis Manro

Opis

"Goli život" čini 14 novih priča Alis Manro. Knjiga se završava sa četiri "autobiografske" priče. Pomoću njih, čitalac može da nazre događaje iz njenog života koji su joj pomogli da se formira kao pisac i susreće se sa atmosferom poznatom iz ranijih, “ne-autobiografskih priča”. Stvarnost, suočena sa smrću,ustupa mesto mašti u priči “Oko”, kako u stvarnom životu postoje detalji koji bi bili neverovatni u realističnoj prozi, kao u priči “Goli život”, ili kako vežba svoju pripovedačku veštinu pred mlađom sestrom, dok je mudro savetuje ili govori priče od kojih sestru podilazi jeza, u priči “Noć”.

Izdavac "Agora "

BEKSTVO
Alis Manro

Opis
Uzbudljiva knjiga čehovljevskog realizma 'Zbirka priča Bekstvo je, u stvari,toliko
 dobra da o njoj ne želim da raspravljam. Ni citat, ni sinopsis pripovedaka ne bi
 bili dovoljni da to objasnim. Treba jednostavno sesti i pročitati ih."- Džonatan
 Franzen, autor romana Korekcije 'Alis Mamo na samo nekoliko stranica zahvata
 romaneskni luk života svojih protagonista. Čitave decenije ona sabija u seriju od
 nekoliko stroboskopskih trenutaka, tajnovito povezanih na neopisiv način.
 Zajedno sa Vilijamom Trevorom, ona je jedan od živih kolosa modernog pripovedanja.
 Njen čehovljevski realizam, pronicljivi psihološki uvidi i instinktivni osećaj za emocionalnu
 aritmetiku domaćeg života uticali su na mlađe pisce različitih poetika, od Debore
 Ajzenberg, preko Džonatana Franzena,do Lori Mur." Mičiko Kakutani, The New York Times

Izdavac "Agora"



Danas sam zavrsila citanje ove knjige.Svi koji vole dobru knjizevnost, koji kroz procitane
recenice i reci u knjizi osete zivot, emocije , dogadjaje , kao da su i samu ucesnici ,
neka pronadju ovu knjigu.To nisu price, ta svaka prica je roman, roman zivota.
Posebno preporucujem pricu "Varke", divno, cudesno, carobno...

Prikaz knjige: Alis Manro – Goli život

Imajući u vidu nepredvidivost i tajnovitost časnog odbora, kao i očekivane,
 pa i zdravorazumske kaklulacije, bio bi grub previd ustvrditi da Agora,
 zrenjaninska izdavačka kuća, ima neverovatnu sreću sa svojim autorima
 i Nobelovom nagradom za književnost. Nije sreća, nego posledica mudrog
i znalačkog odabira, naravno; evo, nakon Doris Lesing, još jedna od Agorinih
favoritkinja je ovenčana ovim najprestižnijim književnim odličjem za sveukupni rad.





Zbirka priča Goli život (izvorno, Dear Life, na srpski preveo Predrag Šaponja) nimalo  neće iznenaditi pomnije i pažljivije poznavaoce opusa Alis Manro. Kao i u nekoliko  novijih naslova i u ovoj najnovijoj prozi Alis Manro jedan od ključnih motiva je (nimalo iznenađujuće) starost, tj. radost zrelosti, ali i tužni darovi koje sa sobom nose dani kada se nužno svode račune, broje gubici, žrtve  i kad se kontemplira nad svim ishitrenim odlukama, nepromišljenim procenama i preuranjeim skretanjima i
odustajinjima. I ovoga puta prikaz starost je u prozi Alis Manro lišen kitnjastog sentamentalizma; sa druge strane, nanovo je tu rafinirana i iskrena melanholija kao jedini ispravni vizir kroz koji treba gledati pri pokušaju da se pojmi ono propušteno i zalud proživljeno. Zapravo, tog osećaja duboke iskrene sete nad zalud proživljenim u Golom životu je još i ponajmanje, jer doživljaj sveta (naravno, na ovom konkretnom
literarnom uzorku mereno) Alis Manro satkan je od sudara narečene melanholije i rešenosti da se gura napred i uživa u darovima života, pa ma koliko oni neznatni i nepouzdani bili.



Drugi značajan motiv koji objedinjuje u ovoj zbirci prikupljene priče je pokret, tačnije, pokušaj pokreta. Naime, gotovo svi junaci pripovedaka u Golom životu kreću se (bilo da je u pitanju putovanje u drugi kraj Kanade, put vozom, preseljenje, promena faktičke adese prebivališta…), ali uprkos tome svi oni neizostavno ostaju zakopani u poznato i neizbežno, na šta autorka ovde promišljeno, suptilno i postupno ukazuje. Osim toga,
 čini se da su upravo ta postupnost, ta onovremenska staloženost u pripovedanju, ta nimalo prikrevena briga i za izmaštane aktere priče i za čitaoce pred čijim će se očima ta priča odvijati i jesu krunske odlike osobenosti stila i pristupa Alis Manro, a što je izdvaja iz mora onih koji sličnom cilju teže, a do njega stižu uz primetno više usiljenosti i nesigurnosti, pa i drugih poraznijih posledica po književnost koja tokom tog procesa nastaje.

Najbravurozniji trenuci ove inače izvanredne i, u najvećoj mogućoj meri, ujednačene zbirke su svakako priče Voz, Doli i Kori, u kojima Alis Manro na nevelikom prostoru i uz dosta gracioznosti uspeva da isprede silovito emotivne povesti, koje u sebi sažimaju celovitost čitave jedne i emocijama i iskustvom i mudrošću bogate ehzistencije. Sve to
 je, srećom po sve stare ljubitelje  i one koji će tek postati poštovaoci književnosti Alis Manro, umeo da uvidi i proceni Nobelov komitet, skrenuvši pažnju na još jedno izvanredno pero koje tako istrajno i obilato opravdava atribut u nazivu kategorije ‘lepa književnost’.





Zoran  Jankovic



Diplomirani profesor engleskog jezika i književnosti i uporni i ničim izazvani popularizator popularne kulture. Prikaze iz tekstove iz oblasti muzike, filma i književnosti objavljivao ili objavljuje u narednim medijima: Popboks, Huper, Yellow Cab, Pressing, Hi Files, Status, Optimist, Mediantrop, Etnoumlje, Pazi, snima se, Bookvar...
 Čitavog života se spremao za to. Sada čeka da kucne pravi čas pa da napiše i veliki roman za žene.

citymagazine.rs

Pogledajte nobelovski intervju s Alice Munro



Književna nobelovka Alice Munro zbog slabog zdravlja nije putovala na dodjelu nagrade, a umjesto posebnog govora snimila je polusatni intervju s predstavnicima Nobelova komiteta u kojemu se prisjeća života sumnje, rada i uspjeha.
Osamdesetdvogodišnja Alice Munro, majstorica kratke priče i običnih života malih ljudi, zbog svojeg slabog zdravlja nije mogla otputovati u Stockholm na dodjelu Nobelove nagrade za književnost, koju je kao tek trinaesta žena dobila u stogodišnjoj povijesti najvažnije svjetske literarne nagrade.
Na svoj karakteristično skroman način, Munro je primila predstavnike Švedske akademije u svojem domu u kanadskom gradu Victoriji te snimila polusatni intervju sjedeći u pletenoj stolici.
U razgovoru sa Stefanom Asbergom Munro je kazala da je osjećala ogromnu žudnju za pisanjem priča, a prisjetila se i kako je kao djevojčica počela otkrivati književnost. U pitanju je opušten i ne pretjerano formalan intervju koji savršeno svjedoči o tome zašto je Munro omiljena, ali i netipična spisateljica, koja je u provincijskim životima malih ljudi pronašla velike priče, od kojih je nastala literatura nobelovskog kalibra.




knjizevnost.org

Previše sreće

“Da te volim, pisao bih drukčije.“ To je jedan prosječan znanstvenik društvenog usmjerenja, kojeg se svijet neće sjećati, napisao jednoj iznimnoj matematičarki krajem 19. stoljeća koju svijet još pamti.

U ljubavi, naravno, nema nagovaranja. Nema prisile, nema racionalizacije, nema na nama ni gumba koji bi se mogao pritisnuti pa da nekoga zavolimo.

Slijedom toga, ljubav nema nikakve veze sa srećom. Dogodi se. Ili se ne dogodi.

Ta je sudbina - da se ljubav ne dogodi - zadesila Sofiju Kovalevsku, briljantnu rusku matematičarku i spisateljicu, koju nije uspijevao voljeti jedan šarmantan, pompozan i za današnje pojmove sasvim nedorastao tip. Kažem uspijevao, jer ju je na početku čini se volio, ali se ljubav potrošila kao zapaljena šibica kad je fokus, samo na sekundu, s njega prebacila na sebe. Gledano s pozicije emancipacije, koja se nekim ženama očito dogodila prerano, žuljalo ga je, eto, sasvim prosto, što su bili previše ravnopravni i što je ona bila uspješnija - a bavila se samo diferencijalnim jednadžbama. Gledano čisto ljudski, Maksim Maksimovič Kovalevsky bolovao je od previše oholosti i premalo ljubavi.

“Previše sreće“, druga zbirka priča kanadske spisateljice Alice Munro prevedena na hrvatski, zapravo je “prevara“, jer u 10 priča nema ni govora o previše sreće. Osim ako, da oprostite na izrazu (i da se poslužim riječima izvrsne prevoditeljice Maje Šoljan koje je potom u jednom intervju prenijela urednica Naklade OceanMore Gordana Farkaš-Sfeci), ne govorimo o previše jebene sreće.

Alice Munro u ovoj je zbirci ispisala niz gorkih, mjestimično i bizarnih životnih priča, uglavnom ženskih, u kojima su junakinje kojekakve - i sitne duše; i dobre, požrtvovne žene; i buntovnice; i otuđene od same sebe da bi se spasile boli - ali možda najviše pogađa ona posljednja, o stvarnoj ženi, ruskoj matematičarki i spisateljici Sofiji Kovalevskoj, po kojoj zbirka i nosi ime.

“Služba, družba, prošnja, ljubav, brak“, kojom se lani Munro prvi put predstavila hrvatskoj publici, uz pomoć istog ženskog tandema (u izdanju nakladničke kuće Gordane Farkaš-Sfeci i prijevodu Maje Šoljan), bila je teška, ali ipak optimistična, i tematski zaokruženija, zbirka u kojoj su žene zarobljene u 60-ima, bilo doslovno, bilo odgojem, ipak uspijevale uhvatiti trenutke sreće. U “Previše sreće“ trenutak mira dopadne doista tek možda Doree iz prve priče, “Dimenzije“, i to začudnim i strašnim obratom sudbine u kojem će mučitelj najprije postati spasitelj, a onda joj još i sudbina položiti u krilo jedan život koji će uspjeti sačuvati.

U “Beletristici“ se jedna Joyce ponada da je jednom nekome značila nešto; jednom u teškom periodu raspada braka, ali onda otkrije da su uspomene, stvarni ljudi i opipljive emocije ponekad tek poligon za priču, pa gubitak, pretpostavljam, postane još teži, jer se stara rana iznova otvori.

U priči “Wenlock Edge“ naučit ćemo ponešto o ženskoj opakosti, i o tome kako muškarci često mnogo bolje podnose poniženje od žena. “Duboke-jame“ govore o netipičnoj, mahnitoj potrazi za dušom; jednom sinu koji je prezreo roditelje i majci koja će, usprkos novom zidu nerazumijevanja, ipak pokušati napraviti korak bliže.

“Slobodni radikali“ zastrašujuća je priča o udovici koju će spasiti radikalna laž i krađa tuđeg života, “Lice“ prati život muškarca koji je na svijet došao kažnjen izgledom “hrpe kosanih jetrica“. “Neke žene“ govore o nekim ženama koje ne vole bučno i posesivno i o drugima koje u prostor ljubavi pokušavaju ući kao agresivni otimači.

“Dječja igra“ vjerojatno je najbrutalnija u ovoj zbirci, jer skriva tajnu koja nagriza iznutra i upozorava nas da se šteta možda i može prikriti od drugih, ali od samoga sebe nikako. U “Drvu“ je Roy, naoko, beskrajno opterećen time hoće li netko ući u “njegovu“ šumu i dobiti monopol na sječu stabala, iako je preciznije reći da ova, pretposljednja priča više govori o tome kakvih sve stabala ima među - ljudima.

“Bukve u gustoj šumi hoće narasti i do visine od trideset metara. Na otvorenom se rastežu i u širinu pa budu široke koliko i visoke, ali stiješnjene među ostalim stablima protežu se uvis, a grane na vrhu znaju se silovito izvijati u svim smjerovima i katkad izgledaju poput jelenjeg rogovlja. Ali u tom naizgled oholom drvetu katkad se krije mana, spiralni rast vlakana, na što upućuju valoviti nabori na kori. To je znak da se drvo može slomiti ili se srušiti na snažnom vjetru.“ Drugim riječima, nije uvijek dobro biti zaštićen. Izolacija, ako ne pogineš, rađa snagu.

Alice Munro i u ovoj je zbirci pitka, i dalje se lako čita, neupitan je talent kojim precizno lovi bit nečijeg života u svega par rečenica ili na par stranica. Istodobno, proza joj je ovdje teška, mučna i opterećena onako kako su opterećeni ljudi koji ne mogu umaći krivim izborima. Mnoge joj ovdje priče nemaju lakog, jasnog ili čistog kraja.

Roy, koji stabla bolje razumije od vlastite žene, na jednom se mjestu pita: “Koliko duboko je preduboko... i kad znaš da je preduboko?“ Vještina pripovijedanja je, dakle, i dalje neosporno tu, ali kronično nedostaje neka zraka nade. Čitanje je, naravno, u velikoj mjeri stvar ukusa, na temelju kojeg se onda kreira i dojam i stav. Meni je glavni problem u čitanju “Previše sreće“ bio taj što u ovoj zbirci priča ima - premalo sreće.

Alice Munro
| Žena | Ego | Karakter | Muškarac |
“Zapamti jednom zauvijek, kad muškarac iziđe iz prostorije, ostavlja sve za sobom u njoj”, rekla joj je njezina prijateljica Marie Mendelson. “Kad žena iziđe, nosi sve što se dogodilo u toj prostoriji sa sobom.”

Ljubav. Bilo joj je drago zbog toga. Činilo joj se gotovo kao da u emocionalnom kućanstvu svijeta postoji neka proizvoljna i, naravno, nepravedna štedljivost, ako velika sreća jedne osobe – kako god privremena, kako god krhka bila – može proizići iz velike nesreće druge osobe.

Obujmio ju je rukama kao da uopće nema dvojbe oko toga što radi i kao da ima sve vrijeme ovog svijeta da to napravi. Poljubio ju je u usta. Učinilo joj se da je prvi put u životu sudjelovala u poljupcu koji je sam po sebi događaj. Cijela jedna priča, u jednom poljupcu. Nježan uvod, djelotvoran pritisak, svesrdno istraživanje i davanje, neužurbana zahvala i zadovoljni odlazak.

Svađa ju je zapanjila, jer je otkrila ne samo kako on jedva čeka neprijatelja nego i kako ni ona ne može popustiti u raspravi koja se razmahala do gnjeva. Ni jedno od njih dvoje nije se htjelo povući, oboje su se zagriženo držali svojih načela. rnPa zar ne možeš podnijeti da su ljudi drukčiji, zašto ti je to tako važno?rnAko ovo nije važno, ništa nije.

Umorili su se od tih osoba punih stremljenja koje nikad ne popuštaju.

Ali život u koji je povela samu sebe možda joj neće dati nikoga na koga će se ljutiti, nikoga tko joj bilo što duguje, nikoga koga bi njezini postupci, što god radila, razdragali ili kažnjavali ili na bilo koji način istinski na njega utjecali. Njezini bi osjećaji mogli postati nevažni bilo kome osim njoj samoj, a opet bi bujali u njoj, stežući joj srce i dah.

Strah je glavni sastojak boli. Zbog njega bol boli. Maknite strah i ostaje vam samo osjećaj.

Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање. Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године.

Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке.