Jovan Jovanović Zmaj

ALA SU TO
GRDNE MUKE

Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke!
Jabuke su tako blizu,
samo usta da zagrizu.

A lepe su, rumene su,
a slatke su, medene su,
samo ruke da su du`e,
kad bi mogle da se pru`e!

Ala da je trska kaka,
il udica i pecaqaka;
ili vetar da nasrqa,
pa da koju dokotrqa.
Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke

GOLEMA REPA

Sejo deda repu
Odmah posle ki{e,
Porasla mu repa
Kakve nema vi{e,
Tako je to kad se seje
Odmah posle ki{e.

Tad se deda posla lati,
Pa otide repu brati.
Trza, trza- al mu trud
Bese uzlud.

Pozva deda babu,
Baba zgrabi dedu,
Deda zgrabi repu,
Trza, trza- al mu trud
Be{e uzalud.

Pozva deda malu Julku,
Julka zgrabi babu,
Baba zgrabi dedu,
Deda zgrabi repu,
Trza, trza- al mu trud
Be{e uzalud.

Pozva Julka kucu Zujku,
Zujka zgrabi Julku,
Julka zgrabi babu,
Baba zgrabi dedu,
Deda zgrabi repu,
Trza, trza- sad mu trud
Nije bio uzalud.

Deda rece: Evo je-
Celog jutra pevo je.
Baba polu odsece
Da je skuva dovece.

ZABA CITA
NOVINE
Sedi `zaba sama
na listu lokvanja,
od `zarkoga sunca
stitom se zaklawa.

Da novine cita,
to vam slika kaze,
al ne moze da nadje
sto joj oci traze.

Znate vec o cemu
`zabe brigu vode:
hoce li se skoro
odseliti rode.

Treba ruke prati


Pre i pose jela
Treba ruke prati!
Nemoj da te na to
Opominje mati!
Jer prljavim rukama
Zagadi se jelo!
Pa se tako bolest
Prenese u telo!

Strašna priča


Najstarija, Vita,
Nešto strašno čita,
O nekoj aždaji
Što se noću sjaji.
A deca se boje
I od senke svoje,
Uzvereno glede,
Neki čak i blede.
¨Strašna je to priča!¨
Veli mali Vića.
¨Kao da je zbilja!¨
Veli mali Ilja.
¨Istina je cela!¨
Veli mala Lela.
Laza jedva diše,
Znoj sa čela briše.
Vlajko beči oči:
¨Šta će sada doći!¨
I Kastor je uvo
Okrenuo k Viti,
I on bi da čuje
Šta će dalje biti.
Samo neko zaspa,
Pa već i zahrka -
Evo, pogledajte
Acka, paticvrka.
Šta se njega tiče
Aždaja iz priče!

Đulići, Đulići, —
slabiji i jači,
poljupci, poljupci
sad duži, sad kraći.

Poljupci se boje,
da ih ko ne čuje —
ja svojima ne dam,
da brzo prohuje.

Drago moje, drago,
nema smrti leka, —
poljupci su vreli, —
al' smrt ladna čeka;

Kad nas jednom zgrabi,
pa u ništa maši,
poljupci ce živet'
u Đulića naši.

DED I UNUK
Uz'o deda svog unuka,
metn'o ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
P' onda pita živo:
"Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celiv'o?"

"Ti ne shvataš, Srpče malo!
Mi stariji znamo:
Kad dorasteš, kad razmisliš,
Kaz'će ti se samo!"

Pođem, klecam...


Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Poziv u komendiju

Javljamo ti ja i Mija:
sutra biće komendija.
Neka dođe kome prija
kalamandarija.
U trumbetu ja ću svirat',
Kastor će mi sekundirat.
Malog mopsa većem uče
da skakuće kroz obruče.
Stevica će pamuk jesti
pa iz usta trake presti.
Anđelija biće dama
u dugačkim haljinama,
pa će igrat' na štulama.
Andrija će biti deda,
brada će mu biti seda,
pa će da nam pripoveda
o zelenom žapcu,
o crvenom vrapcu.
Joja će se pajac zvati,
- on se ume premetati.
Krajcara se plaća samo,
požuri se dok imamo
još sedišta,
- lutka neće platit' ništa.

Djulici uveoci...

II

Bolna lezi, a nas vara nada:
Ozdravice, ozdravice mlada!
Nasa nada,- sen praznoga sena-
Posedasmo pored odra njena.
Mi u senu verujemo slepo.
-Ona moli:
"Pricaj mi nesto lepo!"

Gladec kosu sa cela joj vrela,
Smisljam sta bi rado cuti htela/
Sto j' najlepse rado bih joj nizo:
Vidis, duso, prolece je blizo.-
A njoj svanu:
"Prolece je blizo."

Nebo ce zablistati blistom,
Gore ce se zaodenut listom,
Sunce sinut kako nije davno,-
Odazva se:
"Oh, sunasce slavno!"

Ozivece u lugu slavuji,
Sva ce gora pesmom da zabruji.
Ona sapnu:
"Oh, mili slavuji!"

Dic cemo se fruskogorskom raju,
Ici cemo sve u zagrljaju,
Plandovati po onom bukviku.
Ona rece:
"Ti ces nosit Smiljku!"

Gledacemo lisce i drvece,
Brati cemo jagode i cvece,
Diveci se planinskome miru,
Stici cemo belom manastiru,
Pa u hramu, gde su rajski zraci,
Molicemo s' bogu-
"I bozijoj majci."

Znas u hladu, ispod one grane,
Bistri izvor, gde smo bili lane.
Kazu da je iz vilinih dvora,
Od njeg' bolnik ozdraviti mora.
"Ozraviti mora..."

Kad s' okrepis na tome studencu
Tada cemo poci gore k vencu,
Ici cemo stazom i vijugom,
Ici cemo proplankom i lugom,
Onom visu-
"Sto je nebu blizu."

Otkud vidis na sve cetir' strane
Daljna mesta, njive i poljane;
Levo Dunav, Banat, Backa mila,
Avala se desno zaplavila,
A podalje ti brezuljci sivi,
To je Bosna- i tu Srbin zivi.
"Je li, - Srbin zivi..."

To je rekla, pa se zadrhtala:
Oci svela,pa mirno zaspala.
-Gledamo je, sta li, Boze, sanja,
Umorena od tog putovanja.

Mi stojimo, mira joj cuvari -
Gledec lice kako joj se zari, -
A tom zaru dopiruju hlada
Uzdisaji naseg praznog nada.

Zar ja ljubit vise ne smem?
Zar se meni samo krati
Svoju dragu dragom zvati,
Uzdahnuti, osecati!?
Ko mi moze ljubav ubit,
Mada j' srce raskidano!
- Ja te ljubim, cedo moje,
Cedo moje - zakopano!

Ja ne umem zelje kriti,
Ta zelje nam zivot cine;
Ja jos zivim, a ko zivi,
Taj za rajem svojim gine.
I ja ginem srcem zivim,
I ja ginem neprestano -
Ja za tobom ginem, zlato,
Zlato moje - zakopano!

Svakom sjaje jedna zvezda
Kroz tamninu gorkih jada,
Svakog tesi ova zvezda -
A zar za me nema nada!?
Zar ti nisi uvek bila
Melem - cvece mojih rana,
Zar mi nisi i sad nada,
Nado moja - zakopana!

Kad su bili casi zlatni,
Kad vremena behu srecna,
Ja sam imo mnogo vere,
- Al' zar vera nije vecna!
Zar je vera sto u jadu
Izneveri sirotana!?
- Zar te be smem svojom zvati,
Vero moja - zakopana!

Ti si mrtva, moj zivote,
Otisla si s onog sveta,
TOJ DALJINI NEMA MERE -
Pa zar i to da nam smeta!
Neka pada nad i vera,
To mi ljubav ne savlada -
Ja te ljubim, prazna senko,
I bez vere i bez nada......

Ti si vecem bleda bila,
Al' veselo sa mnom seta;
|Ti si vecem bila bolna -
...Ja se secam jednog cveta.

Ja se secam jednog cveta
Koji sam ti onda dao,
- Bas bejasmo kod Dunava -
Ti zadrhta, - cvetak pao.

Na vodi se jos okreno,
Ko da veli: Zbogom, rode!
P' onda ode, p' onda ode
Putem vala, strujom vode.

Izgubi se tako brzo,
Odnese ga voda mutna;
Iz tvog oka suza kanu
Kao neka tuzna slutnja.

Brzo ode cvet za cvetom,
- Ona prva suza tvoja
Stvorila je more suza
U kom tone dusa moja.

Probudio s' orkan ljuti

Probudio s' orkan ljuti,
Iščupao vrtu cvete;
Otud dalje - ko da riče:
Teško tebi, jadni svete!

Podigo se u visinu,
Pa oblake razderao;
Stogodišnjem hrastu reče:
'Eto vidiš, sad si pao!

Traži more, pa ga nađe.
Tresnu, smrvi bele brode;
Pa uzdahnu urnebesno, -
Nasmeja se, - dalje ode.

Grom ga prati, a on leti!
Kuda leti, kud li bega?
Ode crkvi, pa tu sruši
Krst sa hrama božijega.

Što to činiš? - pitali ga,
Kad je klono pa se stišo...
'Ko bi čuo moju tajnu,
Taj bi smesta s uma sišo!'
Što je java tako kivna

Što je java tako kivna,
Da ti veru svu potresa!
Otkud sanku sila divna
Da otvori sva nebesa?

Zasijaju zračne staze,
Ka da s' u duž zvezde sjate,
Vidiš svoje kako slaze,
- Same duše - al poznate.

Raj sa zemljom zagrli se
I hladnoća asa toplotom;
One međe rastope se
Među smrti i životom.

Čuješ večnost kako bruji,
Na njenom se suncu zgrevaš;
Kroz dušu ti vera struji
- I ti ne znaš da to snevaš.

Moje nebo, jer je mutno

Moje nebo, jer je mutno;
Moje sunce, jer je selo;
Moje cveće, gde god koje, -
Jer je tako neveselo.

Moji vrti, moja polja, -
Jer je tako suzna trava;
Moje zvezde, - jer se kriju;
Moje doba, jer svet spava.

Moje staze, jer su puste,-
Kad su moje, idem njima;
Moja gora, - jer se sada
Niko o nju ne otima.

gora strepi na sve strane,
Ka da propast svetu sluti;
samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!
Ljubim li te... il' me sanak vara

Ljubim li te... il' me sanak vara,
Što te udilj uza me dočara;
Ljubim li te... il' me duša vara
Što se udilj s tobom razgovara;

Ljubim li te... il' me bezum ganja,
nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te... il# ljubavi nije -
Što se grli, to su same zmije;

Ljubim li te... il' me i nema,
Ili tebe, - nas nijedno nema;
Ljubim li te... ili nema sveta,
nema sunca, ni rose, ni cveta,

Već sve tmina, što je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesina spava -
Moju ljubav u snu izmišljava.

Sunce s' rodi pa zaviri

Sunce s' rodi, pa zaviri
U ponore mojih grudi;
Užasne se, pa me mane,
Pođe dalje putem svojim.
ja ostanem s jadom mojim
U užasno vel'kom svetu
Sam;
Sunce s' diže, spušta, zađe, -
To se zove dan.

Sve se tiša, sve se miri,
- Svet je kanda sad još širi -
A beskrajnost u crnini
Želi negde da odane,
Pa na moju dušu pane,
Tu preblede, kao da je
Crnja rani moć, -
Gledi na me, ostavlja me, -
to se zove noć.