Jovan Jovanović Zmaj

Pesmu “Svetli grobovi” Jovan Jovanović Zmaj je napisao nedugo posle smrti njegovog dugogodišnjeg prtijatelja Đure Jakšića. U njoj je izrazio veru u napredak, stvaralačka povezanost među generacijama i neuništivost životnih ideala kroz jedinstvo života i smrti, groba i kolevke. Naglasak je pesme na ulozi velikih ljudi u večnoj težnji čovečanstva prema višim ciljevima i njihovi svetli grobovi.

Grob je spomenik smrti i mesto tame. Njegova suprotnost su su život i svetlost. Svetli grobovi spajaju ove dve krajnosti. Oni su veza između početka i kraja, neprekidno kolo koje sjedinjuje prošlost, sadašnjost i budućnosti. Simbol su simbol prolaznosti, zaborava i potpunog nestajanja, ali i znak pamćenja i vekovne mudrosti. Za pesnika grobovi nisu samo počivališta umrlih ljudi, tamna mesta na kome se život završava. Oni svetle duhovnošću i predstavljaju kolevke novih snaga, svetla mesta oko kojih se skupljaju novi naraštaji. Mnoge Srbe je progutala tama, ali oni nisu umrli i potpuno nestali u toj tamnini. Još uvek žive u mislima svojih potomaka, a sećanje na njih čuvaju njihovi svetli grobovi koji se kroz vekove sjaje zbog plamena sveća, njihovog svetlog imena i učinjenih dobrih dela. Ti grobovi su podsetnik novim generacijama na velikane koji su živeli pre njih, na sve one čija dela se pamte večno, a ideali nikada ne umiru.  Oni vezuju tradiciju i kolektivni duh. Ljudi odlaze, ali njihova dela ostaju. Svetli grobovi prenose duh jednog naroda sa kolena na koleno i daju smernice budućim naraštajima kamo treba da idu. Oni su podstrek novim generacijama da nastave tamo gde su njihovi prethodnici stali, da se bore za svoje ideale i svoju otadžbinu.

Čovek ne nestaje svojom smrću. On živi sve dok živi sećanje na njega i dok ima onih koji ga pamte. Neki ljudi žive večno, kroz dela koja su iza sebe ostavili i njihovi grobovi nikada neće prestati da svetle.

Pesmu “Sveti grobovi” Jovan Jovanović Zmaj je napisao za poselo koje su organizovali učenici beogradske gimnazije 25. januara 1879. godine u korist porodice pokojnog srpskog pesnika Đure Jakšića, koji je bio njegov dobar prijatelj.  Spada u misaone (refleksivne) pesme sa elementima rodoljubive pesme. Kompozicija pesme "Svetli grobovi" je prilično neuobičajena, jer je čini tri strofe potpuno različite dužine. Upravo ovakva kompozicija je zaslužna za neobičan ritam koji se oseća u stihovima ove pesme, I ne samo kompozicija, već i brojni brojni epiteti i stilske figure (antiteza, metafora, personifikacija, gradacija, anafora i poređenje) su tri koji daju posebnu snagu ovoj pesmi.

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj' na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
Groblje j' voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju,
Groblje — knjige što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j' to groblje —
Al' je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdam' svima,
Kamol' broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il' je sveća, il' je ime svetlo,
Il' su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojim zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete
U davnine i svete i klete,
Da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć' se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajuć' jedna drugoj
Strujom koja napred leti,
Težeć' samo jednoj meti.
Pa se tako svetli mlazi -
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pep'o koj' mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.

Ko s'osvrne da pogledi.
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako j' živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv'o:
„Gde ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni',
Spajajući gromkim jekom
I Božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
(Baš k'o gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici svetog žara; —
Tu se sleg'o život mladi
Da se s grobom razgovara.
„I ti pade, dragi brate!”
— „Nisam, deco, vas dok traje!”
„Je l' ti borba bila teška?”
— „Pokušajte, milina je!”
„Šta si hteo? — kud si poš'o?”
— „Tamo kud se stići mora!”
„Zar je vera tako jaka?”
— „Uvek jača od zlotvora!”
„Malo nas je koj' bi smeli” —
— „Al' vas jaka sila kreće!”
„Zar ko može stići celi?”
— „Ko posumnja nikad neće!” -
„A ko behu oni divi
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?”
— „To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
život prazan — mladost pusta!
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj'o se život novi,
Naslednici svetlog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć' dušom svetle zrake. —
Jest. tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Al' je sin'o grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P' onda gore, p' onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razum'u se.
Da l' to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s' kupe
Oko groba Đurinoga!



Jovan Jovanović Zmaj


Boske

Ljubav?
Šta ustvari znači ljubav?
Zašto su neki zbog nje srećni, a drugi uplakani?
Mnogi pokušavaju da odgovore na ova pitanja raznim objašnjenjima i dokazima, ali to nije dovoljno. Ljubav nije to što oni kažu neko ti se svidi izađete, dobro se provedete i gotovo.
To nije ona prava ljubav o sanjaš i čitaš u bajkama, to nije ona ljubav za kojom tragamo.

Zar niko na ovome svijetu nema neku definiciju ljubavi kako ona nastaje, kako se rađa?

Izgledalo je da to zaista ne postoji, da prava ljubav ne postoji, da je niko nije doživeo, laž. Jeste, tu je ljubav doživeo neko, ko ju je podelio sa nama željnim toplih i iskrenih osećanja. Taj neko je naš pesnik koji u to osećanje veruje, jer tačno je to da je ljubav ustvari dokaz o postojanju života.

J. J. Zmaj je jedan od najiskrenijih penika koje sam do sada čitala. On nam je u svojim Đulićima objasnio, dao definicijuprave istinske ljubavi. Ljubavi koja je bezuslovna, čista, iskrena, puna idile i sreće. Fascinirano je videti da neko može da tako voli. I to samo jednu osobu i da je za nju spreman da uradi sve. To je ta ljubav koju želi svako od nas da doživi, da je oseti na sopstvenoj koži, a ne samo u snovima. Ovo je ljubav koja bi terala svakog napred, podsticala onoga ko je zastao da nastavi dalje, davala snage nama onda kad nam ide sve loše. To osećanje ljubavi zaslužujemo svi mi da osetimo, a posebno oni koji u to osećanje veruju, jer tačno je da je ljubav ustvari dokaz postojanja života.

J.J. Zmaj