Piše: Mondo



“Od malih nogu sanjam da dođem u taj i taj klub”, “Ostvaren mi je dečački san”, “Nema tih para za koje bih igrao za one druge”… Ovih i sličnih fraza naslušali smo se u fudbalskom svetu.

Nepisani fudbalski kodeks, nešto što se “ne radi ni u ludilu”, mnogi fudbaleri su prekršili. Jasno je da fudbaleri žive od fudbala i da im je novac najvažniji, ali bilo je u istoriji ove igre mnogih fudbalera koji su prešli uz redove “najljućeg rivala” i na sebe stavili “anatemu” navijača koji su ih do tada obožavali.

Poslednjih godina, pa i decenija, fudbal je izgubio na emociji, romantici… Sada je novac presudan, bar što se tiče onih koji klubovima upravljaju i u njima igraju. Ali, pravi navijač, onaj zbog koga se i igra fudbal, nikada ne bi prodao svoj klub. Ne, nema tih para!

Naravno, biće u vašim komentarima i zapažanja tipa: “A gde su Milko Đurovski, Velibor Vasović, Kleo, Vladimir Stojković…?”. Ali, ovo je priča o fudbalerima iz inostranstva.

Koga izabrati za početak?



Recimo, od Zlatana Ibrahimovića. Šveđanin, koji fudbal drži u malom prstu, poznat je po svojoj nelojalnosti. Igrao je za Juventus, da bi prešao u milanski Inter, a posle epizode u Barseloni, obukao je dres Milana.

Kad smo već na Apeninskom poluostrvu, svež primer je i Mario Baloteli. Još dok je bio član Intera pokazivao je simpatije prema Milanu. Potom je otišao u Mančester siti, da bi se vratio u Italiju, ali ovog puta u omiljenom, crno-crvenom dresu Milana. Ne sme se, međutim, smetnuti sa uma da ta dva kluba, iako gradski rivali odlično sarađuju i da nije retost da menjaju igrače.

Karlos Tevez je “crveni” deo Mančestera zamenio za “plavi” deo tog engleskog grada. Navijači Junajteda su svojevremeno želeli da Argentinac ostane u klubu, ali dok se ser Aleks Ferguson premišljao da li da mu ponudi novi ugovor, Tevez se naljutio, pa je prešao u Mančester siti za 47 miliona funti. Navijači Junajteda su palili crvene dresove sa njegovim imenom, pravili su lutke koje su glumile njega pa su ih spaljivali na lomači, a u Sitiju su sve to spremno dočekali. U gradu su bili postavljeni bilbordi, čak i u ulici koja vodi ka Old Trafordu: “Karlos, dobrodošao u Mančester”.

Ako se i mogu razumeti stranci u fudbalu koji menjaju klubove isključivo zbog novca, onda je teško razumljiv potez Kenija Milera. Jedan od najvećih fudbalskih derbija na svetu je “Old firm”, odnosno dueli Seltika i Glazgov rendžersa. Taj fudbalski derbi je više od igre. Politika tu ima i te kakav upliv. A Keni Miler je igrao za Rendžers pa je prešao u Seltik, da bi se potom vratio u Rendžers i igrao značajnu ulogu u osvajanju trofeja!

I dalje smo na britanskom Ostrvu. Ešli Kol je bio omiljen igrač navijača Arsenala. Zarađivao je u severoistočnog dela Londona 55.000 funti nedeljno, ali to mu nije bilo dovoljno. Čelsi mu je ponudio nedeljnu platu od 90.000 funti. Nije je odbio. Prešao je u jugozapadni deo engleske prestonice. Navijači Arsenala mu to nikad nisu, niti će mu oprostiti.



Baš kao što neće ni Robinu van Persiju. O njemu su ispevali mnoge pesme, obožavali su ga, bio im je heroj. Osam godina je uveseljavao navijače Arsenala, bio je pravi”tobdžija”. A onda je Holanđanin “zabio nož u leđa” svakom navijaču Arsenala. Prešao je iz Arsenala u Mančester junajted 2012. godine za svega 23 miliona funti. U Junajtedu je odmah osvojio trofej, postigavši 40 golova u 62 utakmice.



Još nekoliko fudbalera ima epitet “Jude” u engleskom fudbalu. Jedan od najboljih štopera u engleskom fudbalu svih vremena – Sol Kembel, bio je igrač Totenhema. Svojevremeno je govorio da nikada ne bi prešao u Arsenal, a onda je upravo to učinio. I to bez obeštećenja!

Tu je i Francuz Vilijam Galas. Neko će primetiti da je on, možda, nepravedno na ovoj listi, jer je otišao iz Čelsija u Arsenal kao deo transfera Ešlija Kola iz Arsenala u Čelsi. Ali, ne sme se zaboraviti da je Čelsi, pre ovog posla, objavio saopštenje u kojem je tvrdio da je Galas pretio da će postizati autogolove ako ga klub ne proda! A posle Arsenala Galas se nije zaustavio u prikupljanju neprijatelja. Prešao je u Totenhem! “Juda na kub”!



Vejn Runi nije baš napravio “smrtni greh”, odnosno nije prešao u redove “najmrskijeg rivala”, ali je, svejedno, “izdao”. “Izdao” je navijače Evertona, plavu boju. Obukao je crvenu. A kada je svojevremeno dao gol Manlester junajtedu izjavio je: “Jednom plav, uvek plav”, aludirajući na boje Evertona. Koje su beše boje engleske funte? Zamalo da Runi proširi krug neprijatelja, jer je postojala mogućnost da, poput Karlosa Teveza, ode u plavi deo Mančestera. Ali, navijači Junajteda su mu dolazili pred kuću, molili ga, pretili mu… Ostao je u Junajtedu.

Bilo je ovakvih primera i u Španiji.



Legendarni Nemac Bernd Šuster igrao je osam sezona za Barselonu, da bi potom otišao u redove “mrskog neprijatelja” – Real Madrida. A potom je prešao iz Reala u redove Atletiko Madrida!

Isto su učinili i Portugalac Luis Figo i “pravi” Ronaldo.



Figo je dobio nadimak “El klasiko izdajnik”. I on je dres Barselone zamenio za dres Reala. To je navijače katalonskog kluba toliko razbesnelo da su na jednom od derbija na Kamp Nou, kada je on izvodio korner, bacali na njega svinjske glave, flašice, kamenice…



Legendarni Brazilac Ronaldo, jedan od najboljih fudbalera sveta svih vremena, igrao je i za Barselonu i za Real, kao i za Inter, tako i za Milan. A potom je u Brazilu napravio nešto još “luđe”. Trenirao je sa Flamengom, oporavio se od povrede kolena, da bi odbio da potpiše ugovor sa Flamengom i prešao u Korintijans!

I Nemci su imali svoje “Jude”. Poslednji primeri su Mario Gece i Robert Levdandovski.



Mario Gece je mnogo “jači” primer od Poljaka. Ceo život bio je deo dortmundske Borusije, a onda je prihvatio ponudu minhenskog Bajerna. Zanimljivo, Gece je objavio prelazak u Bajern baš pred finale Lige šampiona dva kluba. Bio je dovoljno čovek da navija za Borusiju u finalu. Ali, “milioneri” su poraženi. Njegovim putem krenuo je i Robert Levandovski, koji je nedavno potpisao za Bajern u koji prelazi od leta 2014. godine.

Jedan od drastičnijih primera “smrtnog greha” dolazi iz Grčke. Legendarni golman Antonios Nikopolidis branio je “sto godina” za Panatinaikos. Dobro, ne baš 100 godina, ali jeste od 1989. do 2004. godine. A potom je prešao u Olimpijakos, najvećeg neprijatelja “zelenog” dela Atine. Tamo je i završio karijeru 2011. godine.

I “preko bare” je bilo primera “izdajstva”. Najveće je učinio Gabrijel Batistuta. Čuveni “Batigol” igrao je River Platu (doduše jednu sezonu, 1989-1990.), da bi prešao u Boku juniors!



Pre njega, nešto slično je napravio legendarni Klaudio Kaniđa. Karijeru je počeo u River Plati, a posle karijere koju je imao u Evropi (Helas Verona, Atalanta, Roma, Benfika), vratio se u Argentinu, ali ne u River već u Boku juniors.



sport.ba

Profesionalci ili "izdajice"?


Posle njihovih transfera jedni su slavili, dok se drugima dizala kosa na glavi. Isti oni koji su do juče bili ikone kluba, kojima su se pesme pevale i čiji dres je bio jedan od najnošenijih na tribini, sada su predstavljali, pa može se reći, skoro krvne neprijatelje.

Vladimir Stojković je navijače Crvene zvezde ujeo za srce, jer je njihovo dete otišlo na desnu stranu Topčiderskog brda, u redove večitog rivala, Partizana. Potez karijere sa profesionalne strane, ali pitanje je kakve će emocije osetiti Stojković kada bude igrao protiv tima u kojem je počeo da gradi karijeru, koja ga je kasnije dovela do dresa reprezentacije. Redak je slučaj da golmani prelaze u rivalske klubove. Ipak je ta pozicija nekako najviše pod udarom i prvi kiks će navući gnev novopečenih pristalica, dok će svaka dobra odbrana predstavljati udarac u srce onih koju su klicali njegovo ime dok su branili za njih, odnosno nekadašnju ekipu. Ipak, nije Stojković prvi golman koji je promenio klub, samo je prvi reprezentativni čuvar mreže koji je to učinio u našem fudbalu. Pre njega Saša Radivojević, momak koji je prošao kompletnu Partizanovu školu obreo se, posle nekoliko godina provedenih van naše zemlje, u crveno-belom dresu. U Evropi smo pokušali da pronađemo još neke transfere golmana koji su izazvali pažnju navijača i medija. Tamo se nije dešavalo da fanovi prave čitulje bivšim idolima, ali svakako nisu izostajale pretnje i vređanja

Branko Stinčić (Hajduk - Dinamo)

Prvi posleratni golman Hajduka iz Splita. Branko Stinčić je za dve godine u gradu u Dalmaciji 1946-48 stajao na golu 33 puta. Navijači ili bolje reći u to vreme publika ga je volela, ali kada se posle kratke epizode u inostranstvu obreo ponovo u tada jugoslovenskom fudbalu ništa više nije bilo isto u Splitu, jer je Stinčić potpisao za Dinamo iz Zagreba. Temperamentni Splićani su ga na prvoj utakmici gađali raznim voćem i povrćem, a zanimljivo je da je gradom kružio i sinonim za izdaju Stinka, aludirajući na prezime nekadašnjeg ljubimca ''bilih''.

Frančesko Toldo (Milan - Inter)

Bivši golman Italije je slično Saši Radivojeviću karijeru počeo u jednom klubu, a nastavio je u ljutom rivalu. Malo navijača zna da je Toldo tri godine svoje karijere proveo u Milanu. Kao klinac, ovaj nekada odlični čuvar mreže, počeo je da stoji između stativa Milanove primavere, ali za tri godine kasnije u seniorima nije dobio šansu da odigra ni minut. Kada je 2001. godine potpisao za Inter navijači "rosonera" su izdali saopštenje da Toldo ne očekuje nikakve neprijatnosti, jer ga nikad nisu smatrali igračem njihovog tima, zbog činjenice da nije odigrao ni minut za Milan. Posle devet godina i odigranih preko 147 utakmica za Inter, Toldo je imao ponudu da se vrati u redove ekipe u kojoj je počeo karijeru, ali je odbio uz reči da je u Interu dobio ljubav koju nikada nije osetio kod Berluskonijevog Milana.

Ranko Stojić (Patizan - Dinamo Zagreb)

Poznati fudbalski menadžer je 1984. navukao bes kako Partizanovih tako i Dinamovih navijača transferom sa JNA u redove "modrih". Nije pomoglo Stojiću i nekoliko vrhunskih partija da "kupi" fanove Zagrebčana. "Izdao si Partizana izdaćeš i Dinama", i "Kum ti dao gol" (Miodrag Ješić) bile su samo neke od prozivki upućene na račun vlasnika FK Rad. Posle tri godine na "Maksimiru" Stojić je otišao iz kluba u Lijež, ali više nikada nije dobio naklonost Grobara i BBB.

Pat Dženings (Totenhem - Arsenal)


Dženings je bio ikona Totenhema punih trinaest godina. Rekorder Severne Irske po broju nastupa u selekciji je još davne 1964. potpisao za tim sa "Vajt Hart lejna", kada je imao samo 19 godina. Osvojio je brojne trofeje sa "pevcima", ali kada je napunio 32 godine osetio je da mu se sprema zamena u timu. U inat svima je tog dana zakucao na vrata "Hajberija" i tražio da mu se ponudi ugovor. Tako je legenda Totenhema postala prvi golman Arsenala za narednih osam sezona. Fanovi domaćih su prvim dolaskom Dženingsa u uniformi Arsenala zapalili na tribini njegove dresove iz vremena kada je branio za "pevce".

Anđelo Peruci (Roma - Juventus - Inter - Lacio)


Pa ovog ni majka ne može da voli. Golman je toliko navijača iznervirao svojim transferima da ne bi čudilo ni da se reaktivira u dresu Milana, jer samo za njih još nije igrao. Navukao je Peruci bes svih Romanista kada je 2000. godine potpisao za Lacio, ali se pre toga potrudio da do ludila dovede i fanove "bjankonera", kada je odlučio da posle osam godina u timu potpiše ugovor sa mrskim Interom. Zanimljivo je da su navijači Juventusa jedno veče bivšem idolu toliko demolirali, ukrali auto, a kasnije ga gurrnuli u reku. Od starog vozila su sačuvali samo krilo koje je ostavljeno Peruciju ispred kuće uz poruku ''Sledeći put ti plivas kao tvoj auto večeras'''.

Mark Braun (Rendžers - Seltik)

Za dve sezone u redovima "policajaca" Braun nije uspeo da se izbori za veću minutažu, pa je uspeo samo da sakupi četiri nastupa. Ipak, to mu nije pomoglo da izbegne neprijatnosti kada je šest godina posle poslednje utakmice u dresu Rendžersa potpisao ugovor sa Seltikom, Braunu je poručeno grafitom preko zgrade u kojoj je stanovao ispisan grafit ''Bog će ti suditi jednog dana, mi sad''. Bilo je to dovoljno Braunu da za naredne tri sezone unajmi telohranitelje. Kada je 2010. napuštao "Seltik park", verovatno nije mogao da zamisli koliko je pretnji i neprijatnosti doživeo zbog samo 13 mečeva za zeleno-bele.

Tomislav Ivković (Dinamo - Crvena zvezda)

Nije bivši fudbaler Dinama digao toliku prašinu kada je došao u Crvenu zvezdu, ali je svakako predstavljao raritet kada su transferi golmana sa „Maksimira" u Beograd u pitanju. Ivković je za četiri godine u glavnom gradu Hrvatske (1978-82) zabeležio pedeset nastupa, ali je uprava kluba tada rešila da ima boljih od njega. Obreo se u Vinkovcima tada Ivković i posle samo godinu dana potpisao ugovor sa Zvezdom. Navijači nisu preterano negodovali u Beogradu, mada je čuvar mreže često dobijao pretnje u Zagrebu vezane za njegovo poreklo, za koje su pojedinci tvrdili da je srpsko. Nakon dve godine na „Marakani", Ivković je zauvek otišao iz tada jugoslovenskog fudbala. Nikada više ovaj čuvar mreže nije obukao dres nekog tima sa prostora SFRJ. Završio je karijeru 1998. godine u Amadori iz Portugalije.

Žerom Alonzo (Olimpik Marsej - PSŽ)

Jedan od najkontroverznijih golmana francuskog fudbala. Alonzo je nekoliko puta zakasnio na mečeve njegovog tima, jer je sa drugarima igrao poker celu noć. Počeo je karijeru kao rukometni golman, da bi njegov talenat primetili skauti Nice i odveli ga na treninge te ekipe. Alonzo je uživao veliko poštovanje u svakom klubu zbog rečenica izgovorenih neposredno po dolasku u redove PSŽ: „Navijaću uvek za onaj tim, koji mi da više para. Podjednako ću dobro braniti uvek, ali nikad neću lagati da navijam za bilo koju drugu ekipu osim Nice". Alonzo je odigrao 57 mečeva na „Veledromu", a nešto više od 100 u dresu PSŽ.

Peter Šmajhel (Mančester junajted - Mančester Siti)

Najbolji golman Evrope 1992. i 1993. godine proveo je pod palicom Ser Aleksa Fergusona punih osam godina, pre nego što je otišao 1999. u Sporting iz Lisabona. Da je Danac mogao da napravi gluplji potez pred kraj karijere od dolaska u redove "građana" nije. Zamzeli su ga navijači Junajteda, uprava pa i sami saigrači, koji nisu hteli ni da se pozdrave pred utakmicu sa njim. Tedi Šeringem je kasnije priznao da je poslao poruku Šmajhelu u kojoj mu je rekao sve najgore. Zanimljivo je da bivši reprezentativac Danske nikada nije izgubio Derbi Mančestera. Posle jedne sezone u "građanima" Šmajhel se penzionisao. Nakon starijeg Šmajhela i njegov sin Kasper Šmajhel je potpisao ugovor sa Sitijem.


Bogdan Stelea (Dinamo B. - Steaua)

Legendarni „ćelavac" rumunskog fudbala ostao je upamćen kao čuvar mreže koji je do 40 godine promenio čak sedam klubova u zemlji naših istočnih komšija. Stelea je počeo karijeru u Dinamu, da bi posle osvajanja titule i nekoliko godina provedenih u Španiji i Turskoj, a zatim i u Rapidu, obukao dres mrskog rivala Steaue. Tražili su tada navijači da Steaua ne dozvoli Stelei da brani, jer nisu želeli da golman rivalskog tima stoji između njihovih stativa. Ipak, Stelea je sjajnim odbranama doneo dve titule timu, kao i učešće u Ligi šampiona, pa mu je sve vrlo brzo oprošteno. Ipak, fanovi Dinama su mu prilikom povratka u klub 2004. godine zviždali prilikom svakog kontakta sa loptom.


Antonis Nikopolaidis (PAO - Olimpijakos)


Umalo Nikopolaidis nije zapalio Atinu kada je prešao u redove Olimpijakosa posle 15 godina provedenih u Panatinaikosu. Nije prošao nijedan derbi da njemu nije pomenuta porodica od strane istih onih koji su ga nazivali "Princom Atine", kada je nosio zeleni dres. Nikopolaidis je pune tri godine imao čak trojicu telohranitelja koji su ga pratili u stopu.

Vladimir Beara (Hajduk - Crvena zvezda)

„Veliki Vladimir" je svakako jedan od najboljih, ako ne i najbolji golman koji je ikad branio na Poljudu i „Marakani". Kada je posle 305 nastupa u Hajduku odlučio da potpiše ugovor sa Zvezdom, bio je to najveći skandal u gradu na Dalmaciji. Tražili su lokalni komunisti iz tog grada objašnjenje iz CK, ali su ubrzo utišani na ovaj ili onaj način. U transferu Beare je učestovao sam vojni vrh tadašnje JNA, koji je navijao za Zvezdu. Beara je dobio auto uz ugovor što je u to vreme bio jedan od najvećih transfera u Evropi.



sportal.