Kroz nju se Puškinovi junaci menjaju i sazrevaju. Odbijena Tatjana kroz bol otkriva da stvaran svet nije nalik onom iz sentimentalnih romana koje je ona čitala, da bi potom s tugom ali i sa mirom prihvatila životnu zbilju. Evgenije Onjegin prolazi kroz suprotan proces – od stanja duševne pustoši (povratka nema godinama/ i dušu neću obnoviti), dve godine kasnije prolazi kroz neočekivani „preporod” kada se zaljubljuje u Tatjanu.

Ruska pesnikinja Marina Cvetajeva otkriva da je čitanje Evgenija Onjegina uticalo ne samo na nju već i na njenu majku tako što su se u životu ugledale na Puškinovu Tatjanu:2

Ali još nešto, ne nešto, nego mnogo šta predodredio je u meni Evgenije Onjegin. Ako sam docnije do dana današnjeg uvek prva pisala, prva pružala ruku – i ruke, ne bojeći se osude – onda je to samo zato što je u osvit mojih dana Tatjana, koja je ležala u knjizi, uz sveću, sa raščupanom kikom prebačenom preko grudi, na moje oči to – učinila. I ako docnije, kad su odlazili (uvek su – odlazili), ne samo da nisam pružala za njima ruke nego ni glavu nisam okretala, onda je to samo zato što se tada, u bašti, Tatjana skamenila u kip.

Lekcija smelosti. Lekcija ponosa. Lekcija vernosti. Lekcija sudbine. Lekcija usamljenosti.

Romantizam i/ili realizam
Dobar deo književne kritike hvalio je Puškinovu poemu zbog realističnog načina prikazivanja ruske stvarnosti dvadesetih godina 19. veka. Evgenije Onjegin nazivan je i enciklopedijom života tog vremena, prema često citiranim rečima književnog kritičara Belinskog.

Razlozi za svrstavanje Puškinovog romana u stihu u preteče realističkog žanra svakako je opseg ruskog života koje Puškin umetnički obrađuje, kao i Puškinovo satirično poigravanje sa mnogim likovima i tematskim jedinicama.

S jedne strane, Onjegin i Tatjana po svom tipu i po unutrašnoj težnji za izdvajanjem od konvencija koje uobličavaju nekakav opšti društveni život, jesu romantični likovi. On je obrazovani skeptik koji ne pronalazi nikakvu vrednost koja bi njegovom životu dala smisao, romantični tip suvišnog čoveka i nezadovoljnog mrgodnog lutalice, dok se ona izdvaja po iskrenosti, snazi osećanja i poštovanju moralnog zakona.

Međutim, ovako zasnovane svoje romantične likove Puškin postavlja u društvenu stvarnost Rusije onog vremena, sa svim opisima života ruskog plemstva u gradu, spahija na selu, društvene i književne mode tog doba: francuski jezik kao lingua franca XIX veka, vlastelinski prijemi, balovi i sedeljke, francuska, engleska i nemačka lektira ruskih plemića, pokušaji agrarnih reformi, dvoboj kao način odbrane časti …

Opisi tih događaja, kao i sporednih karaktera (spahinice Larine i njenog pokojnog muža, Zareckog, Lenskog …) često su satirično i sa izvanrednim osećajem za komično intonirani, ali oni ostaju humani, puni razumevanja i ljubavi prema ljudskim slabostima, što je opšta odlika Puškinove poezije.

1 Jurij Tinjanov: O kompoziciji Evgenija Onjegina; iz knjige Ruski formalisti o Puškinu

2 Marina Cvetajeva: Moj Puškin; treća knjiga Izabranih dela Marine Cvetajeve

Pouke deci Marine Cvetajeve – Ne ističite se po onome što je materijalno

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga…

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće; 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!
Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi” imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi” (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!”

Ne obazirite se na „nemoderno”, već na: „nepošteno”.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada. Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja”. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!



Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore, nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam”, pitajte ga: „Šta je to romantizam?” I videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog: „Romantizam – to je duša”.

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao.

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova Boris Pasternak (Maladaja gvardija, 2005)

Poziv
O, ako zbilja, dok je mrak
kad san utiša duše žive,
i s neba padne sjajni zrak
na neme grobne ploče sive..

O, ako zbilja u taj čas
opusti redom grob za grobom,
ja čekam tad na susret s tobom,
ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
od bola bleda i bez glasa...

O, dođi mi što pre, što pre
ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
da korim ljude čija zloba
učini kraj života tvog,
ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
u duši nosim: da prebolim,
ne mogu ja; i sad te volim,
i još sam ja ko nekad tvoj.

A. S. Puškin

Pikova dama




Naslov originala:
Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин
Пиковая дама
1834.


Pikova dama označava potajnu zavist

Najnovija knjiga gatalica
I
A u tmurne su dane
igrali natenane
počesto,
ulagali na sve strane
pedeset, pa i sto.
I dobijali
i otpisivali
kredom.
Tako se u tmurne dane
bavili natenane
radom.

Igrali jednom karte kod Narumova, konjičkoga oficira u gardi. Duga zimska noć prođe neosetno, te sedoše da večeraju u pet časova ujutro. Ko je imao sreće u igri, jeo je s velikim apetitom; ostali su rasejano sedeli pred praznim tanjirima. Ali kad izneše šampanjac, razgovor ožive i svi se umešaše.
— Šta bi s tobom, Surine? — upita domaćin.
— Ta izgubio sam kao i uvek. Moram priznati da sam baksuz: nikad se u igri ne žestim, ništa me ne zbunjuje, a ipak uvek gubim.
— I nijedanput nisi pao u iskušenje? Nijedanput nisi stavio sve na jednu kartu?... Divim se tvojoj čvrstini.
— A kako Herman! — reče jedan gost, pokazujući na mladoga inženjera, — otkad zna za sebe nije uzeo karte u ruke, nikad nije imao nijedne parole, a do pet časova sedeo je s nama i pratio našu igru.
— Mene igra jako zanima, — reče Herman, — ali ja ne mogu da žrtvujem ono što mi je preko potrebno zbog nade da ću steći suvišno.
— Ta Herman je Nemac; on sve radi s računom, u tome je stvar, — primeti Tomski. — Ali ne mogu nikako da shvatim svoju bakicu, groficu Anu Fedotovnu.
— Kako to? Šta to? — povikaše gosti.
— Nikako ne mogu da shvatim, — produži Tomski, — zašto moja bakica ne igra u pare!
— Pa šta je tu čudnovato, — reče Narumov, — što se starica od osamdeset godina ne kocka?
— To znači da vi ništa o njoj ne znate?
— Ne! Zaista, ništa!
— E onda čujte: Valja vam znati da je moja bakica, biće otad šezdeset godina, putovala u Pariz i tamo bila vrlo zapažena. Svet je jurio za njom da bi video la Venus moscovite (moskovsku Veneru). Rišelje joj se udvarao i bakica tvrđi da se umalo nije ubio zato što mu se nije smilovala.
U ono doba gospođe su igrale faraona. Jedared, na dvoru, kartajući se s vojvodom Orleanskim, ona izgubi neku grdnu svotu i osta mu dužna. Kad je došla kući, skidajući lažne mladeže s lica i razvezujući krinolinu, bakica ispriča dedi o svom gubitku i naredi mu da ga isplati. Pokojni deda, koliko ja znam, bio je u neku ruku upravnik dvora kod moje bake. On se nje bojao kao žive vatre, ali kad je čuo koliko je veliki gubitak, on se naljuti, iznese joj račune i objasni joj da su za pola godine proćerdali pola miliona, da oni u Parizu nemaju ni moskovskih ni saratovskih sela, i odlučno odbi da plati. Bakica mu zviznu šamar i leže da spava sama da bi mu pokazala koliko je u nemilosti.



Sutradan ona zapovedi da joj zovnu muža; mislila je da je ova domaća kazna uticala na njega, ali on osta nepokolebljiv. Prvi put u životu dogodi joj se da se s njim raspravljala i objašnjavala; mislila je da će ga urazumiti — ako mu malo s visine objasni da to nije običan dug i da ima razlike između kneza i potkivača. — Ali jest! Dedica se uzjogunio. Ne dam, pa kraj! Bakica prosto nije znala šta da radi.
Ona je tada prisno poznavala jednog sasvim izvanrednog čoveka. Slušali ste o grofu Sen-Žermenu, o kome se pričaju tolike čudne stvari. Znate već da se izdavao za Večitoga Judu, za pronalazača životnoga balsama, kamena mudrosti i drugih čudesa. Ismevali su ga kao varalicu, a Kazanova u svojim uspomenama veli da je bio špijun; ali je Sen-Žermen, kraj sve svoje tajanstvenosti, izgledao vrlo čestit i u društvenom životu bio vrlo prijatan čovek. Bakica ga još i dan-danas mnogo voli i ljuti se kad govore o njemu s omalovažavanjem. Baka je znala da je u Sen-Žermena moglo biti mnogo para. Odlučila je da mu se obrati. Napisala mu je ceduljicu i zamolila ga da joj neodložno dođe.
Stari osobenjak je odmah došao i zatekao je na velikoj muci. Ona mu prikaza u najcrnjim bojama koliko je muž surov prema njoj i najzad mu reče da se jedino uzdaje u njegovo prijateljstvo i ljubaznost.
Sen-Žermen se zamisli.



— Ja vam mogu biti na usluzi s tolikom svotom, — reče on, — ali znam da se nećete smiriti dok mi je ne vratite, a ja ne bih hteo da vas opterećujem novim brigama. Nego, postoji još jedan način: vi biste mogli da povratite svoj novac.
— Ali dragi grofe, — odgovorila mu je bakica, — kažem vam da nemamo ni prebijene pare.
— Nisu tu potrebni novci, — odgovori Sen-Žermen, — izvolite me saslušati.
I on joj tad otkri tajnu koju bi svaki od nas dobro platio...
Mladi igrači udvostručiše pažnju. Tomski zapali lulu, povuče dim i nastavi:
— To isto veče bakica se pojavila u Versalju au jeu dela Reine (igra karata kod kraljice). Vojvoda Orleanski držao je banku; baka mu se nekako izvini što mu nije donela dug, opravda se nekom izmišljenom pričicom i poče da igra protiv njega. Odabrala je tri karte i metnula ih jednu za drugom; sve tri su joj donele dobitak i bakica povrati sve da poslednje pare.
— Slučaj! — reče neko od gostiju.
— Bajka! — primeti Herman.
— Možda su karte bile obeležene? — prihvati treći.
— Ne bih rekao, — odgovori značajno Tomski.
— Šta! — reče Narumov — ti imaš babu koja ume da pogodi tri karte jednu za drugom, i još joj nisi dosad iskamčio tu njenu kabalistiku?
— Ne poznaješ ti bapce, — odgovori Tomski, — ona je imala četiri sina, medu njima i moga oca; sva četvorica bili su strasni kockari, i ona ipak ni jednom nije otkrila svoju tajnu, mada to ne bi bilo loše za njih, pa čak ni za mene. Ali evo šta mi je pričao moj stric, grof Ivan Ilić, i šta mi je tvrdio na časnu reč. Pokojni Čaplicki, onaj što je umro u bedi straćivši tolike milione, izgubio je jednom u svojoj mladosti — koliko se sećam igrajući sa Zorićem (Simeon Gavrilović Zorić 1745—1799, ljubavnik carice Katarine II u godinama 1777 i 1778, rodom iz Srbije. Hrabar u ratovima, nije se umeo snaći na dvoru; otpušten s veliki počastima, povukao se na svoja dobra u grad Školov gde je o svom trošku osnovao prvu rusku Vojnu akademiju. Prijatelj Dositejev.). — oko trista hiljada. Bio je očajan. Bakica je uvek bila stroga prema ispadima mladih ljudi, ali joj nešto bi žao Čaplickoga, te mu reče one tri karte da ih stavi jednu za drugom, uzevši od njega časnu reč da se posle toga nikada više neće kockati. Čaplicki ode svome pobediocu i oni se latiše karata. Čaplicki je stavio na svoju prvu kartu pedeset hiljada i dobio; prevrnuo je kartu i tako povratio sve, pa još i dobio...
Treba da se spava, — reče neko, već je četvrt do šest.
I zaista, već je svitalo: mladež ispi svoje čašice i raziđe se.

II
— II parait que monsieur est décidément pour les suivantes.
— Que voulez-vous, madame? Elle sont plus fraiches.
(Izgleda da se gospodinu mnogo više sviđaju družbenice. — Šta ćete, gospođo! One su svežije.

Razgovor u društvu



Stara grofica * * * sedela je u svom budoaru pred ogledalom. Tri devojke bavile su se oko nje. Jedna je držala stakaoce s rumenilom, druga kutijicu s ukosnicama, treća visoku kapicu s trakama purpurne boje. Grofica nije nimalo polagala na svoju odavno uvelu lepotu, ali je očuvala sve navike svojih mladih dana; ona se potpuno držala mode sedamdesetih godina i oblačila isto onoliko dugo i pažljivo kao šezdeset godina ranije. Kraj prozora sedela je za đerđevom gospođica, njena vaspitanica.
— Dobar dan, grand’ maman, (Stara majka, baba) — reče ulazeći mladi oficir. — Bon jour, mademoiselle Lise (dobar dan, gospođice Lizo). Grand maman, dolazim vam s jednom molbom.
— Radi čega, Paul (Pavle)?
— Da mi dopustite da vam prikažem jednog svoga prijatelja i da ga dovedem kod vas u petak na bal.
— Pa dovedite ga pravo na bal; onda ćeš mi ga pretstaviti. Jesi li bio juče kod * * * ?
— Razume se da sam bio! Bilo je vrlo veselo, igrali smo sve do pet časova. Jelecka je bila divna!
— O, dragi moj! Pa šta je to na njoj divno? Zar je takva bila njena baka, kneginja Darja Petrovna? Uzgred budi rečeno, kneginja Darja Petrovna kao da je sasvim ostarela?
— Nije ostarela, — odgovori nesmotreno Tomski, — nego umrla, ima već sedam godina.
Gospođica podiže glavu i dade znak mladiću. On se priseti da su od stare kneginje tajili umiranje njenih vršnjakinja i ugrize se za usnu. Ali grofica sasluša sasvim mirno ovu vest koja je za nju bila nova.
— Dakle umrla, — reče ona, — nisam ni znala! Zajedno smo bile određene za dvorske dame i kad smo se pretstavile, carica je...
Tu grofica, po stoti put, ispriča svome unuku priču o tome.
— E, Paul, — reče ona posle toga, — sad mi pomozi da ustanem. Lizica, gde mi je tabakera?
I grofica sa svojim devojkama ode iza zaklona da dovrši svoju toaletu. Tomski osta sa gospođicom.
— Koga to hoćete da pretstavite? — upita polagano Lizaveta Ivanovna.
— Narumova. Da li ga poznajete?
— Ne? Je li vojnik ili civil?
— Vojnik.
— Inženjerski?
— Nije, konjanik je. A zašto ste pomislili da je inženjer?
Gospođica se nasmeja i ne odgovori.
— Paul! — povika grofica iza zaklona, — pošlji mi kakav novi roman, ali te molim, nemoj nikako neki savremen.
— Zašto, grand’ maman!
— Pošlji mi neki roman gde junak nije ugušio ni oca ni majku i gde nema utopljenika. Strašno se bojim utopljenika.
— Ta nema sad takvih romana. Sem ako hoćete ruske?
— A zar ima ruskih romana? — pošlji mi, dete, molim te, pošlji!
— Oprostite, grand’ maman: žurim se. Zbogom, Lizaveta Ivanovna! Zašto ste pomislili da je Narumov inženjer?
I Tomski ode iz budoara.
Lizaveta Ivanovna osta sama, ostavi svoj rad i zagleda se kroz prozor. Ubrzo se na jednoj strani ulice, iza kuća na uglu, pojavi neki mladi oficir. Njoj se lice obli rumenilom i ona se ponovo lati posla i prignu glavu nad vez. U tom trenutku uđe grofica, potpuno obučena.
— Lizice, — reče ona, — reci da upregnu kola, da pođemo u šetnju.
Liza se diže od rada i poče da ga usprema.
— Ama šta ti je, dete, jesi li gluva! — povika grofica. — Naredi da što brže prežu kola.
— Odmah! — odgovori tiho gospođica i istrča u pretsoblje. Utom uđe sluga i predade grofici knjige od kneza Pavla Aleksandrovića.
— E baš dobro! Zahvali od moje strane, — reče grofica. — Lizice Lizice, ta kud žuriš?
— Da se obučem.
— Stići ćeš, dete. Sedi tu. Otvori prvu svesku; čitaj naglas.
Gospođica uze knjigu i pročita nekoliko redova.
— Glasnije! — reče grofica. — Šta je to s tobom, dete? Izdalo te grlo, šta li? Stani, primakni mi klupicu; bliže... dela!
Lizaveta Ivanovna je pročitala još dve stranice. Grofica zevnu.
— Baci tu knjigu, — reče ona, ala je to neka glupost! Vrati to Pavlu i naredi da mu zahvale... A šta je s kolima?
— Kola su spremna, — reče Lizaveta Ivanovna, pogledavši na ulicu.
— A što se ti ne obučeš? — na to će grofica. — Tebe uvek čovek treba da sačekuje. Neprijatno je to, dete moje.
Liza otrča u svoju sobu. Nije prošlo ni dva minuta, a grofica poče zvoniti iz petinih žila.
Tri devojke utrčaše na jedna, a sobar na druga vrata.
— E, vas čovek nikako da dozove! — reče im grofica. — Recite Lizaveti Ivanovnoj da je čekam.
Utom Lizaveta Ivanovna uđe u kaputu i sa šeširom.
— Jedva jednom, draga moja! — reče grofica. — Kinđuriš se! Šta će ti to? Koga da opčiniš?... A kakvo je vreme? Vetar, čini mi se.
— Nije, vaša svetlosti, vreme je tiho! — odgovori sobar.
— Vi uvek govorite napamet! Otvorite okance! Dabome: vetar! i to vrlo hladan! Isprežite kola! Lizice, nećemo ići: badava si se kinđurila.
— Eto, takav je moj život! — pomisli u sebi Lizaveta Ivanovna.
Lizaveta Ivanovna bila je zaista vrlo nesrećno stvorenje. Gorak je tuđ hleb, veli Dante, i teško je uspinjati se stubama do tuđega praga; niko nije bolje znao od jadne vaspitačice čuvene starice koliko je mučno zavisiti od drugoga. Grofica * * * na kraju krajeva nije bila zla srca, ali je bila svojeglava kao svaka žena koju je društvo razmazilo, a usto i tvrdica, ogrezla u hladnu sebičnost, kao i svi stari ljudi koji su se nauživali svoga dobra, a sad se udaljili od sadašnjice. Ona je sudelovala u svim taštim zabavama velikoga sveta i dolazila na balove, gde je sedela u kutu, narumenjena i obučena po starinskoj modi, kao ružni, ali neophodno potrebni ukras balske dvorane; i kao po utvrđenom obredu njoj su prilazili gosti sa dubokim poklonom, a zatim niko više nije na nju obraćao pažnju. U njenu je kuću navraćao ceo grad, i ona se strogo držala etikete, mada nikoga nije poznavala. Njena mnoga čeljad širila se i starila po pretsoblju i devojačkoj sobi, radila je što je htela i takmičila se ko će je više pokrasti dok se ona gasila. Lizaveta Ivanovna bila je mučenica te kuće: kad je, razlivala čaj, grdili su je što troši mnogo šećera; kad je naglas čitala romane, bila je kriva za sve piščeve omaške; kad je pratila groficu u njenim šetnjama bila je odgovorna zbog vremena i blata na ulici. Imala je određenu platu koju joj nikad nisu do kraja isplaćivali, a tražili su od nje da se oblači kao i ostali, tojest kao retko ko. Jadna je bila njena uloga u društvu. Svi su je znali, a niko je nije primećivao; na balovima igrala je jedino kad se nije mogao naći drugi partner, a dame su je uzimale ispod ruke samo kad su morale ići u sobu za oblačenje da nešto poprave na haljini.
Ona je držala do sebe, te se obazirala oko sebe i nestrpljivo očekivala spasioca, ali mladi ljudi, račundžije u svojoj lakomislenoj taštini, nisu je primećivali, mada je Lizaveta Ivanovna bila sto puta umiljatija nego one bestidne i hladne udavače oko kojih su se oni previjali. Koliko je puta, izgubivši se nečujno iz dosadne i raskošne sobe za primanje, odlazila da se sita isplače u svojoj bednoj sobici sa zaklonima, oblepljenim tapetima, s ormanom, ogledalcem i prosto obojenim krevetom, u sobici gde je lojana sveća škiljila u bakarnom svećnjaku.
Jednom, — desilo se to dva dana posle večere opisane u početku ove priče, a na nedelju dana pre scene na kojoj smo se zaustavili, — jednom je Lizaveta Ivanovna, sedeći s vezom kraj prozora, slučajno pogledala na ulicu i spazila mladoga inženjera kako stoji nepomično, očiju uperenih u njen prozor. Ona obori glavu i ponovo se lati posla, a kad je kroz pet minuta ponovo pogledala, mladi oficir je još stajao na onom istom mestu. Nije imala običaj da koketuje s oficirima koji prolaze pored njene kuće, te zato prestade da gleda na ulicu. Vezla je tako oko dva časa, ne dižući glave. Pozvaše na ručak. Ona se diže, poče da usprema svoj vez i pogledavši slučajno na ulicu, opet spazi oficira. To joj se učini prilično čudno. Posle ručka ona priđe prozoru, osećajući kao neki nemir, ali oficira više nije bilo — i ona ga zaboravi...
Dva dana docnije, kad je polazila da sa groficom sedne u kola, ona ga vide opet. Stajao je kod samoga ulaza, zaklonivši lice okovratnikom od dabrovine; crne su mu oči svetlucale ispod kape. Lizaveta Ivanovna uplaši se, ni sama ne znajući zašto, i sede u kola sva uzdrhtala od nečega što se ne može iskazati.
Kad se vratila kući, pojurila je na prozor, — oficir je stajao na onom istom mestu i piljio u nju. Ona se ukloni; mučila je radoznalost i uzbuđivao neki osećaj, za nju sasvim nov.
Otada nije bilo dana, a da se mlađi čovek ne bi pojavio, uvek u isto doba, pod njenim prozorima. Između nje i njega utvrdiše se prećutne veze. Sedeći na svom mestu nad radom, ona bi osetila da on dolazi, — podigla bi glavu i gledala ga svaki dan sve duže i duže. Mladić kao da joj za to beše zahvalan; ona je videla svojim pronicljivim mladalačkim pogledom kako rumen odjednom obliva njegove blede obraze kad god bi im se oči susrele. Posle nedelju dana ona mu se nasmešila...
Kad je Tomski zamolio groficu da mu dopusti da joj pretstavi svoga prijatelja, srce u jadne devojke poče jače da bije. Ali kad je čula da Narumov nije inženjer nego gardist-konjanik, njoj bi žao što je nespretnim pitanjem odala svoju tajnu lakomisleno Tomskom.
Herman je bio sin Nemca, pretopljenoga u Rusa, koji mu je ostavio nešto malo novca. Kako je bio tvrdo ubeđen da mu je potrebno da pojača svoju nezavisnost, Herman nije trošio čak ni interes od nasleđa, nego je živeo samo od plate, lišavajući se i najmanje raskoši. Bio je, uostalom, čovek zakopčan i častoljubiv, pa su njegovi drugovi retko imali prilike da mu se potsmevaju zbog preterane štedljivosti. Bio je čovek jakih strasti i bujne mašte, ali ga je čvrstina karaktera spasavala od svakidašnjih zabluda mladosti. Tako, na primer, iako je bio od prirode strastan kockar, nikada nije uzimao karte u ruke jer je proračunao da mu njegovo stanje ne dopušta (kako je govorio) da žrtvuje ono što mu je preko potrebno zbog nade da će dobiti suvišno, — a međutim, po cele noći presedeo bi za kartaškim stolom i sav u groznici pratio različite obrte u igri.



Priča o onim trima kartama jako je uzbudila njegovu maštu i cele mu noći nije izbijala iz glave. On je mislio kad je idućeg dana lutao po Petrogradu: — Eh, kad bi mi stara grofica poverila svoju tajnu! Kad bi mi pokazala one tri sigurne karte! Zašto ne bih pokušao sreću? Da joj se pretstavim, da zadobijem njenu naklonost, da joj postanem, daleko bilo, i ljubavnik, ali za sve to treba vremena, a njoj je osamdeset i sedam godina, — može umreti za nedelju dana, možda i za dva dana!... Pa i ta priča?... Da li joj se može verovati?... Ne! Račun, umerenost i vrednoća; to su moje tri sigurne karte koje će utrostručiti, usedmostručiti moj kapital i koje će mi dati mira i nezavisnosti!
S takvim se mislima obreo u jednoj od glavnih petrogradskih ulica, pred nekom kućom starinskoga stila. Ulicu su bili zakrčili ekipaži i kočije koje su jedne za drugima prilazile osvetljenom ulazu. Iz kola bi se svakoga trenutka pomaljala čas skladna nožica mlade lepotice, a čas bi zvecnula čizma, ili blesnula prugasta čarapa i diplomatska cipela.
Bunde i ogrtači promicali su kraj dostojanstvenog vratara. Herman zastade.
— Čija je ovo kuća? — zapita on stražara na uglu.
— Grofice, * * * odgovori stražar.
Herman zadrhta. Ona čudna priča ponovo mu pade na um. On poče da obilazi oko kuće, razmišljajući o njenoj gospodarici i o njenoj čudesnoj moći. Kasno se vratio u svoj skromni kutić; dugo nije mogao zaspati, a kad ga je savladao san, prisniše mu se karte, zeleni sto, svežnjevi novčanica i gomile zlatnika. On je bacao kartu za kartom, odlučno stavljao novac, dobijao bez prestanka, privlačio sebi zlato i trpao novčanice u džep. A kad se dosta kasno probudio, uzdahnuo je zbog gubitka svoga fantastičnoga bogatstva, pošao opet da luta po gradu i ponovo se obreo pred kućom grofice. * * * Kao da ga je neka neznana sila uvukla k njoj. Zastao je i počeo da gleda u prozore. Kod jednoga prozora ugleda crnokosu glavicu, nagnutu, po svoj prilici, nad knjigom ili nad ručnim radom. Glavica se podiže. Herman spazi sveže lišce i crne oči. Taj trenutak odlučio je o njegovoj sudbini.

III
— Vous, m’écrivez, mon ange, des lettres de quatre pages plus vite que je ne puis les lire.
(Vi mi pišete, anđele moj, pisma od četiri strane brže nego što ih ja čitam).

Iz neke prepiske.

Lizaveta Ivanovna jedva je stigla da skine kaput i šešir, a grofica već posla po nju i naredi da opet upregnu kola. Baš u trenutku kad su pošle da se popnu u kola i kad dva lakeja podigoše staricu i prođoše kroz vratanca, Lizaveta Ivanovna spazi svoga inženjera kraj samih kola — on je uhvati za ruku — nije stigla da se povrati od straha, a mladić već iščeze i pismo osta u njenoj ruci. Ona ga sakri u rukavicu, i za sve vreme puta niti je šta čula, niti videla. Grofica je imala običaj u kolima da svaki čas zapitkuje: »S kim smo se to razminuli? — Koji je ovo most? — Šta onde piše na tabli?« Lizaveta Ivanovna je sada odgovarala nasumce i kao od bede, te je naljutila groficu.
— Šta se to zbiva s tobom, dete? Šta si se udrvečila? Ti me ili ne čuješ ili ne razumeš, a ja hvala bogu, niti mucam, niti sam s uma još sišla!
Lizaveta Ivanovna je nije slušala. Čim su se vratile kući, ona otrča u svoju sobu i izvadi iz rukavice pismo — bilo je nezapečaćeno. Lizaveta Ivanovna ga pročita. U pismu je bila ljubavna izjava, puna nežnosti i poštovanja, od reči do reči prepisana iz nekog nemačkog romana. Ali Lizaveta Ivanovna nije znala nemački i bila je njime vrlo zadovoljna.
Ipak je ovo primljeno pismo vrlo uznemiri. Ta ulazila je prvi put u tajne i prisne odnose sa jednim mladićem! Njegova drskost je preplaši. Prekorevala je samu sebe zbog neoprezna vladanja i nije znala šta da radi: da li da prestane sedati kod prozora, te da ravnodušnošću odvrati mladoga oficira da je dalje progoni? — da mu vrati pismo? — da mu odgovori hladno i odlučno? Nije imala s kime da se posavetuje, jer nije imala ni drugarice, ni savetodavca, Lizaveta Ivanovna odluči da odgovori.
Sela je za pisaći stočić, uzela pero, hartiju i zamislila se. Započinjala je nekoliko puta svoje pismo i cepala ga: čas joj se izrazi činili suviše ljubazni, čas suviše opori. Najzad je uspela da napiše nekoliko redova, kojima je bila zadovoljna. »Uverena sam, — pisala je ona, — da vam je namera poštena i da niste hteli da me uvredite nepromišljenim postupkom, ali nije red da naše poznanstvo počne na ovaj način. Vraćam vam vaše pismo i nadam se da ubuduće neću imati povoda da se potužim na nepoštovanje koje ne zaslužujem«.
Idućega dana Lizaveta Ivanovna, kad je videla Hermana da dolazi, diže se od veza, ode u salon, otvori okance i baci pismo na ulicu, uzdajući se u spretnost mladoga oficira. Herman pritrča, podiže ga i ode u poslastičarnicu. Slomivši pečat nađe svoje pismo i odgovor Lizavete Ivanovne. To je i očekivao, te se vrati kući sasvim obuzet svojom avanturom.
Tri dana kasnije, mlada mamzel živih očiju donese Lizaveti Ivanovnoj pisamce iz pomodne radnje.
Lizaveta Ivanovna razvi ga sasvim uznemireno, jer je mislila da joj to traže dug, ali odmah poznade Hermanov rukopis.
— Vi ste se, dušice, zabunili, — reče ona, — ovo pisamce nije za mene.
— A, ne, baš je za vas! — odgovori smelo devojka, ne krijući lukava osmejka. — Izvolite pročitati!
Lizaveta Ivanovna prelete očima pisamce. Herman je tražio da se vidi s njom.
— Ne može biti da je za mene, — reče Lizaveta Ivanovna, uplašena zbog naglosti zahteva i načina kako je pismo poslao. — Ovo pismo zaista nije meni upućeno!
I ona iscepa pismo na komadiće.
— Pa kad pismo nije za vas, zašto ste ga iscepali? — rekla je mamzel. — Ja bih ga vratila onome ko ga je poslao.
— Molim vas, dušice! — na to će Lizaveta Ivanovna, planuvši na tu njenu primedbu, — nemojte mi više donositi nikakva pisamca, a onome ko vas je poslao kažite da treba da ga bude stid...
Ali se Herman ne smiri. Lizaveta Ivanovna je svaki dan dobijala od njega pisma, sad na ovaj, sad na onaj način. Nije ih više prevodio s nemačkoga. Pisao ih je nadahnut strašću i kazivao svojim rečima: u njima su bili izraženi i upornost njegovih želja i pometenost mašte koju nije mogao obuzdati. Lizaveti Ivanovnoj više nije padalo na um da ih vraća; ona se naslađivala pismima i počela je da odgovara na njih, te njena pisma počeše bivati sve opširnija i nežnija. Najzad, ona mu baci kroz prozorče ovakvo pismo.

Danas je bal kod * * * skoga poslanika. Tamo će biti i grofica. Ostaćemo do dva časa. To vam je prilika da me vidite nasamo. Čim grofica ode, njena će se posluga, verovatno, razići; na ulazu će ostati vratar, ali i on obično odlazi u svoju sobicu. Vi dođite oko jedanaest i po. Pođite pravo uz stepenice. Nađete li koga u pretsoblju, upitajte ga da li je grofica kod kuće. Reći će vam da nije i tad, naravno, moraćete da se vratite. Ali sva je prilika da nećete nikoga susresti. Devojke su u svojoj zajedničkoj sobi. Iz pretsoblja idite na levo, pravo do grofičine spavaće sobe. U njoj ćete iza zaslona opaziti dvoja mala vratanca: ona sa desna vode u kabinet, u koji grofica nikad ne ulazi; a ona s leva u hodnik, gde su uske zavojite stepenice koje vode u moju sobu.
Herman je drhtao kao tigar dok je čekao da dođe u rečeno vreme. U deset časova uveče on se već nalazio pred grofičinom kućom. Vreme je bilo strašno: vetar je šibao a vlažan sneg je vejao u krupnim pahuljicama; fenjeri su mutno škiljili; na ulicama ne beše nikoga. Pokatkad bi prošao kočijaš sa svojim mršavim kljusetom i odmerio okasnelog putnika. — Herman je bio samo u kratkom kaputu, ali nije osećao ni vetra ni snega. Najzad pristigoše grofičina kola. Herman vide kako lakeji izvedoše ispod ruke pogurenu staricu, ututkanu u samurovu bundu i kako odmah za njom promače njena vaspitanica u lakom ogrtaču, s kosom ukrašenom svežim cvećem. Vratanca se zalupiše. Kola teško krenuše po sipkavom snegu. Vratar zatvori vrata. Prozori se zamračiše. Herman poče obilaziti oko opustele kuće; kad je prišao fenjeru i pogledao u časovnik, bilo je jedanaest časova i dvadeset minuta. On je ostao pod fenjerom, s pogledom uperenim u kazaljku na časovniku; čekao je da protekne određeno vreme. Tačno u jedanaest i po časova Herman je ušao u grofičinu palatu i popeo se u jako osvetljen trem, u kome nije bilo vratara. Herman utrča uz stepenice, otvori vrata od pretsoblja i vide slugu kako spava pod svetiljkom, u staroj, prljavoj naslonjači. Hitrim i odlučnim korakom Herman prođe pored njega. Salon i gostinska soba bili su mračni. Lampa iz pretsoblja jedva ih je osvetljavala. Herman je ušao u spavaću sobu. Pred ramom, punim starinskih ikona, gorelo je kandilo od zlata. Oveštale naslonjače i divani pretrpani perjanim jastučićima, s izlizanom pozlatom stajali su u nekoj tužnoj simetriji kraj zidova obloženih kineskim tapetima. Na zidu su visila dva portreta koje je radila u Parizu M-me Lebrun. Na jednom je bio naslikan rumen i pun čovek četrdesetih godina, u svetlo zelenom mundiru i sa zvezdom; na drugom — mlada lepotica s orlovskim nosem, zalizane kose na slepim očima i sa ružom u napudrovanoj kosi. Iz svih kutova strčale su pastirke od porcelana stoni časovnici — izrade slavnoga Leroy-a, kutijice, kocke za igru, lepeze i različne sitnice za dame, pronađene krajem prošloga stoleća kad i Mongoifijerov balon i Mesmerov magnetizam. Herman je otišao iza zaslona, gde je stajala mala gvozdena postelja; desno su bila vrata koja su vodila u kabinet, a levo — druga, u hodnik. Herman ih otvori i spazi uske, zavojite stepenice koje su vodile u sobu sirote vaspitanice... Ali on se vrati i uđe u mračni kabinet.
Vreme je sporo odmicalo. Svuda je carevala tišina. U gostinskoj sobi izbi ponoć, a zatim po ostalim sobama časovnici jedan za drugim objaviše dvanaest — i sve opet umuče. Herman je stajao, naslonjen na hladnu peć. Bio je miran; srce mu je kucalo ravnomerno, kao u čoveka koji se odlučio da učini nešto opasno, ali preko potrebno. Na časovnicima izbi jedan, pa dva časa posle pola noći, — i on začu izdaleka tandrkanje kola. Uzbuđenje ovlada njime i protiv njegove volje. Karuce stigoše i zaustaviše se. On ču kako lupnu papuča spuštena na kolima. Po kući se ustumaraše. Čeljad se rastrča, glasovi se razlegoše i kuća se rasvetli. U spavaću sobu dojuriše tri stare sobarice, a zatim uđe grofica, jedva živa, i klonu u volterovsku naslonjaču. Herman je virio kroz pukotinu; Lizaveta Ivanovna prođe kraj njega. Herman je čuo kako se užurbano penje uz svoje stepenice. U njegovom srcu odjeknu nešto kao griža savesti, ali opet umuče. Stajao je kao kip.
Grofica se poče svlačiti pred ogledalom. Pošto su joj razvezali kapicu, ukrašenu ružama, skinuli su napudrovanu vlasulju s njene sede i kratko ošišane kose. Čiode su kao kiša daždile oko nje. Žuta haljina, izvezena srebrom, pala je kraj njenih podnadulih nogu. Herman je bio svedok odvratnih tajni njene toalete; najzad grofica osta u spavaćici i noćnoj kapici: u ovoj opremi koja je više priličila njenoj starosti, ona se činila manje strašna i ružna.
Kao i sve stare ljude, groficu je mučila nesanica. Onako svučena, sela je kraj prozora u volterovsku naslonjaču i otpustila sobarice. Izneli su sveće i u sobi je opet škiljilo samo kandilo. Grofica je sedela sva žuta, čvakoljeći opuštenim usnama i ljuljajući se desno i levo. U njenim mutnim očima nije se ogledala nijedna misao; gledajući je, čovek bi mogao pomisliti da se strašna starica ne ljulja po svojoj volji, nego pod uticajem neke tajne galvanske sile.
Najednom se to mrtvo lice neverovatno izmeni. Usne prestadoše da žvakolje, a oči oživeše: pred groficu je stao nepoznat čovek.
— Ne bojte se, zaboga, ne bojte se! — poče on tihim, ali razgovetnim glasom. — Nemam namere da vam učinim nikakvo zlo; došao sam da vas zamolim za jednu dobrotu.
Starica ga je ćuteći gledala i kao da ga nije čula. Hermanu se učini da je gluva, te se naže do samog njenog uha i ponovi joj svoje reči. Starica je i dalje ćutala. Herman produži:
— Vi možete da me usrećite i to vas neće ništa stajati: ja znam da ste vi u stanju da pogodite tri karte uzastopce...
Herman zastade. Izgledalo je da je grofica shvatila šta od nje hoće i kao da je tražila reči da odgovori.



— To je bila šala, — reče ona najzad, — kunem vam se da je bila šala!
— Time se ne šali, — odgovori Herman ljutito. — Setite se Čaplickoga, kome ste vi pomogli da povrati pare.
Moglo se videti da se grofica zbunila. Na njenom licu se ukaza jako duševno uzbuđenje, ali je odmah utonula u pređašnju neosetljivost. Herman produži:
— Možete li da mi otkrijete te tri sigurne karte?
Grofica je ćutala, a Herman je nastavljao:
— Za koga čuvate svoju tajnu? Za unuke? Oni su bogati i bez toga; ta oni i ne znaju vrednost novca... Rasipniku neće pomoći vaše tri karte. Ko ne ume da čuva dedovinu, umreće i onako u bedi, pa ma kakve mu nečiste sile pomagale. Ja nisam rasipnik; znam vrednost novca. Vaše tri karte kod mene ne bi propale. Dakle!...
On je zastao i dršćući iščekivao njen odgovor. Grofica je ćutala: Herman pade na kolena.
— Ako vam je ikada, — reče on, — srce osećalo šta je ljubav, ako se sećate njenih zanosa, ako ste se bar jednom nasmešili na plač novorođena sina, ako je ikad ma kakvo ljudsko osećanje zatreperilo u vašim grudima, ja vas zaklinjem osećanjima supruge, ljubavnice, majke — svim što je sveto u životu, — ne odbijajte mi molbu! — otkrijte mi svoju tajnu! — šta će vam ona?... Možda je ta tajna u veži s nekim strašnim grehom, sa gubitkom večnog blaženstva, ugovor sa đavolom... Ta pomislite: vi ste stari, nećete dugo još živeti — ja pristajem da uzmem greh vaš na svoju dušu. Otkrijte mi samo svoju tajnu. Pomislite da je sreća jednoga čoveka u vašim rukama; da neću samo ja, nego da će i deca moja, unuci i praunuci, blagosiljati vašu uspomenu i štovati je kao svetinju...
Starica ne odgovaraše nijednom reči.
Herman se podiže.



— Ti matora veštice! — reče, stisnuvši zube. — Ta nateraću ja tebe da mi odgovoriš!
Posle tih reči on izvuče iz džepa pištolj.
Kad je ugledala pištolj, grofica se po drugi put jako uzbudi. Ona zaturi glavu i podiže ruke kao da hoće da se zaštiti od metka... Zatim pade nauznak... i osta nepomična.
— Prestanite s tim detinjarijama, — reče Herman i zgrabi je za ruku. — Pitam vas poslednji put: hoćete li da mi otkrijete vaše tri karte? Da ili ne?
Grofica ne odgovori. Herman shvati da je mrtva.

IV


7 maj 18**
Homme sans mœurs et religion!
(Čoveče bez morala i vere!)

Iz nečijega dopisivanja.

Lizaveta Ivanovna sedela je u svojoj sobi, još u balskoj haljini, utonula u duboke misli. Kad se vratila kući, ona je požurila da otpusti sanjivu služavku koja je kao od bede htela da je usluži. Rekla joj je da će se sama svući i dršćući je ušla u svoju sobu, nadala se da će tamo zateći Hermana, ali je želela da ga ne nađe. Na prvi pogled ona se uveri da nije tu: bila je zahvalna sudbini što su prepreke omele njihovo viđenje. Nije se svukla; sela je i počela da se priseća svih okolnosti zbog kojih je u tako kratkom roku daleko zabrazdila. Nije prošlo ni tri nedelje od onoga časa kad je prvi put spazila mladića s prozora. a već se s njim dopisuje, i on već uspeva da izmami od nje noćni sastanak! Njegovo je ime znala samo zbog toga što se na nekim pismima potpisao; nikad s njim nije progovorila niti mu čula glasa, nikad nije čula za njega... sve do ove večeri. Čudna stvar! To veče, na balu, Tomski koji se durio na mladu kneginjicu Polinu*** što kao obično ne koketuje sa njim, želeo je da joj se osveti, te se pokazivao prema njoj ravnodušan; zato je pozvao Lizavetu Ivanovnu i s njom igrao beskrajnu mazurku. Za sve vreme on se šalio s njom zbog njene naklonosti prema inženjerskim oficirima i uveravao je da zna mnogo više nego što ona misli; neke od njegovih šala bile su tako zgodno podešene da je Lizaveta Ivanovna više puta pomislila da on zaista zna za njenu tajnu.
— Od koga vi to sve znate? — upita ga ona smejući se. Tomski odgovori:
— Od jednog prijatelja poznate vam ličnosti, jednog izvanrednog čoveka.
— Ko vam je taj izvanredni čovek?
— Zove se Herman.



Lizaveta Ivanovna ništa ne odgovori, ali joj se i ruke i noge ohladiše.
— Taj Herman je, — nastavi Tomski, — zaista romantična osoba: profil mu je kao u Napoleona, a duša mefistofelska. Mislim da na svojoj savesti nosi bar tri zločina. Ala ste vi prebledeli!...
— Boli me glava... Pa šta vam je rekao taj Herman, ili kako mu je već ime?
— Herman je vrlo nezadovoljan svojim prijateljem: on veli da bi na njegovom mestu postupio sasvim drukčije... Staviše, ja mislim da je sam Herman bacio oko na vas jer po svemu sudeći nimalo nije ravnodušan kad sluša ljubavne izlive svoga prijatelja.
— Ali gde je to on mene video?
— U crkvi možda, ili u šetnji!... Bog će ga znati! Možda u vašoj sobi dok ste spavali: ta on je sposoban za sve...
Tri dame koje im priđoše s pitanjima — oubli ou regret (zaborav ili žaljenje) prekinuše razgovor koji je Lizaveti Ivanovnoj postajao tako bolno zanimljiv.
Dama koju je izabrao Tomski bila je baš knjeginjica*** koja je stigla da se s njim objasni dok se okretala s njim u krugu i još jednom obrnula pred svojom stolicom. Kad se vratio na svoje mesto, Tomski već nije mislio ni o Hermanu, ni o Lizaveti Ivanovnoj. Ona je mnogo želela da nastavi prekinuti razgovor, ali se mazurka završi, a ubrzo posle toga i stara grofica pođe sa bala.
Reči Tomskoga bile su samo pusto naklapanje uz mazurku, ali se one duboko usekoše u dušu mlade sanjalice. Portre koji je nagovestio Tomski slagao se sa slikom koju je ona u svojoj mašti načinila. Pod uticajem najnovijih romana ovo, već znano lice plašilo je i ovladavalo njenom maštom Ona je sedela, prekrstivši obnažene ruke, a glavu, još ukrašenu cvećem, beše spustila na razgolićena prsa... Odjednom vrata se otvoriše i Herman uđe. Ona zadrhta...
— Gde ste vi to bili? — upita ona uplašeno, šapatom.
— U spavaćoj sobi kod stare grofice, — odgovori Herman, — baš sad idem od nje. Grofica je umrla.
— Bože moj!... Šta kažete!..
— I čini mi se, — produži Herman, — da sam ja izazvao njenu smrt.



Lizaveta Ivanovna pogleda ga sva u strahu i u njenoj duši odjeknuše reči Tomskoga: Taj čovek nosi najmanje tri zločina na svojoj savesti! Herman sede na prozor kraj nje i sve joj ispriča.
Lizaveta Ivanovna ga je slušala sva užasnuta. Sva ona strasna pisma, ona vatrena preklinjanja, ono drsko, uporno trčanje za njom, sve to, dakle, nije bila ljubav! Pare, — eto za čim je žednela njegova duša! Sirota grofičina vaspitanica nije mogla da utoli njegove želje i da ga usreći! Ona je bila, dakle samo slepa pomoćnica jednoga zločinca koji je ubio njenu staru dobrotvorku!... I ona gorko zaplaka, kajući se bolno, ali kasno. Herman je posmatrao ćuteći: i njemu se srce kidalo, ali ni suze nesrećne devojke, ni divna lepota njenoga jada ne dirnuše njegovu surovu dušu. Misleći na mrtvu staricu on nije osećao grižu savesti. Jedno ga je samo mučilo: nepovratno izgubljena tajna, od koje se nadao bogatstvu.
— Vi ste čudovište! — reče mu najzad Lizaveta Ivanovna.
— Pa ja nisam želeo njenu smrt, — odgovori Herman, — moj pištolj nije nabijen.



Zaćutali su.
Zora je zarudela. Lizaveta Ivanovna ugasi sveću koja je dogorevala: bleda svetlost obasja njenu sobu. Ona obrisa uplakane oči i pogleda Hermana: on je sedeo na prozoru, skrštenih ruku i strašno natmuren. U tom je stavu jako potsećao na portre Napoleonov. Ova sličnost porazi strahovito Lizavetu Ivanovnu.
— Kako ćete izići iz kuće? — reče naposletku Lizaveta Ivanovna. — Mislila sam da vas sprovedem tajnim stepenicama, ali bi trebalo proći pored grofičine spavaće sobe, a ja se plašim.
— Recite mi kako ću naći te tajne stepenice, pa ću sam izići.
Lizaveta Ivanovna se diže, uze ključ iz ormana i, dajući ga Hermanu, potanko mu objasni kako će izići. Herman steže njenu hladnu, mlitavu ruku, poljubi je u pognutu glavu i iziđe.
Spustivši se zavojitim stepenicama, on ponovo uđe u grofičinu sobu. Mrtva starica sedela je sva skočanjena; na licu se ogledao dubok mir. Herman zasta pred njom i dugo je posmatraše, kao da je želeo da se uveri o strašnoj istini; najzad uđe u kabinet, napipa ispod tapeta vrata i poče da silazi mračnim stepenicama, obuzet neobičnim osećanjem. Tim istim stepenicama — mislio je on, možda se, šezdeset leta ranije, prikradao u ovu istu spavaću sobu, i u ovaj isti čas, mladi srećnik u vezenom kaputu, očešljan a l'oiseau royal (poput ždrala), pritiskujući na grudi svoj strogi šešir; on je sad već odavno istrunuo u grobu, a i srce njegove prestarele ljubavnice, eto, danas presta da bije.
Pri dnu stepenica Herman pronađe vrata, otvori ih istim ključem i nađe se u prolaznom hodniku kojim iziđe na ulicu.

V
Te noći pojavi se predamnom pokojna baronica fon V ***. Bila je sva u belom i rekla mi je: »Dobar dan, gospodine savetniče!«

Svedenborg

Tri dana posle ove kobne noći, u devet časova ujutru, Herman se uputi u *** manastir, gde je trebalo da se opoje telo preminule grofice. Nije osećao kajanje, ali ipak nije mogao da uguši sasvim glas savesti koji mu je govorio: Ti si ubica! U njega je bilo malo prave vere, ali je bilo mnogo praznoverice. Verovao je da je mrtva grofica može kobno uticati na njegov život, i zato je odlučio da ode na njenu sahranu da bi izmolio od nje oproštaj.
Crkva je bila dupke puna. Herman se jedva progurao kroz silan svet. Kovčeg je ležao na bogatom postolju pod baldahinom od kadive. Pokojnica je počivala u njemu ruku prekrštenih na grudima, u čipkastoj kapici i u beloj atlasnoj haljini. Oko nje je stajala njena čeljad: sluge u crnim kaputima, s grbovima na trakama o ramenima i sa svećama u rukama a srodnici u dubokoj crnini, — deca, unuci 1 praunuci. Niko nije plakao; ta suze bi bile — une affectation (izveštačenost). Grofica je bila isuviše stara da bi njena smrt ikoga mogla iznenaditi; njeni su je rođaci odavno smatrali pokojnicom. Neki mlad vladika izgovorio je posmrtno slovo. Prostim i dirljivim rečima prikazao je on mirno umiranje pravednice, koja se dugo godina tiho i ganutljivo pripremala za hrišćansku smrt »Anđeo smrti zateče je budnu, — rekao, je govornik, — kako se blagim mislima očekuje ponoćnoga ženika.« Služba se završi u nekoj svečanoj tuzi. Prvo su prišli rođaci da se oproste s mrtvim telom. Zatim krenuše mnogi među prisutnima koji su došli da se poklone onoj koja je toliko dugo učestvovala u njihovim taštim zabavama. Posle njih priđe i sva domaća posluga. Najzad se približi i stara pratilja, pokojničina vršnjakinja. Dve mlađe devojke vodile su je ispod ruke. Ona nije imala snage da se prikloni do zemlje, ali je jedina ona prolila nekoliko suza kad je ljubila hladnu ruku svoje gospođe. Posle nje se i Herman odluči da priđe kovčegu. Pokloni se do zemlje i nekoliko je trenutaka ležao na hladnom podu, posutom jelovim iglicama. Najzad se digao, bled koliko i pokojnica, te se popeo na stepenice postolja i poklonio... U taj mah mu se učini da ga je pokojnica podrugljivo pogledala, žmireći jednim okom. Herman se naglo trže, ustuknu i pade nauznak na zemlju. Podigoše ga. U isti mah izneše i Lizavetu Ivanovnu, onesveslu, u predvorje. Ova epizoda pomuti za nekoliko minuta svečanost sumornoga obreda. Medu prisutnima razleže se potmulo mrmljanje, a mršavi komornik, bliski srodnik pokojničin, šanu na uho nekom Englezu koji je stojao kraj njega, da je mlađi oficir njen vanbračni sin, našta Englez hladno odgovori: Oh?



Herman je bio čitav taj dan do krajnosti rastrojen. Za ručkom u samotnoj gostionici pio je, preko običaja, isuviše, nadajući se da će tako zataškati unutrašnje uzbuđenje. Ali je vino još više raspaljivalo njegovu uobrazilju. Vrativši se kući, on leže onako obučen na postelju i čvrsto zaspa.
Probudio se duboko u noć: mesec je obasjavao njegovu sobu. Pogledao je časovnik: bilo je četvrt do tri. San ga prođe; seo je na krevet i mislio o pogrebu stare grofice.
U taj tren kao da neko s ulice zaviri kroz njegov prozor i odmah ode. Herman na to ne obrati nikakve pažnje. Malo posle čuo je kako se otvaraju vrata u prednjoj sobi. Herman pomisli da se to njegov posilni vraća, pijan kao i obično, iz noćne šetnje. Ali je čuo nepoznate korake: neko je išao, vukući tiho papuče po podu. Otvorila su se vrata i ušla je neka žena u beloj haljini. Hermanu se učini da je njegova stara dadilja i začudi se šta je to goni da dolazi u tako pozno doba. Ali bela žena kao da se nečujno klizala, nađe se odjednom pred njim, — i Herman poznade groficu.
— Dolazim ti protiv svoje volje, — reče ona odlučnim glasom, — ali mi je naređeno da ispunim tvoju molbu. Trojka, sedmica i kec dobijaće ti jedno za drugim, ali za dvadeset i četiri časa smeš igrati samo na jednu kartu, a posle za čitava svoga života da više ne igraš! Praštam ti svoju smrt, ako se oženiš mojom vaspitanicom Lizavetom Ivanovnom...
Posle ovih reči ona se tiho okrenula, pošla vratima i iščezla, vukući papuče. Herman ču kako se zalupiše vrata od pretsoblja i vide kako je neko opet zavirio kroz njegov prozor.



Herman nije mogao dugo da se pribere. Izišao je u drugu sobu da pozove svog posilnog. Herman ga jedva probudi. Posilni je kao i uvek bio pijan, te od njega nije ništa mogao saznati. Vrata od pretsoblja bila su zaključana. Herman se vrati u svoju sobu, zapali sveću i zabeleži šta mu se prividelo.

VI
— Atande!
— Kako ste smeli da mi kažete atande?
— Vaša preuzvišenosti, ta je sam rekao atende, milostivi gospodaru!

Dve nepromenljive zamisli ne mogu zajedno u isto vreme postojati u moralnoj prirodi, onako isto kao što ni dva tela ne mogu u fizičkom svetu da zauzimaju isto mesto. Trojka, sedmica, kec — potisnuše ubrzo u Hermanovoj mašti lik mrtve starice. Trojka, sedmica, kec — nisu mu izlazili iz glave i stalno su lebdeli na njegovim usnama. Kad bi ugledao mladu devojku, govorio bi: — Ala je stasita! Prava crvena trojka!
— Kad bi ga pitali koliko je časova, odgovorio bi: — Pet minuta do sedmice. — Svaki pupav muškarac potsećao ga je na keca. Trojka, sedmica, kec — progonili su ga i u snu u svim mogućim oblicima. Trojka je cvetala pred njim kao veliki divni cvet, sedmica mu se priviđala kao vrata u gotskom stilu, a kec kao golem pauk. Sve njegove misli sliše se u jednu: da se posluži tajnom koja ga je skupo stajala. Počeo je da pomišlja na ostavku i na putovanja. Hteo je da u javnim kockarnicama po Parizu otme blago od zamađijane Fortune. Slučaj ga je oprostio od tih briga.
U Moskvi se našla družina bogatih kartaša; na čelu im je bio slavni Čekalinski koji je sav svoj vek proveo s kartama u ruci, te je u svoje vreme stekao milione, dobijajući menice, a gubeći gotov novac, Dugogodišnje iskustvo pribavilo mu je poverenje drugova, a gostoprimljivim domom, čuvenim kuvarom, ljubaznošću i veselošću zadobio je poštovanje u društvu. Kad se pojavio u Petrogradu, mladež ostavi balove zbog karata i nagrnu k njemu pretpostavljajući iskušenja kocke čarima ljubakanja. Narumov mu dovede Hermana.
Prošli su kroz čitav niz sjajnih soba u kojima je bilo mnogo učtivih slugu. Nekoliko generala i tajnih savetnika igralo je vista; mladići su sedeli izvaljeni po kadifenim divanima, jeli sladoled i pušili na lule. U gostinskoj sobi za dugačkim stolom, oko koga se tiskalo dvadesetak igrača, sedeo je domaćin i držao banku. Bio je to čovek šezdesetih godina, dostojan poštovanja; glava mu je bila obrasla srebrnom sedom kosom, puno i sveže lice kazivalo je dobrodušnost, a oči koje su blistale oživljavao je stalni osmejak. Narumov mu pretstavi Hermana. Čekalinski mu prijateljski steže ruku, zamoli da se oseća kao kod svoje kuće, pa produži igru.



Partija se otegla. Na stolu je bilo više od tridesetak karata. Čekalinski bi pričekao posle svakoga deljenja. karata da bi igračima dao vremena da se snađu, zapisivao bi gubitak, učtivo saslušavao njihove želje i još učtivije odbijao suvišnu kartu koju bi pružila rasejana ruka. Najzad se ta partija završi. Čekalinski promeša karte i spremi se da počne novu.
— Dopustite da i ja stavim kartu, — reče Herman, pruživši ruku iza nekog debelog gospodina koji je takođe onde igrao.
Čekalinski se osmehnu i pokloni se ćuteći, čime je dao na znanje da učtivo pristaje. Narumov, smejući se, čestita Hermanu što je prekinuo svoj dugotrajni post i zažele mu srećan početak.
— Polazim! — reče Herman i napisa kredom svotu iznad svoje karte.
— S koliko, milostivi gospodine — žmirkajući upita bankar u igri — oprostite, gospodine, ne vidim dobro!
— Četrdeset i sedam hiljada, — odgovori Herman.
Na te reči sve se glave odjednom okrenuše i svi upraviše oči u Hermana.
— Ta on je sišao s uma! — pomisli Narumov.
— Dopustite da vas potsetim, reče Čekalinski sa svojim nestrpljivim osmejkom, — da je vaš ulog isuviše veliki: ovde još niko nije stavio više od dvesta sedamdeset i pet odjednom.
— Pa šta je s tim, — odgovori Herman, — hoćete li tući moju kartu ili ne?
Čekalinski se pokloni s onim istim izrazom pokornoga pristanka kao maločas i reče:
— Hteo sam samo da vas upozorim, pošto sam udostojen poverenja svojih drugova, da delim karte samo za gotov novac. Naravno, ja sam lično uveren da je dovoljna vaša reč, ali zbog reda u igri i obračuna, molim vas da stavite novac na kartu.
Herman izvadi iz džepa ček i dade ga Čekalinskom koji ga brzo razgleda i stavi na Hermanovu kartu.
Zatim poče deliti. Desno pade devetka, a levo trojka.
— Dobija! — reče Herman i pokaza svoju kartu.



Među igračima zažubori šaputanje. Čekalinski se namršti, ali se osmejak istog časa ponovo pojavi na njegovom licu.
— Izvolite li da primite? — upita on Hermana.
— Najlepše vas molim.
Čekalinski izvadi iz džepa nekoliko čekova i odmah se obračuna. Herman uze svoj novac i udalji se od stola. Narumov nije mogao da se pribere od čuda. Herman popi času limunade i uputi se kući.
Idućeg večera on se ponovo pojavi kod Čekalinskoga. Domaćin je delio karte. Herman priđe stolu i igrači mu odmah načiniše mesto. Čekalinski mu se ljubazno pokloni.
Herman sačeka novu partiju, stavi kartu i metnu na nju svojih četrdeset i sedam hiljada zajedno s jučerašnjim dobitkom.
Čekalinski poče da deli karte. Žandar pade desno, sedmica levo.
Herman pokaza sedmicu.
Svi uzviknuše. Čekalinski se očevidno zbunio. Izbrojao je devedeset i četiri hiljade i dao ih Hermanu, a ovaj ih hladnokrvno uze i odmah ode.
I drugoga večera Herman se opet pojavi za stolom. Svi su ga očekivali. Generali i tajni savetnici prestadoše da igraju vista kako bi pratili tu tako neobičnu igru. Mladi oficiri poskakaše sa divana, pa se čak i svi poslužitelji sakupiše u gostinskoj sobi. Svi opkoliše Hermana. Ostali igrači nisu ni metali svojih karata, nestrpljivo iščekujući kako će on završiti igru. Herman je stajao kod stola spreman da jedini igra protiv Čekalinskoga koji se i dalje osmehivao, mada je bio prebledeo. I jedan i drugi raspečatiše po paklo karata. Čekalinski ih promeša. Herman izvuče i stavi svoju kartu na sto. Sve je ovo ličilo na dvoboj. Oko njih je bila duboka tišina.
Čekalinski poče da deli karte, a ruke su mu drhtale. Desno je pala dama, i levo kec.
— Kec dobija! — reče Herman i pokaza svoju kartu.
— Vaša je dama izgubila, — reče na to ljubazno Čekalinski.
Herman uzdrhta: doista, umesto keca on je držao u rukama pikovu damu.. Nije verovao svojim očima i nije mogao da pojmi kako se to prevario.
U tom trenutku učini mu se da je pikova dama začkiljila očima i nasmešila se. Zaprepastila ga je neobična sličnost...
— Baba! — povika on u strahu,



Čekalinski privuče sebi dobijen novac. Herman je stojao kao ukopan, a kad se udaljio od stola, nasta bučan razgovor.
— Vanredno je igrao! — govorili su igrači. Čekalinski ponovo promeša karte i igra se produži.


Kraj

Herman je pomerio pameću. Nalazi se u Obuhovskoj bolnici, u sobi broj sedamnaest, ne odgovara ni na jedno pitanje i mrmlja neobično brzo:
— Trojka, sedmica, kec! Trojka, sedmica, dama!...
Lizaveta Ivanovna udala se za jednoga veoma prijatnoga mladića; on negde služi i ima prilično imanje. Sin je bivšega upravitelja stare grofice. Kod Lizavete se vaspitava neka siromašna rođaka.
Tomski je postao konjički kapetan i oženio se kneginjom Polinom.