Mihail Jurjević Ljermontov

"Ponekad ja sebe prezirem… Ne prezirem li druge zbog toga? Postao sam nesposoban za plemenite pobude; plašim se da ne ispadnem smešan u svojim očima; drugi bi na mom mestu ponudio kneginjici son coeur et sa fortune, ali reč ženidba ima nad mnom neku magičnu moć; ma koliko vatreno voleo neku ženu, ako mi samo nečim nagovesti da treba s njom da se oženim – zbogom ljubavi! Moje srce se pretvara u kamen i ništa ga više ne može zagrejati. Osim ove, ja sam spreman na sve žrtve; dvadeset puta ću svoj život, čak i čast staviti na kocku, ali svoju slobodu neću prodati. Zašto je tako cenim? Šta imam od nje? Za šta se ja to spremam? Šta očekujem od budućnosti? Zaista ništa. To je nekakav urođeni strah, neobjašnjivo predosećanje… Jer ima ljudi koji se nagonski boje pauka, bubašvaba, miševa".

"Da budeš nekome razlog bola ili radosti, a da nemaš na to nikakva posebna prava – nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A što je zapravo sreća? Zasićen ponos".

"Strasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj ko misli da će one celoga života njime vladati. Mnoge mirne reke počinju bučnim slapovima, a nijedna ne skače i ne peni se iz samog mora".

"Moja ljubav nikome nije donela sreće zato što ja ništa nisam žrtvovao za one koje sam voleo. Voleo sam radi sebe, radi svog ličnog zadovoljstva. Zadovoljavao sam samo čudnu potrebu srca pohlepno gutajući tuđa osećanja, tuđu nežnost, tuđe radosti i patnje i nikad se nisam mogao nasititi. Tako onaj kojega mori glad iznemogao zaspi i vidi pred sobom obilna jela i penušava vina, on sa zanosom guta vazdušne darove svoje uobrazilje i čini mu se da je lakše; ali čim se probudi, sna nestaje… Ostaje dvostruka glad i očajanje".

"Urođena mi je strast da se nečemu protivim; celi je moj život samo niz žalosnih i neuspelih protivljenja srcu ili razumu".

"Nema ništa paradoksalnijeg od ženskog razuma: žene je teško uveriti u nešto, treba ih dovesti dotle da se same uvere. Dokazi kojim one nište svoje predrasude vrlo su originalni; da bi se naučila njihova dijalektika, treba naopako okrenuti sva naučna školska pravila logike".

"Nema ženskog pogleda što ga ja ne bih zaboravio gledajući zupčaste gore, obasjane južnim suncem, gledajući plavo nebo ili slušajući šum potoka, što pada s hridine na hridinu".

"Ne, ja te tako vatreno ne ljubim, / Ljepota tvoja ne blista za mene: /U tebi svoje prošle patnje ljubim / I mlade svoje dane izgubljene".

Ne, Nisam Bajron
Ne, nisam Bajron, ja sam drugo,
prognanik, kakvih malo ima,
putnik, ko on, kog svet ne prima,
al’ ruska duša, s ruskom tugom.

Ko počne pre, taj pre i pada
šta li ću pre do sudnjeg dana,
u duši! Groblje mojih nada
ko tovar na dnu okeana.

Ko će da sazna tajne tvoje,
moj okeanu? da li će iko,
da kaže svetu misli moje?
Il ja, il Bog, il niko!

Pehar Života
Pijemo pehar sav svoj vek
s mrenama preko zene,
dok suze naše, pale tek,
sred pozlate se pene.

A kada nam, u smrtni čas,
s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas
nestane istog trnena.

I vidimo, kad dođe dan,
da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san,
i ona sama – nije naša.

Priđi Mi Bliže
Priđi mi bliže, lepotane mladi!
što si mi stidljiv! - Ta zar ženske grudi
to tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
već ležiš - nikako taj strah da svladaš...
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim...
Ta šta je, zlato? - Ja te volim, volim!...

Oh, što si lep! - Uz prozor s prvim mrakom,
dešavalo se, čekah, želja puna,
da prođeš ti, i bivalo je tako -
da l' pamtiš to? - Dok posrebrena luna
sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
na suparnicu da računam s neba.

U svetu prezir prema meni vlada,
no gde je pravda kad te tako vaga?
gde je vrlina, ako je stid pada
ne ponižavanje - već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
ne bude samo predmeta il' zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta - sve, treća – mnoge!

28. Septembar
Opet je, opet tu tvoj pogled mili,
i opet eto nas,
na davno mrtvo, na to što smo bili,
vraća me taj tvoj glas;
Al' čemu? Tebi drugi ljubi oči
i boli s tobom toli;
Tvoj glas po noći drugom slatko toči
u vatri: Volim! Volim!

Da li je takav zagrljaj pritvornost,
priznaj mi samo bar,
da li je supružanska to pokornost
il' ljubavni pak žar?
On nije stvoren za te; Ti si cela
za silnu strast, za plam.
Kad si mu otišla, ti nisi htela
savesti savet, znam.

Da 1' oseti on kada trepet vreli
kad je kraj tebe tamo;
Da li je uspeo prezreti svet celi
zbog jedne misli samo?
Da li je plačem umeo da sreta
hladnoće tvoje tren,
da 1' najbolja je žrtvovao leta
da sledi tvoju sen?

Ne! Ja sam uveren, za te blaženstva
ne može biti s tim
ko vidi samo spoljna savršenstva,

Znam Da Je Kraj
Znam da je kraj; al’ te ko san
s portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepši dan
meni u duši vida jad.

I kad se novoj strasti dam
ne mogu biti bez sna tog.
Napušten hram je – ipak hram,
svrgnuti idol – ipak Bog.

Vali I Ljudi
Protiču valovi jedan za drugim,
pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
jedan za drugim, uz muk.

Slobodni val mesto studeni neće
ni topli podnevni zrak;
Ljudi bi dušu...al' iz nje još veća
izbija studen i mrak!

Tebi
Za nevine si odviše ti mila.
Ljubazna odveć, ljubavi da se latiš!
Za pola sveta ti bi sreća bila,
al’ sama nikad sreće nećeš znati;

Dve sreće nigda nema za čoveka –
jesi li vid’la brzu, moćnu reku?
Obale cvatu, ali celim tokom
dno joj je uvek hladno i duboko!

Sunce
Kako je zimsko sunce lepo,
kad i sa gustog neba čak,
na beli sneg, uzalud, slepo,
baca svoj bledi, slabi zrak!

Baš tako isto momo mlada,
meni i lik tvoj bledi sja;
Al dal će pogled taj tvoj kada
da život srcu mome da?

Sami
Za raj i anđele me nije
stvorio svemogući Bog;
Al’ što me zlo života bije,
zna samo on, sa neba svog.

Ko demon moj, zlo mene sledi,
ko demon, ponosit i klet.
Međ’ ljudima sam putnik bledi,
tuđin za nebo, tuđ za svet.

Pročitaj, naše sudbe prati –
sravni u prisećanja tami,
i svojom tvrdom dušom shvati
da smo na svetu tako sami.

Priđi Mi Bliže
Priđi mi bliže, lepotane mladi!
što si mi stidljiv! - Ta zar ženske grudi
to tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
već ležiš - nikako taj strah da svladaš...
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim...
Ta šta je, zlato? - Ja te volim, volim!...

Oh, što si lep! - Uz prozor s prvim mrakom,
dešavalo se, čekah, želja puna,
da prođeš ti, i bivalo je tako -
da l' pamtiš to? - Dok posrebrena luna
sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
na suparnicu da računam s neba.

U svetu prezir prema meni vlada,
no gde je pravda kad te tako vaga?
gde je vrlina, ako je stid pada
ne ponižavanje - već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
ne bude samo predmeta il' zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta - sve, treća – mnoge!

Ne pamtim sama roditelje svoje,
tuđinka nije gladila po kosi,
dani veselja prstima se broje –

Pesma
Zvona već zvone,
devojka plače,
brojanice stresaju suze.
Nasilno,
nasilno,
u manastir sudba nju baci zla,
gde nema ni nada, a nema ni sna.

Tako mi srce,
nemirno kuca,
i bije, i bije, i bije.
Naredila,
naredila
mi sudba da ljubav mu otmem dok sja
i ostavim dragu - ko da se to da!

Smrtnost i večnost,
kraj i taj život,
i dragoj i srcu ni mrve.
U srcu
i dragoj
zri patnja, jer toči ih bolova splet:
Jer treba sreće, jer žele svet.

Pehar Života
Pijemo pehar sav svoj vek
s mrenama preko zene,
dok suze naše, pale tek,
sred pozlate se pene.

A kada nam, u smrtni čas,
s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas
nestane istog trnena.

I vidimo, kad dođe dan,
da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san,
i ona sama – nije naša.

......................

Otkupivši Mihaila od oca za 25 000 rubalja (ruski pesnik nikada nije saznao za ovu porodičnu zaveru), baka Arsenjeva angažovala je najbolje učitelje da ga pripreme da se 1826. sa 12 godina, upiše na Blagorodni univerzitetski pansionat u Moskvi. Ova institucija primala je plemiće, većinom dekabriste (ruski pobunjenici protiv feudalnog sistema i kmetstva koje unazađuje državu, napravili golem pičvajz u Petrogradu 14. decembra 1825. u doba smene na tronu), te je negovala slobodarski duh. Aktuelni car Nikolaj I s razlogom je imao fobiju od takvog duha, pa je incognito posetio pansion i zgranuo se kada niko, ni od nastavnika ni od đaka, nije prepoznao, molim vas, njega, cara sve Rusije. Zbog takvog nepoštovanja, car je naredio da se pansionat pretvori u običnu gimnaziju i da se šiba uvede kao vaspitna mera. Revoltirani Ljermotov, tada u svojim ranim tinejdžerskim godinama, odmah je napustio tu obrazovnu ustanovu. Ovo je bio samo okidač za širok asortiman njegovih kasnijih čarki sa carem Nikolajem I. Recimo, pesma „Povodom pesnikove smrti”, prva koja je učinila Ljermontova poznatim u ruskim književnim krugovima i donela mu titulu nalsednika Puškina, takođe je bila njegova karta za progonstvo na Kavkaz sa pet zvezdica gde ga je odaslao car lično čim su do njega stigli slobodoumni stihovi. Pored sukoba sa carem, nije se slagao ni sa autoritetima na univerzitetima i načelima koja su tamo promovisana, te je rešio da batali filozofiju i upiše se u junkersku školu, posle koje se napredovanjem dostiže oficirski čin.

.................



Rekosmo negde gore da Ljermontova smatraju naslednikom Puškina ne samo u književnom radu, već i zbog učešća u dvobojima. U prvom, na koji ga izaziva sin francuskog ambasadora, pisac je prošao dobro – prvi hitac protivnika ga je promašio, dok je on svoj hitac ispalio u vazduh. Posledica ovog dvoboja bilo je ponovno progonstvo na Kavkaz, gde će se dogoditi za Ljermontova kobni okršaj sa starim poznanikom iz junkerske škole, Nikolajem Martinovom. Avaj, ovde je naš plahoviti romantičar ispalio prvi hitac i to ponovo u vazduh uz drzak komentar: „Neću da pucam u budalu.”  Na ovo je protivnik Martinov potpuno prs’o i okuražio se da smrtno rani Ljermontova. Tako se životni vek ovog velikana ruske kniževnosti završio u 27. godini. Sada nam je valjda jasno ko je istinski osnivač Kluba 27 – ruski neshvaćeni buntovnik i pesnik, večiti tinejdžer, kome su se u XX veku priključili takođe neshvaćeni umetnici, Džoplinka, Hendriks, Kurt, Ejmi i ostala kompanija.