Alber Kami je (fr. Albert Camus 7. novembar 1913 – 4. januar 1960) francuski pisac i dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela.

Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostifikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana.

Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem Nobelove nagrade za književnost 1957. godine.

Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar (fr. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.

Prozni stil

Po prometejskom angažovanju da umetničkom rečju prodre u zagonetke života i odgonetne smisao čovekovog prisustva u svetu i svemiru, Alber Kami spada među najangažovanije pisce svoga vremena. Njegovo književno delo, sa originalnom filozofskom osnovom, aktivno se uključuje u borbu savremenog čoveka za lične i društvene slobode.

Eseji

Mit o Sizifu (1943)

Romani

Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971)
Stranac (1942)
Kuga (1947)
Pad (1956)
Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995)

Drame

Nesporazum (1944)
Kaligula (1944)
Opsadno stanje (1948)




wikipedija

Stranac

Kratak sadržaj:



Radnja romana događa se u Alžiru,a vrijeme je neodredjeno. Glavni junak je namjesnik Mersoa, mladić s banalnim životom bezbroja malih,beznačajnih ljudi. Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom: “Danas je majka umrla. ” Od te prve rečenice u romanu svi događaji djeluju tako na glavnog junaka - oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnost i ispunila prvi dio ove ispovjedi. Mir i ravnodušnost kojim Mersoa putuje na pokop majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg retka knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, djevojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegovog života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promjenu u taj život. Za uobičajnog izleta u okolicu grada Alžira s prijateljem i djevojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersoa bio presudan. On i njegov prijateljem Raymond potukli su se s dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersoa pištoljem ubija tog Arapina.

Drugi dio romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja, osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osjećanja i misli Camijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, ni želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uvjeren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrijednosti zbog kojih bi bilo trebalo poduzeti. Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovjek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersoa ide miran u smrt uvjeren da ona nije ni u čemu gora od života , ni besmislenija, uvjeren da je ona apsolutni kraj.

Citati iz Stranca

"Osećao sam još samo udaranje talambasa sunca po i, nekako nejasno, bleštavo sečivo kako seva sa noža koji je i dalje bio okrenut prema meni.Taj užareni mač goreo mi je trepavice i kopao po očima koje su me bolele. Tad se sve zanjihalo. S mora se dokorljao gust i usijan dah. Učinilo mi se kao da se nebo širom otvorilo da prolije oganj. Celo moje biće se napreglo i ruka mi se zgrčila na revolveru.Okidač je popustio, pod rukom sam osetio glatko ispupčenje na dršci isve je započelo tad, u tom prasku, u isti mah reskom i zaglušujućem. Stresao sam sa sebe znoj i sunce. Shvatio sam da sam poremetio ravnotežu dana, izvanrednu tišinu jedne plaže na kojoj sam bio srećan. Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali. I bila su to kao četiri kratka kucnja na vratima nesreće."

..........................

Shvatio sam tada da bi covek koji je ziveo samo jedan dan mogao bez muke sto godina provesti u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu ne bude dosadno"....Meni definitivno pozitivan lik,jasno okrenut prvenstveno ka sebi,shvata da u dubini ipak voli zivot,zbunjen.....osecaj otudjenosti...ali ipak....sve moze biti tako neprocenjivo bezvredno....
" Ali ipak nesto se promenilo,cekajuci sutrasnjicu nasao sam se u zatvorskoj celiji. Kako to da dobro poznati putevi ispisani na lenjem nebu mogu da vode i u tamnice i u bezazlene snove?"

Mit o Sizifu



U predvečerje Drugog svetskog rata Kami je putovao po Alžiru i napisima za novine podržavao prava zapostavljenih Arapa. U Pariz je otišao 1940.godine i tamo, pod pseudonimom Bošar, postao član ogranka pokreta otpora "Kombat" ("Borba"), i čijim je okvirima nešto kasnije pokrenuo i istoimeni časopis.

Izdavačka kuća "Galimar" objavila je 1942. godine u Parizu dve knjige koje su u prvi plan izbacile Kamije pisca: "Stranac" i "Mit o Sizifu".

Ova dela, zajedno s pozorišnim komadima "Kaligula" (1938) i "Nesporazum"(1944), deo su Kamijevog života koji se ukratko može opisati kao istraživanje apsurda.

Kamijevo razmišljanje o apsurdu temeljilo se na zapažanju da čovek bez naročitih teškoća prihvata svakodnevne obaveze i život. Ali, jednog dana u njemu počne da se javlja mučno osećanje besciljnosti i on postavlja pitanje ima li življenje uopšte nekog smisla.

Besmislenost takvog života postaje glavna misao koja muči, razara i rađa samoubilačke nagone. Besciljnost življenja, to, po Kamiju, "neshvatljivo osećanje", treba nekako savladati.

Pre Kamija, istim putevima misli o apsurdu kretali su se i njegovi sunarodnici i savremenici Žan - Pol Sartr (1905 - 1980) i Andre Malro (1901 - 1976). Međutim, Kamijeva originalnost je u njegovom shvatanju da apsurdnost sveta nije razlog zbog koga treba očajavati. Po njemu, smrtnost i besmislena patnja, u stvari, samo uvećavaju vrednost života - pozivaju čoveka da svoj vek proživi što punije.

Zajedno protiv zla



Posle oslobođenja Francuske, 1944. godine, Kami je u "Kombatu" pisao o poslednjim borbama saveznika za Pariz. U avgustu 1945. godine bio je jedan od retkih francuskih urednika koji su javno izrazili negodovanje
zbog američkog nuklearnog razaranja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija. Po završetku rata napustio je "Kombat" i ubrzo posle toga postao prijatelj sa Žan - Pol Sartrom.

Godine 1947. objavljena je "Kuga", Kamijev roman koji neki smatraju jednim od najznačajnijih književnih ostvarenja 20 - og veka. Za razliku od prvog romana "Stranac", u kome je razmatrao sudbinu samo jednog
junaka, Mersoa, suočenog sa apsurdom života, Kami ovde daje znatno širu sliku ključnih pitanja. Kuga, u kojoj je oličeno svako zlo, hara jednim gradom i čini se da čovek nema moći da joj se suprotstavi. Ali, ono što
nije u stanju da učini pojedinac, na kraju se postiže solidarnošću i poduhvatom udruženih ljudi.

Prvih poratnih godina Kami je proputovao Sjedinjenim Američkim Državama i tamo održao više predavanja o francuskoj filozofiji. Posle povratka s puta u Južnu Ameriku, vratila mu se tuberkuloza pa je naredne dve godine
proveo povučen iz javnosti, lečeći se.



Nedoumice



U filozofskom eseju "Pobunjeni čovek", objavljenom 1951. godine, Kami je tako protumačio pobunu i revoluciju da je jasno moglo da se vidi njegovo poricanje svih vrednosti komunizma. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo njegovih prijatelja i mnogih mislilaca, pa ga je dovelo i do konačnog raskida prijateljstva sa Sartrom.

Tokom pedesetih godina prošlog veka Kami je veliko deo rada posvećivao ljudskim pravima. Tako 1953. godine javno protestuje protiv sveopšteg ugnjetavanja koje sprovodi Sovjetski Savez pri gušenju ustanka u Istočnoj Njemačkoj, a tri godine kasnije odlučno negoduje protiv suzbijanja protesta u poljskom gradu Poznanju i sovjetskog nasilnog gušenja mađarske antikomunističke revolucije.

Kad je 1945. godine u Alžiru izbio rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj nedoumici. Imao je razumevanja za želju Alžiraca da steknu nezavisnost, ali je branio i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo deo "novog arapskog imperijalizma" koji je provodio Egipat.

Godine 1957. Švedska kraljevka akademija je Alberu Kamiju dodelila Nobelovu nagradu za književnost. Tako je, posle Kiplinga postao najmlađi pisac koji se uvrstio u književne "besmrtnike". Međutim, surove činjenice, pomalo apsurdno, svedoče i da je, od svih dobitnika Nobelove nagrade, najkraće živeo posle uručenja nagrade - nešto duže od dve godine.



Ljubav



Kami se ženio dva puta. Njegova prva žena Simon Hije bila je zavisna od morfijuma. Taj brak zaključen je 1934. godine i ubrzo razveden zbog obostranog neverstva.

Godine 1940. Kami se venčao sa Fransin For, pijanistkinjom i matematičarkom. Iako je voleo Fransin, protivio se braku kao takvom i smatrao ga neprirodnim. Čak i posle rođenja blizanaca Katrin i Žana, 5. septembra 1945. godine, Kami se ponekad šalio, izjavljujući da brak nije za njega. Iako se nikada nije razveo od Fransin, imao je više ljubavnih veza, od kojih je najpoznatija bila sa španskom glumicom Marijom Kazares.

Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu.
Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev!
Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.

Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.

Alber Kami - Pravednici

Kaligula: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!

Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula: To je istina, Scipione.
Scipion: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula Ima.
Scipion: A to je?
Kaligula: Prezir.


Alber Kami, „Kaligula“

Alber Kami - Kuga



Jedan od najznačajnijih istoričara svih vremena, antički sveznadar Tukidid, opisao je propast atinskog polisa u vreme kada je ovim najmoćnijim gradom stare Helade harala kuga. Bilo je to u jeku Peloponeskog rata, kada je atinski savez bio nadomak pobede nad Spartom. Onda je nastupio nagli prevrat.

Opaka zaraza je počela da razara ne samo ljude već i same temelje gotovo savršeno organizovanog društva. Kuga je nagnala pomahnitalu svetinju da javno čini i preduzima ono što je do tada sebi dopuštala samo u potaji. Građani se nisu mučili ni oko čega što je dotad smatrano vrlim. Ni bogobojažljivost ni ljudski zakoni nikoga više nisu mogli sputati da dela anarhistički. Rasplet je poznat svima. Atina je izgubila rat protiv Sparte i zlatno doba Periklove vladavine se više nikada nije javilo u istoriji.



Mnogo vekova kasnije, jedan grad u Alžiru takođe opseda ova užasavajuća zarazna bolest. Usled nagle izolovanosti i odsečenosti od ostatka sveta, stanovnici Orana doživljavaju burne transformacije. Suočeni sa suštim zlom u vidu smrtonosnog virusa oni napuštaju dotadašnje postulate normalnog života i duboko zaranjaju u svet apsurda.

Francuski nobelovac Alber Kami u uzbudljivom romanu „Kuga” istražuje same granice ljudske egzistencije. Šta se događa s pojmovima kao što su sloboda, bratstvo, milosrđe, Bog i dobro u uslovima povišenog, odnosno radikalno preobraženog intenziteta življenja. Kroz sudbine glavnih junaka, na prvom mestu doktora Rijea, potom bivšeg revolucionara Žana Tarua, novinara Ranmbera, gradskog službenika Grana, hohštaplera Kotara i sveštenika Panlua, pisac pokušava da prikaže širu sliku krucijalnih pitanja vremena sutona humanističkih vrednosti. Ova velika tema stradanja i borbe u Kamijevom delu dobija izraženu simboličnu projekciju. Roman je angažovan i vrlo aktuelan, pogotovo danas kada je društvena paranoja dosegla ekstremne vrednosti usled sve učestalijih pretnji čovečanstvu u vidu širenja smrtonosnih virusa, eksplozije terorizma, nuklearne ili prirodne katastrofe.

Mit o Camus





Povodom knjige Michel Onfray, Im Namen der Freiheit. Leben und Philosophie
des Albert Camus / Michel Onfray, U Ime slobode. Život i filozofija Alberta
Camusa, prevela Stephanie Singh, München, Albrecht Knaus, 2013.


Za Albert Camusa, koji bi da je živ 7. novembra 2013. napunio sto godina, tvrdi se da je egzistencijalista, filozof za maturante i bezopasni socijaldemokrata. Trebalo bi da zahvalimo francuskom filozofu Michel Onfrayu koji je u upravo objavljenoj biografiji Camusa razotkrio njegove prave stavove i razvejao mitove o njemu.

Već 1945. Camus je rekao bez okolišanja: „Ne, ja nisam egzistencijalista. Sartre i ja se uvek začudimo kad nas ljudi povezuju“. A 1953. dodaje: „Uobičajena greška je kada tvrdimo da postojanje prethodi suštini ili obratno. Smatram da je jedno neodvojivo od drugog“. Po Camusu, za razliku od Sartrea, čovek i priroda nisu dijametralno suprotni, jer je čovek uvek deo prirode i poseduje njene osobine. Dostojanstvo i moralne vrednosti nisu puki misaoni konstrukti, već delovi ljudske prirode.
Sa druge strane, za egzistencijaliste poput Sartrea čovek je „ništa drugo sem ono što načini od sebe“. Ovde postojanje prethodi suštini. Prema Sartreu, priroda ne može da nam ukaže ni na jednu vrednost. Ona je prosto tu, ona ništa ne želi, niti išta daje. Ovo odbacivanje prirode, sve do njenog preziranja, za Sartrea nije bilo obično teoretsko razmetanje, već njegov model i način života. Onda ne treba da čudi što je u svoje telo svakodnevno unosio viski, stimulans corydran i dve kutije cigareta.

Za razliku od Sartrea, Camus je često naglašavao da nije filozof. Prosto zato jer nije „mogao da veruje u neki sistem“. Camus je posmatrao filozofiju samo kao oruđe za pronalaženje „umeća življenja u teškim vremenima“. Dok je Sartre pisao kompleksna dela za akademski svet – za njegovo jedan kilogram teško epohalno delo, Biće i ništavilo, kružile su glasine da pariskim piljarima služi za podupiranje tezgi – Camus je postavljao iskonska pitanja o ispravnom životu. Užasavala ga je pomisao da bi se živopisna stvarnost mogla stisnuti u korset sivih pojmova: „Najveća ušteda koja se može ostvariti u procesu razmišljanja, sastoji se u prihvatanju nepojamnosti sveta i preuzimanju brige za čoveka.“




Kao sin nepismene majke i oca seljaka, koji je nastradao u Prvom svetskom ratu, Camus je u Alžiru odrastao u krajnjem siromaštvu. Ovo iskustvo mu je oblikovalo čitav život. Pariz mu je bio mrzak, nisu mu se dopadali trka za prestiž, akademska misaona akrobatika i život otuđen od prirode. Voleo je sunce, more, preplanula tela. Roland Barthes je bio u pravu kada je govorio o njegovoj „solarnoj filozofiji“.  Sartre, apsolvent elitnog univerziteta ENS, nazivao ga je alžirskim „odrpankom“ i „filozofom za maturante“. Ali jednostavan, povremeno oskudan Camusov stil nije posledica njegove prostodušnosti, već svesno odabrani izraz neposrednog življenja. Camus je želeo da ga razumeju. O svom do danas verovatno najpoznatijem eseju, Mitu o Sizifu, primećuje gotovo antifilozofski: „Da sam morao da napišem lekciju o moralu, ova knjiga bi verovatno obuhvatala sto strana, a 99 bi bilo prazno. Na poslednjoj bih napisao: Znam samo za jednu dužnost, a to je dužnost da volim. Svemu ostalom bih rekao ne.“  Bokser Sartre i fudbaler Camus nikada nisu odigrali međusobni meč. Do konačnog raskola je došlo 1952, kada je Sartre napravio težak prekršaj pocepavši Camusovu antifašističku, ali i antitotalitarnu knjigu Pobunjeni čovek. U njoj se Camus distancira od svih oblika totalitarnog socijalizma, a time i od Sartrea, koji je svesno ignorisao Staljinove gulage radi ostvarenja komunističkih ideala.  Camus mu je uzvratio rečima „da je čovek iznad države“. On je celog života pozivao na pobunu humanosti. Angažovao se u pokretu otpora, osuđivao je Staljinov teror i samo jedan dan po završetku Nirnberškog procesa, dok se Evropa kupala u krvi, zahtevao ukidanje smrtne kazne. U svom govoru posle primanja Nobelove nagrade 1957, Camus je naglasio: „Svaka generacija samouvereno smatra da je njen zadatak da iznova sagradi svet. Moja generacija zna da to neće učiniti. Ali možda joj je pripao još teži zadatak: da spreči njegovo uništenje.“



Camus nije „samo“ konzervativac ili reakcionar, iako je Nobelov komitet pokušao da ga predstavi kao pristojnog građanskog socijaldemokratu, kako bi ga instrumentalizovao u hladnom ratu. Doduše, Camus je još 1937. napustio komunističku partiju, ali je njegovo srce i dalje kucalo levo. On je zagovarao liberterski anarhizam – amalgam koji mejnstrim i danas ignoriše.

Michel Onfray je pronašao Camusov politički stav, a Lou Marin je objavio Camusove anarhističke članke, intervjue i govore i time ih po prvi put učinio dostupnim i nemačkoj publici (Albert Camus – Libertäre Schriften, 1948-1960, Hamburg, Laika Verlag, 2013).

„Nijedan čovek nije toliko nepogrešiv da bi mu se dala apsolutna moć“. Svaki oblik vladavine nad drugima za Camusa je predstavljao napad na slobodu, što važi i za totalitarizam i za kapitalizam. Ovaj stav ga je neizbežno postavio između dva fronta, konzervativnih republikanaca sa jedne i totalitarnih socijalista sa druge strane. U vezi sa tim je rekao: „Gnušamo se građanskog morala i njegovog licemerstva i ravnodušnosti. Gadi nam se politički cinizam, koji dominira velikim delom revolucionarnog pokreta. A takozvana nezavisna levica je već bankrotirala, jer nju u stvari fascinira moć komunizma dok se pridržava jednog marksizma koji se sam sebe srami. Dakle, moramo u sebi, u centru našeg iskustva, to jest u srcu misli o pobuni pronaći vrednosti koje su nam potrebne.“

............

Šta su za Camusa vrednosti: svaki čovek i solidarnost među njima. Ljudski život nikada ne sme biti žrtvovan za političku ideju. Doduše, i on je težio socijalističkom raju na zemlji, samo drugim sredstvima. Brzo je prepoznao da politička vlast ne sme biti organizovana cezaristički (odozgo na dole), već liberterski (odozdo na gore). „Međutim, borba između liberterskog i cezarističkog socijalizma nije završena i u njoj ne sme biti kompromisa. U svakom sučaju, recimo da je došao kraj oružanim revolucijama.“

Uprkos tome, Camus je verovao u parlamentarnu demokratiju, što ga nije činilo „naivnim socijaldemokratom“, kakvim ga je Sartre opisivao. Činjenica je da je Camus održavao bliske kontakte sa anarhistima iz celog sveta, držao govore pred anarhističkim sindikatima i veći deo novca od Nobelove nagrade donirao španskim anarhistima u egzilu. Njegov opus je prožet liberterskim idejama. Još 1944. je priželjkivao „internacionalnu ekonomiju u kojoj su nalazišta sirovina podržavljena, trgovina zasnovana na zadrugarskim principima, kolonijalna tržišta svima dostupna i u kojoj novac ima kolektivni status“. Nešto kasnije je zagovarao „Sjedinjene svetske države“, „ukidanje plaćenog rada“ i „učešće sindikata u upravljanju narodnim dohotkom“, da bi 1951. naglasio: „Moje simpatije pripadaju liberterskim formama sindikalizma.“

Nejasno je kakvu ulogu dodeljuje državi. Da li je želeo da je potpuno ukine ili se zalagao za demokratski socijalizam u federalnoj formi? Izvesno je da Camusov cilj nije bio parlamentarizam, već anarho-sindikalizam, kod koga se sredstva za proizvodnju nalaze u rukama sindikalne baze. „Sindikalizam je poput zajednice. On je negacija birokratskog i apstraktnog centralizma.“

Camus je bio svestan licemerstva pristalica komunističke partije, koji se želeli da ga smeste u buržoasku fioku. „Nije u redu što svi prećutkuju moj odnos prema slobodarskom sindikalizmu. Srećom postoji još jedna revolucionarna tradicija, različita od one mojih kritičara“. Imajući u vidu svečanosti povodom Camusovog 100. rođendana, učinili bismo mu veliku uslugu kada bismo konačno odustali od mita o bezopasnom egzistencijalističko-socijaldemokratskom filozofu za maturante.
Patrick Spät, Blätter, novembar 2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

15.11.2013.

Izvor: Peščanik.net

Objavljeno u: Vijesti

e-novine

"Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da, ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo: o odricanju i ravnodušnosti. Kao što se čovek koji je na samrti i koji to zna, ne zanima za sudbinu žene, osim u romanima, on shvata da je čoveku svojstveno da bude sebičan, to jest, očajan."

"U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom."

“Šarm je način dobijanja pozitivnog odgovora bez postavljanja jasnog pitanja.”

“Bolje je prokockati svoju mladost nego ne učiniti s njom baš ništa.”

“Nikada nećete biti srećni ako nastavite tražiti smisao sreće. Nikada nećete živeti ako nastavite tražiti smisao života.”

“Postoje razlozi zbog kojih vredi umreti, ali nijedan zbog kojeg vredi ubiti.”

“Čovek je više čovek po stvаrimа koje prećutkuje, nego po onimа koje kаže.”

“Ljudsko srce imа nezgodnu nаviku dа sudbinom nаzivа sаmo ono što gа sаtire.”

“Trаžiti ono što je istinito ne znаči trаžiti ono što je poželjno.”

“Uspeh ne dolаzi sаm po sebi, zа njegа se vаljа izboriti.”

Posebno ne verujte prijateljima kad traže da budete prema njima iskreni. Oni se samo nadaju da ćete ih podržati u dobrom mišljenju što ga imaju o sebi pružajući im dodatnu sigurnost što će je crpsti iz vašega obećanja da ćete biti iskreni. Ako se dakle nađete u takvom položaju, ne oklevajte: obećajte da ćete govoriti istinu i lažite kako najbolje umete. Odgovorićete njihovoj dubokoj želji i dvostruko ćete im dokazati svoju naklonost.

Kad na stanovit način ostavljate dojam uspešnog čoveka, to može razjariti i magarca.

Opšte se dobro sastoji od sreće pojedinaca.

Dobra volja, ako nije prosvećena, može učiniti isto toliko zla, koliko i zloba.

Kad na stanovit način ostavljate dojam uspešnog čoveka, to može razjariti i magarca.

Osećaj da si na pravoj strani, zadovoljstvo što imaš pravo, radost što možeš sama sebe poštivati, dragi gospodine, to su moćni pokretači koji nam pomažu da koračamo uspravno ili da idemo napred. Ako ljude toga lišite, pretvorićete ih u besne pse. Koliko je zločina počinjeno samo zato što počinitelji nisu mogli podnostiti što greše.

Ponekad ćete jasnije prodrijeti u čoveka koji laže negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.

"Začudjuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim
sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je
loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takodje pokazuje
da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da
mislimo o plavom? Istu poteškoću predstavlja smrt. O smrti i bojama ne
umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je važan ovaj čovek preda mnom, težak
kao zemlja, koji unapred odredjuje moju budućnost. Doduše, mogu li ja
zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne
znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo
samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam,
naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresen. Mislim
dakle : cveće, osmesi, čežnja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred
smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji
će živeti i za koje će sveće i čežnja za ženom sačuvati sav svoj smisao
krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život a da ne bih bio
sebičan. Čovek se nadje tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore
"Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete
umreti". Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim
strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Što znači ostalo : valovi krvi
udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore
im : "Kad ozdraviš!", a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana
kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu."

"Pirovanja"