Jan (Hans) Arp
Ciriška Dada se pred kraj rata primicala svom kraju. Hronološki, pre dadaističkog pokreta u Cirihu, slične ideje su se, nezavisno, fermentirale u maloj povezanoj grupi u Njujorku. Ovde je umetnik od najvećeg ugleda i uticaja bio Marsel Dišan, koji je zapravo i stvorio njuroršku Dadu.
Kada su 1921. godine Arp i Ernst otišli iz Kolna, dadaizam je u tom gradu doziveo svoj kraj, a u isto vreme se okončao i u Berlinu. Men Rej i Dišan stavili su tačku na dadaizam u Njujorku jednim brojem časopisa New York Dada. Tako je dadaizam kao organizovani pokret bio mrtav, svuda, osim u Parizu.
Luis Aragon, Andre Breton i Žorž Ribmon sarađivali su 1918. godine u ciriškom časopisu Dada, a uskoro će i Tristan Cara početi da piše za Bretonov i Aragonov časopis Litterature. Pred kraj rata ovaj pokret razvijaće se u francuskoj prestonici i ta, pariska Dada, u prvom redu, bio je pokret književne prirode. Dok je u slikarstvu i skulpturi dadaizam bio uglavnom uvozni proizvod, u poeziji i teatru on je pripadao tradiciji iracionalnog i apsurdnog koja se protezala od Bodlera, Remboa i Malarmea do Alfreda Žarija, Rejmonda Rusela, Apolinera i Koktoa.
U razdoblju od 1919. do 1922. godine, Breton se pridruzuje Cari, Pikabiju i Dišanu u obljavljivanju Biltena Dade. U toku tih godina odrzane su izlozbe Pikabia i Maksa Ernsta (ova druga sa uvodnom rečju Andre Bretona). Međutim, Breton je oko 1922. postao sve razočaraniji dadaizmom, na jednoj, mozda, opravdanoj osnovi: on sve vise postaje institucionalizovan i akademski. Protivio se velikoj izlozbi održanoj u galeriji Montaigne i predvodio je pobunu koja je razbila pariski kongres Dade. Dada, konacno, umire u Parizu 1922. godine.
Vazno je shvatiti da je dadaizam bio značajan, pre kao stanje duha, kao pobuna protiv svih stega ( građanske umetnosti, mistifikacije pesničkog nadahnuća stvaraoca izabranika, protiv racionalnog, protiv morala, protiv svih sistema, bilo logičkih, etičkih ili estetičkih, kao i svih pravila, pa i gramatičkih i sintaksičkih ), nego kao stil ili pokret.

Bivšim dadaistima prišli su novi, snazni glasovi, među kojima i Kokto i Ezra Paund. Ta grupa konsolidovala se 1924. godine pod imenom nadrealizam. Ovaj pojam prvi put je upotrebio Apoliner nazvavši, 1917.godine,u predgovoru, svoju dramu „Les Mamelles de Tiresias“ („Tirezijine dojke“) i balet Djagiljeva „Parada“ – nadrealističkim. U pismu upućenom Polu Dermeu, marta 1917.godine, Apoliner kaze: „Kad se sve dobro razmotri, mislim da bi zaista bilo bolje usvojiti termin nadrealizam, nego nadnaturalizam, koji sam u početku upotrebio. Nadrealizam još ne postoji u rečnicima, a biće pogodniji za upotrebu nego nadnaturalizam koji su filozofi već upotrebili.“
Ovaj izraz su od tada često upotrebljavali Breton, Pol Eliar i ostali saradnici pariskog lista Literature.

5 umetnica nadrealizma pored Fride Kalo

Iako je Frida Kalo najistaknutija ličnost nadrealizma, ne smemo zaboraviti fenomenalne žene koje su u njemu takođe ostavile trag.

Remedios Varo
Početkom drugog svetskog rata španska slikarka Remedios Varo i njen muž, koji je bio nadrealistički pesnik, bežeći iz Evrope sele se u Meksiko gde njena slikarska karijera počinje da se razvija.

Inspirisana književnošću, religijom i prirodom ona stvara svoje fantastično slikarstvo. Imala je promišljene slike sa dozom religijske radoznalosti. U svojoj najpoznatijoj slici Celestial Pablum javlja se ženska figura koja na nebu hrani polumesec zarobljen u kavezu.

Gertrude Abercrombie
Umetnica koja potiče iz Teksasa poznata je po svojim misterioznim ženama, crnim mačkama i mesečevom svetlošću koja obasjava prostor slike. Njene slike odaju utisak kao da su van ovog sveta, ali i dalje vrlo blizu ljudskom senzibilitetu.

Ona i njen muž, poznati su po raskošnim džez žurkama koje su se odvijale u njihovom domu, što stoji direktno nasuprot njenom takoreći skromnim i jednostavnim formama.

Helen Lundeberg
Helena Lundeberg se smatra za najbolju slikarku Nadrealizma u Kaliforniji. Ona je sa svojim mužem započela pravac nazvan postnadrealizam koji se kosi sa nekim od glavnih pravila originalne ideje nadrealizma.

Iako je u evropskom nadrealizmu vladala ideja čistog psihičkog automatizama, što podrazumeva da se izrazi stvarno delovanje misli, bez kontrole koju bi vršio razum, ona je verovala da je potrebno racionalnije pristupiti slici kako bi stvarno istražio ideje podsvesnog uma. Tako da je imala učeniji i više analitički pristup slikarstvu. Ali ipak, njene slike i dalje izgledaju sanjivo i bave se misterijama fizike, astronomije i biologije.

Leonora Carrington
Njena karijera je trajala decenijama i bila je vrlo plodonosna. Pored raznovrsnog slikarstva bavila se i skulpturom i pisanjem priča. U Francuskoj je bila u vezi i živela sa Maxom Ernstom, koji je, kao što je već poznato, jedan od najpoznatijih slikara ovog pravca. Nakon nervnog sloma podstaknutim Drugim svetskim ratom ona odlazi u Njujorka gde u galeriji izlaže svoje radove pored Marcel Duchampa.

Posle Njujorka odlazi u Meksiko gde najviše cveta njen opčinjujući, magični i nestvarni nadrealizam. Za razliku od većine njenih savremenika, ona inspiraciju nije crpela iz dela Sigmunda Frojda nego u skrivenim stranama njenog bića.

Dorothea Tanning
Živela je u Njujorku gde je i upoznala svog budućeg muža, nikog drugog no Maxa Ernsta. Inspirisana dadom, ona radi slike žena u emocionalnom ili seksualnom naboju. U svom autoportretu iz 1942. pod nazivom Rođendan predstavljena je sa krilatim mitskim bićem.

Pogledima prikovanim u nepoznatom pravcu, pod pretpostavkom da gledaju u uljeza koji smo zapravo mi, posmatrači dela. Osećamo se kao da ih ometamo tik pred nepoznato putovanje za koje se spremaju. Na to putovanje se aludira sa beskraj otvorenih vrata. Njeno stvaralaštvo je bilo neiscrpno i puno jedinstvenih ideja.

Posle Ernstove smrti ona objavljuje dva memoara, bitna za razumevanje njenog života i njene umetnosti.

wild filly ::Римска уметност


Римска уметност дала је мноштво уметничких дела, али није дала неких нарочитих новина. Развијала се од апенинског полуострва а затим се са римским освајањима проширила на цео Медитеран и цео “познати свет”. Ова уметност која је прешла апенински полуоток добила је одређене карактеристике и особености и није имала онај облик који је био у самом Риму. Уметност у провинцијама је била разноврсна и повезана са домородним искуствима.

И ако се рачуна да је основан Рим од стране Ромула и Рема 773. година п. н. е. - права Римска уметност се развијала и сеже од 2.- 1. века п. н. е. 510. године Римљани су се ослободили постигнута су права Римљана а са друге стране појавили су се и занати и занатлије као робови долазећи из различитих страна доносили су собом и одређене традиције. У Риму је дошло до развоја уметности која је користила уметност ранијих епоха.

У раном периоду у времену римске републике Римљанин је желео да има “оно што му је требало”. У овоме периоду видимо извесну демократизацију у уметности а јачањем и централизацијом ми видимо да долази до оријентације ка репрезентативности и репрезентативним облицима у уметности. У првој фази видимо више хуманости и већу слободу у уметничком стваралаштву. Под утицајам Етрураца запажамо више реалистичнији приступ а са утицајем хеленизма и у поређењу с њим запажамо да је Римска уметност била нижа од грчке и није достигла ону фазу и племенитост и снагу која је у њој, Грчкој присутна и ако се и овде може видети да је дат живи реализам.

Што се тиче архитектуре у Римској уметности појављује се једно другачије https://www.shopsy.rs/Cene_sr/ схватање простора и конструкције, за разлику од схватања храмова као пластике, појављује се схватање које не затвара већ покрива простор- и статичност јесте једна нова карактеристика. Базиликарни облик јесте такође карактеристика за римску архитектуру.

У време појављивања хришћанства ковитлао се ту зачарани круг који је разорно деловао као точак који се не може зауставити. Роб је био потпуно незаинтересован за рад. У време инванзије варварских племена ова велика држава се распала. Формира се феудални систем када је кмет имао више слобода. Од 5. века па све до 10. века доба натуралне привреде; произведе се – потроши се! Непостоје резерве и вишкови. Од 11. века појављују се вишкови у производњи, и у Еуропи се формирају градови и развијају се занати. Градови постају жаришта културе. Хришћанство је допринело образовању идеологије, па и естетике и слободнијег начина мишљења и схватања живота средњо вековног света. Основне идеје које је донело хришћанство су биле опасне и стране робовласничком друштву. Скупови хришћана су у прво време били тајни, они су били прогањани и скривали су се и организовали у катакомбама. Хришћанство је имало извесних мањкавости- економско изједначавања се врши у производњи али не и у потрошњи, у расподели рад није имао удела. Други негативни моменат јесте што је та идеологија била пренета на религиозну основу. Хришћанство је почело да стагнира- веровати значи прихватити догме, и доказати догме али никако их не оповргавати.