Alber Kami

Gost

A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuđoj živiš postojbini...
Medeja, Euripid (Prev. Miloš N. Đurić)

Punih pet dan kiša se slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba, činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se udiše voda, i najzad, da se vazduh pije.

Pred tim utopljenim morem, hodao sam, čekao, u tom decembarskom Alžiru, koji je za mene i dalje bio grad leta. Pobegao sam od noći Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad leta izgubio je svoj smeh i nudio mi samo povijena i sjajna leđa. Uveče, u jarko osvetljenim kafanama, u koje sam se sklanjao, čitao sam svoje godine na licima koja sam prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo da su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to više nisu.

Ipak sam ostajao uporan i ne znajući šta zapravo čekam, ako ne, možda, čas da se vratim u Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro uvek biva kažnjena, vratiti se u mesta svoje mladosti i hteti da se ponovo, u četrdesetoj godini, doživi ono što se volelo i u čemu se silno uživalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio upozoren. Prvi put sam se već bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih godina, koje su za mene obeležile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da ću tamo opet pronaći slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista, pre više od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajući između ruševina, udišući pelen, grejući se na kamenju, pronalazeći sitne ruže, koje brzo ostaju bez latica, ali koje preživljavaju proleće. Tek u podne, u čas kada se i zrikavci ućute omamljeni, bežao sam pred nezasitim bljeskom svetlosti, koja je sve proždirala. Noću sam, ponekad, spavao otvorenih očiju pod nebom oblivenim zvezdama. Tada sam živeo. Posle petnaest godina, vratio sam se svojim ruševinama, na nekoliko koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog grada, kroz polja obrasla gorkim drvećem, i na obroncima iznad zaliva opet milovao stubove boje hleba. Ali, ruševine su sada bile opasane bodljikavom žicom i unutra se moglo ući samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz razloga koje valjda nalaže moral, bilo zabranjeno šetati se tuda noću, a danju se nailazilo na zvaničnog čuvara. Slučajno, bez sumnje, tog jutra je na ceo prostor oko ruševina padala kiša.

Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekad davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Za uzvrat, rat je došao do nas, da bi onda zahvatio i samu Grčku. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod prokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće. Onda je došla bodljikava žica, hoću da kažem, tiranije, rat, policije, doba pobune. Trebalo se povinovati pravilima noći: lepota dana bila je samo uspomena. A u toj blatnjavoj Tipazi i sama je uspomena bledela. Kakva lepota, punoća ili mladost! Na svetlosti požara, svet je odjednom pokazao svoje bore i svoje rane, stare i nove. Odjednom je ostario, a mi s njim. Dobro sam znao da taj zanos, koji sam ovde došao da potražim, može poneti samo nekog ko ne zna da će se vinuti. Nema ljubavi bez malo nevinosti. Gde je nevinost? Carstva su se rušila, narodi i ljudi su se zubima klali, usta su nam bila ukaljana. Najpre nevini, i ne znajući to, sada smo bili krivi, bez svoje volje: tajna je narastala uporedo s našim znanjem. I zato smo se bavili, o ironije, moralom. Osakaćen, sanjao sam o vrlini! U doba nevinosti, nisam ni znao da moral postoji. Sada sam to znao, ali nisam bio sposoban da živim na njegovoj visini. Na grebenu, koji sam nekada voleo, između mokrih stubova razrušenog hrama, izgledalo mi je da idem iza nekog čije korake još uvek čujem kako odjekuju po kamenim pločama i mozaiku, ali koga više nikada neću stići. Vratio sam se u Pariz i tek posle nekoliko godina sam opet došao kući.

Ipak mi je tokom tih nekoliko godina nešto neodređeno nedostajalo. Ako je čovek jednom imao sreće da snažno voli, život mu prođe u traženju tog žara i te svetlosti. Odricanje od lepote i čulne sreće povezane s njom, isključivo služenje nesreći, zahtevaju veličinu koja meni nedostaje. Ali, najzad, sve ono što nas prisiljava na isključivost, nije istinito. Isključiva lepota na kraju postaje grimasa; pravda, odvojena od svega, na kraju ugnjetava. Ko hoće da služi isključivo jednom, bez onog drugog, ne služi nikome, ni samom sebi, i na kraju dvostruko služi nepravdi. Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.

I u Alžiru, po drugi put, dok sam koračao pod istim onim pljuskom, koji kao da nije prestajao od mog odlaska, za koji sam mislio da je konačan, usred te ogromne melanholije, s mirisom kiše i mora, uprkos tom sivom, maglovitom nebu, tim leđima pogurenim pod kišom, kafanama čija je sumporasta svetlost izobličavala lica, uporno sam se nadao. Zar nisam, uostalom, znao da alžirske kiše, koje izgledaju kao da nikada neće stati, iznenada prestanu, kao reke u mom kraju, koje nabujaju za dva sata, opustoše hektare njiva i odjednom presahnu? Jedne večeri, zaista, kiša stade. Čekao sam još jednu noć. Diže se prozračno jutro, blistavo iznad bistrog mora. S neba, čistog kao oko, pranog i ispranog tim uzastopnim kišama, do najfinije i najsvetlije potke, spuštala se treperava svetlost, koja je svakoj kući, svakom stablu, davala oštre obrise, neku novu lepotu. Zemlja se, u praskozorje sveta, morala ukazati u takvoj svetlosti. Ponovo sam se zaputio u Tipazu.

Svaki od tih šezdeset devet kilometara za mene je pun uspomena i utisaka. Žestoko detinjstvo, dečačke sanjarije uz brektanje autobusa, jutra, sveže devojke, plaže, mladi mišići uvek u naponu snage, laka večernja strepnja u jednom šesnaestogodišnjem srcu, želja za životom, slava, i godinama uvek isto nebo nepresušne snage i svetlosti, nezasito, koje mesecima proždire svoje žrtve, raspete na plažama, jednu po jednu, u zlokobni podnevni čas. I uvek isto more, izjutra skoro nestvarno, koje sam pronašao na horizontu čim je put, ostavljajući za sobom Sahel i njegove brežuljke s vinogradima, boje bronze, počeo da se spušta ka obali. Ali, nisam se zaustavio da bih ga posmatrao. Hteo sam da opet vidim Šenuu (Chenoua), tešku, masivnu planinu, isklesanu u jednom jedinom komadu, koja leži duž zaliva Tipaze, na zapadu, pre nego što se i sama obruši u more. Vidi se iz daleka, mnogo pre nego što joj se priđe, kao neka plava i laka izmaglica, još uvek stopljena s morem. Ali, ona se malo pomalo zgušnjava, kako joj se približavate, sve dok ne poprimi boju voda koje je okružuju, kao neki ogromni i nepomični talas, čiji se čudesni zamah odjednom skamenio iznad mirnog mora. Još bliže, skoro na kapijama Tipaze, evo njene namrštene mase, mrke i zelene, evo starog, mahovinom obraslog boga, koga ništa neće pokolebati, utočišta i luke za njegove sinove, od kojih sam i ja jedan.

Zagledan u njega, najzad prolazim kroz bodljikavu žicu, da bih se opet našao među ruševinama. I pod raskošnom decembarskom svetlošću, kao što se dešava svega jednom ili dvaput u životu, koji se posle toga može smatrati potpunim, opet sam pronašao upravo ono zbog čega sam i došao, i što mi je uprkos vremenu i svetu, bilo darovano, zaista samo meni, usred ove puste prirode. S foruma, obraslog maslinama, videlo se malo niže jedno selo. Nijedan glas nije dopirao otuda: laki dimovi izvijali su se u prozračnom vazduhu. I more je ćutalo, kao zanemelo pod neprekidnim mlazom blistave i hladne svetlosti. Sa Šenue se čuo daleki poj petla, koji je jedini slavio krhku slavu dana. Oko ruševina, u nedogled, prostirali su se rošavo kamenje i pelen stabla i stubovi, savršeni u prozirnosti kristalnog vazduha. Izgledalo je da je jutro stalo, da se sunce zaustavilo, na jedan nemerljivi trenutak. U toj svetlosti i toj tišini, godine gneva i mraka lagano su se topile. Osluškivao sam u sebi zvuk skoro zaboravljen, kao da je moje srce, odavno zaustavljeno, ponovo počinjalo tiho da kuca. Sada već budan, prepoznavao sam, jedan po jedan, neprimetne šumove od kojih je bila sazdana tišina: neprekidni bas ptica, lake i kratke uzdisaje mora u podnožju stena, treperenje drveća, slepi poj stubova, šuštanje pelena, pokrete guštera. Osluškivao sam sve to i začuo talase sreće koji su rasli u meni. Izgledalo mi je da sam se najzad vratio u luku, makar na trenutak, i da taj trenutak nikada neće proći. Ali, malo posle, sunce se vidno pope za jedan stepen na nebu. Jedan kos napravi kratki uvod i smesta sa svih strana prasnu pesma ptica, s takvom silinom, likovanjem, veselim neskladom i beskrajnim ushićenjem. Dan produži svoj hod. I nosio me je do večeri.

U podne, s polupeskovitih padina pokrivenih suncokretima, kao penom, koju su za sobom ostavili divlji talasi ovih poslednjih dana, gledao sam more koje se u ovom času jedva uzdizalo malaksalim pokretom, i utoljavao dve žeđi, koje se ne mogu dugo zavaravati, a da se biće ne sasuši, hoću da kažem, ljubav i divljenje. Naime, samo je loša sreća kada čovek nije voljen: a nesreća je kad uopšte ne voli. Svi mi, danas, umiremo od te nesreće. Zato što krv i mržnja izgladnjuju i samo srce; dugo traženje pravde iscrpljuje ljubav, koja ga je upravo i donela na svet. U halabuci u kojoj mi živimo, ljubav je nemoguća, a pravda nedovoljna. Zato Evropa mrzi dan i ume samo da nepravdi suprotstavi nepravdu. Ali, da bismo sprečili da se pravda sparuši, taj lepi, narandžasti plod, gorkog i oporog jezgra, u Tipazi sam ponovo otkrivao da je treba sačuvati u sebi netaknutu svežinu, izvor radosti, voleti dan koji izmiče nepravdi i vratiti se u borbu s tom osvojenom svetlošću. Ovde sam opet pronašao drevnu lepotu, mlado nebo i sagledao svoju sreću, shvatajući najzad da me ni u najgorim godinama našeg ludila sećanje na to nebo nikada nije napuštalo. Ono me je, najzad, sprečilo da padnem u očajanje. Oduvek sam znao da su ruševine Tipaze mlađe od naših porušenih gradova. Svet tu ponovo nastaje, svakog dana, u uvek novoj svetlosti. O, svetlosti!, to je poklič svih junaka antičke drame, pred licem sopstvene sudbine. To je i naše poslednje utočište i sada sam to znao. Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.

Ponovo sam napustio Tipazu, vratio sam se Evropi i njenim borbama. Ali, uspomena na taj dan mi i dalje daje snage i pomaže da podjednako hrabro prihvatim i ono što uznosi i ono što tišti. U teškom času koji preživljavamo, šta drugo mogu da poželim, osim da ništa ne odbacujem i da naučim kako da od jedne crne i jedne bele niti pletem jedno jedino uže, zategnuto do pucanja? U svemu što sam dosad uradio ili rekao, čini mi se da jasno prepoznajem te dve sile, čak i kada svaka vuče na svoju stranu. Nisam mogao da poričem svetlost u kojoj sam rođen, ali opet nisam hteo ni da odbijem obaveze svog vremena. Bilo bi suviše jednostavno kada bih ovde umilnom imenu Tipaze suprotstavio neka druga, zvučnija i surovija imena: za današnje ljude postoji jedan unutrašnji put, koji dobro poznajem, jer sam ga prošao u oba smera, i koji vodi od visova duha do prestonica zločina. I nema sumnje da čovek uvek može da otpočine, da zaspi na visu ili da se nastani u zločinu. Ali, ako se odreknemo jednog dela onoga što jeste, onda se moramo odreći i sopstvenog postojanja; moramo se, dakle, odreći mogućnosti da živimo ili volimo, osim kada za to dobijemo odobrenje. Postoji volja za životom koja ne odbacuje ništa od života i to je vrlina koju najviše poštujem na ovom svetu. Istina je da bih želeo da sam je makar povremeno upražnjavao. Kako je malo razdoblja koja iziskuju toliko kao naše, da se bude isti i u dobru i u zlu, voleo bih upravo da ništa ne mimoiđem i da mi sećanje uvek bude pouzdano i dvostruko. Da, postoji lepota i postoje poniženi. Ma koliko bio težak taj poduhvat, voleo bih da nikada ne izneverim ni lepotu, ni njih.

Ali, ovo opet liči na neku pridiku, a mi živimo za nešto što seže dalje od morala. Kad bismo samo mogli da mu nađemo me, kakva tišina! Na brežuljak Sent Salsa, istočno od Tipaze, već se spustilo veče. Doduše, još je svetlo, ali neka nevidljiva klonulost svetlosti najavljuje kraj dana. Diže se vetrić, lak kao noć, i more bez talasa odjednom uzima određeni kurs i teče kao velika, besplodna reka, s kraja na kraj horizonta. Nebo tamni. Tada počinju misterija, bogovi noći, ono što leži s one strane uživanja. Ali, kako to izraziti? Novčić koji sam poneo odavde ima jednu vidljivu stranu, s lepim likom žene, koji mi ponavlja sve što sam naučio u toku ovog dana, i izlizano naličje, koje osećam pod prstima u povratku. Šta mogu da mi kažu ta usta bez usana, ako ne ono što mi govori neki drugi tajanstveni glas u meni, koji mi svakog dana obznanjuje moje neznanje i moju sreću:

„Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina. Ponekad, kada se na još svetlom nebu pojavi prva zvezda, pod kišom tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista. Znam još uvek, možda. Ali, tu tajnu niko ne želi, nema sumnje, ne želim je ni ja, i ne mogu da se rastanem od svojih. Živim u svojoj porodici, koja misli da vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli. Ona govori glasno, danju i noću, i sve se klanja pred njom, koja se ne klanja ničemu: gluva je za sve tajne. Njena moć, koja me nosi, ipak je zamorna i ponekad sam sit njenih pokliča. Ali, njena nesreća je i moja nesreća. Iste smo krvi. I sam osakaćen, saučesnik i larmadžija, nisam li i ja vikao među kamenjem? Zato se trudim da zaboravim, koračam kroz naše gradove od gvožđa i ognja, hrabro se osmehujem noći, pozdravljam oluje, biću veran. Da, zaboravio sam: odsad ću biti delotvoran i gluv. Ali, možda ću jednog dana, kad budemo spremni da umremo od iscrpljenosti i neznanja, moći da se odreknem naših razmetljivih grobova, i odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlošću, da poslednji put otkrijem ono što znam.“

Izvor:

Alber Kami, „Povratak u Tipazu“, 1952. Prevod: Ivanka Marković Pavlović

Gost

More izbliza
Brodski dnevnik

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“

Na pogrebima prevazilazim samog sebe. Ističem se, zaista. Laganim korakom prolazim kroz predgrađa okićena gvožđurijom, idem širokim alejama, kroz drvorede od cementa, koji vode do rupa u hladnoj zemlji. Tu, pod jedva pocrvenelim zavojem neba, gledam kako hrabri momci sahranjuju moje prijatelje, na jedva tri metra dubine. A cvet koji mi tada pruža neka blatnjava ruka, ako ga bacim, nikada ne promaši raku. Moje je poštovanje precizno, uzbuđenje tačno odmereno, glava pristojno oborena. Dive mi se kako pronalazim prave reči. Ali, u tome nema moje zasluge: ja čekam.

Čekam dugo. Ponekad posrnem, ruka me izda, uspeh mi izmiče. Šta mari, tada sam sam. Probudim se tako usred noći, i kroz polusan, čini mi se da čujem šum talasa, disanje voda. Sasvim razbuđen, vidim da su to vetar u krošnjama i zlosrećni huk pustog grada. Onda mi je potrebna sva moja snaga, da sakrijem svoje očajanje ili da ga prikladno odenem.

Drugi put mi, opet, nešto pritekne u pomoć. U Njujorku, ponekih dana, izgubljen na dnu tih bunara od kamena i čelika, kojima lutaju milioni ljudi, trčao sam od jednog do drugog, ne videći kraja, iznemogao, sve dok me najzad ne bi pridržavala samo masa ljudi koja je tražila izlaz. Gušio sam se, panika u meni samo što nije kriknula. Ali, svaki put bi me udaljena sirena remorkera podsetila da je taj grad, preshala cisterna, u stvari ostrvo, i da me na rtu Bateri čeka voda mog krštenja, crna i ustajala, prekrivena šupljim plovcima.

I tako sam ja, koji ništa nemam, koji sam razdelio svoj imetak, koji logorujem pored svih svojih kuća, ipak srećan kad to poželim, otiskujem se bilo kad, očajanje me ne poznaje. Za očajnika nema domovine, a ja, ja znam da mi more prethodi i da me prati, moja je ludost već spremna. Oni koji se vole, a razdvojeni su, mogu da žive u bolu, ali to nije očajanje: oni znaju da ljubav postoji. Eto zašto patim, suvih očiju, zbog izgnanstva. I dalje čekam. Najzad stiže i taj dan…

Gost

Bose noge mornara tiho tapkaju po palubi. Polazimo u zoru. Tek što smo isplovili iz luke, kratki, ali snažni nalet vetra žustro četka more, koje se kostreši u male talase bez pene. Malo kasnije, vetar postaje svežiji i posipa vodu kamelijama, koje odmah nestaju. I tako, tokom celog jutra, naša jedra pucketaju iznad veselog ribnjaka. Voda je gusta, ljuspičava, pokrivena svežim balama. Talasi ponekad zakevću oko pramca, a gorka i uljasta pena, pljuvačka bogova, sliva se niz drvo do vode, gde se rasipa u šare, koje se rastaču i ponovo prave, kao krzno neke plave i bele krave, iznemogle životinje, koja se još dugo vuče za brazdom koja ostaje iza nas.

*

Gost

Od samog polaska, galebovi prate naš brod, bez vidnog napora, skoro ne zamahujući krilima. Njihovo lepo, pravolinijsko jedrenje skoro da se ne oslanja na vetar. Odjednom, grubi pljusak iz kuhinje diže gastronomsku uzbunu među pticama, razbija njihov pravilan let i pali vatromet belih krila. Galebovi, u ludom kovitlacu, lete u svim pravcima, i ne gubeći nimalo u brzini, napuštaju taj metež jedan za dugim i spuštaju se okomito ka vodi. Trenutak kasnije, evo ih opet okupljenih na vodi, svađalački živinarnik, koji ostavljamo za sobom, ugnežden među talasima, koji lagano kruni manu [1] otpadaka.

Gost

U podne, pod zaglušujućim suncem, more se jedva pridiže, malaksalo. Kada se ponovo spusti, zazviždi tišina. Jedan sat prženja i bleda voda, limena ploča zagrejana do belog usijanja, počinje da cvrči. Cvrči, ***** se, rečju, gori. Za koji trenutak opet će se okrenuti da izloži suncu svoje mokro lice, sada zagnjureno u talase i tamu.

Gost

Prolazimo kroz Herkulove stubove, pored rta na kojem je umro Antej. Dalje je svuda Okean, u jednom potezu obilazimo Rt Horn i Rt dobre nade, meridijani se spajaju s paralelama, Tihi okean ispija Atlantik. Istog časa, pravac Vankuver, i mi lagano jedrimo ka Južnim morima. Posle još nekoliko kabela [2], Uskršnja ostrva, Kergelen i Hebridi prolaze u konvoju pored nas. Jednog jutra, iznenada, galebovi nestaju. Daleko smo od svakog kopna, i sami, s našim jedrima i našim mašinama.

Gost

I sami s horizontom. Talasi dolaze s nevidljivog istoka, jedan po jedan, strpljivo; stižu do nas i onda, strpljivo, opet odlaze prema nepoznatom zapadu, jedan po jedan. Dugo putovanje, bez početka, bez kraja… Potoci i reke protiču, more protiče i ostaje. Tako bi trebalo i voleti, verno i nestalno. Grlim more.

Gost

Pučina. Sunce se spušta i utapa u magle daleko pre horizonta. Na trenutak, more je s jedne strane rumeno, a s druge plavo. Potom voda potamni. Naša škuna klizi, sićušna, površinom savršenog kruga od teškog, zagasitog metala. I u času potpunog zatišja, dok se veče polako primiče, stotine pliskavica iskaču iz vode, propinju se malo oko nas i onda beže prema horizontu bez ljudi. Posle njih, muk i teskoba praiskonskih voda.

Gost

Koji trenutak kasnije, susret s ledenim bregom u tropima. Zasigurno nevidljiv posle duge plovidbe kroz topla mora, ali delotvoran: prolazi s desne strane broda i na užadima se hvata rosa od inja, dok s leve strane izdiše sušni dan.

Gost

Na more noć ne pada. S dna voda, koje od gustog pepela već potonulog sunca malo pomalo tamne, ona se, naprotiv, penje ka još bledom nebu. Samo na tren, Venera ostaje usamljena iznad crnih talasa. Tek što ste sklopili i opet otvorili oči, zvezde počinju da se roje u tečnoj noći.

Gost

Mesec je izašao. Najpre slabo osvetljava površinu voda, penje se još, ispisuje nešto po gipkoj vodi. Najzad u zenitu, osvetljava ceo jedan rukavac mora, raskošnu mlečnu reku, koja se, prateći kretanje broda, spušta ka nama, nepresušna, po tamnom okeanu. Evo verne noći, sveže noći, koju sam prizivao usred drečave svetlosti, alkohola, vrtloga strasti.

Gost

Plovimo tako velikim prostranstvima da nam se čini kako im nikada nećemo videti kraj. Sunce i mesec se naizmenično penju i silaze niz istu nit svetlosti i tame. Dani na otvorenom moru, svi isti, kao sreća…

*

Taj život, koji se opire zaboravu, opire sećanju, o kojem govori Stivenson.

Gost

Zora. Presecamo Rakovu obratnicu, vode ječe i uvijaju se u grčevima. Dan sviće iznad uzburkanog mora, posutog čeličnim šljokicama. Nebo je belo od izmaglice i omorine, blista mrtvim, ali neizdržljivim sjajem, kao da se sunce rastopilo u guste oblake duž celog nebeskog svoda. Bolesno nebo, nad rastočenim morem. Kako dan odmiče, jara u vazduhu boje olova postaje sve žešća. Celog dana kljun broda isteruje oblake letećih riba, malih gvozdenih ptica, iz njihovih žbunova u talasima.

Gost

Popodne se mimoilazimo s parobrodom koji se vraća ka gradovima. Pozdrav koji razmenjuju naše sirene, kao tri krika praistorijskih životinja, mahanje putnika izgubljenih na pučini i uzbuđenih prisustvom drugih ljudi, razdaljina između dva broda koja postepeno raste, najzad rastanak, na zlokobnim vodama, stežu srce. Ti tvrdoglavi ludaci, zakačeni za daske, bačeni na grivu ogromnih okeana, u potrazi za ostrvima koja izmiču, kako bi onaj ko voli samoću i more mogao da ih ne voli?

Gost

Na samoj sredini Atlantika povijamo se pred besnim vetrovima, koji neprekidno duvaju s jednog pola na drugi. Svaki naš povik se gubi, nestaje u bezgraničnom prostoru. Ali, taj povik, koji će danima i danima nositi vetrovi, na kraju će dospeti na jedan od spljoštenih krajeva zemlje i odzvanjati dugo među ledenim zidinama, sve dok ga neki čovek, negde, izgubljen u svojoj snežnoj ljušturi, ne začuje i radosno se ne osmehne.

Gost

Utonuo sam u polusan na suncu, u dva popodne, kada me je probudila užasna buka. Ugledah sunce na dnu mora, talasi su gospodarili uzburkanim nebom. Odjednom je more gorelo, sunce se slivalo u dugim ledenim mlazovima niz moje grlo. Oko mene mornari su se smejali i plakali. Voleli su jedan drugog, ali nisu praštali. Tog dana ugledah svet kakav jeste i reših da prihvatim da njegovo dobro može u isti mah biti i zlo, a njegove greške spasonosne. Tog dana shvatih da postoje dve istine, od kojih jednu nikada ne treba reći

Gost

Neobičan južni mesec, malo okrnjen, prati nas već nekoliko noći, a zatim brzo sklizne s neba do mora, koje ga proguta. Ostaju Južni krst, retke zvezde, porozan vazduh. Tog časa, vetar sasvim prestade. Nebo se talasa i ljulja iznad naših nepomičnih katarki. Ugašena motora, svijenih jedara, zviždućemo u toploj noći, dok nam voda prijateljski lupka o bokove. Bez naređenja, mašine su utihnule. Zaista, zašto produžiti i zašto se vraćati? Obuzima nas blaženstvo, neko nemo ludilo nas, neodoljivo, uspavljuje. Naiđe tako dan kada sve izgleda dovršeno: tada se treba prepustiti i potonuti, kao oni koji su plivali do iznemoglosti. Ostvariti, šta? To oduvek prećutkujem i samom sebi. O, gorka posteljo, kneževski ležaju, kruna leži na dnu mora!

Gost

Izjutra, naša elisa blago peni mlaku vodu. Ponovo ubrzavamo. Oko podneva, krdo jelena, prispelo s dalekih kontinenata, mimoilazi se s nama, prestiže nas i pliva ravnomerno ka severu, praćeno šarenim pticama koje se, s vremena na vreme, spuštaju da predahnu na njihovim rogovima. Ta šušteća šuma iščezava postepeno na horizontu. Malo kasnije, more prekrivaju čudni žuti cvetovi. Predveče, neki nevidljivi poj, tokom nekoliko dugih sati, putuje ispred nas. Padam u san, zbližen.

Gost

Izloživši sva naša jedra oštrom vetru, letimo preko čistog i mišićavog mora. Pri najvećoj brzini, krma nalevo. A krajem dana, dok podešavamo svoj kurs, polegnuti na desni bok, tako da nam jedra skoro dodiruju vodu, plovimo velikom brzinom duž jednog južnog kontinenta, koji prepoznajem, jer sam ga nekad davno nasumice nadletao u varvarskom mrtvačkom sanduku jednog aviona. Kralj lenjivac, tako se tada vukla moja kočija; iščekivao sam more, a nikada nisam stizao do njega. Čudovište je urlalo, poletalo s polja gvana[3] u Peruu, nadletalo plaže Tihog okeana, preletalo bele, polomljene pršljenove Anda i ogromnu ravnicu Argentine, prekrivenu stadima muva, jednim potezom krila spajalo urugvajske livade preplavljene mlekom s crnim rekama Venecuele, poniralo, urlalo i letelo dalje, drhtalo od požude pred novim praznim prostorima za proždiranje, a da opet nikako nije napredovalo ili je išlo sa sporošću grčevitom i upornom, sa snagom unezverenom i ukočenom, zatrovanom. Umirao sam tada u toj metalnoj ćeliji, sanjao sam o pokoljima, o orgijama. Bez prostora nema ni nevinosti, ni slobode! Za onoga koji ne može da diše, zatvor je smrt ili ludilo; šta mu ostaje, osim da se ubije ili da poseduje? Danas sam, naprotiv, ispunjen vetrom, sva naša jedra nadimaju se u plavom vazduhu, vikao bih od brzine, bacamo u vodu sekstante i kompase.

Gost

Pod zapovedničkim vetrom, naša su jedra kao od gvožđa. Obala ludom brzinom beži pred našim očima, šume kraljevskih kokosa kvase podnožje u smaragdnim lagunama, miran zaliv je pun crvenih jedara, a peščane plaže meseca. Pomaljaju se veliki oblakoderi, već ispucali pred najezdom džungle, koja počinje nadomak njih; tu i tamo, žuta ipekakuana ili neko drvo ljubičastih grana probijaju se kroz prozor, najzad se Rio ruši iza nas i šuma će pokriti njegove nove ruševine, u kojima će se kikotati majmuni iz Tižuke. Još duže, tamo gde talasi prave vodoskoke od peska, još brže, ovce Urugvaja ulaze u more, koje od njih odjednom postaje žuto. Zatim, na obalama Argentine, grube lomače, u razmacima, dižu prema nebu volovske polutke, koje se lagano peku. Po noći, ledene sante Ognjene zemlje satima udaraju u trup našeg broda, koji jedva da usporava i skreće. Izjutra, jedan jedini talas Tihog okeana, čija hladna voda, zelena i bela, ključa duž hiljada kilometara čileanske obale, polagano nas podiže i preti da nas nasuče. Krma ga izbegava, obilazimo Kergelen. U slatkastoj večeri, prve malajske barke dolaze nam u susret.

Gost

„Na more! Na more!“, uzvikivali su divni dečaci iz jedne knjige mog detinjstva. Sve sam iz te knjige zaboravio, osim tog uzvika. „Na more!“ A onda Indijskim okeanom, preko bulevara Crvenog mora, gde se čuje kako u tihim noćima pucaju, jedna po jedna, pustinjske stene, koje se lede, pošto su preko dana gorele, vraćamo se u staro more, gde krici zamiru.

*

Gost

Najzad, jednog jutra, privremeno zastajemo u zalivu punom čudne tišine, u kojoj nepomična jedra stoje kao putokazi. Samo se nekoliko galebova satima otima oko komadića trske. Plivamo do puste plaže; celog dana ulazimo u vodu i onda se sušimo na pesku. Uveče, pod nebom koje postaje zeleno i povlači se, more, ionako mirno, još se više smiruje. Kratki talasi izbacuju penušavi dah na mlaki pesak. Ostaje samo prostranstvo, otvoreno za nepomično putovanje.

Gost

Ponekih noći, čija slast još dugo traje, da, lakše je umreti, ako se zna da će se i posle nas one spuštati na zemlju i more. Veliko more, večito preoravano, uvek netaknuto, to je moja religija, ono i noć! Ono nas pere i utoljava nam glad svojim jalovim brazdama, ono nas oslobađa i drži uspravnim. Svaki talas donosi obećanje, uvek isto. Šta kaže talas? Ako bih morao da umrem okružen hladnim planinama, zaboravljen od sveta, odbačen od svojih, konačno iscrpljen, more bi u poslednjem času ispunilo moju ćeliju, došlo bi da me podigne iznad mene samog i pomogne mi da umrem bez mržnje.

*

Gost

U ponoć, sam na obali. Čekaću još malo i onda otići. I samo je nebo nepomično, sa svim svojim zvezdama, kao oni brodovi čije bezbrojne svetiljke, ovog istog časa, širom sveta obasjavaju tamne vode pristaništa. Prostor i tišina slivaju se u jedan jedini kamen na srcu. Iznenadna ljubav, veliko delo, odlučan čin, misao koja preobražava, izazivaju u određenim trenucima istu nepodnošljivu strepnju, udvostručenu neodoljivom privlačnošću. Slatka strepnja bitisanja, opojna blizina opasnosti kojoj ne znamo ime, živeti, dakle, da li to znači ići u susret sopstvenoj propasti? I opet, bez predaha, srljamo u p

Gost

Uvek sam imao utisak da živim na otvorenom moru, ugrožen, u srcu kraljevske sreće.

Napomene:

[1] Mana, u jevrejskoj mitologiji, čudesna hrana koju je Bog podario Izraelićanima za vreme izgnanstva u pustinji.

[2] Pomorska merna jedinica za daljinu; 1/10 nautičke milje ili 182,5 m.

[3] Guano, špan., naslage izmeta ptica i slepih miševa, koje se Južnoj Americi koriste kao đubrivo, kao i za dobijanje baruta.

Izvor:

Alber Kami, „More izbliza“, 1953. Prevod: Ivanka Marković Pavlović
(Ovaj esej pripada zbirci eseja objavljenim pod zajedničkim nazivom „Leto“ koje kritičari vole da nazivaju zbirkom solarnih eseja.)

» Stranac - Alber Kami