Alber Kami

Sutradan, suprotno obicaju, dosla je kod njega cim je izasla s posla. On je spavao i ona je sela kod njegovih nogu na limeni krevet, ne budeci ga. Bio je samo u kosulji, a podvrnuti rukavi su otkrivali  belu unutrasnju stranu njegovog inace misicavog i preplanulog dorucja. Disao je ravnomerno, i grudima i stomakom. Dve bore izmedju obrva davale su mu izraz snage i tvrdoglavosti koji je dobro poznavala. Kosa mu je u kovrdzama padala na preplanulo celo, preko kojeg se nadimala jedna vena. Tako prepusten na sirokim plecima, ruku uz telo i s jednom polusavijenom nogom, licio je na usamljenog i zadrtog boga, usnulog u nekom stranom svetu. Gledajuci te lepe usne koje je san nadimao, ona ga pozele. Tad dopola otvori oci i sklapajuci ih ponovo, rece bez ljutnje :
 
''Ne volim da me gledaju dok spavam.''
Ona mu se obavi oko vrata i poljubi ga. Ostao je nepomican.
''Oh, dragi, jos jedna od tvojih musica.''
''Ne zovi me 'dragi', vazi? Vec sam ti to rekao.''
Ona leze pored njega i zagleda se u njegov profil.
''Pitam se na koga tako licis''.
 
On navuce pantalone i okrenu joj ledja. Cesto je Marta, u bioskopu, medju stranim ljudima, u pozoristu, prepoznavala Mersoove gestove i tikove. On je u tome video obnavljanje svog uticaja nad njom, ali mu je danas zasmetala ta njena navika koja mu je inace cesto laskala. Ona se privi uz njegova ledja i oseti svu toplotu njegovog sna u trbuhu i grudima. Vece je brzo padalo i soba je tonula u senku. Iz kuce su dopirali plac dece koju su tukli, mjaukanje, tresak zalupljenih vrata. Ulicne svetiljke su osvetljavale balkon. Tramvaji su se proredili. A posle njihovog prolaska, iz cetvrti se u teskim talasima u sobu peo miris anizeta i przenog mesa.
Marta oseti kako je obuzima san.
''Kao da se ljutis'', rece ona. ''Jos od juce .... zato sam i dosla. Nista ne govoris?''. Prodrma ga. Merso se ne pomeri, posmatrao je u vec gustom mraku blistavu zaobljenost jedne cipele ispod toaletnog stocica.
''Znas'', rece Marta, ''onaj tip od juce, preterala sam. Nije mi bio ljubavnik''.
''Nije?'', rece Merso.
''Pa, ne sasvim.''
Merso je cutao. Video je savrseno pokrete, osmehe .. Stisnu zube. Potom ustade, otvori prozor, vrati se do kreveta i sede. Ona se privi uz njega, provuce ruku izmedju dva dugmeta njegove kosulje i pomilova ga po grudima.
''koliko si imala ljubavnika?'', zapita on najzad.
''Mucis me.''
Merso je cutao.
''Desetak'', rece ona.
U Mersou je san trazio cigaretu.
''Da li ih poznajem?'', upitao je vadeci paklo.
Na mestu Martinog lica video je samo belinu. ''Kao u ljubavi'', pomisli.
''Neke od njih, da. Iz kraja.''
Trljala je glavu o njegovo rame i govorila glasom devojcice, koji bi uvek odobrovoljio Mersoa.
''Slusaj, mala'', poce on ... (Pripali cigaretu.) ''Shvati. Obecaj da ces mi reci njihova imena. Sto se ostalih tice, onih koje ne poznajem, obecaj da ces mi ih pokazati ako ih sretnemo.''
Marta se baci na ledja: ''A ne!''
 
Jedan auto je ostro zatrubio pod prozorima sobe, jos jednom pa i drugi put, duze. Na mermeru toaletnog stocica, budilnik je hladno otkucavao. Merso s naporom rece :
 
''Trazim ti to jer znam sebe. Ako ne znam, sa svakim tipom koga cu sresti bice isto. Pitacu se, zamisljacu. Tako je. Previse cu zamisljati. Ne znam da li shvatas. ''
Odlicno je shvatila. I ona mu rece imena. Mersou je bio poznat samo jedan. Poslednji je bio maldic koga je poznavao. Bas je na njega i mislio jer je znao da je lep i omiljen medju zenama. Ono sto ga je zapanjivalo u ljubavi, bar kad je rec o prvom putu, bila je strasna intimnost na koju je zena pristajala i cinjenica da je u svoju utrobu primala nepoznatog coveka. U toj vrsti oslobodjenosti, prepustanja i vrtoglavice on je prepoznavao uzbudljivu i sramnu moc ljubavi. I upravo tu intimnost izmedju Marte i njenog ljubavnika je najpre zamisljao. U tom trenutku, ona se pomeri  na ivicu kreveta i stavljajuci levu nogu preko desne butine, skide jednu pa drugu cipelu i pusti ih da padnu; jedna se izvrnu na bok, a druga ostade uspravna na visokoj potpetici.Merso oseti kako mu se grlo steze. Nesto ga je grizlo u stomaku.
 
''Tako si to radila sa Reneom?'', zapita sa osmehom.
Marta podize oci.
''Sta ti sve nece pasti na pamet'', rece ona. ''Bio mi je ljubavnik samo jednom.''
''Ah!'', rece Merso.
''Uostalom, nisam ni skinula cipele.''
Merso ustade. Video ju je kako lezi na ledjima, obucena, na krevetu slicnom tom tu, kako se podaje sva i bez sadrske. Viknu: ''Umukni!'' i ode do prozora.
''Oh, dragi!'' rece Marta, koja je sedela na krevetu, u carapama, s nogama na podu.
Merso se smirivao gledajuci igru svetiljki na sinama. Nikad se nije osetio tako blizak Marti. I shvatajuci da se istovremeno otvara prema njoj malo vise, ponos mu je pekao oci. Vrati se do nje, i kaziprstom i palcem je uhvati, ispod uha, za mlaku kozu vrata. Osmehnuo se.
 
''A taj Zagrej, ko je on? To je jedini kojeg ne poznajem.''
''S njim se jos vidjam'', rece Marta smejuci se.
''On mi je prvi, shvatas. Bila sam sasvim mlada. On je bio nesto stariji. Sad su mu obe noge odscene. Zivi sasvim sam. Pa ga ponekad obidjem. On je pristojan i obrazovan tip. Stalno cita. U ono vreme je bio student. Veseo covek. Pravi tip. Uostalom, govori kao ti. Kaze mi: 'Dodji ovde, prividjenje.'''
Mesro je razmisljao. On pusti Martu, koja leze na ledja sklopljenih ociju. Trenutak kasnije, sede pored nje i nadnoseci se nad njene poluotvorene usne, potrazi znakove njenog zivotinjskog bozanstva i zaborav svoje patnje koju je smatrao nedostojnom. Ali onda ostavi njena usta i ne ode dalje.
Dok je pratio Martu, ona mu je pricala o Zagreju : ''Pricala sam mu o tebi'', rece ona. ''Rekla sam mu da je moj dragi veoma lep i snazan. Onda mi je on rekao kako bi voleo da te upozna. Jer, rekao je :'Lakse disem kad vidim lepo telo.'''
''Jos jedan uvrnuti'', rece Merso.
Marta je htela da mu pricini zadovoljstvo i pomislila je da je dosao trenutak da mu priredi malu ljubomornu scenu o kojoj je razmisljala, i smatrala da mu je na neki nacin duguje.
''Oh, manje je uvrnut od tvojih prijateljica.''
''Kojih prijateljica?'', upita Merso iskreno iznenadjen.
''Onih malih glupaca, znas?''
 
Male glupace su bile Roz i Kler, studentkinje iz Tunisa koje je Merso jednom upoznao i s kojima je odrzavao jedinu prepisku u svom zivotu. On se osmehnu i uhvati Martu za vrat. Dugo su hodali. Marta je stanovala u blizini Manevarskih polja. Ulica je bila dugacka i u svom gornjem delu blistala je svim prozorima, dok je u donjem, buduci da su sve radnje bile zatvorene, bila crna i ruzna.
''Reci, dragi, ti ne volis, zar ne, te male glupace?''
''O ne'', rece Merso.
Hodali su, dok je Mersoova ruka pocivala na Martinom vratu, prekrivena njenom toplom kosom.
''Da li me volis?'', iznenada je zapitala Marta.
Merso se odjednom trenu i glasno nasmeja.
''Evo ozbiljnog pitanja.''
''Odgovori.''
''Ma hajde, u nasim godinama se ne voli. Dopada se, i to je sve. Tek kasnije, kad budemo stari i nemocni, mozemo da volimo. U nasim godinama, verujemo da volimo. I nista vise.
 

Alber Kami, ''Srecna smrt''.

Alber Kami čita početak romana “Stranac”

Često se vraćam na “Stranca” Albera Kamija, u kojem otuđeni Francuz iz Alžira, čovek jednostavno nazvan Merso, upuca bezimenog “Arapina”, bez da može da navede neki naročit razlog. On misli da se to možda dogodilo zbog jakog sunca. Merso nije policajac, nisu ga pozvali na mesto zločina. On ležerno odšeta na to mesto, vidi tog stranca kako mu prilazi i ispali pet metaka, komentarišući to – jezikom koji oponaša impersonalnost policijske frazeologije, kao “isprazniti oružje” – “obarač koji je popustio”.

Smisao ovog Kamijevog romana iz 1942. je kritičarima postao takva preokupacija da je Luis Hudon 1960. napisao: “L’Etranger više ne postoji… Skoro svi pristupaju “Strancu” i Kamiju obuzeti samo svojom tradicijom, predrasudama, ili kritičkim aparatom.” Možda i ne možemo drugačije.  Možda nikad ne može biti “veličanstveno ogoljene čistote teksta”, kaže Hudon.

Poteškoće u svemu tome dolaze i od samog Kamija, tvrdi Hudon, zato što je učinio dostupnim svoje dnevnike i rukopise, čime je podstakao preterivanja u interpretacijama. Godine 1955, Kami je primetio: “Ja sam “Stranca” davno rezimirao, jednom opaskom koja je veoma paradoksalna: “U našem društvu, svaki čovek koji ne plače na sahrani svoje majke može biti osuđen na smrt.”“ Od tog trenutka, roman je čitan i tumačen samo u svetlu ove izjave.

Analize “Stranca” su se u poslednje vreme opsesivno okrenule prvoj rečenici romana – Aujourd’hui, maman est morte. Na engleskom se ona najčešće prevodila kao Danas je majka umrla – koristio se baš taj “statični, arhetipski termin… kao da porodičnog psa zovete “Pas”, ili muža “Muž””, napisao je Rajan Blum za “Njujorker”. Decenijama su anglofoni čitaoci Mersoa poznavali samo “kroz ovu otuđenost i formalnost njegove izjave.”

Možda bismo na Mersoa gledali drugačije, da su prevodioci ostavili reč u originalu, na francuskom – maman – koja priziva neku konotaciju između formalnog “majka” i dečijeg “mama”. Ali bez obzira da li bi to pravilo razliku, i bez obzira na to kako zamišljamo Mersoov unutrašnji glas, možemo čuti kako je Kami to pročitao, na ovom audio zapisu iz 1947, na kome autor čita uvodni deo romana na francuskom.
Je l’ važno da li smo maman preveli kao “majka” ili ga ostavili tako? “Mamica” se čini nedoličnim, dok se “mama” čini najadekvatnijim… ipak ostaje nešto nepodesno i odsečno u toj dvosložnoj reči. Ukoliko vam se ova rasprava učini prenaporno sholastičnom, imajte na umu Mersoovu sudbinu; njegov život, kako je Kami istakao, zavisi od toga da li će porota na njega gledati kao na saosećajno ljudsko biće, ili kao na psihopatu, što sve zavisi upravo od ovakve vrste procene.

Ali šta sa ubistvom? Žrtvom ubice? Čovek kome nije dodeljeno nikakvo ime, nikakva istorija, nikakva porodica, i nikakva sahrana, makar koliko možemo da vidimo. To što je ostavio maman u Francuskoj, piše Blum, ima drugu svrhu – da podseti čitaoce da “stupaju u svet koji se razlikuje od njihovog” – a to je Kamijev rodni kolonijalni Alžir. Ovde je “mogućnost da Francuz, u kolonijalnom Alžiru, dobije smrtnu kaznu za ubistvo naoružanog Arapina, veoma slaba, ili nikakva.” Ovaj istorijski kontekst se često izostavlja.

Mnoge od nas su učili da je ubistvo samo deo Mersoove bezosećajne udaljenosti od sveta. Ali sama ta interpretacija izneverava dubinu bezosećajnosti, jer uzima zdravo za gotovo Mersoovu objektivizaciju bezličnog “Arapina”. Ono što fali takvom čitanju je činjenica da je Merso “građanin Francuskog domicila u Severnoj Africi”… kolonista, koji je verovatno zbog svoje rase i nacionalnosti učen da na alžirske “Arape” gleda kao na niže ljude, druge, strance, neprijatelje…

Ti pucnji su refleksi nastali iz treninga. Ali zašto je on to uradio? Ne zna.

Najnoviji odgovor na Kamijev roman je upravo jedan roman alžirskog pisca Kamela Dauda iz 2013. “Istraga Mersoa”, u kojoj je narator Harun, mlađi brat “Arapina”. On primećuje da se u Kamijevoj knjizi “reč “Arapin” pojavljuje dvadeset pet puta, ali nikada ime, niti jednom.” Ovde, piše Kler Mesud u svom prikazu ove knjige, “Harun hoće da njegovi slušaoci razumeju da je pokojnik imao ime (Musa) i da je imao porodicu.” U svom metanarativnom komentaru, Harun ovako razmišlja: “Samo pomislite, ovde govorimo o jednoj od najčitanijih knjiga na svetu. Moj brat je mogao da bude poznat, samo da ga je vaš pisac udostojio imenom.”

Daudov roman ne želi da prekoreva Kamija, ili da potisne “Stranca”, nego želi da humanizuje figuru “Arapina”, da ispriča komplikovanu priču o alžirskom identitetu, i da postavi neka, samim Kamijem inspirisana, pitanja u vezi sa moralnošću ubijanja. Možda Merso nije sociopata, ili u emotivnom vakuumu, ili simbol amoralnog apsurda, već osoba koja je imala izvesnu nejasnu naklonost prema svojoj majci, ali ne na onaj pretvorno sentimentalan način koji njegove sudije od njega očekuju. Ono što često previđamo u vezi sa romanom je sledeće – osuda Mersoa dolazi od strane društvenog poretka koji insistira na neautentičnim performansima humanosti. Možda Mersoovo bezosećajno, nemarno ubistvo “Arapina” nije ishod njegove egzistencijalne ispražnjenosti, nego refleksno ordinaran čin koji ga čini mnogo sličnijim njegovim ispisnicima, nego što bismo hteli to da priznamo.

Ispod možete pročitati deo koji Kami čita na francuskom i na srpskom jeziku:

Aujourd’hui, maman est morte. Ou peut-être hier, je ne sais pas. J’ai reçu un télégramme de l’asile : « Mère décédée. Enterrement demain. Sentiments distingués. » Cela ne veut rien dire. C’était peut-être hier.

L’asile de vieillards est à Marengo, à quatre-vingts kilomètres d’Alger. Je prendrai l’autobus à deux heures et j’arriverai dans l’après-midi. Ainsi, je pourrai veiller et je rentrerai demain soir. J’ai demandé deux jours de congé à mon patron et il ne pouvait pas me les refuser avec une excuse pareille. Mais il n’avait pas l’air content. Je lui ai même dit : « Ce n’est pas de ma faute. » Il n’a pas répondu. J’ai pensé alors que je n’aurais pas dû lui dire cela. En somme, je n’avais pas à m’excuser. C’était plutôt à lui de me présenter ses condoléances. Mais il le fera sans doute après-demain, quand il me verra en deuil. Pour le moment, c’est un peu comme si maman n’était pas morte. Après l’enterrement, au contraire, ce sera une affaire classée et tout aura revêtu une allure plus officielle.

J’ai pris l’autobus à deux heures. Il faisait très chaud. J’ai mangé au restaurant, chez Céleste, comme d’habitude. Ils avaient tous beaucoup de peine pour moi et Céleste m’a dit : « On n’a qu’une mère. » Quand je suis parti, ils m’ont accompagné à la porte. J’étais un peu étourdi parce qu’il a fallu que je monte chez Emmanuel pour lui emprunter une cravate noire et un brassard. Il a perdu son oncle, il y a quelques mois.

J’ai couru pour ne pas manquer le départ. Cette hâte, cette course, c’est à cause de tout cela sans doute, ajouté aux cahots, à l’odeur d’essence, à la réverbération de la route et du ciel, que je me suis assoupi. J’ai dormi pendant presque tout le trajet. Et – 5 – quand je me suis réveillé, j’étais tassé contre un militaire qui m’a souri et qui m’a demandé si je venais de loin. J’ai dit « oui » pour n’avoir plus à parler.

—————————

Mama je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma: “Majka umrla. Sahrana sutra. S naročitim poštovanjem.” Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.
Starački dom se nalazi u Marengu, osamdeset kilometara od Alžira. Poći ću autobusom u dva sata i stići u toku  popodneva. Tako ću moći da čuvam pokojnicu, a vratiću se sutradan uveče. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, što mi u ovakvom slučaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao: “Nije moja krivica.”
Ništa mi nije odgovorio. Pomislih da nije trebalo da mu to kažem. Uostalom, nisam imao zašta da mu se izvinjavam. Ustvari, trebalo je da mi izjavi saučešće. Verovatno će to učiniti prekosutra kad budem u žalosti. Za sada mi se čini kao da mi majka nije umrla. Posle sahrane, naprotiv, biće to gotova stvar i sve će izgledati zvanično.
Pošao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ručao sam, po običaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo žalili, a Selest mi reče: “Jedna je majka.” Kad pođoh, ispratiše me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega pozajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.
Trčao sam da na vreme stignem na autobus. Od te žurbe i trčanja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bleštavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prespavao sam skoro čitavu vožnju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen nanekog vojnika koji mi se smeškao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh “Da”, da ne bih više razgovarao.
Džoš Džouns
(preveo: Danilo Lučić)
izvor: openculture.com

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.


Stranac -Albert Camus

„Nesporazum“ Albera Kamija

Radnja se odvija u jednoj krčmi na kraj sveta, gde majka i ćerka Marta vode prilično skroman život. Majka je stara i umorna, više nema ničega što bi je učinilo sretnom i ispunilo joj srce. Marta je mlada devojka željna udobnog života bez briga i svakodnevne borbe za egzistenciju. Ona mašta o osunčanoj morskoj obali, zvuku talasa i suncu koje sve prži pa i sva pitanja koja je muče. U ovakvoj učmaloj atmosferi, gotovo bez ikakvih sadržaja i životnih uživanja njima prolaze dani. Jednog popodneva Jan sa ženom Marijom dolazi u krčmu sa željom da se vrati svojoj majci i sestri koje je napustio pre dvadeset godina. Dolazi stidljivo, željan je prisustva, tajno ih posmatra pokušavajući da ih dokuči. Nasuprot prilično zdravorazumskim nagovorima žene, da kaže da je to on, da im se vraća i da će opet biti zajedno kao pre, Jan nema dovoljno hrabrosti za takav korak. On se predstavlja kao bogat gost koji tu želi da odsedne. Obe to i te kako ljubazno prihvataju, a u žrtvi vide spasitelja.One bi kao i nekoliko prethodnih puta da ponove svoj zločin jednostavnim sipanjem otrova u čaj žrtve i pljačkom iste. Marta ovo vidi kao izbavljenje od svega što je guši, ona pred očima ima samo cilj, a to je da živi onim halapljivim životom kakvom su skloni mladi, punom lepota, udobnosti i slobode bez ikakvih ograničenja. Ona je i više nego umorna od zatvorenog horizonta koji je okružuje, od oblačnog neba i planina koje joj ne dozvoljavaju prostiranje pogleda u beskraj. Njena glad se ne može umiriti, spremna je na sve da dođe do cilja. U tom stanju poput transa, opijenosti morem i suncem ona požuruje majku sa zločinom.

Kami je vrlo uspešno dijalozima dao egzistencijalističku težinu, pa se ovom kratkom dramom provlače razna pitanja poput – smisla slobode, različitog poimanja sreće, smisla i besmisla postojanja i ljubavi koja je naznačena u tragovima. Čin trovanja Jana i njegov nevin izgled spavača i te kako je isprepletan prisustvom Hipnosa i Tanatosa. Pa tako u jednom od dijaloga majka govori Marti :

Da imamo mnogo posla u tome je razlika između nas i njega. On je oslobođen težine sopstvenog života. On ne poznaje više muke odlučivanja, grčevitost, posao koji se mora završiti. On ne nosi više krst svog unutrašnjeg života koji zabranjuje odmor, razonodu i slabost. Ovog trenutka on nema više zahteva prema sebi. Verujem da je to sreća..

Jan sa druge strane vidi sreću u životu sa svojom ženom Marijom u lepoj zemlji i ponovnom uspostavljanju kontakata sa najbližom porodicom. Pohlepa majke i ćerke nije ih odvela do željenog cilja.Majka, svesna da je ubila svog sina, ne vidi više smisao. Zapravo ne vidi ga odavno, a to iskazuje time što je videla šta znači stvoriti i uništiti. Sve što ona vidi kao oslobođenje je samoubistvo. Vidi ga istovremeno kao i ponovno sjedinjenje sa sinom, tamo na dnu reke, zajedno prekrivene algama.

To dokazuje da u jednom svetu u kome se sve može poreći ipak ima neporecivih sila. Na ovoj zemlji gde ništa nije sigurno postoji nešto što je izvesno – ljubav..

Međutim za razliku od nje Marta ostaje zver do kraja. Ona je upozorava da to ne čini, da je ne ostavlja. Ona se ne trudi da spreči majčino samoubistvo, nje radi, već radi sebe. Kod nje je prisutna samoživost, želja za opstankom po svaku cenu ali i ogroman strah od samoće. Ona ipak ostaje sama i to dva puta biva napuštena. Prvi put kada je majka prezre, nakon što hladnokrvno kaže da bi ga ubila i da je znala da je to njen brat, a drugi put kada majka izvrši samoubistvo. Sav njen bes proističe iz toga što je ostala uz majku i živela tim povučenim životom, dok Jan u njenim očima postaje neprijatelj ogromnih, neprevaziđenih razmera. On je taj koji je uzeo sve od života, koji je otišao u svet, upoznao nove oblasti, istražio nove horizonte i upoznao nove ljude. Kami na prilično inteligentan način daje suštinu, onu koja razdire Martu i onu koju je Jan ostvario.

Smrt je sitnica za čoveka koji je živeo..

Međutim Marta je ta koja nije živela, njoj niko nije bitan izuzev nje same. Sve postupke opravdava time što je došlo vreme za naplatu, a sebe postavlja u ulogu žrtve.

Upravo se ta žrtva hrani tuđom krvlju. Ona je ta koja je u smrt odvela dve najbliže osobe, ali koja ne oseća ni najmanji treptaj, slabost ni pokajanje. Sebe vidi kao sitnu, mračnu, onu koja je rasla opkoljena zemljom. Jan je u njenim očima taj koji joj je pored svega preoteo i majčinu ljubav. Kada se pojavi Marija, čije je srce čisto i plemenito, ona koja je želela da se Jan vrati porodici, saznaje od potpuno hladnokrvne i bezdušne Marte da je Jan mrtav. Ona se guši u suzama, ali sebi još uvek to ne priznaje kao istinu. Marta je ona koja ne shvata reči ljubav, bol i radost. Ona provocira i uživa u povređivanju i patnji drugih. Traži da joj Marija objasni šta je to ljubav. Kami u drami ispunjenoj mračnim požudama i osećanjima ipak ne izostavlja ljubav. Dijalog koji piše i reči koje koristi da bi je objasnio u skladu je sa bojom čitave drame.

Marija tako Marti ljubav objašnjava ovako:

Ona znači sve ono što me u ovom trenutku razdire i muči. Ovo ludilo koje pokreće moje ruke u zločin. Znači moju minulu radost i svežu bol koju mi nanosite. I da nije ovog tvrdoglavog neverovanja koje mi ostaje u srcu saznali biste šta znači, osetivši kako vam se lice cepa pod mojim noktima..

Marta i dalje igra ulogu žrtve oseća se opljačkanom, ona je ta čiji se ciljevi neće ostvariti. Međutim ništa je ne sprečava u konstantnom nanošenju zla nesretnoj Mariji. Ona je „teši“ govoreći joj da bude poput kamena, gluva za sve jauke…

Kami ostavlja Mariju uplakanu i slomljenu, kao najbespomoćnije biće koje traži spas u obraćanju bogu. Na njene vapaje dolazi do tada potpuno pasivan lik gotovo nem sluga koji naprasno postaje uslužan. Marija u svom očaju preklinje za pomoć, utehu, sažaljenje ali dobija jedno kameno „ne“ od sluge koji odlazi. Nakon ovog „ne“ Kami ostavlja čitaoca izranjavanog perom, koje je samo materijalizovalo najdublje i najmračnije porive ljudske duše.

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

Ako ide lagano, covek se izvrgava suncanici. No, ako ide prebrzo, covek se uznoji i u crkvi ga zahvati vrucica." Imala je pravo. Nije bilo drugog izlaza.
Cesto sam tada mislio, kad bi me neko prisilio da zivim u kakvom deblu suvoga stabla, bez ikakva druga zanimanja osim da gledam povrsinu neba nad svojom glavom, da bih se malo-pomalo na to priucio. Ocekivao bih let ptica ili susret oblaka kao sto sam ovde ocekivao cudnovate kravate svoga advokata i kao sto sam, na drugom svetu, strpljivo cekao do subote da privijem na se Marijino telo. A ako dobro promislim, ja nisam bio u suvom deblu. Bilo je i nesretnijih od mene. To je uostalom, bila ideja moje majke, i ona je cesto ponavljala da se covek napokon na sve nauci.

Pobuna nije nikakav zahtev za svemoćnom slobodom. Naprotiv, ona vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće da se prizna činjenica kako sloboda ima granice gde se nalazi neko ljudsko biće, jer je granica upravo moć pobune tog bića.

"Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludist, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."

"Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,
to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju.

Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju.

Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog "dnevnim gradjanskim obrokom".

Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

"Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da, ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo: o odricanju i ravnodušnosti. Kao što se čovek koji je na samrti i koji to zna, ne zanima za sudbinu žene, osim u romanima, on shvata da je čoveku svojstveno da bude sebičan, to jest, očajan."

KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja smoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.

SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
KALIGULA: To je istina, Scipione.

SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

KALIGULA: Ima.

SCIPION: A to je?

KALIGULA: Prezir.

Hereja: Treba braniti svet ako želimo u njemu živeti!

Kaligula : Ne trudi se... Svet je nevažan! Onaj koji to uvidja zadobija slobodu. Mrzim vas jer niste slobodni! Vi koji vrlinu prodajete, a sanjate o sigurnosti kao što devojka sanja o ljubavi, vi koji ćete umreti u strahu ne znajući da ste lagali celog života...

"U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom."

..............



Ako su u Kamijevo vreme kritičari, pre svega pisci francuskog novog romana, zamerali autoru preterani psihologizam, baš kada je reč o “Strancu”, docniji proučavaoci taj psihologizam doveli u pitanje, danas možemo Kamijeve junake da posmatramo u kontekstu savremene književnosti, ali i na fonu saznanja iz drugih disciplina. Tako nam se otkriva da je Kami Mersoa i Klamansa, junake svoja dva najbolja romana, koncipirao na potpuno nov način, kompatibilan današnjoj, sve pretežnijoj predstavi postmoderne psihologije o odsustvu karaktera. Kami Mersoa i Klamansa daje u njihovoj ukupnosti, postavljajući čitaoca u situaciju da gotovo sve svoje tvrdnje mogu argumentovati, a da i dalje budu jednako daleko od toga da konačno pojme protagoniste “Stranca” i “Pada”. Slika o junaku se menja sa perspektivom: Kami nas osvešćuje za činjenicu da je svako vrednovanje tek samorazotkrivanje vlastitog pogleda na svet.


Iako je Merso daleko od realističkog junaka i u njegovoj ispovednoj naraciji nema samoobjašnjenja vlastitom predistorijom, a pripoveda kao da opisuje tuđi život, koji posmatra na celuloidnoj traci, čitalac se pred Mersoom nalazi u istoj poziciji kao prema kompletnoj stvarnosti: spoljašnje nije jednako unutrašnjem, kako bi to rekao Kjerkegor, a ipak je svaki čovek kolekcionar stavova kojima unapređuje svoju poziciju u društvenom kontekstu, što znači da pristaje na samoobmanjivanje o vlastitoj važnosti. Kami u svom delu uporno kazuje o nemogućnosti razumevanja drugog, bez otkrivanja njegovih ličnih značenja.


....................

...............



Svi znaju život nema smisla, tvrdi Merso, omogućavajući da se, i kad mu sude, duboko sa njim identifikuju tinejdžeri. Nas, takozvane odrasle, podseća na to da je život postignuća i ambicije iluzija, da je trčanje ka cilju tek znak da su nam oči i uši čvrsto zatvorene. Merso, metafizički pobunjenik protiv smrti, podseća nas na paradoks u kome živimo: s pobunom smo izgubili i metafizičko čulo, ali nam to ne smeta da budemo revnosni verujući. A opet, i budući život, kada bi bio moguć, Merso zamišlja kao sećanje na ovaj. Tvrdeći da život ima i nema vrednost, Merso otkriva nesamerljive poretke: značenja života i doživljavanja života. Vrednost života se ne iscrpljuje u značenjima.
Merso je u najvećoj mogućoj meri isključen iz diskurzivne prakse kulture kojoj pripada. Nevinost Kamijevog zločinca sastoji se upravo u tome što je netaknut društvenim normama i značenjima, ali boravak izvan kulturnog kruga ima najvišu moguću cenu: Merso postaje zločinac, a potom i žrtva društva koje smrtnom kaznom legitimiše odmazdu, nasilje i zločin (tu se Merso, uostalom, slaže sa Hamletom). U zatvoru je Kamijev junak pojmio socijalnu uslovljenost ljudskog života: u svetu u kome nema Boga, apsolutno značenje ima društveni kontekst i društvene istine.


....................

..................

Mersoov odgovor na činjenicu neizbežne smrti Kami preispituje u svim kasnijim delima. Stoga se njegov opus može posmatrati kao traganje za odgovorom na to pitanje: od “Srećne smrti”, prvog Kamijevog romana, teh posthumno objavljenog, preko "Stranca", "Kuge", "Pada", zbirke priča "Izgnanstvo i kraljevstvo", pa sve do "Prvog čoveka", autor ukazuje na međuzavisnost ličnih značenja i sudbine u svetu lišenom transcencenije, u kome božansku vrednost dobijaju drugi ljudi i društvena zajednica. Dva su odgovora na to pitanje koje Kami predočava u svom delu: konformizam i solidarnost.
Ukazujući u "Padu" na to da je kolektivna stvarnost obeležena raspećem drugog čoveka, Kami nas podseća na to da se ne može biti neutralan i nevin i, podsećajući nas na temeljne vrednosti ljudskog života, koje traži na zemlji i u istoriji, ispisuje solidarnost kao najviši odgovor na problem ljudskog postojanja: naše je „da volimo i umremo zajedno“.





(Autorski tekst Jasmine Ahmetagić za “POP & Kulturu” povodom njene 
“Knjige o Kamiju” koju je objavila “Dereta”)


blic.rs

Ako pokušаm zgrаbiti ovo JA u koje se osećаm tаko sigurаn, аko gа pokušаm definisаti i sаžmeti, ono nije ništа više od vode kojа mi protiče kroz prste. Mogu opisаti jedаn po jedаn svаki vid koji se može prisvojiti, kаo i one koji su mu pripisivаni, ovo odrаstаnje, ono poreklo, ove strаsti ili te tišine, ovu plemenitost ili ove podlosti. Ali vidovi se ne mogu sаbirаti.

Bogu se obrаćаmo sаmo ondа kаdа hoćemo dа postignemo nešto nemoguće. Zа nešto moguće dovoljni su nаm i ljudi.

Bolje prokockаti svoju mlаdost, nego ne učiniti s njom bаš ništа.
Čovek je jedino stvorenje koje odbijа dа bude ono što jeste.

Čovek je uvek slobodаn nа nečiji tuđi rаčun.
Čovek je više čovek po stvаrimа koje prećutkuje, nego po onimа koje kаže.

Glupost je uvek upornа, svet bi to primetio kаd ne bi uvek mislio nа sebe.
Herejа: Trebа brаniti svet аko želimo u njemu živeti!

Hodаj pokrаj mene i sаmo budi moj prijаtelj.
Izvlаčim iz аpsurdа tri zаključkа: svoj revolt, svoju slobodu i svoju strаst. Sаmom igrom svesti pretvаrаm u životno prаvilo ono što je poziv nа smrt, tаko odbаcujem sаmoubistvo.

Jedаn sаvet, prijаtelju: ne čekаj Sudnji dаn – svаki je dаn sudnji.
Jednа od kаrаkteristikа osrednjeg duhа jeste vječito prerаčunаvаnje.