Окрутни Тамерлан затворио храм у Дамаску и запалио хиљаде људи. Нормани у Солуну показали да не знају за Божија правила

Право прибежишта у цркви Свете Софије помиње шпански изасланик Руј Гонзалес Клавихо, који је почетком XV столећа боравио у Цариграду. Он каже да је у храм могао да се склони и заштити било какав преступник, без обзира на то да ли је извршио пљачку, убиство или крађу, и без обзира на то да ли је Грк или припадник неког другог народа.

Ипак, за престрављене становнике Цариграда што су се, бежећи од Турака који су 29. маја 1453. године провалили у град, склонили у храм Свете Софије, није било спаса. Неки су побијени, а највећи део је одведен у робље.У опису норманског освајања Солуна, у августу 1185. године, Никита Хонијат, између осталог, наглашава како је део локалног живља спас потражио у тамошњим православним храмовима. Међутим, варвари нису показали било какво разумевање за Божије ствари, те нису поштедели животе оних који су се склонили у богомоље.

Вероватно најпознатији случај непоштовања црквеног прибежишта је убиство браће Музалон у манастиру Сосандра код малоазијског града Нимфеја 25. августа 1258. године. Тога дана је даван деветодневни помен тек упокојеном василевсу Теодору II Ласкарисu, који је старање о државним пословима и бригу о малолетном наследнику престола Јовану IV Ласкарису, поверио Георгију Музалону.

Међутим, опозиција, коју су сачињавали аристократски кругови окупљени око Михаила Палеолога, није била задовољна таквом василевсовом одлуком. Смрћу Теодора II, сматрали су представници племства, отворио се пут да се остваре неки њихови витални интереси. Стога је и положај Георгија Музалона, који је био прави скоројевић, од самог почетка био крајње несигуран.

Расплет је уследио веома брзо и са изненађујућом свирепошћу. На дан помена блаженопочившем цару, за време службе, одред страних најамника упао је у цркву и отпочео крвави обрачун. Намах су замукле црквене песме, а појци су се у великом страху разбежали покушавајући да спас нађу у неком од углова богомоље.

Неосетљиви на чињеницу да су наоружани упали у Божију кућу, војници су се устремили на Георгија Музалона и двојицу његове браће. Неке од престрављених жртава су побегле у олтар, али им ни то није помогло; нарушивши право прибежишта и неприкосновеност олтарског простора, најамници су их исекли на комаде.Бежећи од гнева цара Михаила VIII Палеолога (1259-1282), с којим су 1264. године дошли у сукоб, сигурност у Божијој кући потражили су и нашли угледни црквени великодостојници Јован Век и Теодор Ксифилин. Севастократор Константин Торник, тадашњи градоначелник Цариграда, премда свестан тежине намераваног, али и раздражен попут лава, како вели Георгије Пахимер, био је склон да чак мимоиђе строге прописе и упадне у цркву да би ухапсио угледне духовнике. Ипак, на патријархов савет, одустао је од таквог подухвата, што је донело толико жељено олакшање Веку и Ксифилину.

Познато је да је Григорије Палама, највећи богослов касновизантијске епохе и лидер исихаста у царству, током грађанског рата четрдесетих година XIV столећа морао да користи право прибежишта. Знаменити духовник нашао се у веома неповољној ситуацији, будући да цариградско регентство није било наклоњено исихастичком учењу.

Овај догађај учинио је да дође до издавања једне царске наредбе у марту 1343. године, у којој Јован V Палеолог потврђује право азила у Светој Софији, али и предвиђа да бегунци не могу да бораве у самој богомољи, како не би реметили Божију службу, него на местима предвиђеним за такве случајеве.

Вођа исихаста ипак није избегао заточеништво, које му је припремио васељенски патријарх Јован Калекас.

После убиства Алексија Апокавка, једног од регената у грађанском рату (1341-1347), којег су приликом обиласка затвора 11. јуна 1345. године усмртили његови политички противници, заточеници нису успели да побегну из Цариграда. Апокавкова удовица послала је људе, који су побили већину напрасно слободних затвореника, а мањи део је побегао у манастир звани Неа Мони, уздајући се у право црквеног прибежишта. Међутим, присталице убијеног регента су их у слепом бесу секли по читавом храму, па чак и у олтарском простору. Уз то, велика скупина народа, која се ту окупила привучена свирепим обрачуном, бесрамно је опљачкала богомољу.

Избегли заточеници су се преобукли у свештеничке мантије, заварали прогонитеље и успели да умакну.

Баварски ратник и пустолов Јохан Шилтбергер, којег су Османлије заробиле у бици код Никопоља 1396. године, и који је потом тридесетак година провео у турској војсци, доноси застрашујућу причу о томе како је Тамерлан, по освајању Дамаска, ликвидирао знатан део тамошњег живља. Пред монголског владара изашао је врховни свештеник и молио освајача да поштеди животе духовника. Тамерлан је дозволио да се они склоне у храм, али се ту слегло, наводно, тридесет хиљада људи у нади да ће бити спасени. Онда је окрутни кан затворио храм, наредио да се око њега скупи пуно дрва и да се, напослетку, Божија кућа запали. На тај начин су настрадали сви они који су поверовали да су, склонивши се у храм, нашли безбедно уточиште.

СМРТ МИЛИЈА ОД СРАМОТЕ

У холандском граду Миделберху се 1445. године господар Јан ван Домберх, због неког убиства, склонио у једну цркву како би нашао азил. Међутим, као што се често догађало, његови прогонитељи су га блокирали. Ван Домберхова сестра, која је била калуђерица, наговарала је брата да радије погине у борби него да навуче срамоту на свој род тако што би пао у руке џелатима. Јан ван Домберх је послушао сестрин савет и погинуо, а она је добила братовљево тело да га достојно сахрани.


wordpress

Чак и највећи злочинци имали право да нађу склониште у цркви и око ње. Убице исповедале своје грехе и тражиле опрост у божјој кући



(Црква Свете недеље у Софији)

У Византији, а и у осталим деловима средњовековног хришћанског света, постојао је такозвани азил (asylia) који је црква пружала верујућим у Христа. Наиме, сви они који су из неког разлога тражили заштиту, било пред претњом да буду одведени у затвор или да буду физички повређени, добијали су уточиште у богомољама. Сачувани извори казују да је реч о својеврсној “привилегији” цркве, а установа азила настала је као исход наталожених обичаја.

Најранији помен права прибежишта, институције која се одржала до краја Византијског царства, забележен је још у првој половини IV столећа. Реч је о седмом канону сабора у Сердици (данашња Софија) који је одржан 342. или 343. године. У чувеном Теодосијевом кодексу, законском споменику из прве половине V столећа, који је издао цар Теодосије II, записано је да границе црквеног уточишта не обухватају само брод храма и олтар већ су проширене и укључују цео ограђени простор црквеног здања

Осим тога, биле су уведене веома строге казне против оних који би прекршили право азила. Упркос томе, у много случајева бегунци су насилно извођени из храмова. Црква је таква нарушавања постојећих норми кажњавала наметањем епитимије, дакле, казне која се састојала из молитви, поста, клечања, давања милостиње и привременог искључења из причешћа, или чак екскомуникацијом, то јест искључењем из црквене заједнице.

У VI столећу, цар Јустинијан I је, у својим законодавним актима, починиоце силовања, пљачки, прељубе и убиства, изузео од права азила. Међутим, у Х столећу Константин VII Порфирогенит вратио је убицама право црквеног прибежишта, али је Манојло I Комнин у XII столећу изнова опозвао овакву законску одредбу и људима, који су починили убиство, укинуо могућност да спас потраже и добију у окриљу неког црквеног храма.

Како бележи византијски историчар Никита Хонијат, управо је црква свете Софије постала чувена као место где су уточиште тражили многи који су се огрешили о закон, а нарочито убице.Већ је речено да је црква свете Софије, најзначајнији храм у Цариграду, често била место где су угрожени тражили спас. Тако, на пример, после неуспешне експедиције, коју је против вандалске државе у северној Африци 468. године водио Василиск, и његовог неславног повратка у Цариград, у страху од владаревог гнева, поражени војсковођа, иначе царев шурак, потражио је спас у знаменитој богомољи. Цркву свете Софије напустио је тек када је његова сестра убедила супруга и императора Лава I (457-474) да му опрости.

Веома је занимљива прича из првих месеци 1081. године када су браћа Алексије и Исак Комнини, решени да преотму трон василевсу Нићифору III Вотанијату (1078-1081), напустили престоницу. Њихова мајка Ана Даласена, у страху од могућне цареве одмазде, са свим преосталим женским члановима породице Комнина и децом, одмах у зору се склонила у цркву свете Софије.

Предлог Нићифора III да дође у царску палату одбила је и тако се чврсто ухватила за иконостас рекавши василевсовим људима да јој само могу одсећи руке и одвести је. Напослетку, цар је јемчио да им се ништа неће догодити без обзира на то како се догађаји буду развијали.

Познато је, на пример, да се у страху од цара Андроника I Комнина (1183-1185), угледни аристократа и потоњи василевс Ромеја, Исак Анђео склонио у храм свете Софије. Претходно је мачем усмртио царевог човека, веома омрзнутог Стефана Агиохристофорита, док је једном од његових слугу одрубио ухо, а остале натерао у бекство. Онда је на цариградским улицама јавно обзнанио шта је учинио и, прибојавајући се последица, запутио се ка храму свете Софије. Застао је у амвону, високо издигнутом подијуму који је стајао у средини храма, на којем је био смештен пулт за литургичка читања, на којем су убице отворено исповедале своје грехе и тражиле опрост од оних који улазе у божију кућу, или пак, из ње излазе.

Радознали престонички плебс је у великом броју почео да се окупља око знамените богомоље да му не би промакло шта ће се даље десити са Исаком Анђелом. Будући свесни силовитости Андроника I и његовој склоности ка одмазди, нису веровали да ће великодостојник, који је лишио живота царевог сарадника, дуго поживети на слободи.

СА ВЕШАЛА У ЦРКВУ

Приликом избијања побуне Ника у Цариграду, у јануару 532. године, када је тројицу на смрт осуђених требало обесити, десио се необичан случај. Један је одмах издахнуо, док су преостала двојица имали среће да их спасе велика група народа која се затекла на месту догађаја. Озлојеђени суровошћу градских власти, они су буквално са вешала скинули двојицу осуђеника и почели усплахирено да вичу: “Однесите их у цркву!” Чувши те повике са улице, монаси манастира светога Конона прихватили су на смрт осуђене, и користећи се правом црквеног прибежишта, спасли им животе.