Мухамед (арапски: محمد; пуним именом: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi) је био исламски пророк и халиф који је живео у Арабији од око 570. до 632. године. Муслимани га сматрају за последњег Божјег посланика.

Године 610. Мухамеда је, према исламском предању, у пећини близу Меке посетио анђео Божји, који му је наводно објавио прве суре Курана, након чега је Мухамед почео проповедати и ширити ислам. У Меки су ислам прво прихватили сиромашни, док су богати трговци углавном били против. Стање муслимана у Меки се непрестано погоршавало, што је кулминирало 622. године Мухамедовим преласком из Меке у Медину, заједно са присталицама. Између два града долази до рата, након чега Мухамед са војском осваја Меку.

Из Меке Мухамед шири границе исламске државе, која убрзо обухвата пола Арабије. Године 630. у бици код Хунајна, преостали делови Арабије прихватају савез с њим. За мање од десет година он је ујединио читаво Арапско полуострво. Преминуо је 8. јуна 632. године, а његов гроб се налази у Пророковој џамији у Медини.

Пророк Мухамед је боловао од епилепсије.

Детињство и младост

Мухамед је рођен 26. априла 570. године, у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је умро око шест месеци пре његовог рођења, па је остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Тада га је прихватио његов стриц, млађи брат његовог оца Абу Талиб, вођа клана Бану Хашим од племена Курејши, и Мухамед је почео да живи са њим. С њим је још као дечак са трговачким караваном путовао у Сирију где је сусрео хришћанске монахе и аскете. Према предању, један од њих, Бахира, је препознао његову изабраност као Божјег пророка.



Млади Мухамед среће сиријског монаха Бахиру.

Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хатиџом, која је била десетак година старија од њега, Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању. У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање арапских монотеиста ханифа који су признавали Аврама као свога претечу и веровали у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своје прве визије. Према предању, чуо је да га дозива глас с неба и наређује му да у божје име проговори своме народу као божји пророк. Своје доживљаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје усвојене синове Алију и Заида као и неколицину других најближих рођака и пријатеља.

Пећина Хира у коју је Мухамед, према исламском предању, примио откровење.

Мухамед је сваке године по неколико седмица сам медитирао у пећини на планини Хира близу Меке. Предање каже да је 610. године, током једног од својих медитативних повлачења, Мухамеда у пећини посетио анђео (арапски: мелек) Гаврило. Он је тад, по легенди, почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Курана тако је почео ислам. Једно време, о својим откривењима и пророчком позиву, говорио је само породици и најближим пријатељима, али круг се ширио и почињао свакодневно да се састаје. После три године, Мухамед је почео јавно да шири учење у Меки, где су ислам прво прихватили сиромаси. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божијој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, имао је јаку заштиту Абу Талиба и његовог клана Бану Хашим. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање муслимана Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је све чешће наилазио на опирање, грдње и поруге.



Гаврило објављује Куран Мухамеду, персијска илустрација, 1307. год.

Према исламској традицији, око 620. године се Мухамеду десило чувено „ноћно путовање“ (арапски: الإسراء و المعرا Исра ва ал-Мираџ), када га је арханђел Гаврило чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом (арапски: Ибрахим), Мојсијем (арп: Муса) и Исусом (арп: Иса) и од самог Бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.[12]

Тражећи место где би се преселио, добио је пријатељске позиве од неких кланова из Јатриба (Медина), града који се налазио на 250 миља северно и у коме је било поприлично јеврејског живља.

Прелазак из Меке у Медину


Временом су редови муслимана расли, али и опирање у Меки, чиме је пророков живот доведен у опасност. Због тога су представници дванаест најважнијих кланова Јатриба (касније Медина), у коме је било поприлично јеврејског живља, упутили позив Мухамеду да са својим присталицама пређе у њихов град са сврхом да ту уклони међусобне спорове становништва и да буде независни арбитар читавој заједници. Његови следбеници су почели да се тамо пресељавају, и 16. јула 622. године, Мухамед и његов саветник Абу Бакр прелазе у Медину. Тај догађај, познат као хиџра (пресељење), обележава почетак исламске ере и први дан (1. muharaam) у бројању година по исламу.

У наредних десет година, колико је Мухамед живео у Медини, он је наставио да записује поруке откривења које, заједно са његовим запамћеним изрекама и делима, представљају језгро муслиманске вере. Такође је развио и веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица која је прихватала нову веру, проглашен је за „Пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму. У мединском раздобљу Мухамед је и даље развијао своју религију многим новим елементима, систематизовао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје заједнице под називом „Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божијих поданика.

Сукоби са Меком



Мухамедова војска се спрема за битку на Бедру.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Пљачкања каравана су ескалирала у нешто налик рату између Меке и Медине. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самог Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз. Муслимани, у бици на Бедру, са само 300 војника побеђују армију Меке која је имала између 900 и 1000.

Међутим, мало више од годину касније, муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а трећина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујућу битку.

Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Медину против око 3.000 бранилаца. Опсада града је трајала две недеље, али на крају ипак муслимани побеђују у тој бици захваљујући бољој стратешкој припреми.

У фебруару 628. Мухамед је са великом војском пошао против свога родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.

Освајање Меке

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против Меке. До борбе није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светог града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога Бога (арп: Алах). Већина становника Меке прелази на ислам и Мухамед уништава све статуе арапских богова у Каби.

Освајање Арабије


Из Меке Мухамед шири границе ислама и исламске државе. Долази до подвргавања најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету. Он инсистира да његови савезници прихвате ислам, и тако је већ пола Арабије део исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед је преминуо 8. јуна 632. године, у својој шездесеттрећој години, пошто је завршена објава Кур'ана часног. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво. Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршило се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је стога морало плаћати данак (џизију), или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.

Смрт

Десет година након преласка у Медину, Мухамед је кренуо на први исламски хаџилук, учећи своје следбенике правилима и обичајима годишњег хаџа. По свршетку ходочашћа, Мухамед је одржао чувени говор, познат као Опроштајна беседа (арапски: Khutbat al-Wadaa'). Саветовао је муслимане да се не држе неких старих обичаја већ да живе у новој исламској заједници.

Неколико месеци након опроштајног ходочашћа, Мухамед се разболео. Након неколико дана главобоље и слабости, преминуо је (преселио на ахирет) 8. јуна 632. године у свом дому у Медини, без мушког наследника. Сахрањен је у гробници која је првобитни била у кући његове његове жене Аише, а данас се налази у Пророковој џамији у Медини. Поред Мухамедовог гроба, налази се један празан гроб за који муслимани верују да чека Исуса

Наслеђе и поделе

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ал-Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или калифа (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је Омер (634-644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа Осман (644-656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први калифи), чланови Ши`а Али (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом, што је требало да значи династију Алид.

Године 656. наше ере, Умајада Османа је убила група Алијевих следбеника. Алија није порицао њихову акцију. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе коначно преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ал-Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Дошло је до нове компликације, која је међусобно поделила Алијеве присталице, слабећи тиме још више Алијев положај. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“. Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).


Wikipedia.

JURI MAKSIMOV
ZAŠTO HRIŠĆANI NE SMATRAJU MUHAMEDA ZA PROROKA



Zašto hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka? To pitanje, koje uznemirava mnoge muslimane, najčešće se postavlja hrišćanima, i to neretko u ovakvom obliku: "Evo mi, muslimani, poštujemo Isusa Hrista kao proroka, a vi ne priznajete Muhameda za proroka! Zašto takva nepravda?".

Ali, mnogo važnije od priznanja poslaništva je priznanje same prirode. A tu stvari stoje upravo obrnuto: mi, hrišćani, priznajemo Muhameda za čoveka, kao i muslimani, a muslimani Isusa Hrista za Boga ne priznaju, kao što Ga priznajemo mi. Stoga, ako mi priznajemo njihovog čoveka - za čoveka, a oni ne priznaju našeg Boga - za Boga, kome više priliči da ukazuje na nepravdu?

Ne ograničavajući se na ovu napomenu, daćemo podroban i iscrpan odgovor na pitanje: zašto hrišćanin ne može smatrati Muhameda za istinitog proroka Božijeg.

Kao prvo, hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka zato što je u Božanstvenom domostroju spasenja takva figura - kakva je, saglasna islamu, Muhamed - suvišna.



Pogledajte: Gospod je sa Avraamom sklopio zavet s obećanjem, kroz Isaka sazdao narod posvećen Njemu, obnovio i raširio taj zavet kroz Mojsija, pa onda neprekidno slao male proroke, sve do Jovana Krstitelja, koga je poslao kao Preteču (to jest onoga koji priprema put) pred Hristom. Na kraju javio se Hristos i rekao, da su svi Proroci i Zakon proricali do Jovana (Mt. 11,13) i da posle Krstitelja, proroka-zakonodavaca više neće biti.

Novi Zavet je savršeni završetak i ispunjenje Božanstvene istorije, onako kako je ona izložena u Otkrovenju.

Svemogući Gospod je poželeo da se javi u telu i sa ljudima poživi (Var. 3,38). On je slao proroke da pripreme čovečanstvo za Njegov dolazak. I kada je čovečanstvo bilo spremno, kada se mogao pojaviti na svetu čovek takve čistote kao Djeva Marija, tada se Bog javio u telu (1Tim. 3,16) i savršio Njime zamišljeno delo spasenja ljudi, ustanovivši posredstvom Svetih Tajni principijelno drugačije odnose između čoveka i Boga, pri kojima se svakom otvara mogućnost ličnosnog sjedinjenja sa Svevišnjim. Ničega novog, savršenijeg, ne može biti, jer ne može biti ničega savršenijeg od Boga.

Kakva je onda potreba za novim prorocima? Vreme proroka je prošlo. Proroci su bili neophodni čovečanstvu onda kada se ono nalazilo na početku svog puta ka Bogu, onako kako je vaspitač neophodan maloletnom detetu. No ako se pojavi neko ko bi postavio sebe za vaspitača odraslom četrdesetogodišnjaku i počeo opet da ga povija u pelene, hrani iz kašičice, a za neposlušnost šalje u ćošak, to će izazvati, blago rečeno, nedoumicu, zar ne? Zrelom čoveku vaspitač ne treba. Isto tako i čovečanstvu, koje je dobilo mogućnost ličnog, neposrednog opštenja i života sa Bogom i u Bogu. Onaj ko proglašava sebe za objavljivača Božije volje, pokazuje se kao očigledno neumestan, suvišan. Upravo zato u Novom Zavetu se ne pominju budući novi proroci, koji bi bili poslani od Boga sa osobitom misijom, ali zato postoje upozorenja o tome da će izići mnogi lažni proroci i prevariće mnoge (Mt. 24,11). I još je Sam Gospod upozoravao da su mnogi od onih što nazivaju sebe prorocima, ustvari ovakvi: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju (Jer. 14,14).

Kao drugo, hrišćani ne priznaju Muhameda za proroka zato što on uči upravo suprotno Hristu.



Navešćemo nekoliko primera.

Hristos je rekao: Svaki koji otpušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i svaki koji se ženi raspuštenicom, preljubu čini (Lk. 16,18); i ako žena odvojivši se od muža svojega pođe za drugoga, čini preljubu (Mk. 10,12). Kuran sa druge strane uči ovome: ako razvedeni muž i žena zažele ponovo da se jedno s drugim sastave u braku, žena se mora prvo udati za drugog muškarca (!), zatim se razvesti sa njim i tek posle toga vratiti se prethodnom: "A ako je opet pusti, onda mu se ne može vratiti što se neće za drugog muža udati. Pa ako je ovaj pusti, onda njima dvoma nije greh da se jedno drugom vrate" (Kuran 2: 230).

U Novom Zavetu stoje reči: Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga, nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. (Jak. 1,13-14); a u Kuranu kao od lica Božijeg govori se: Mi ćemo vas dovoditi u iskušenje čas jednim, čas na jedan, čas na drugi način:strahom, glađu, gubitkom imovine, života, letine. (2: 150,155).

Novi Zavet: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mjesto gnjevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta ja ću vratiti, govori Gospod (Rim. 12,19). Kuran: "O vernici!Propisuje vam se odmazda za ubijene" (2:178).

Primera je moguće navoditi još mnogo, no ograničićemo se samo na ove.

Ova očigledna protivurečnost je još jedan jak razlog nepoverenja hrišćana prema proročkoj misiji Muhameda. Bog ne može protivrečiti sebi i davati direktno suprotstavljene zapovesti, otuda Novi Zavet i Kuran - to su otkrovenja iz raznih izvora, a taj ko je doneo Kuran, on nije prorok onog Boga Koji je darovao hrišćanima Evanđelje.

Kao treće, tvrdeći da je prorok, Muhamed nije naveo nikakve objektivne dokaze svoje izabranosti na to delo.



Kao što je govorio mulimanima svetitelj Grigorije Palama, "i kod vas i kod nas je običaj, utvrđen dugim vremenom i zakonom: bez svedočanstava ništa ne primati i ne smatrati za istinito. A svedočanstva mogu biti dvojaka: ona potiču ili od samih dela i pojava ili od ljudi, dostojnih poverenja. Tako, Mojsej je kaznio Egipat znamenjima i čudesima, žezlom je more razdvojio i opet spojio, po njegovoj volji hljeb je sa padao sa neba (vidi: Izl. 16,4). Da li treba još nešto govoriti, pošto i vi smatrate Mojseja dostojnim vere? Njega je i Bog priznao kao Svog vernog slugu (vidi: Broj. 12,4), ali ne kao Sina i ne kao Logosa. Zatim po Božanstvenoj zapovesti on je izišao na goru i umro, i prisajedinio se onima koji su bili pre njega (vidi: Pon.Zak. 32.49,50). U odnosu na Hrista koji je savršio mnoga velika i nebivala dela imamo svedočanstvo samog Mojseja i drugih proroka. Od početka veka Njega jedinog priznaju, čak i vi, za Logosa Božijeg; On jedan jedini od početka veka rođen je od Djeve; jedini On od početka veka uznet je na nebo i ostao tamo besmrtan; jedini će On od početka veka, kako se nadamo, ponovo sići otuda, da bi sudio živima i mrtvima (vidi: 2 Tim. 4,1; 1 Pet. 4,5), koji će vaskrsnuti. Govorim vam o Njemu ono što i vi, muslimani, priznajete. Evo zašto mi verujemo u Hrista i verujemo Njegovom Evanđelju. Što se tiče Muhameda, mi o njemu ne nalazimo ni svedočanstva proroka, ni ičega neobičnog i dostojnog sećanja u njegovim delima, što bi bilo sposobno da izazove veru u njega. Zato mi ne verujemo u njega i ne verujemo njegovoj knjizi".

Dakle, sasvim je razumljiva primedba: da bi primili bilo šta za istinu, potrebno je imati za to jake razloge. Jer i sami muslimani uopšte ne priznaju za proroke sve one koji sebe tako nazivaju. Naprimer, u XIX veku na teritoriji Pakistana pojavio se čovek, koji je proglasio sebe za novog Alahovog proroka, koji je prizvan da vaspostavi otkrivenje, zamućeno savremenim islamom. On je našao sebi pristalice, no ogromna većina muslimana nije priznala njegovu pretenziju da je prorok, već ahmadijce smatraju jereticima. A sasvim nedavno neka žena u Azerbejdžanu objavila je sebe za proročicu, ali muslimani ne žure da je priznaju. Verovatno zato što ne vide dovoljno dokaza za to.

Upravo tako ni hrišćani ne vide takvih dokaza u odnosu na Muhameda. Naravno, Muhamed je pokušavao da ih dostavi. Ali dokazi treba da odgovaraju nivou pretenzija. Pretpostavimo da istupi neki čovek i svima objavi: "Slušajte, ljudi! Vi ste od sada dužni da mi se potčinjavate kao svom vođi, osim toga - ja sam vam primer u svemu, zato što sam ja direktni poslanik Božiji!" Prirodno, javlja se pitanje: a zašto bismo mi trebali da te za takvog smatramo? A kao odgovor: "Pa evo ja imam baš dobre stihove. Takvih niko ne može napisati!" Priznajte iskreno: zar ćete, saslušavši takvu argumentaciju, smatrati da je ona dovoljna?

A evo i jedinstvenog "dokaza", koji je naveo Muhamed, - njegov sopstveni Kuran: "A ako sumnjate u ono što objavljujemo robu Svome, načinite vi jednu suru sličnu objavljenim njemu, a pozovite i božanstva vaša, osim Alaha, ako istinu govorite. Pa ako ne učinite, a nećete učiniti, onda se čuvajte vatre za nevernike pripremljene, čije će gorivo biti ljudi i kamenje."! (2:21-22). Na drugom mestu Muhamed traži da se za to načini ne jedna već deset sura (11:16).

Nije ni čudo što je arapski mislilac Ar-Ravandi (umro 906. g.) uzvikivao: "Kak je moguće dokazivati istinitost proročke misije Muhameda na osnovu njegovog sopstvenog Kurana? Ako bi Euklid stao tvrditi, da ljudi nikada ne mogu sazdati ništa slično njegovoj knizi, zar bi na osnovu toga bilo dokazano da je on prorok?"[1].

Evo kako muslimanska argumentacija izgleda sa strane: Muhamed se smatra prorokom zato što je dobio "svešteno pismo" - Kuran, a Kuran se smatra sveštenim pismom zato što ga je tako nazvao "prorok" Muhamed. To je tipična logička greška: dokaz ne možet biti ono što samo treba da bude dokazano.

Vratimo se našem primeru: da li ćete poverovati čoveku koji pretenduje na zvanje vođe i proroka samo na osnovu njegovih stihova? Čak ako on pokaže zaista veoma dobre stihove?[2] Ne bih baš rekao. Stihovi - to je, naravno, nešto dobro, ali oni mogu potvrđivati samo pretenzije na zvanje pesnika. A kad se govori o dostojanstvu proroka, tada su potrebni ozbiljniji dokazi i pritom iz sasvim druge oblasti.

Da bi shvatili kakvi se dokazi mogu smatrati dovoljnima, prisetimo se najpre šta je to proročanstvo.

Proročanstvo - to je osobiti dar od Boga. Prorok objavljuje budućnost. I to je dokaz njegove istinite veze sa Bogom. Kao što znamo, vreme je - prinadležnost našeg stvorenog sveta. Svi mi postojimo u vremenu, primajući sadašnjost, prošlost i budućnost. Ono što će se zaista desiti - nama je neizvesno. To tačno zna samo Onaj, Ko se nalazi van vremena i Koji jasno vidi i našu prošlost i sadašnjost i budućnost. A izvan vremena i prostora nalazi se samo Onaj, Ko je stvorio vreme i prostor - Bog. I onima koji se nalaze u neposrednom opštenju sa Njim, to jest prorocima, On iz Svog Božeskog znanja otkriva ono što će biti.

Upravo zato se u Bibliji daje jasan kriterijum kako razlikovati lažnog proroka od istinitoga: I reče... Gospod: ... prorok koji bi se usudio govoriti šta u moje ime što mu ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ako li kažeš u srcu svom: "Kako ćemo poznati reč koje nije Gospod rekao?" Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se. (Pon.Zak. 18,20-22). Prorok koji proriče mir, kad se zbude reč tog proroka, onda se poznaje taj prorok da ga je zaista poslao Gospod. (Jer. 28,9).

Svaki od čitatelja može izreći formalno "proroštvo". Naprimer, on može reći: sutra ću napisati pismo, i stvarno, sledećeg dana on ga i napiše. Ali, mi prekrasno znamo da to nema nikakve veze sa stvarnim proroštvom. Jer, realne budućnosti on ne zna i sutra se lako može desiti tako nešto da nam uopšte ne bude do pisanja.

Upravo tako dejstvuju lažni proroci i gatari, isto kao i đavo koji kroz njih predskazuje: oni o nečemu prognoziraju - to je plan naših pretpostavljenih delovanja. Ali ni đavo ne zna budućnost; on se, kao stvorenje, nalazi "unutar" vremena. Upravo zato su i đavolska predskazanja, kao i ljudske prognoze, uvek data u kratkoročnoj perspektivi. I to je razumljivo. Lako je reći: sutra ću napisati pismo - i napisati. A planirati kroz godinu dana napisati pismo i ispuniti to - e to je već složnije: verovatnost ispunjenja čak i sopstvenog plana je mnogo manja. A reći: kroz trideset godina ću napisati pismo? Ispuniti to, još je složenije. Hoćemo li mi uopšte i živi biti tada?! A reći: kroz sto godina moj potomak napisaće takvo-i-takvo pismo? No, tu će već svako odmahnuti rukom...

A evo u Bibliji postoje konkretna proroštva, koja su se detaljno obistinila nekoliko stoleća nakon što su bila izrečena i zapisana. Njihova pouzdanost je nesumnjiva: rukopisi sa tim predskazanjima datiraju na mnogo vekova pre nego što su se ona ispunila. Evo primera. Jednom je neka žena pristupila Hristu sa alavastrovim sasudom i izlila miro na Njegovu glavu. I kad su apostoli uznegodovali zbog štetovanja tako dragocenog mira, začuli su: Zaista vam kažem: Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini. (Mt. 26,13). Te reči se nalaze u manuskriptu p64, koji datira iz II veka po Rođenju Hristovom, kada je hrišćanstvo bilo gonjeno, a hrišćani su bili nevelika po brojnosti grupa. Kako govoriti o propovedi po svemu svijetu, kada po svim ljudskim merilima nije bilo nikakve garancije ni za to da će se i Pismo uopšte sačuvati. Prisetimo se da je kasnije, na početku IV veka, imperator Dioklecijan doneo ukaz da se po svoj Rimskoj imperiji otimaju i uništavaju hrišćanske knjige, namerevajući da okonča hrišćanstvo: "Da pogine ime hrišćansko" - tako je bilo napisano u njegovom ukazu. A ipak, svi smo svedoci da su se reči Gospoda Isusa Hrista tačno ispunile, sa svim detaljima, i pritom mnogo stoleća kasnije. Biblija je sada najrasprostranjenija knjiga na svetu, nju čitaju na svih šest kontinenata, prevedena je na 2426 jezika, izdata je u ukupnom tiražu oko 6 milijardi primeraka, i po svemu svijetu je poznata istorija o ženi sa alavastrovim sasudom. To je konkretni primer tačnog proročanstva, koje nije naknadno zapisano, već postoji u rukopisima drevnijim nego njegovo ispunjenje, i u to tačno ispunjenje se svako može sam uveriti.

A to se za Muhamedova "proročanstva" nikako ne može reći. Pritom, u Kuranu on sam direktno govori da ne zna "šta će biti sa mnom ili sa vama" (46:9). U jednom od hadisa Muhamed tvrdi: "Niko ne zna šta će biti sutra, šta je sakriveno u utrobama, šta će on sutra steći, u kojoj zemlji će umreti i niko ne zna kada će pasti kiša" (Buhari, 1039). I tako, on sam naglašava to da ne zna budućnost, no to je tek, kako se kaže, pola jada. Saglasno muslimanskim izvorima, Muhamed je ipak davao predskazanja, a ona se - nisu ispunjavala!

Evo naprimer: "Jednom, pri kraju svog života, prorok je završio sa nama večernju molitvu, ispravio se i rekao: "Shvatate li vi, kakva je ova noć? Uistinu, kroz sto godina posle ove noći neće ostati na zemlji nijednog živog stvora" (Buhari, 116). Svako ko čita ove redove istovremeno oprovrgava ovo lažno proroštvo, jer, ne samo kroz sto, već evo i nakon hiljadu ipo godina zemlja se puni žiteljima.

Još jedan hadis: "Poslanik Alaha je rekao: "uskoro će Eufrat otvoriti riznicu punu zlata, ali ti koji budu živeli u to vreme ničega otuda neće uzimati ... Eufrat će razotkriti goru zlata pod njim" (Buhari, 7119). Za više od hiljadu i po godina to "uskoro" još uvek nije nastupilo.

I još: "Nikada neće uspeti narod koji postavi ženu za svog vladara " (Buhari, 9:88,219). Engleski narod sasvim dobro uspeva pri poluvekovnoj vladavini kraljice Elizabete II, kao što je i pre toga uspevao pod vladavinom kraljice Viktorije. Analognih primera iz istorije moguće je još navoditi, ali njih, međutim, obrazovani čitatelj ionako zna.

Kao četvrto, Muhamed, kako je poznat po muslimanskim predanjima, ne odgovara moralnom liku proroka, kakvim ih slika Sveto Pismo.



Muhammed je koristoljubiv. I to ga pre svega razlikuje od istinskog proroka. Svi istinski proroci su nekoristoljubivi, to nije prosto lična crta karaktera svakog od njih, no svedočanstvo toga da onaj ko zaista ima vezu sa Svederžiteljem ne može zavisiti od smrtnih ljudi.

Prorok Jelisej je silom Božijom iscelio Nemana od gube i tada se vrati k čoveku Božijem sa pratnjom svojom i došav stade pred njim, i reče: Evo sad vidim da nema Boga nigde na zemlji do u Izrailju. Nego uzmi dar od sluge svog. Ali on reče: Tako da je živ Gospod, pred kojim stojim, neću uzeti. I on navaljivaše na nj da uzme; ali on ne hte. (4 Car. 5,15-16). A kada je prorok saznao da je Gijezije, sluga njegov, sustigao Nemana i u njegovo ime tražio novce i odežde i sakrio to u svom domu, rekao je: Zato guba Nemanova neka prione za te i za seme tvoje doveka. I otide od njega gubav, beo kao sneg (4 Car. 5.27).

Samo što se kod proroka Valaama pojavila pomisao da pođe Valaku radi lične dobiti, i već to je bilo najozbiljniji greh pred Bogom, za koji se prorok pokajao (Broj. 22-24), ali je svejednako bio ubijen (vidi: Broj. 31,8 i postao simbol pogubnog koristoljublja (vidi: Jud. 1.11). Taj momenat je suštinski.

A u Kuranu hrišćanin vidi stalnu koristoljubivost "proroka". Nijedan prorok Božiji nije izrekao takva "otkrovenja", kakva su naprimer ova: od svega što u borbi zaplenite jedna petina pripada Poslaniku (vidi: Kuran 8:42), ili: meni je dozvoljen neograničen broj žena (vidi: Koran 4:3) ili: meni je dozvoljeno da uzmem ženu mog posinka (vidi: Kuran 33:36-51), ili: sve nekretnine zaplenjene od neprijatelja moje su vlasništvo (vidi: Kuran 59:7), ili: meni je Bog dozvolio da se ne pridržavam zakletvi koje sam dao ženama (vidi: Kuran 66:1-2), itd.

Zamislite se: u Bibliji je nabrojano nekoliko desetina proroka, poimenice: Mojsej, Aron, Samuil, David, Gad, Natan, Samej, Ahija, Juj, Ada, Ilija, Oded, Jelisej, Mihej, Jona, Isaija, Jeremija, Varuh, Jezekilj, Agej, Zaharija, Danil, Osija, Joil, Amos, Avdij, Naum, Avakum, Sofronije, Malahija, Jovan Krstitelj. Mnogi iz njih ostavili su zapisane knige otkrovenja, o životu i otkrovenjima drugih saopštavaju biblijskie istorijske knjige - i nijedan od istinitih proroka Božijih nijednom nije izrekao ništa slično. Više od toga, kao što smo već pokazali, i mala dobit, čak i u mislima, smatrala se smrtnim grehom.

A pohlepa, avaj, nije jedino što razlikuje Muhameda od biblijskih proroka.

Nijedan od njih nije uzimao sebi za ženu devetogodišnju devojčicu, kao Muhamed - Ajšu; nijedan nije podvrgavao zarobljenike mučenju, kao Muhamed - Kinana; nijedan nije silovao žene zarobljene u vrijeme bitke, kao Muhamed - judejku Rajhanu; nijedan nije prisiljavao druge da ga priznaju za proroka pod pretnjom smrtne kazne; nijedan nije slao najmljene ubice da se pod okriljem noći obračunaju sa oponentima, kao Muhamed - sa Kaabom ibn Ašrafom, Asmom bint Marvanom, Abu Afakom, al-Harisom ibn Suvajdom, Umm Kirfom i Abu Rafijem; nijedan se nije bavio pljačkom, kao Muhamed napadajući karavane; nijedan nije smatrao mogućim narušavanje zakletvi koje je sam dao.

Kao što vidimo, različitost Muhameda, po muslimanskim iskazima, od istinitih proroka Božijih veoma je značajna

Na kraju, glavna razlika Muhameda od istinskih proroka Božijih je: on je bio nesposoban da tvori čudesa. Njemu su mnogokratno Arapi-pagani govorili: stvori čudo - i mi ćemo ti poverovati. Međutim Muhamed se sve vreme izgovarao time, da tvoriti čudesa može samo Alah, a da je on je samo "onaj koji opominje". Evo primer iz "Sirata" Ibn Hišama, kada su ga Kurajšiti pitali da bilo kakvim znamenjem potvrdi njegovo proročke tvrdnje: "Oni rekoše: Zamoli svoga Gospoda da on zajedno sa tobom pošalje svoga angela koji će potvrditi tvoje reči i zaštititi te... Tada bi se mi ubedili u tvoj visoki položaj kod Gospoda tvoga". I Muhamed im je odgovorio: "Neću to uraditi ... Gospod me nije poslao k vama za to. Alah me je poslao kao vesnika i pobuditelja". Oni su rekli: "U tom slučaju, obruši na nas nebo u parčadima! Kao što si tvrdio da će Gospod tvoj, ako hoće, to uraditi. Nećemo ti poverovati dok ne učiniš ". Muhamed je odgovorio: "To je delo Alaha. Ako on hoće da to uradi sa vama, uradiće". Oni rekoše: "O Muhamede! Zar nije znao tvoj Gospod da ćemo sedeti sa tobom i da ćemo te pitati ono što smo te pitali i tražiti od tebe ono što smo tražili? Zar nije došao tebi da te nauči kako da odgovaraš na naša pitanja, kako da postupiš sa nama ako ne primimo to što nam donosiš?".

I u Kuranu je o tome jasno rečeno:A oni koji ne veruju govore: "Zašto mu Gospodar njegov ne pošalje čudo?"Tvoje je da opominješ (Kuran 13:7); i govore: " Nećemo ti verovati sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega svukuda reke provedeš;ili dok na nas nebo u parčadima ne oboriš, kao što tvrdiš;ili dok Allaha i meleke kao jemce ne dovedeš;ili dok ne budeš imao kuću od zlata ili dok se na nebo ne uspneš;a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo." Reci:"Hvaljen neka je Gospodar moj! - zar ja nisam samo čovek, poslanik?" (Kuran 17:90-93). Da je Muhamed stvarno bio čudotvorac, da su sve legende o čudesima opisane u kasnijim muslimanskim predanjima zaista verne, njemu ne bi predstavljao napor da odgovori na ta pitanja. Ali kada god bi u Kuranu postavljali Muhamedu pitanje, može li on ponoviti čudesa prethodnih proroka, odgovor je uvijek bio nepromenljiv - ne.

Za biblijske proroke sasvim je nezamislivo to što se priča o Muhamedu: noću mu se javio neko strašan i odmah počeo da ga muči prisiljavajući ga da čita, pritom je Muhamed, po tvrđenju muslimana, bio nepismen.

Evo kako se to opisuje: "Kada je nastupio taj mesec... Alahov poslanik je otišao na goru Hira... Kogda je nastupila noć... prineo mu je Džibril Alahove zapovesti. Alahov poslanik je govorio: "Javio mi se Džibril kada sam spavao, s brokatnim pokrivalom u koji je bila zamotana neka knjiga i rekao: "Čitaj!" Ja sam odgovorio: "Ja ne umem čitati". Tada me on stade daviti onim pokrivalom, tako da sam pomislio da je došla smrt. Potom me je pustio i rekao: "Čitaj!" Ja odgovorih: "Ja ne umem čitati". On me opet stade daviti i ja pomislih da umirem. Potom me on pusti i reče: "Čitaj!" Ja odgovorih: "Šta da čitam?", želeći samo da se izbavim od njega, da mi opet ne počne raditi ono što i ranije. Tada on reče: "Čitaj! U ime Gospoda tvojeg, koji je stvorio čoveka od ugruška. Čitaj! Jer je Gospod tvoj najmilostiviji, koji je trskom za pisanje naučio čoveka onome, što on nije znao"" (Kuran 96:1-5).

Posle toga je davitelj iščezao, a Muhameda je zahvatilo takvo očajanje da je on rešio da završi svoj život samoubistvom. Ali kada se već spremao da skoči sa litice, ponovo je video tog istog duha, prepao se i u strahu pobegao kući, gde je o svom viđenju ispričao svojoj ženi Hadidži, rekavši: "O Hadidža! U ime Alaha, ja nikada ništa tako nisam mrzeo kao idole i vračeve, i bojim se da ću i ja sam postati vrač ... O Hadidža! Čuo sam zvukove i video svetlost, bojim se da sam sišao s uma" (Ibn Saad. Tabakat. T. 1. S. 225).


Ona je otišla do svog rođaka - hrišćanina Varaka, i on je protumačio viđenje u tom smislu da je to bilo javljanje arhangela Gavrila, koji se tobože javljao svim prorocima, i da je Muhamed takođe, prema tome, prorok jedinog Boga.

Osim toga, nijedan biblijski prorok, za razliku od Muhameda, nije bio izložen dejstvu čarobnjaka i vračeva. Muhamedova žena Ajša je govorila: "Vračanje je dejstvovalo na proroka tako da je on počeo misliti da je radio stvari koje ustvari nije", potom je usnio san gde su mu se javila dva čoveka i rekli da je to posledica vradžbina koje je na njega naveo Lubajd ben al-Asam (Buhari, 4:54,490). U drugom hadisu se objašnjava da mu se pod dejstvom vradžbina činilo da je imao seksualno opštenje sa svojim ženama, iako toga u stvarnosti nije bilo (Buhari, 7:71,660).

Ponekad se muslimani, pokušavajući da dokažu da je Muhamed bio prorok, oslanjaju na to što je on bio uspešan političar i vojskovođa i mnoge obratio u svoju veru. To su potpuno neozbiljni argumenti: Aleksandar Makedonski i Džingis-kan su bili kudikamo veći vladari i vojskovođe, i oba su, pritom, takođe sebe smatrali posebno povezanim sa višim silama. Zar zbog toga mi treba da prihvatimo njihove pretenzije? Je li moguće da sami muslimani priznaju Džingis-kana za proroka, a "Jasu" - za otkrovenje?

Dakle, prilično opsežno i detaljno je pokazano zašto hrišćani ne mogu da prihvate Muhameda za istinskog proroka Božijeg. Ozbiljnih razloga da se Muhamed ne prihvati kao prorok je mnogo, a nijednog dovoljnog za to da bi ga priznali kao takvoga.


svetosavlje.

BESEDE – prorok Muhamed (Propovijed pred smrt)


PROPOVIJED PRED SMRT

Braćo! Ja osjećam da ce meni približuje smrt! Ali jedini Bog zna određen čas! Smrt je nužda koju niko neće izbjeći!
Poslije smrti doći će dan – dan opće pravde kada će Bog suditi za djela na ovom prolaznom svijetu. Ja vas preporučujem dragom Bogu! Kao njegov poslanik imam zadaću da opomenem i obradujem. Ja vam savjetujem da budete bogobojazni, da ce čuvate oholosti, da čitate dobra djela i da se ne uznosite nad druge ljude.

Svevišnji je rekao: „Nije li džehenem boravište onih koji se uzdižu nad druge ljude.“

Budite, braćo moja, milostivi jedni spram drugih. Vi ste uistinu braća. Znajte da vjernici u slozi čvrsto drže zajednicu Islama kao što cigle drže zidove u kući.

Budite pravedni i čuvajte se od nasilja. Ne sijte mržnju nego samo ljubav, jer Islam je čista ljubav i spas.

Ne zaboravite svoju siromašnu braću. Pomažite ih. Vi ste to dužni.

Čuvajte svoju vjeru u jednoga Boga, čuvajte i volite Islam kao što volite i čuvate svoje živote, pa i više, jep Islam je iznad sviju nas i naših interesa i života! Samo kao muslimani, to jest potpuno predani Bogu, bićete spaseni na oba svijeta.

Ja sam se uvijek molio našem Stvoritelju za moje sljedbenike da im Alah oprosti i da ih primi pod svoju zaštitu. Ako sam koga uvrijedio, molim ga da mi sada oprosti, jep, vjerujte, nehotice sam to učinio. Nikad se nisam svetio ni pokazivao mržnju. Nikad nisam nikog želio oštetiti ili mu nažao učiniti.

Ali, ako se to ipak desilo, govorite slobodno! Tražite naknadu i molim vas ne dozvolite da sa vašim dugom odem pred mog Stvoritelja.

(Kultura govora, 327, Prometej, Novi Sad, 2008)