Либан (لبنان, Liban), или званично Либанска Република је мала, претежно планинска држава на Блиском истоку , на источној обали Медитерана. Граничи се са Сиријом на северу и истоку, и Израелом на југу. Застава Либана приказује дрво кедра у зеленој боји на белој позадини, и двема хоризонталним црвеним линијама, на врху и дну заставе.


Назив Либан потиче из арамејске речи лабан, што значи бело, као референца на планину Либан која је увек прекривена снегом.

Земља Блиског истока, Либан је оивичен на западу Медитерано. Дужина либанске обале је 225 километара. На истоку је оивичен афричко-сиријском депресијом.

Површина земље је 10452 км², од којих је 10230 км² копно.

Либан се дели у четири физичко-географска региона: приморска равница, планина Либан, долина реке Бекаа и Антилибанске планине.


Пејзаж на планини Барук

Уску и испрекидану приобалну равницу формирали су морски седименти и речни наноси (алувијум). Плодно тле се смењује са подручјима песковитих увала и каменитих плажа. Планина Либан се оштро уздиже паралелно медитеранској обали и ствара ланац гора од кречњака и пешчара који се протеже скоро целом дужином земље. Планински ланац варира у ширини од 10 до 56 километара. Испресецан је уским и дубоким кланцима. Највиши врх планине Либан је на 3088 метара изнад нивоа мора. То је врх Курнат ал Савда (Qurnat as Sawda') у северном Либану. Планине се даље полако спуштају ка југу, где се поново уздижу ка врху Санин (Sannine) на 2695 метара. Долина реке Бекаа се налази између планине Либан на западу и планина Антилибан на истоку. Она је део система Велике раседне долине. Долина је дуга 180 километара и широка 10 до 26 километара. Њено плодно тле је алувијалног порекла. Антилибанске планине се простиру паралелно планини Либан. Њихов највиши врх је Хермон на 2814 метара надморске висине.

Најважнија река Либана је 145 километара дуга река Литани. Она извире у долини Бекаа западно од Баалбека, а улива се у Средоземно море северно од Тира.

Либан се граничи са Сиријом на 375 километара дугачкој граници на северу и истоку, а са Израелом на југу у дужини од 79 километара. Границу са Израелом су УН дефинисале као важећу, осим мале територије фарме Шеба која се налази на Голанској висоравни. За њу Либан тврди да припада њему, али ју је окупирао Израел који тврди да припада Сирији. УН су потврдиле да ова територија не припада Либану, али Хезболах и дан данас користи ову територију за лансирање повремених напада на суседни Израел.

Либан је био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитеранном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град Тир био најјужнија тачка Феничана. Сарепта, градић између Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као 'Љубичаст народ'.

Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (Puniceus). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија Римског царства у провинцији Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројим освајањима крсташа. Након одласка крсташа пада у руке Османског царства.

Распадом Османског царства након завршетка Првог светског рата, Друштво народа је Француској мандатом дало пет провинција, које данас чине Либан.

Модерни либански устав из 1926. године гарантује баланс политичке моћи међу највећим религијским групама.

Становништво Либана је састављено од мешавине различитих етничких група и религија- муслимана (шиити и сунити), хришћана (маронити, римокатолици, православци, Асиријанци, Копти) и других мањина (Друзи и Алавити). Попис становништва није рађен још од 1932. године. Процењује се да је већина становништва муслиманске вероисповести, а да су остали хришћани. Постоји јако мала група Јевреја, који углавном живе у источном делу Бејрута. Такође и јако мали број Курда (мање од 1% свеукупног становништва) живи у Либану. Око 15 милиона људи либанског порекла живи широм света, углавном хришћана и Друза.

Око 360.000 палестинских избеглица се регистровало у Либану, али са подацима радницика Високог Комесаријата за избеглице Уједињених нација сматра се да се од тога броја пуно људи одселило, и да је тренутно у Либану око 160.000 до 225.000 палестинских избеглица.

Урбано становништво, углавном концентрисано у Бејруту и око Планине Либан, је познато по своме пословном духу. Век и по миграције и сталних путовања и размештања по свету, довело је до тога да данашњи млади пословни људи Либана имају контакте широм света, од северне и јужне Америке до Европе, Заливских држава и Африке. Либан, у поређењу са остатком арапског света, има велики број становништва са високом стручном спремом.

Највећи градови



Бејрут



Триполи



Сидон



Тир


1 Бејрут Бејрут 1.251.739
2 Триполи Северни Либан 229.398
3 Сидон Јужни Либан 163.554
4 Тир Јужни Либан 135.204
5 Набатија Набатија 98.433
6 Џуније Џебел Либан 96.315
7 Захле Бекаа 78.145
8 Баабда Џебел Либан 77.106
9 Згарта Северни Либан 32.917
10 Баалбек Бекаа 30.916

Либан је увек био тачка судара цивилизација, тако да није ни чудо да овако мала земља поседује тако разнолику и богату културу. Либанска разноликост у погледу етничке припадности и религије је дала либанској кухињи нарочито шаренило. Бејрут има веома богату урбану културу, са бројним фестивалима и великим бројем музеја, позоришта, галерија, модних ревија, концерата, итд. Либанско друштво је високо образовано и модерно, и може да се пореди са европским друштвима. Либан, а нарочито Бејрут, је постао центар арапског света. Либан је такође члан франкофонских нација (видети Франкофонске игре), тј. нација у којима је француски утицај веома велик услед историјсих догађаја, и то је разлог што скоро половина Либанаца говори течно арапски и француски језик. У последње време услед великог комерцијалног утицаја, енглески је постао веома популаран, нарочито код младих и студената. Либан није само место сусрета ислама и хришћанства, већ представља и врата Европи ка арапском свету, и врата арапском свету Европи.



Либан је и место где неколико престижних универзитета имају своје огранке, као што су Амерички Универзитет у Бејруту и Универзитет Баламанд, као и бројне установе високог образовања. Један од либанских писаца који је преведен и на српски је Амин Малуф.

Bejrut