Šarl Bodler

Dopusti mi da udišem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
između saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmešan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribezjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

~ Le Port ~
Un port est un séjour charmant pour une âme fatiguée des luttes de la vie. L’ampleur du ciel, l’architecture mobile des nuages, les colorations changeantes de la mer, le scintillement des phares, sont un prisme merveilleusement propre à amuser les yeux sans jamais les lasser. Les formes élancées des navires, au gréement compliqué, auxquels la houle imprime des oscillations harmonieuses, servent à entretenir dans l’âme le goût du rythme et de la beauté. Et puis, surtout, il y a une sorte de plaisir mystérieux et aristocratique pour celui qui n’a plus ni curiosité ni ambition, à contempler, couché dans le belvédère ou accoudé sur le môle, tous ces mouvements de ceux qui partent et de ceux qui reviennent, de ceux qui ont encore la force de vouloir, le désir de voyager ou de s’enrichir.

~The Port~

A port is a charming sojourn for a soul worn out by the struggles of life. The amplitude of the sky, the mobile architecture of the clouds, the changing colors of the sea, the sparkling of the beacons, are all a prism marvelously suited to amusing the eyes without ever wearying them. The slender forms of the ships, with their complicated rigging, upon which the swell of the sea imprints harmonious oscillations, serve to preserve in the soul a taste for rhythm and beauty. And then, above all else, there is a sort of mysterious and aristocratic pleasure, for he who has neither curiosity nor ambition, in comtemplating, while lying on the belvedere or leaning his elbows against the pier, all of the movements of those who leave and those who return, of those who still have strength of will, the desire to travel, or to enrich themselves.

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha

Dokononi mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice
na putu nemarne, tihe pratilice
lađe što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
kraljevi azura, nevešti , zbunjeni
belim i ogromnim krilima, skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan
krilati se putnik bori s okovima
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan
on se s burom druži, munjom poji oči
ali na tlu sputan i zemlji nevičan
divovska mu krila smetaju da kroči.

Treba uvek biti pijan.
Sve je tu: to je jedino pitanje.
Da ne biste osećali strašno breme Vremena
koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji,
treba da se opijate bez predaha.
A čime?
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.
Ali opijajte se.
Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,
na zelenoj travi u nekom jarku,
u sumornoj samoći svoje sobe probudite,
kad je pijanstvo već
popustilo ili nestalo,
zapitajte
vetar,
talas,
zvezdu,
pticu,
časovnik,
sve što juri,
sve što kruži,
sve što huči,
sve što peva,
sve što govori,
zapitajte koji je čas;
i vjetar,
talas,
zvezda,
ptica,
časovnik,
odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!''
Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena,
opijajte se;
opijajte se bez prestanka!
Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja.

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
ljubljeni tigre, čudovište sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute što mirišu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću! Da spavam, pa makar
i ne živ! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja ću poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
jecaje moje neće da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoriću se ko suđenoj kobi;
mučenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj ću mrznji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi,
s ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!

"Nemam želju ni da prikažem ,ni da zapanjim,ni da ubedim.Imam svoje živce,svoja isparenja.Težim ka apsolutnom počinku i ka neprekidnoj noći... Ne znati ništa , ne propovedati ništa,ne hteti ništa,ne osećati ništa,spavati,pa opet spavati,to je jedina moja želja.Želja sramna i gnusna,ali iskrena."

Udariću te bez ljutine
i bez zle mržnje, kao mesar,
kao Mojsije stenu negdar!
I tvom ću oku iz dubine,

da vode svojoj dam Sahari,
prosut sve vale mračnog jada.
Moja će želja puna nada
vrh slanih suza da krstari

kao brod na pučini punoj,
a sred mog srca da ga leče
tvoji će dragi grcaji da ječe
kao doboš što zove u boj!

Nisam li pogrešno sazvučje
usred božanske simfonije,
zbog nezasitne Ironije
koja me razdire i vuče?

U mom je glasu, ta kreštava!
Sva mi je krv, to piće mutno!
Ja sam ogledalo zloslutno
gde rospija se udešava!

Ja sam ožiljak i korbač!
Ja sam šamar i lice golo!
Ja sam i krakovi i kolo,
i žrtva nevina i koljač!

Ja sam svog srca čudovište,
- Jedan od onih otuđenih
na večiti smeh osuđenih,
al' koji se ne smeju više!

Играчке и уметност: Шарл Бодлер и Жан-Батист Симеон Шарден


Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала сликарство поменутог сликара. Асоцијативни ток није био случајан. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Моралистичка порука није преовлађујућа на платнима, њихов садржај не нуди васпитна решења. Сцене интимних ритуала, поетично представљени призори из свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце. Њихови прикази нису тек жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих свакодневних обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је занесен њеним окретима, одсутан, концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ и суптилан, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. Иако далеко мања од одложених књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син уметниковог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге и даље леже заклопљене на столу. Није дилема коју ова слика подстиче “игра или учење”. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре – изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан а непомичан, неосетљив на протицање времена, као да је ван простора.

У процесу стварања, уметник је дете које се игра. То би могла бити груба, али тачна парафраза романтичарског односа према стваралаштву. Теме детињства, дечије радости, искрености, аутентичности и наивности у процесу спознаје стварности не тематизују први романтичарски песници, као што ни Сигмун Фројд није прва особа која је увидела сву сложеност дечије психологије, њихову врло интегрисану и комплексну меморијску моћ која се одражава на све касније животне одлуке и поступке. Уметност је пре филозофије и психологије увидела и представила тај значај себи својственим симболичким језиком. Уметност открива, али не објашњава. Стога, Бодлер у свом есеју  Морал играчке не доказује, не тврди самоуверено о значају и моралној функцији играчке у развоју дететовог односа према уметности. Есеј француског песника има сентименталну вредност и нешто од поетично представљених соба и предмета на основу којих би се и могао поредити са приказаним Шарденовим сликама.

Пре много година – пре колико? то никако не знам; то залази у магловита времена раног детињства, – мајка ме беше одвела у посетку код госпође Панкук. (…) Сећам се да је то било у некој врло тихој кући, једној од оних кућа где трава боји зеленилом кутове дворишта, у једној тихој улици, у улици Поатвен.  (…) Сећам се сасвим јасно да је ова госпођа била обучена у кадифу и крзно. После неког времена она рече: “ Ево дечка коме хоћу нешто да поклоним, да би ме се сећао.” Узе ме за руку, и ми прођосмо кроз више одељења; затим отвори врата једне собе из које се указа изванредан и заиста чаробан призор. Зидови се нису видели, толико су били покривени играчкама. Таваница је ишчезавала под бокорима играчки које су висиле као чудесни сталактити. Подом се пружала само једна уска стаза на коју се могла ставити нога. Ту се налазио свет играчака свих врста, од најскупљих до најскромнијих, од најпростијих до најкомпликованијих.

У историји западног сликарства прикази деце у игри не заузимају значајно место, што није случај када је у питању приказивање и портретисање деце. Њихове слике  полако почињу да се израђују у ренесанси, а неки од најлепших домета у приказу истих остварују се кроз маниристичко и барокно сликарство. Слике Бронцина, Веласкеза, Жоржа де ла Тура о томе лепо сведоче.  Потом следе Вато и Буше на чија се дела надовезују и Шарденова. У 18. веку Жан-Жак Русо и Фридрих Шилер пишу о вези уметности и васпитања, вези образовања и развијањa уметничког сензибилитета младог човека. Жан-Жак Русо 1762. године објављује књигу Емил, или о васпитању. У 18. и 19. веку  веку деца постају карика са природним, са неисквареним, са божанским стваралачким принципом, одраз моралне чистоте и једноставности. Она су касније чест мотив у поезији Вилијама Блејка и Вилијама Вордсворта. До краја века, на један другачији начин, али опет инвентиван, луцидан и подстицајан, биће и приказ  деце у литератури и на фотографијама Луиса Керола. Тек потом долази и чувени бечки психијатар са својим теоријски иновативним, али уметности одавно познатим идејама.

Према Бодлеру, дететов одабир играчке, као и његов однос према истој, један је од пресудних фактора за естетско формирање и за уобличавање укуса детета, идеје о лепом коју оно треба да формира.

Ја сам уосталом сачувао трајну наклоност и свесно дивљење према том чудном вајарству које, блиставом чистотом, засењујућим сјајем боја, жестином покрета и одлучношћу облика, тако добро претставља детиње мисли о лепоти.

Сва деца говоре својим играчкама; играчке постају учесници велике животне драме, умањене мрачном комором њиховог маленог мозга. Својим играма деца доказују своју велику способност заноса и своју високу моћ уобразиље.

Ова лакоћа с којом деца задовољавају своју машту сведочи о духовитости деце у њиховим уметничким концепцијама. Играчка је прво упућивање детета у уметност.

Ја мислим да, уопште узев, деца утичу на своје играчке, да, другим речима, њиховим избором управљају расположења и жеље, истина, нејасне и неформулисане, али врло реалне. Не бих, међутим, тврдио да се и супротно не дешава, то јест, да играчке не утичу на дете, нарочито у случају литерарне или уметничке предестинације.

Већина дерана нарочито хоће да виде шта има унутра, неки пошто их употребљавају неко време, неки одмах. Тако бржи или спорији налет ове жеље одређује већу или мању дуговечност играчке. Не осећам се храбрим да кудим ову дечији страст: то је прва метафизичка тенденција.

Напуштање играчака, њихово постепено превазилажење и занемаривање воде свету искуства. Њихов траг биће присутан у каснијм одабирима када су у питању естетске форме, нарочито оне које спадају у примењену уметност, у предмете. Изражен однос према лепој форми предмета може сведочити о фетишистичким наклоностима истинских естета. Одувек сам предмете посматрала као мисао, као сећање, као могућност за реминисценцију створену посредством звука честица прашине која се у њима наталожила. Одувек сам сматрала, такође, да људи који се окружују предметима, имају недовршено детињство. Окруживање лепо обликованом материјом која је грађа за сећање, одлика је усамљених људи. О предметима напоетичније су писали Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Карл Уисманс, Орхан Памук. Поезији предмета допринели су и многобројни сликари посвећени жанру мртве природе, међу којима се и налази, данас вишеструко помињани, Жан-Батист Симеон Шарден, као и стихови француског барда који је  у свом меланхоличном свету кише и парфема, патње и досаде вишеструко обожавао сећања садржана у одложеним играчкама одраслог човека – у предметима.

У великој радњи са дечјим играчкама осећа се нека необична веселост која је уздиже изнад лепог грађанског стана. Зар се тамо не налази сав живот у малом, и то много обојенији, чистији и сјајнији од стварног живота? Ту се виде лепи вртови, позоришта, лепе хаљине, очи бистре као дијаманти, образи запаљени руменилом, дивне чипке, кола, коњушнице, стаје, пијанице, варалице, банкари, глумци, пајаци који личе на ватромете, кухиње и читаве добре дисциплиноване армије, с коњицом и артилеријом.








Поменула сам већ да је Шарден био савременик великог француског рококо уметника Франсоа Бушеа. Тематски и формално они су били прилично различити сликари, али једну Бушеова слика се може поредити са Шарденовим. Посматрајући дела француских сликара 18. века понекад се чини да су са доста закашњења открили холандске сликаре 17. века који су фаворизовали приказе свакодневице. На Бушеовој слици видимо мајку и гувернанту, или пак две пријатељице, које су заједно са батлером посвећене деци. Раскош француског грађанског стана, свећњаци, богато украшен часовник, скулптура Буде, прибор за чај, огледало, висок прозор кроз који продире бистра јутарња светлост најупадљивије су појаве на овој слици. Али, у десном углу, о табуре је наслоњена малена девојчица  која држи у руци дрвеног клатећег коњића и раскошно одевену лутку. Она, за разлику од друге девојчице, не жели да седне у крило женској особи која јој нуди кашичицу суклијаша или топлог млека.
Тематски слична Бушеовој, доле приказана Шарденова слика настала је годину дана касније – 1740. године. Присуствујемо сличној сцени, само у скромнијем ентеријеру. Гувернанта слуша да ли је девојчица добро научила своју молитву пред оброк. Девојчица је своје играчке-инструменте, добош и фрулу, одложила, баш као и гувернанта што је постављање стола, не би ли чула шта девојчица казује. Друга девојчица за столом, баш као и гувернанта, не трепће док слуша млађу девојчицу, и као да се и сама преслишава.
Напоменe:

Сви наводи из есеја Шарла Бодлера цитирани су према издању:
Шарл Бодлер, Романтична уметност, превео Александар Ђ. Арсенијевић, Просвета, Београд 1954.

Препоруке:

I am Child
Chardin on Wikipedia
Emile, Or on Education

Ništa se ne može učiniti osim malo po malo.

"Muškarci se najbolje snalaze pored žena koje se najbolje snalaze bez njih."

Ako svet i ne postoji, izmisli ga. Ali se prethodno uveri da ne postoji!"

"Volim te jer si mi dala ljubav. Volim ljubav jer si mi je ti dala."

"Zdrav čovek može da preživi bez hrane dva dana. Ali ne i bez poezije."

Litanija Satani
O, Ti, najumniji od sviju Andjela,
Bože koga bolja sudba nije htela,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
O, izgnani Prinče kog kleveta tlači,
I pobedjen, ti se uspravljas sve jači,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Sveznalče Podzemlja, Ti, kućni doktore
Tihe i skrivene opsteljudske more,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Uz tvoj nauk i puki siromah i gubav,
Slute ukus Raja kušajući ljubav,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Sa Smrću, snažnom draganom, u čudu,
Ti porodi Nadu, tu dražesnu ludu!
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Tvojim mirom oči izgnanca se pune
Kad s vrha Vešala na svetinu pljune,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti znaš gde su tamni vilajeti, oni
Gde drago kamenje bog surevnjiv skloni,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Skladišta Podzemna zna Tvoj bistri pogled
Gde uspavan metal blešti u nedogled,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti na čiju bratsku ruku se oslanja
Mesečar dok šeta samim rubom zdanja,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Tebi hvala sto kosti ponoćnog pijanca
Gipko se izviju pod kopitom vranca,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Slabića kog mrznja nemoćna namuči,
Da sumpor s šalitrom smeša – Ti nauči,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Lukavi ortače što nabijaš žezlo
Na Krezovo čelo u niskost ogrezlo,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti sto u oči i srca devojaka uli
Kult rane i ljubav spram dronjaka trulih,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Lampo učenjaka, izgnanika druže,
Tajniče onoga kom namiču uže,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Novi oče onih koje, prepun žuči,
Iz zemaljskog Raja bog otac isključi,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

Vjerovatno trebamo znati je da je sam niz nesrećnih događaja koji snađe djecu porodice Bodler, koji se nakon bizarne smrti roditelja sele od jednog zakonskog staratelja do drugog, od uvrnutijeg do uvrnutijeg, a za to vrijeme konstantno vrebani od strane zlokobnog grofa Olafa, koji neće prezati ni od kakave gnusnosti da bi se dokopao njihovog nasljedstva, inspirisan posebnom pažnjom koju autor Danijel Hendler (čiji je pseudonim “Lemoni Sniket”) posvećuje jeziku. Ko god je čitao ili gledao “Niz nesrećnih događaja”, zna da tu jezik igra veliku ulogu. Za Hendlera, koji je Jevrejin, posebnu ulogu igra jidiš. Za razumijevanje motivacije “nesrećnih događaja” i njihovog “niza”, posebno je bitna riječ tsuris, koja na jidišu znači nesreća, maler, nevolja, a u sebi sažima osjećaj istorijske nesreće koji ukazuje na istorijski usud jevrejskog naroda. Ogromna i teška tema za uopšte razmatrati u knjigama za djecu, ali znajte da je prisutna.

Da ovo ne bude previše, treba dodati da Bodlerova (sada mislim na francuskog pisca – Charles Baudelaire) rečenica: “Najljepša među đavoljim varkama je ona kada vas sam đavo ubijedi da on ne postoji”, stoji iza dijabolične maskarade koju sprovodi Grof Olaf u svakoj epizodi priče, prerušavajući se u niz likova kako bi se dočepao djece. Odrasli su jedini koji ne vide očigledno i blatantno prisustvo đavola pod providnom maskom, a djeca su ućutkana, kako to uvijek i budu, riječima “vi ste još mali”. Tako nam Lemoni donosi pozamašne teme spakovane u univerzalni osjećaj svačijeg djetinjstva, onaj “Kasandrin kompleks”, sindrom ili prokletstvo, kada znate istinu, ali vas niko ne sluša.