Dragana Konstantinović

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

ZAŠTO

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...

Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti
i samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.

Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,
to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

ILUZIJA

Trazili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

PIŠI MI...
Dragani Tucaković

Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije...

Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose...

Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta...
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom...

Da li jos uvek *****š?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista...
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige...

Da li si još uvek ista?

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

* * *

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

IZLET

Ekran je zauzimao ceo prednji zid male brodske kabine. Sedeli su udobno zavaljeni i posmatrali dobro poznate obrise plavkastom maglom obavijene planete. Zauzimala je gotovo polovinu ekrana.
- TO si hteo da mi pokažeš? - Upitala je Iv razočarano. - Razgledanje rodne planete... Oduvek sam mrzela te đačke ekskurzije.
On se polako nagnuo i dotakao jedno dugme na komandnoj tabli. Istog trenutka, svi zidovi su postali crni. Samo su svetla na komandnoj tabli prigušeno svetlucala.
- Automatski pilot? Zašto si ga uključio?
Nije joj odgovorio. Umesto toga, pritisnuo je još jedno dugme. Malo žuto treperavo svetlo pridružilo se ostalom mnoštvu. U isto vreme, zidovi su počeli da im se približavaju.
- Vazdušni jastuci! - Rekla je ushićeno. Nestrpljivim pokretima se oslobodila pojaseva i odbacila od stolice. Otplutala je u pravcu desnog zida i sa uživanjem utonula u meko crnilo.
On je za to vreme jos uvek baratao sa komandama. Obe stolice i komandni sto su elegantno otšetali do donjeg dela ekrana.
- Jesi li ikada vodila ljubav na nultoj gravitaciji?
Iv nije bila sigurna da ga je dobro čula. Pokušala je da se okrene, ali se njen pokušaj pretvorio u vratolomnu piruetu i ona je, nakon što se odbila od zida, naglavačke zaplovila ka njemu. Spremno ju je obuhvatio rukama i zaplovio kroz prostor zajedno sa njom.
- Ti to misliš ozbiljno?
- Najozbiljnije, - odgovorio je.
Nestašno se nasmejala i zagrlila ga. Pažljivo je desnom rukom tragala za malim senzorom na njegovim leđima. Kad ga je pronašla spretno se izmigoljila iz njegovog zagrljaja i otisnula u suprotnom smeru, glasno se smejući.
Čulo se samo jedno "klik". On je nastavio svoju putanju go, dok ga je smežurana ljuštura pratila na pristojnom rastojanju.
- Ti, mala veštice...
Izvežbanim pokretom se okrenuo, odbio od zida i nepogrešivom putanjom uputio ka njoj. Ubrzo je prostorom plutala jos jedna ljuštura, obasjana samo sablasnom plavom svetlošću sa ekrana...

* * *

U deliću sekunde, svi zidovi su zasijali jarko žuto.
- Šta se desilo? - Upitala je Iv uplašeno.
- Znak za opasnost prvog stepena... Ovo mi se još nikad nije desilo... Pogledaću.
Uputio se ka komandnoj tabli u dnu ekrana. Zemljino plavetnilo je postalo prigušeno naspram jake svetlosti u kabini.
- Ne mogu da isključim pilota... U slučaju opasnosti ne može da se isključi...
- Ali kakve opasnosti, - pitala je Iv. - Kuda idemo?
- Sektor CK-3... - Odgovorio je mehanički.
- CK-3!? Pa tamo je...
- Da... Crna rupa...
- Ali to je zabranjeni sektor, kako može...
- Ne znam, - rekao je tupo. - Ne mogu mu ništa...
Ekran je potamneo, a slika zemlje ustupila je mesto sablasnoj tami svemira. Žutu kabinu je zaposeo užas.
Mali putnički brod nezadrživo je jurio ka nepoznatom mastiljavom grotlu. Oblaci zvezdane prasine kroz koje je prošao učinili su da mu oklop postane poput pomorandžine kore. Kad ga je obuhvatio vremenski kolaps neprimetno je zadrhtao, a zatim nestao.

* * *

Probudila ga je blještava svetlost koja mu se poigravala na kapcima. Protegnuo je utrnule noge i otvorio oči. Unutrašnjost crna poput pakla sa jedne i blještavilo sa druge strane su ga uplašili. Svest mu je zaokupila jedna jedina misao: POBEĆI. Pokušao je da skoči, ali ga noge nisu izdržale i on se svom težinom sručio preko komandnog stola. Neartikulisani piskutavi zvuci koji su odjednom odjeknuli praćeni treperavim šarenilom, ulili su mu paničan strah i povratili snagu. Uspentrao se na zaljuljanu površinu olupine brzinom gonjene zveri.
Svetlucava zelena boja okoline ulivala mu je poverenje. Instinktivno je skočio i prepustio svoje golo telo talasima. Besomučno je mlatarao udovima. Čuo je silovit prasak, ali se nije osvrnuo. Pred sobom je video CILJ.
Poslednjim atomima snage je izašao na obalu i ispravio se. Iznad njega, kroz gusto zelenilo, vijugalo je neko dugačko ljigavo stvorenje. Ipak, njega je privuklo nešto drugo. NEŠTO što je stajalo ispred njega i što je izgledalo poput njega. Video je ruku koja mu pruža mali crveni plod. Uzeo ga je i prineo ustima. Znao je da tako mora da bude.
Po ko zna koji put, sve je počelo iz početka...

JEDAN DAN U VOZU

Putovanje za vreme kišovitih jesenjih dana može da bude vrlo monotono i prazno, čak štaviše i deprimirajuće. Pogotovu putovanje vozom. Sediš u odvratnom, prljavom kupeu, sklanjaš pogled sa pocepanih čarapa babe koja sedi preko puta dok se sa druge strane upireš da elegantno pomeris pozamašnog saputnika koji je izgleda rešio da oslonac za glavu nađe upravo na tvom ramenu. Nozdrve su ti ispunjene mirisom vlage i memle, a za sve to vreme dve oniže bubuljičave tinejdžerke uporno mljackaju grickajući semenke u pauzama između dve isprazne priče i bez imalo griže savesti bacaju đubre na pod.
Naše železnice...
Bacio sam pogled kroz prozor zamagljen od sitne kiše zalepljene za vekovne naslage prašine. Kad bih mogao samo malo da ga otvorim, kad bih mogao da udahnem barem malo svežeg vazduha, pa makar mi to bilo poslednji put u životu. Ali ne... Već vidim buđenje nervoznog polupijanog saputnika sa odvratnim zadahom u ustima i histerični vrisak debele babe u pocepanim čarapama... Zar da dobiju upalu pluća od promaje!? Ne, ipak ću pokušati da izdržim. Uostalom, vreme radi za mene. Još samo četiri sata i ugledaću svetla Beograda...
Mislim da sam zadremao. Zapravo, to bi bilo jedino logično objašnjenje, jer kad sam ponovo otvorio oči u kupeu više nije bilo ni pijanog putnika, ni babe, ni tinejdžerki... Ničega osim prijatne tame i opojnog tugaljivog mirisa đurđevka... I naravno, Nje.
Sedela je na sedištu nasuprot mog, nežna, setna, nedodirljiva, moja... Nešto blisko i milo, nešto prepoznatljivo sa nikad zaboravljenim ukusom prvih trešanja i nesto neopisivo divno sa mirisom srećnog detinjstva prostrujalo je mojim venama.
Izvinite, da li smo se već negde sreli?
Ne, Nju nisam mogao da pitam tako nešto. A i zašto bih?! Pogledao sam Njene oci, duboke, nežne, nedokučive i nestvarne istovremeno. Nema potrebe da je pitam bilo šta, pa Ona sve zna. Naprosto sam bio siguran da je Ona u stanju da čita moje misli kao da su mi ispisane na čelu.
- Zaboravio si me...
Bila je to više konstatacija nego pitanje. Pogledao sam je pokušavajući da dokučim jednu iznenadnu istinu koja je izletela pred mene pitaj boga odakle i ostala da visi tu negde u vazduhu između nas, nema i neuhvatljiva. Nisam uspeo da je dosegnem. Nisam uspeo ni da je naslutim. Razočaran sopstvenom nesposobnošću, spustio sam pogled. Ona je ionako već znala moj odgovor.
- Morala sam da te vidim, makar samo na tren, - prošaputala je. - Morala sam da se uverim da se nisi promenio. JA se nisam promenila...
- Ne, - odmahnula je rukom kada sam ja pokušao da joj upadnem u reč. - Nemoj da se brineš zbog toga. To nije ništa strašno. Pomoći ću ti da setiš...
Osetio sam dodir ruke na čelu. Lahor nežnosti koji sluti uragane strasti skrivene tu negde pod Njenim prstima. Dodir koji je trajao samo delić sekunde, a značio ceo jedan život. A onda sam usnio čudan san...

* * *

Živeo sam u maloj kući pored obale reke, staroj i trošnoj, sa dosadnom, džangrizavom ženom i celim buljukom neke sitne musave dece. Radio sam po cele dane, kulučio i kulučio, pokušavajući da nahranim uvek gladna usta. Nije mi uspevalo. Koliko god bih se trudio, hleba nikada nije bilo dovoljno. Takav je to život bio, muka i kuluk bez odmora i prestanka. Ali, nisam se žalio. Moralo se.
Jednog dana, iznenada, ugledao sam Nju. Gazdinu ćerku. Prvo sam osetio miris, svež i opojan, omamljujući. Zatim sam čuo šuštanje dugačke bele suknje. A onda sam je i video. I to je bilo sve. Iza toga, za mene život više nije imao smisla. Radio sam ja i dalje, i dalje sam kulučio za komad hleba ili mericu mleka, samo, sada je predamnom jasno bila ispisana uzaludnost svega. Nisam mogao da je imam, a to jednostavno nisam mogao da podnesem. I jednog dana, više me nije bilo...

* * *

Bio sam mamina maza i loš sin bogatog tate. I imao sam novac koji daje moć. Moglo mi se. Jedino zanimanje u životu bio mi je provod, jedina obaveza izmišljanje novih načina za trošenje novca. Sve dok nisam upoznao Nju. Ona je jedina u mene imala poverenje, jedina znala kako da u meni probudi nešto lepo. I bila je jedina koja me je volela. Uspela je da me natera da stanem na sopstvene noge i da u meni probudi odgovornost za sebe samoga i za nju. Dalje nije stigla. Moji su zaključili da život na mansardi sa ženom sumnjivog porekla za mene nije buducnost, i jednostavno su nas razdvojili. Nikada nisam saznao kuda je otišla i šta se sa njom desilo. Ja sam oženjen boljom prilikom odživeo svoje dane uz tuđe žene i loš viski. I uz sećanje na omamljujući miris prvog đurđevka.
Nju nikada više nisam video.

* * *

Kako to obično biva, upoznao sam je sasvim slučajno. Nije prošlo puno vremena nakon prvog susreta i ja sam shvatio da je ceo moj život izmenjen. Nije mi smetalo. Mirisala je na proleće, razlistano i cvetno. Imala je neverovatnu sposobnost da sve oko sebe oplemeni, ulepša, oboji svojim bojama. Imala je telo anđela, oči sanjara i snagu orkana. Imala je dušu. A ja sam bio srećnik koji je imao nju.
Ne znam ni sam kako se sve to dogodilo. Jednog trenutka sam sedeo u automobilu sa njom, a već sledećeg sam ležao u beloj sobi uvijen u zavoje, nepokretan. Kasnije su mi rekli da nje više nema. A to nije bilo ono najgore. Najgore je bilo to što je Ona poginula mojom krivicom.
Morao sam da nastavim da živim sa tim saznanjem...

* * *

I tako redom...
Pred mojim očima odvijali su se različiti filmovi, groteskni prizori iz mojih života. Neki su bili srećni, neki manje srećni, neki tužni. A svi su imali jednu istu zajedničku osobinu. U svakom je Ona imala glavnu žensku ulogu, u svakom sam je voleo, i u svakom sam morao da je izgubim...
A sada? Šta se dešava sada?
Pomislio sam na Žanu, na klince, na svoj posao, na teško stečeni stan. Da me je neko juče pitao za mišljenje, rekao bih da sam zadovoljan svojim životom. A jesam li? Pogledao sam je krišom. Ne, ja sa Žanom ne živim, ja samo životarim. A moraću tako i da nastavim, do svoga kraja. Ni ovaj život ne zavisi od mene. I ovo je sudbina.
Jedan davni greh, toliko davni da su ga i pokolenja svojim predanjima skoro u potpunosti izmenila, upravlja mojim životom. Kažnjava me. Traži od mene da se žrtvujem i žrtvujem i žrtvujem dok ne iskajem sve. I ovaj moj život, uz sobu manje, uz mala kola i velike kredite, samo je još jedno iskušenje. Ovoga puta poslednje...
Pogledao sam je i nasmešio joj se sa ljubavlju, svestan da je ova žrtva poslednja, da smo nakon ovog iskušenja čisti. I da je sledeći život samo naš...

* * *

Iznenadni trzaj voza prenuo me je iz dremeža. Skočio sam kao oparen i u prvi mah nisam mogao da se setim gde se to nalazim. Onda je do mene doprlo ujednačeno hrkanje i roptanje i zasmetao mi je nečiji lakat koji je prebivao negde u predelu mojih rebara. Izgleda da sam odspavao dobru partiju. Pa, dobro, utoliko bolje. Prošla su četiri sata i voz je upravo ulazio u svoju poslednju stanicu.
Ustao sam i pažljivo pokupio svoje stvari. Glava mi je jos uvek bila puna utisaka. Da, bio je to zaista čudan, nesvakidasnji san. San koji se pamti. Ili to možda ipak nije bio san? Bože, a kako bi tako nešto moglo da bude stvarnost? Sve je to samo posledica ujednačenog, ritmičkog kloparanja voza. Samo to i ništa više.
Ni sam ne znam zašto, na vratima kupea sam se osvrnuo i pogledao kroz prozor. Kiša je prestala ali su prozori jos uvek bili blatnjavi i zamagljeni. A kroz tu izmaglicu, na prozorskom staklu još sam nazirao Njen lik.
Izašao sam iz voza i uputio se ka izlazu iz stanice, izbio na Nemanjinu i krenuo polako peške prema Slaviji. Beograd okupan jesenjom kšsom blistao je od odsjaja uličnih svetiljki. Udisao sam vazduh punim plućima što je bilo pravo zadovoljstvo posle one memle u kupeu. Naprosto sam uživao u svežem večernjem vazduhu koji je mirisao na kišu, opalo lišće i prvo kestenje... A onda me je iznenada zapahnuo miris nikad zaboravljenog đurđevka...
Đurđevak usred jeseni! Miris đurđevka?! Pa događaj u vozu uopšte nije bio san! To je Ona! I sada je tu, pored mene! Bio sam toliko šokiran tim saznanjem da mi je trebalo malo vremena da se povratim. A za sve to vreme miris đurđevka osvežavao mi je sećanje na neko davno proleće, na neki život još ne proživljeni, na Nju.
Ona me čeka...
Ovo saznanje ulilo mi je pravo zadovoljstvo i dalo mi snagu. Još jednom sam udahnuo vazduh punim plućima pre nego što sam uskočio u tramvaj koji će me odvesti kod Žane. Ništa mi više nije bilo teško. Odživeću ja i ovo, a nakon toga, znao sam, biće dovoljno vremena za nas...

SLIKA

Konačno, nakon toliko vremena mukotrpnog rada i truda, Ares je svoju palatu opremio onako kako mu je sada odgovaralo. Ne može se reći da je palata pre toga bila neuredna, to ne, samo, trenutno je zaželeo malo promene i ništa nije moglo da ga zaustavi kada je jednom započeo preuređivanje. U toku radova mu se dešavalo da zanemari i svoje osnovne dužnosti ali, obzirom da je to samo dovelo do smirivanja uzvrelih strasti kapricioznih stanovnika Olimpa i da su zbog toga prekinute mnogobrojne međusobne čarke i razmirice pa makar i samo na kratko, to nikome nije smetalo i on je uspevao da izbegne gromove.
Zadovoljno se osvrtao oko sebe dok je koračao ogromnim zasvođenim holom, blistavim od beline mermera i sjaja metala. Koraci su mu odzvanjali uz jeku i on se zbog toga pritajeno smejuljio, gladeći pri tom svoj mač. Da, tako je... Dobio je dom dostojan sebe.
Jeka još jednog para gromoglasnih koraka vratila mu je ozbiljnost. Brzo je sklonio ruku sa mača i sa dostojanstveno podignutom glavom krenuo u susret pridošlici.
- Šta li to dovodi tvoj trozubac meni u pohode?! Možda ti Triton još uvek zadaje neprilike? Ili misliš da sam ja poslao Zevsa da uzima neveste iz tvojih talasa?
- Oštar ti je jezik poput mača, Arese.
Posejdon je slobodnom rukom zamišljeno pogladio bradu.
- Možda si hteo da vidiš moj dom? - Nastavio je bog rata pomirljivije.
- Atina mi je dala ideju, pa sam nešto malo izmenio...
- Čuo sam da si napravio čudo, pa sam došao lično da se uverim. I ja se nešto razmišljam da počnem sa preuređenjem mojih odaja, pa bi mi tvoji saveti dobrodošli. - Zamišljeno se osvrtao oko sebe posmatrajući svodove.
- Nego, sad mi pade napamet, kako to da ti Atina ne posla i sliku koju je naručila za tebe? Je li joj se možda toliko dopala da je rešila da je zadrži za sebe?
- O kakvoj ti to slici govoriš, Posejdone?
- Ti ne znaš? Hermes mi reče da je to čudo neviđeno Hefest radio po Atininoj zamisli. I ne samo Hefest. Apolon je radio na pozadini, a Prometej na ljudima. Hefestova je bila samo izrada. Tehnologija... I stvarno su napravili čudo.
- Ti si je video?
- Imao sam tu čast zato što sam nešto malo pomogao Apolonu oko morskih pejzaža...
Ares je nervozno izvukao mač iz korica i ponovo ga vratio nazad. Posejdon ga je za to vreme nemo posmatrao ispod oka.
- Pa, ne bih te više uznemiravao...
- Čekaj! - Uzviknuo je iznenada Ares. - Idem i ja sa tobom. Otišao bih sestri u pohode.
- Ne znam da li ti je to pametno, Arese. Možda je Atina namerno prećutala sliku misleći da te njome kasnije iznenadi. Možda sam se ja izleteo što sam ti je uopšte spomenuo... Što ne sačekaš barem do večeras?
- Što do večeras!?
- Pa, večeras će svi biti kod Zevsa na slavlju. Kad se svi budu napunili nektara i ambrozije moći ćeš spokojno da odeš do Atininih odaja i da proveriš da li je slika spremljena da bude dostavljena tebi, ili već ukrašava njene prostorije. Učini to za mene. Da ne bude posle da sam ja zabrljao... U ovom trenutku mi baš ne bi prijao Atinin gnev...
- Pametno govoriš, Posejdone. Učiniću kako kažeš...

* * *

Slavlje je bilo na vrhuncu kad je Ares pažljivo počeo da osmatra jednu po jednu zvanicu pojedinačno. Zevs je polupijanim očima gutao jednu poluboginju s vremena na vreme bacajući pogled na Heru koja je već satima nešto diskutovala sa Hadom. Atina i Hermes proveli su celo veče u živom razgovoru, tek bi se povremeno osvrnuli tražeći da im se dopune bokali. Afrodita je pokazivala svoj luk Dezdemoni i nešto joj objašnjavala dok ih nije prekinuo Apolon koji je još uvek nekako mogao da stoji na nogama. Sve u svemu, tu više niko nije bio trezan.
"Sad ili nikad", pomislio je Ares koji je celo veče svoje piće pažljivo prosipao iza sebe. Nečujno je ustao, usput popričao par reči sa Hefestom i Tritonom i, pazeći da ga niko ne gleda, napustio slavlje.

* * *

Velika centralna prostorija zidova isklesanih u oniksu nije krila nikakvu sliku koji Ares već nije znao. Osvrtao se oko sebe razmišljajući gde da je traži kad mu je pogled zapao za jedna vrata koja, kako mu se činilo, ranije nisu bila tu. Lice mu se ozarilo osmehom kad je shvatio da su otključana.
Prostorija u koju je ušao bila je mala, bez osvetljenja i nenameštena. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Sa zida nasuprot ulaznih vrata do njega je dopiralo toplo zelenkasto svetlo, treperavo i stvarno poput Sunčevih zraka koji se probijaju kroz splet lišća i zelenila. Izvor svetlosti prekrivao je ceo zid i tek kada su mu se oči privikle na takvu svetlost mogao je da uoči da se radi o slici koja prikazuje olistalu šumsku zaravan na jednom prilično strmom obronku odakle je pucao pogled na livade i šume negde dole u daljini. U desnom uglu kroz lišće se nazirala koliba prekrivena šindrom ispred koje je čovek na panju cepao drva. Strma staza vodila je od kolibe ulevo i nestajala u gustišu, dok su se na horizontu nazirala plavičasta brda oivičena zlatom. I to nije bilo sve. Ravnomerni udarci sekire, poj ptica i šuštanje lišća dopirali su do njega podjednako stvarni kao i izmešani mirisi svežine i iverja.
Iznenađen, nehotice je koraknuo unazad. Istovremeno, ceo prizor se pomerio i zatim ponovo zaustavio istovremeno kada i on. Očigledno, slika je bila trodimenzionlna. Ali mirisi i zvuci...
"Hefest je ovog puta prevazišao samog sebe", pomislio je. Gledao je nesvakidašnji prizor pred sobom uživajući u njegovoj lepoti. Potpuno neočekivano prizor je poremetio drvoseča koji je sekiru zario u panj, a zatim se uspravio, uzeo šareni zavežljaj sa obližnje grane, prebacio ga preko ramena i uz zviždukanje krenuo nizbrdo stazom. Već nakon par momenata zamakao je u gustišu, a još nešto kasnije ni zvižduk se više nije čuo. Oduševljen neuobičajenom realističnošću jedne obične trodimenzionalne slike, Ares je prišao bliže pokušavajući da joj dodirne površinu.
Pružio je ruku ali nije dotakao ništa. Misleći da nije prišao dovoljno blizu približio se još jedan korak i ponovo pružio ruku. Ni ovoga puta nije dodirnuo površinu slike, samo mu se učinilo da je na ruci osetio dodir povetarca. Iznenađen, treći put je pružio ruku jos dalje. Da, to je zaista bio povetarac. Saznanje da slika nema površinu probudilo je njegovu uspavanu radoznalost. Odmahnuo je glavom i zamišljeno rukom pogladio bradu, a zatim je zakoračio u nepoznato.

* * *

Zainteresovano je posmatrao prašnjavu unutrašnjost kolibe. Prelazio je rukom preko ognjišta, dodirivao odrtavele drvene činije, gledao neravne, propale zidove. Onda je izašao napolje. Pipao je i mirisao razbacano iverje, zainteresovano dodirivao sekiru. Zatim je sedeo i dugo, dugo posmatrao predeo.
Kako je Sunce počelo da se spušta ka horizontu tako je povetarac postajao sve hladniji. I pošto se već zasitio jednostavne smrtničke idile, ustao je i pošao ka mestu na kojem je i stupio na ovo tle. Hteo je da se vrati nazad. Ne malo se iznenadio kada se nakon prelaska preko brižljivo upamćenog mesta, umesto u Atininoj palati i dalje nalazio u istom gustišu nadomak proplanka. Pokušavao je iznova i iznova. Vrata za povratak jednostavno nigde nije bilo.

* * *

Visoka crnokosa boginja mudrosti i ratnih veština stajala je usred prostrane odaje pokraj svog oca.
- Uspela sam, oče! Ares više neće moći da stvara svađe i ratove na Olimpu. - Prigušeno se nasmejala. - Predaleko je da bi mu to pošlo za rukom.
Zevs je sedeo lenjo oslonjen o svoj grom.
- Gde se sada nalazi?
- Negde u predelu Srednjeg Balkana. I ostaće tamo sve dok ne bude shvatio da ga nikakvo proviđenje neće vratiti na Olimp dokle god ima želju da spletkari i unosi razdor među bogove.
- Jeli besan?
- Uh, - Atena se nasmejala i odmahnula glavom. - Ne možeš ni da zamisliš koliko. Ceo kraj je zahvaćen ratnim vihorom. Muškarci su u rovovima, žene i deca u zbegovima, kuće i polja u plamenu. Puno gradova i sela je uništeno. I još uvek se rat širi...
- Možda ipak nije trebalo da ti to dozvolim... Poslednji put kad sam ga ja prognao sa Olimpa otišao je do Zapadne Evrope. Nedugo zatim ceo svet je bio obavijen ratnim vihorom. Jedva smo nekako sacuvali čovečanstvo...
- Misliš da bi trebalo da ga vratim?
- Ne, ne, ne... - Brzo se Zevs usprotivio. - Bez obzira što mi je sin, potrebno mu je malo ohladiti glavu. A bolje je da glavu hladi na smrtnicima nego na nama. Samo pripazi da se taj rat ne proširi. To bi onda mogla da bude propast i za nas.
Atina se ponosno uspravila.
- Bez brige, oče, držaću ga na području Dinarida. Ako bude trebalo, i godinama...

* * *

Za to vreme, negde dole u bogatim balkanskim šumama Aresov mač je sejao užas. Ares je bio jako besan. Bio je besniji nego što je ikada bio. Shvatio je da je postao žrtva zavere bogova i, razljućen tim saznanjem, na sve strane je svojim mačem iskaljivao bes. Znao je da će ga vratiti kada se smiri. Ali, on nije hteo da se smiri. I ponovo, po ko zna koji put, ljut što nema snagu da sa tog mesta dosegne Olimp, sevnuo je užas njegovog mača preko nedužnih ljudi.
Nije imao želju da jednostavno čeka da ga vrate na Olimp. Nije ga interesovalo hoće li mu povratak doneti mudrost ili svemoćni gromovi, ili možda more sa svojim talasima sudbine... Hteo je nazad, i to što pre. A znao je i kako će to da izvede.
Osvrnuo se oko sebe i osmotrio nepreglednu pustoš.
Njegov mač ovde više nema šta da radi.
Odlučio je da krene na zapad.

VELIKI CAROBNJAK

Detinjstvo je za većinu ljudi najlepši deo života. I kako im godine odmiču i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tričavih događaja, bledih i izobličenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a mžzda je sve to ipak zato što u mom detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete. Živeo sam sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komšijske poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam bio najbolji učenik. A što se tiče guštera i tih stvari, moja majka je bila zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih miševa ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i ko bi se setio čega još. I kako je onda uopšte moglo da mi padne na pamet da donesem kući običnog sivog guštera i da ga stavim u kutiju za šećer! Uostalom, moja majka se guštera uopšte ne bi uplašila, jednostavno bi ga iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak.
I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam časove klavira (valjda zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli i oni što su krali breskve, da su samo ikada pokazali želju da mi se pridruže.

* * *

Ipak, postoji nešto što mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a što do sada još nikome nisam ispričao. U ono vreme reč "tajna" još uvek je imala svoj smisao i ja sam ćutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je taj događaj izmenio i usmerio ceo moj život.
Imao sam tada nepunih šest godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka, bio sam mršav i upravo su počeli da mi ispadaju prvi mlečnjaci. Sećam se da me je bilo sramota zbog toga pa sam najčešće ćutao da mi se deca ne bi smejala.
Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade. Zapravo, tu je bilo malo dečje igralište koje je svakog dana do u kasno uveče vrvilo od dečje graje, ali, ja sam se najčešće igrao sam u parku pored tog igrališta. Tako je bilo i tog dana. Čučao sam u travi pored staze i pomno posmatrao jednu mravlju porodicu kad sam iznenada osetio nečije prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muškarac obučen u crno i zaogrnut plaštom napravljenim od sitnih raznobojnih kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili čarobnjaci u mojim omiljenim bajkama.
- Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim.
Nisam se uopšte uplašio. Čovek mi je izgledao tako poznat i tako blizak, da mi se činilo kao da je konačno stigao neko koga sam dugo, dugo čekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokušavajući usput da sa par nespretnih pokreta skinem prašinu sa kolena.
- Umeš li da čuvaš tajnu?
Sećam se da smo seli na klupu. I sećam se kako je nestvarno izgledao njegov šareni plašt obasjan zalazećim suncem. I sećam se kako sam bio ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je pričao sa mnom, ja sam je optužio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA GA VIDI...
Čovek mi je pričao... O maloj žutoj kući u predgrađu koju su čuvala dva mirišljava jorgovana... O dečaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i koji je živeo u toj kući... O dečakovoj majci koja je želela da joj sin postane lekar poput nje... O Velikom Čarobnjaku koji jedini može da kaže detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A taj dečak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike istraživačke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi vemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Čarobnjak ga je posetio...
- Je li taj dečak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki Čarobnjak? Zato imaš šareni plašt? Jesam li i ja "odabran"?
Čovek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem glave. Onda mi je ispričao nešto što tada nisam mogao da razumem i valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično sećam da mi je rekao:
- Ti volis da učiš i da istražuješ i voliš sve što je novo. Zato je i tvoje mesto među zvezdama. A ovaj dečak iz moje priče, on te nestrpljivo iščekuje. Jednog dana, plovićete zajedno...
Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde više nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za jednu tajnu...

* * *

Ovo što mi se desilo do sada još nikome nisam ispričao. Čuvao sam tajnu, živeo i rastao sa njom, ali, makar potsvesno, ona je uvek bila prisutna u meni. I odlučivala u moje ime. Ovo kažem zato što sam se i pored sve ljubavi prema hemiji i muzici odlučio za studij psihologije nečovekolikih inteligentnih organizama. Mislim da je danas i deci jasno da subjekata mojih istraživanja ima svuda osim na Zemlji. Sudbina?
Do pre godinu dana radio sam u "Svezemaljskom istraživačkom centru inteligentnih vrsta Univerzuma" kao jedan od vodećih projektanata. Posao je bio interesantan, primanja su bila nadprosečna, prijatelji su mi zavideli. Onda sam upoznao Selenu, oženio se, kupio malu ali udobnu kuću u mirnom kraju grada i uskoro sa neskrivenim ponosom novopečenog oca posmatrao kako se mali Lato IV koprca u kolevci. Verovatno bi mnogi rekli da sam imao sve što se poželeti može. I verovatno bi i bili u pravu. Samo, ja sam oduvek želeo nešto novo i nikad nisam bio u stanju da povučem crtu i kažem: "Evo, postigao sam ono što sam hteo, sada sam srećan". Ja sam uvek hteo nešto više. I bez obzira na sve što sam do tada postigao, bio sam nezadovoljan.
Iznenadni poziv Udruženja aldebaranskih i algolskih stručnjaka da im se pridružim na terenu prihvatio sam sa oduševljenjem. Znao sam samo da imaju brod nezamislivih mogućnosti, ali detalji mi i nisu bili važni. Konačno, predamnom je bilo nešto novo...
Prvo putovanje trebalo je da traje sedam zemaljskih godina. Što se mene kao putnika ticč, putovanje bi trajalo oko godinu dana. Sećam se da je Selena plakala kada sam joj saopštio da idem. Rekla je da će biti stara i ružna kada se ja vratim i da je to naš rastanak. (Zašto su žene uvek tako patetične? Jednog dana ću se time detaljnije pozabaviti.)
- Zar mora i tvoj sin da odraste bez oca? - Pitala je.
Ja u tome nisam video ništa loše. Meni otac nikad nije nedostajao. A kako je i mogao da mi nedostaje neko koga nikada nisam upoznao?!
I tako sam otišao.

* * *

Sada sam ponovo na rodnoj Zemlji. Prošlo je godinu dana provedenih na brodu. Puno rada, puno neprospavanih noći, ali i puno zadovoljstava. Ipak, vreme koje čovek provede na brodu nezamislivo sporije prolazi od onog provedenog na Zemlji. Obuzme te neka čežnja i čak i ono što te je nekad nerviralo postane ti drago i blisko. Da li je onda čudno što sam sate i sate provodio razmišljajuci o svom sinu i o Seleni...
Selenu sam izgubio. Toga sam bio svestan još onog trenutka kada sam napuštao kućni prag. Sedam godina za ženu od dvadeset i dve je ceo jedan mali život. Osim toga, mene čeka put do Oriona, pa do Vege, zatim do... Kada se budem konačno vratio na Zemlju nje više neće biti! Možda je bolje da je uopšte ne vidim. U svakom slučaju, biće bolje za nju.
A moj sin? Jesam li i njega izgubio? Sada ima sedam godina. Da li liči na mene? Da li i on voli da se igra sam? Da li mu nedostajem? Kako mogu da mu nedostajem, pa on me ne zna! Ipak, on je moj sin. I njega ne smem da izgubim!
A znao sam i kako ću da ga zadržim...
Kao sumanut trčao sam od radnje do radnje tražeci šareni plašt kojim ću da pokrijem svoju crnu uniformu. Pred očima mi je igrala slika Velikog Čarobnjaka iz mog detinjstva. Slika mog oca! Da li je moguće da mi je trebalo toliko vremena da shvatim?

* * *

Kad sam ga našao, sedeo je na klupi i čitao knjigu.
- Ti si Lato IV? - Pitao sam. - Tebe tražim.
Mala kuštrava glava se podigla i u bistrim crnim očima ugledao sam bljesak nerazumljivog prepoznavanja. I tog trenutka sam postao siguran da će i moj sin jednog dana zaploviti nepoznatim stazama i da ću poput mog oca i mog dede imati dovoljno vremena da ga tražim i da ga nađem negde među zvezdama...

TAJNA JEZERA

Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon prirode. Moje je mišljenje da sve što počne na jednom mestu teži da se završi na tom istom mestu, i, upravo malopre, tu sam svoju teoriju i potvrdio.
Prosto je neverovatno kako jezero izgleda mirno i kako mu je površina glatka i nestvarna, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da ga ništa ne interesuje. Kao da ne želi da ga išta interesuje. A upravo malopre sam u njegove dubine poslao čoveka kojeg sam ubio svojim rukama. Pre pet minuta, ovde je bila borba na život i smrt u kojoj je on izgubio. Pojavio se iznenada kao i obično i pogledao me sa strahom u očima - ili se to meni samo učinilo - i ja sam morao da mu stanem na put. Ja sam morao da ga ubijem jer je to bilo jedino rešenje. Kad sam mu prišao sa stisnutim pesnicama, jato ptica je iz obližnjeg šumarka poletelo uvis praveći neviđenu galamu. Zatim je usledila tuča i stenjanje i pljesak talasa. I to je bilo sve. Jezerski mir je bio poremećen na trenutak, ali samo na trenutak. Iza toga ponovo je nastupila tišina, a iz daljine je ponovo počelo da dopire samo udaljeno cvrkutanje ptica. Kao da se ništa i nije dogodilo...
Čudno, ali i ja se osećam mirno, kao da sam uradio najnormalniju stvar na svetu, kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da je to jedini razumljiv način za rešavanje problema. Mislite da sam lud? Ne nisam. Ali, moraću da vam objasnim sve iz početka da biste me razumeli.

* * *

Rođen sam ovde kraj ovog jezera, tamo u onoj maloj drvenoj kući koja delom proviruje iz gustiša. Moja majka je tu svratila jednog vikenda pre dvadeset i pet godina da bi dobila inspiraciju za pisanje, a onda je, neplanirano i dva meseca pre očekivanja, dobila mene. Možda sam baš zato voleo da toliko vremena provodim na ovom mestu. Ne znam, ali, nekako od malena to jezero je za mene imalo posebnu draž. Tu sam dolazio kao dete da se kupam, da skupljam kamenčiće na šljunkovitoj obali, da pecam. Tu sam dolazio da razmišljam kad sam imao problema, i da podelim sa jezerom svoje zadovoljstvo i sreću kad mi je sve išlo kako je planirano.
Moja priča i pocinje u to vreme kad sam kao dečak jednog letnjeg popodneva sedeo na obali i nezainteresovano bacao kamenčiće u vodu. Moji roditelji su bili otišli u grad u nabavku i ja sam sedeo tu dosađujući se i čekajući da se vrate.
Površina jezera je bila mirna, baš kao i sad. Zalazeće sunce je obasjavalo njegovu levu polovinu, dok su se sa desne strane nad njega nadnosile dugačke, dugačke senke drveća koje ga je opisivalo. Tad sam ugledao tu stvar po prvi put. U plićaku ispred mene nešto je zasvetlucalo i kad sam prišao blize ugledao sam metalni obruč prečnika oko tri fita. Obruč je bio srebrnkast i tako sjajan, kao da je upravo sad napravljen i uglačan. Nikada pre toga nisam našao ništa u jezeru. Na naš zabačeni plac slučajni prolaznici nisu svraćali, a ako je to izbacio u jezero neki zalutali čamdžija, kako nije potonulo? Pa to je metal!
Nisam mnogo razmišljao o tome. Konačno sam našao nesto što je privuklo moju pažnju i makar na trenutak mi razbilo dosadu. Ponovo sam seo na obalu, ovaj put sa obručem u ruci, i zainteresovano ga okretao razmišljajući kojoj bi svrsi mogao da posluži. I upravo tada, ispred mene se pojavio neznanac.
Bio je visok i krupan, obučen u farmerice i majicu. I bio mi je nekako poznat mada nisam uspevao da dosegnem odakle. Možda upravo zbog toga nisam odmah pobegao. Neznanac je spustio ruke kojima je do tada zaklanjao lice, zbunjeno se osvrnuo par puta oko sebe, a onda me je pogledao sa dozom čuđenja na licu.
- Baci tu stvar, - rekao je iznenada. - To ti ne treba.
Upravo tada su se pojavili moji roditelji i dok sam se ja okrenuo da im se javim gde se nalazim, neznanac je iščezao. Jednostavno, kad sam se ponovo okrenuo, njega više nigde nije bilo. Uzalud sam roditeljima pričao šta mi se dogodilo u vreme njihovog odsustva, oni mi nisu verovali.
Mesecima posle toga ja sam se igrao sa tim obručem. Kotrljao bih ga stazom i trčao uporedo sa njim. Nakon toga, valjda sam jednostavno prerastao tu vrstu igre, okačio sam ga u podrumu o jedan klin i zaboravio za njega.

* * *

Kad sam sledeći put došao u dodir sa obručem već sam imao dvadeset pet godina. Pozvao sam neko društvo da sa mnom provede vikend i sišao sam u podrum da tamo ostavim flaše sa vinom. Uvek je bolje kad se vino hladi prirodnim putem nego kad se hladi u frižideru. I tad sam ga ugledao kako visi, srebrn i tanan. I podjednako sjajan, isti kao onog trenutka kad sam ga našao. Setio sam se dečačkih dana, vedrih i bezbrižnih, setio sam se sunčanih popodneva provedenih na obali. Setio sam se dana kad sam ga pronašao. Uspomene su bile vrlo žive. Osetio sam potrebu da ga dodirnem i polako sam pružio ruku. Međutim, kad sam ga dotakao, obruč je nekako skliznuo sa klina i pao preko moje glave. Opisao je moje telo i uz zveket pao na pod. Istog delića sekunde, oči su me zabolele od neke iznenadne jake svetlosti. Bila je to sunčeva svetlost. Pokrio sam oči rukama, a kad sam ih sklonio shvatio sam da se nalazim na obali jezera ispred brvnare. Ništa mi nije bilo jasno, trenutak pre sam se nalazio u podrumu! A onda sam ispred sebe ugledao dečaka kako sedi na obali i drži u rukama obruč, taj isti obruč koji je malopre pao preko mene. Pa to sam ja! Da li je moguće da me je taj obruč vratio u prošlost? Ali kako bi tako nešto moglo da bude moguće!?
Dečak me je zbunjeno pogledao.
- Baci tu stvar, to ti ne treba! - Viknuo sam uplašeno, ali mi dečak nije odgovorio. Uzeo je obruč i otrčao prema kući.
Trenutak kasnije, ponovo sam se nalazio u podrumu, prenesen tamo na podjednako čudnovat i nestvaran način kao što sam i iznesen iz njega. Ponovo mi je trebalo par trenutaka da priviknem oči, sad na tamu koja je vladala unutra, a onda, kako su obrisi oko mene počeli da dobijaju formu, sagnuo sam se i dohvatio obruč sa namerom da ga vratim tamo gde je bio. Da li je moguće da sam malopre tu na obali ovog istog jezera sreo samog sebe iz vremena kad sam imao desetak godina? Da li je moguće da ja u ruci držim vremeplov? Ne, to je verovatno samo moja mašta i mozda nedostatak kiseonika u ovoj maloj, zatvorenoj prostoriji. A onda, između mnoštva poznatih stvari u podrumu, ugledao sam tačno ispred sebe siluetu čoveka. Stajao je tamo mirno i samo me nemo posmatrao. Nešto kasnije kad su mi se oči vec privikle na mrak, shvatio sam da je ta osoba ispred mene - ja sam. Čak je bio isto obučen kao ja sad.
- Zakasnio sam, je l' da? - Pitao je, gledajući čas mene, čas obruč u mojim rukama.
Nisam morao ništa da mu odgovorim, bilo mi je jasno da sve zna. Samo sam slegnuo ramenima i uradio ono što sam i nameravao. Okačio sam obruč o klin.

* * *

Bila je nedelja veče. Moje društvo se razišlo, a ja sam iznenada rešio da produžim svoj boravak ovde još jedan dan. Trebalo mi je malo samoće i jezerskog mira da sednem i razmislim o svemu.
Izašao sam i seo na obalu. Noć je bila topla i zvezdana, toliko zvezdana da su se zvezde caklile na površini vode. Iz daljine do mene je dopirala pesma cvrčaka i šum talasa koji su se poigravali sa šljunkom. Prijala mi je ta atmosfera.
Šta da radim, razmišljao sam. Da li uopšte vredi da bilo šta radim? Možda je to samo procep u vremenu i prostoru koji se događa jednom u milion godina? Možda je to samo moja mašta koja je za trenutak napustila svoje okvire. Možda je to halucinacija? A najverovatnije mi se nikada više ništa tako čudno neće ponovitii.
Sa tim mislima sam ustao i krenuo ka kući.