Kada su mi klinke koliko toliko stasale da ih pustim same u školu, danima sam se šunjala za njima i proveravala kako će da pređu ulicu. Sama sam sebi ličila na idiota koji se krije iza parkiranih automobila i uhodi prvake. Ne smatram da sam neki panični roditelj, i mislim da ima mnogo više mama koje dugo vremena vezuju decu uz svoju suknju.


Elem, kada sam videla kako kineska dečica iz nekog tamo sela Genguan, svakodnevno idu u školu, malo me je bilo sramota i zbog onog šunjanja, koje je zaista bilo minimalno. Ovi klinci idu po stazi uz samu planinu koja je široka jedva pola metra. Naravno da postoji i sigurniji put, međutim, duži je za jedno dva sata hoda. Isuviše za mališane.


Tu su zatim i deca iz Kolumbije, iz porodica koje žive u prašumama, na četrdesetak km od Bogote. Oni svakodnevno „putuju“preko čeličnih kablova koji povezuju dve strane doline. Kablovi su dugi 800m a ispod je brzi Rio Negro.


Filipinska deca se dva puta dnevno „brčkaju“ u vodi, sobzirom da je to jedini put kojim mogu da stignu do škole. Odeću i knjige pakuju u plastične kese, da bi se, kada preplivaju reku, ponovo obukli i nastavili put.




U selu Sanghiang Tanjug, u Indoneziji, da bi stigla do škole, deca „sa pogrešne strane reke“ moraju da prelaze preko slomljenog mosta.


Stvarno izgleda jezivo. Nešto sam razmišljala da li bih ja svoju decu pustila da takvim putevima idu u školu. Ma nema teorije… ne bi ni išli u školu!


wordpress.

DECA ZA ORDEN: Na -22 pešače 20 kilometara

Miladin (14), Aleksandar (13), Anđela 8 i Danijela Komatina (6) s Golije svakoga dana kući dolaze mokri i zaleđeni, ali u školu ne kasne


NOVI PAZAR - Deca za orden!
Tek male, dečje stope ostale u snegu do kolena iza poslednje mećave na Goliji odvele su ekipu Kurira do kuće Komatina, daleko u planini. Tom prtinom, snegom koji je često veći od njih, male Anđela ( i Danijela (6) svakodnevno pešače po tri-četiri kilometra od kuće do škole, same kroz planinu.

- Ja se, čiko, plašim da me u šumi ne pojede lisica - kaže mala Danijela.Njihova starija braća Miladin i Aleksandar, đaci osmog i sedmog razreda, pravi su heroji planine. Za orden. Oni do škole u Osaonici i nazad pešače i 20 kilometara dnevno. Kako - znaju samo oni sami.

Oskudica

Pre nedelju dana Aleksandar se zamalo nije smrzao u Goliji. Temperatura je bila minus 22.

- Našao sam ga u pet posle podne, po mrklom mraku, na dva kilometra od kuće. Bile su mu smrznute i ruke i noge. Išao je poslednjim atomima snage. Nije imao telefon kod sebe, jedva smo ga našli - kaže Aleksandrov otac Vukosav Komatina.

- Krenuo sam iz škole kad je naišla mećava. Zalutao sam u šumi, ništa se nije videlo, bojao sam se da se Cigo, moj pas, i ja ne smrznemo - kaže Aleksandar.

Vukosav, veli, nema novca da deci plati prevoz do škole. Zato Aleksandar i Miladin i pešače toliko.

- Neću da grešim dušu, čovek koji vozi decu iz sela poveze ih kad može, ali nije dužan da ih vozi za džabe. Mora da sipa gorivo, a to je skupo. Aleksandru i Miladinu za prevoz treba 6.000 dinara mesečno, ja toliko nemam - kaže Vukosav.

Krave im imovina

Komatine, Vukosav i Radmila, koji imaju šestoro dece, žive od dečjeg dodatka i tri krave koje drže.

- Imamo za brašno i ostale namirnice, ali za prevoz nemamo. Tanki smo, sanjamo o polovnom traktoru, tad bih vozio decu u školu, ali nemamo ni za toliko - kaže Vukosav.

- Deca u školu idu u gumenim čizmama. Uveče dođu zaleđeni. Jaknice nose po tri-četiri godine, za bolje nemamo - kaže majka dece Radmila.

Učitelji ih prate do kuće

- Miladin i Aleksandar u školu idu ujutru pre šest sati, po mrklom mraku. Potom kreću i Anđela i Danijela. Kad je nevreme, učitelj Fahrudin Ljajić devojčice doprati kući, a i Miladinovi i Aleksandrovi nastavnici i direktorka škole u Osaonici brinu, pomažu koliko mogu - kaže majka Radmila.



kurir.