Кристифор Колумбо

[You must be registered and logged in to see this image.]

Датум рођења: 30. октобар 1451.
Место рођења: Ђенова (Република Ђенова)
Датум смрти: 20. мај 1506.
Место смрти: Ваљадолид (Круна Кастиље)

Кристифор Колумбо (итал. Cristoforo Colombo, шп. Cristóbal Colón, порт. Cristóvão Colombo), рођен између октобра 1450. и октобра 1451, умро 20. мајa 1506. године. Био је трговац и морепловац из Ђенове који је постао први конкистадор Новог света. Као предузимљиви трговац, тражио је путеве који би му омогућили приступ драгоценим металима и лукcузној роби. Од 1492. до 1504. имао је четири путовања у Нови свет, где су његови људи од трговаца и морнара, преко ноћи постали освајачи и колонисти. Прибавили су Шпанији огромну и богату област са друге стране океана и обележили границе царства које је било скоро два пута веће од Европе.

Историчари највећим делом сматрају да је рођен у Републици Ђенови, у делу данашње Италије, мада постоје разна нагађања о његовом родном месту. Неки сматрају да је каталонског, галицијског или португалског порекла. Отац му је био Доменико Колумбо, ткач и трговац, припадник средње класе, а мајка Сузана Фонтанароса. Део документоване историје о његовом животу креће од 1476. године, када је стигао на португалску обалу као жртва бродолома у поморској борби. Године 1479. или 1480. родио му се син Дијего Колумбо.

Колумба савременици описују у три црте: тајанствен, поносан и уверен да је оруђе Божанства. И дела фра Бартоломеа де Лас Касаса пружају неке значајне црте његовог лика. Говори нам да је био: „Високог тела, вишег од просечног; лица дугог и моћног, нос орловски, очи плаве, белог тена који је ишао ка упаљено црвеној, брада и коса, када је био момак, плави, али су му због раног рада брзо постали седи“. Лас Касас такође бележи да је био „духовит и весео, добар говорник, и како каже званична португалска историја, елоквентан и успешан у својим пословима. Имао је изглед поштоване особе велике моћи и ауторитета, и достојне сваке наклоности“. Свештеник тврди да је Колумбо био крајње марљив према божанској части, да је поштовао све најстроже постове, исповедао се и причешћивао. Брзо је научио да чита и пише, а био је експерт за латински језик.

Фелипа Монис Перестрело, племкиња из Португалије, била му је супруга. Њен отац, први гувернер острва Порто Санто, недалеко од Мадере, оставио је по смрти одређене нацрте о путовању преко Атлантског океана у које се Колумбо предано удубио. И у Лисабону, као и на Мадери, где је живео извесно време, обузела га је грозница за поморским открићима, која се ширила из Португалије. Касније, у манастиру Ла Рабида ослушкивао је разговоре искусних помораца о знацима и о самој земљи коју су угледали западно од Ирске. На неким мапама су чак била уцртана и острва која су лежала далеко на западу у неиспитаном океану.

(Wikipedija)

Кристифор Колумбо - гусар

[You must be registered and logged in to see this image.]

Између своје двадесете и двадесетпете године, због великог ривалства и ратова међу суседима, Колумбо је постао гусар. У то време, гусарење је била легална форма рата. Један град или држава су дозвољавали борбу против непријатеља, али при томе је морало да се држи одређених правила и морао је бити остварен договор између нападача и жртве. Колумба многи нису могли да замисле као гусара, већ су га оптуживали да је варалица, а он би се у ситуацијама опасним по живот, обратио Католичким краљевима, подсећајући их на своје поморске подвиге. Године 1501. је изјавио :

„Од ране младости одох на море да пловим, и то наставих до данас… И већ је прошло четрдесет година откако то чиним. Свуда куда се данас плови, све сам то прошао.“

Он је човек чији је боравак у Португалији од 1476. до 1485. био одлучујући за пловидбу по Атлантику. Савршено је познавао Медитеран и комерцијалну руту између Иберијског полуострва и Италије. На Медитерану је испекао занат. Између 1470. и 1473. је пронађено пет докумената који су припадали Колумбу. У њима пише о својим дуговима према италијанским трговцима, потписивању тестамента свог пријатеља и продаји куће у корист своје жене. Захваљујући овим подацима, јасна су нам сва Колумбова кретања.

Измишљене земље и места у Колумбовом пројекту

Колумбо је са сигурношћу у новој земљи локализовао нове библијске пределе, земље из маште, села и људе окружене митовима и легендама. Говорио је о Магичним краљевима и њиховом путу у Витлејем, скривеном потомству Амазонки из Антике и планинама злата краља Соломона. Да би се разумело овакво Колумбово размишљање, потребно га је сагледати из два различита угла.

Први говори о средњовековном човеку са маштом и веровањима, док га други представља као апостола Новог света. Колумбо је за себе изјавио да је грешник коме се догодило чудо, и Бог му је дао интелигенцију да може да плови, иде из Шпаније у Индију, прелазећи океане на западу. Овим уверењем, он се поистовећује са филозофима, астролозима, мудрацима и теолозима и гради свој свет из маште.

Највише су га забрињавале Амазонке из Индија, жене ратнице које су живеле на острву организованом као женска република. Радиле су све мушке послове, а са мушкарцима се састајале само због потомства. Колумбо је био уверен да су биле повезане са Амазонкама из Антике и желео је то да докаже.

Открио је острво Хиспањолу и руднике злата и разуверио народ о постојању чудовишта и змајева на тим просторима, јер он на њих није наишао. Говорио је о Соломону и пронашао место за краљевину Сибе. Средњовековни писци су доста писали о Земаљском рају. Мислили су да се налази на нејасном и непознатом Истоку, између високих планина, да из његовог извора избија вода из које настају четири велике реке. По повратку из Индија, Колумбо потврђује да је Земаљски рај на истоку, јер је то мирно место на коме га није задесила ниједна олуја.

На свом првом путовању, одредио је тачку или линију океана која му је била граница, а на свом трећем путовању из 1498. године је рекао да земља није округла како је описују, већ да је у облику крушке, и да постоји једна „брадавица” која је најближа небу и на којој се налази Земаљски рај.

Године 1490. је мислио да је близу те „брадавице”. Пловио је кроз заливе и околне обале, и једно од тих места је назвао Вртови. У Земаљском рају је постојао извор слатке и слане воде, који га је фасцинирао јер се никада пре није сусрео са нечим сличним.

Догађаји који су претходили експедицији

[You must be registered and logged in to see this image.]

Великој Колумбовој експедицији су претходили догађаји који су непосредно утицали на њу. То је Колумбов договор са Католичким краљевима и уговор из Санта Феа, који је склопио са секретаром у њихово име.

Договор са Католичким краљевима

Пред сам почетак 1492. године, Колумба је изједала помисао да због оклевања Католичких краљева и кашњења, неко други може преузети његов тријумф. Одлучио је да напусти Кастиљу и потражи другу земљу и друге владаре. Зауставио се у конвенту Ла Рибалда. Фра Хуан Перес, који је био краљичин благајник и исповедник, отворио му је врата. После дугог разговора, одлучио је да напише писмо краљици Исабели и задржи Колумба у манастиру док не добије одговор. У последњем тромесечју 1491. године и пред сам крај рата за ослобођење Гранаде, наређено му је да се обуче пристојно, купи коња и појави се пред њеним Височанством. У јануару 1492. расправљано је о његовом пројекту. Окупили су се утицајни људи. Било је неслагања и много различитих мишљења. Опет су му рекли да „оде у добри час“. Није се много удаљио од Гранаде, када га је стигао официр са двора, рекавши да је добио наређење да му каже да се врати. Велику заслугу у томе имао је Луис де Сантанхел, који је чак и позајмио две хиљаде петсто ескудоса фонду Круне како би се исплатила флота. У свом делу „Књига о предсказањима“ из 1502. Колумбо каже: „Сви они који су знали за мој подухват, са смехом су га негирали и оспоравали".

Уговор из Санта Феа

Уговор из Санта Феа је био најбитнији писани акт у историји открића Америке. Написали су га арагонски секретар Хуан де Колома, у име Краљева, и фра Хуан Перец, заступник Колумба. Неки научници сматрају да је овај уговор био само чин краљевске милости.

Круна се обавезала да ће наградити Колумба на следећи начин:

Именован је Адмиралом Океанског мора и изједначен са врховним Адмиралом Кастиље. Овај положај је био наследан.
Добио је звање вицекраља и гувернера свих простора које буде открио.
Добиће десети део целокупне добити.
Дали су му право да учествује у осмини трошкова било које трговачке флоте и самим тим добије осми део добити коју она оствари. Други документи који су били издати пред путовање су:

заповест свим градским властима да Колумбу дају сву потребну помоћ;
краљевска одлука за ослобађање од пореза свих ствари које ће Колумбо узети за флоту;
писмено осигурање за све морнаре који се укрцају;
одобрење за препуштање Колумбу три каравеле које он одабере итд.
Успео је чак и да убеди краљицу да његовог сина Дијега именује за пажа свом сину, принцу Хуану, са дохотком од 9,400 мараведија годишње.

Прво Колумбово путовање

[You must be registered and logged in to see this image.]

„И кренух ја из града Гранаде, дванаестог дана месеца маја исте године, 1492, у суботу, и дођох у град Палос, луку на мору, где припремих три брода веома погодна за овакав подухват.“

Трошак око припремања проналазачке флоте био је приближно два милиона мараведија. Тај трошак није пао само на круну, већ и на град Палос и на самог проналазача. Католички краљеви су дали 1 140.000 мараведија. Они су ту суму позајмили од свог писара. Од тога је милион отишао на куповину каравела, а остало је унапред дато као плата Колумбу. Сам Колумбо је према уговору из Санта Феа требало да уложи осмину трошка флоте. Тај новац му је највероватније позајмио трговац робовима, Фирентинац Хуаното Берарди. Грађани Палоса су се, на до сада неутврђен начин, замерили монарсима. Због тога су добили наредбу да о свом трошку опреме три каравеле које ће у корист Колумба пловити два месеца. Ипак, мало људи је било упознато са поморским даром Колумба, и мало њих му је веровало. Само четири добровољца су се у почетку пријавила и четири криминалца осуђена су на смрт, који би се на тај начин спасили. Велики поморац из Палоса, Мартин Алонсо Пинзон, био је човек кога је требало привући. Када је он пристао да пође са Колумбом, повео је и многе друге, укључујући двојицу браће. На дан Госпе од Ла Рабиде, 2. августа 1492, Колумбо је наредио укрцавање. Испловиле су две каравеле, Пинта и Ниња, и једна лађа, Санта Марија. Ова последња је носила око 150 тона, Пинта око 100, а Ниња нешто мање. До данас није дат тачан број Колумбових сапутника, али се сматра да их је било око 100.

Ова посада није се ни по чему битно разликовала од осталих. Једино што је било другачије био је страх од непознатог. Луис Торес био је преобраћени Јевреј. Говорио је хебрејски, калдејски и нешто арапског, па је капетан мислио да му затражи помоћ приликом превођења. Као основне намирнице понели су бродски двопек, вино, маслоново уље, пасуљ, боб, сланину, усољено месо итд. Било је и великих резерви дрва и воде.

Прво капетаново наређење било је да се крене према Канарским острвима, где би допунили резерве воде и хране. Три брода су се 2. септембра окупила на Гомери. Два дана касније, наставили су своје путовање. Дана 9. септембра, острво Јеро је нестало са видика и започета је њихова авантура. Тог дана је Колумбо решио да води два рачуна о даљини коју су бродови препловили, један тачан и тајни, и један који је свакога дана објављивао. У ноћи између шестог и седмог октобра, дошло је до прве побуне.

Баскијски и кантабријски морнари отворено су се сукобили са Колумбом. Утицајна браћа Пинзон су пак стала на његову страну и запретила да ће погубити свакога ко се побуни. Онда је у ноћи између деветог и десетог октобра дошло до опште побуне, у коју су била укључена и браћа Пинзон. Тада је Колумбу речено да ће у правцу запада пловити још три дана. Ако до тада не нађу копно, вратиће се у Шпанију. Гванахани или Сан Салвадор, угледали су 11. октобра 1492. око два сата после поноћи. Хуан Родригес Бермехо први је узвикнуо: „Земља!“. Колумбо је свечано заузео ту земљу у име њихових Височанстава.

Друго Колумбово путовање и насељавање 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Боравак Кристифора Колумба у Каталонији је био значајан тријумф у коме је бескрајно уживао и чији су сведоци били краљеви, угледни чланови клера, амбасадори, путници и један део народа.

У јуну је кренуо у Севиљу како би припремио нову флоту. Са њим је кренуо Хуан Родригес де Фонсека, велики организатор флота за Индију.

Намера је била да се што пре крене на море, да се пре од Португалаца открију источне земље - „У моју службу пожурите са вашим одласком", написала је краљица Колумбу. Ово друго Колумбово путовање се квалификовало као колонизаторско, али по речима једног од најбољих познавалаца тог доба, Хуана Переса де Туделе, оно није било баш такво.

Од око 1200 људи који су препловили Океан, око 800 су били „људи за битку". Међу њима је била и група која је касније имала главну улогу у сукобу између самих Шпанаца. Другу бојну групу су чиниле занатлије, које су биле позване да граде тврђаву или град у тој далекој земљи. Позната су имена прве три жене које су учествовале у експедицији - Марија де Гранада, Каталина Родригес и Каталина Васкес.

Од пољопривредних производа и стоке, понели су семена многих биљака, као и грла различите стоке. Експедиција је повела и прве коње, магарце, свиње, козе, псе, мачке и кокошке, прве у Америци.

Дана 25. новембра 1493, подигнуто је сидро из луке Кадиз, и поведено је 17 бродова у правцу Канара, предворју Индија. Командни брод се звао Маригаланте, а у експедицији су биле и каравелае Пинта и Ниња. Познате личности које су се истакле у колонизацији су, међу осталима, били Понсе де Леон, Хуан де Ескивел, Алонсо де Охеда, Алварес Ћанка, Мигел де Кунео де Савона, Колумбов брат Дијего и многи други.

Флота се упутила ка Канарима, и 2. октобра стигла на острво Гран Канариа, а три дана им је требало да стигну до Сан Себастијана на Гомери, где су остали само два дана. Између 3. и 7. октобра, напустили су Гомеру и наставили пловидбу. Након двадесет и једног дана су угледали копно Антила.

Првом острву које је угледао, Колумбо је дао име Десеада (шп. Deseada) и то је било прво острво у пределу који је назвао „Улазак у Индије". Опловивши острво Доминику и свечано заузевши земљу на острву Маригаланте, усидрили су се до Гвадалупе. Колумбо је био вешт и водио је флоту по опасним водама као да је ишао познатим путем. Прошао је и тешки архипелаг Једанаест хиљада девица.

Око 19. новембра је угледао и открио друго велико острво, које је назвао Сан Хуан Баутиста (San Juan Bautista). Дана 22. новембра је стигао до Хиспањоле, а 28. новембра је дошао у тврђаву Навидад. Тамо га је сачекао поражавајући призор - 39 чланова посаде који су ту остали да чекају, било је мртво. Из записа тог времена може се сазнати о немирима и сукобима између самих Шпанаца.

Кристифор је 7. децембра 1493. одлучио да дигне сидро из Навидада и потражи бољу обалу на којој би направио насеље. То прво насеље је назвао Исабела (Isabel), у част краљице Исабеле. Поделили су земљу, уцртали план града и 6. фебруара 1494.је прослављено оснивање. Црква, болница, магацин и утврђење за Колумба су подигнути од камена, док су приватне куће саграђене од дрвета и сламе.

Земља је била плодна за поврће, али не и за винову лозу и житарице. Једна од првих Кристифорових брига је била испитивање залиха региона Сибао, те је тамо послао две групе под командом Охеде и Корбалана. Након њиховог повратка и оптимистичног расположења, Колумбо је оставио брата Дијега на челу Исабеле, и са око 500 људи 12. марта кренуо у истраживање. Стигавши до брда окруженог реком Ханико, наредио је да се сагради тврђава Санто Томас (Santo Tomás). 21. марта се вратио у Исабелу и као команданта тврђаве је оставио племића Педра Маргарита.

Неколико дана пошто је друга флота пристала на Еспањолу, Колумбо је наредио да једна каравела оплови њене обале, за шта јој је било потребно 40 дана. Коначно, 2. фебруара, каравела је испунила свој задатак и донела опис положаја и облика острва Еспањола. Тих дана када је ова каравела послата, Кристифор је послао и пет бродова ка јужном копну да истраже зону. Експедиција је стигла до Кумане. Вратили су се у Исабелу након 2. фебруара 1494.

Треће Колумбово путовање

[You must be registered and logged in to see this image.]

Трећа флота била је састављена од свега осам бродова, од којих су два испловила у фебруару 1498. године као претходна помоћ за колонију, под командом Пероа Ернандеса Коронела. На треће путовање, Колумбо је кренуо из луке Санлукар де Барамеда поред Кадиза 30. мај, а 1498. године са преосталих шест бродова у име Светог Тројства. [5]

Колумбо је желео да поведе 500 људи, иако је било предвиђено да иде њих 300, међутим, на крају се укрцало свега 250 људи. На броду су биле и две жене.

На Канарским острвима, 20. јуна, флота се поделила, а Колумбо је са три брода кренуо ка југу, док су преостала три брода кренула ка Хиспаниоли, носивши намирнице колонистима.

Дана 13. јула, дошло је до страшне невоље, када су упали у зону мртвог мора. Снажан ветар који је дувао осам дана, доста је отежао њихово путовање. Први пут након тога, 31. јула, угледали су копно и дато му је име Тринидад.

Дана 1. августа 1498 године, открио је обалу и ушће велике реке, а касније се испоставило да је открио јужноамерички континент и ушће Оринока. После тога, кренуо је да испитује обале данашње Венецуеле и открио острва Свети Винсент, Гренада и Маргарита.



Фрнсиско Бобадиља и Колумбо
У Хиспаниолу је стигао 31. августа 1498. године у град Санто Доминго. На острву је владала потпуна анархија и избила је побуна против Колумба. Пет бродова напустило је острво и отишло за Шпанију. Међу онима који су се вратили, многи су се жалили краљу и краљици окривљујући Колумба. Одлучују да пошаљу Франсиска Бобадиљу да замени Колумба на месту вицекраља. Он стиже у Хиспаниолу 23. августа, а 1500. године. почетком октобра, затвара Колумба и његову браћу и шаље их у Шпанију да им се суди.

Током путовања, Колумбо је написао писмо шпанским краљевима, које им је предато по доласку у Шпанију крајем новембра 1500. године. Писмо је имало ефекта - Бобадиља је позван да се врати у Шпанију. Октобра 1501. године. Колумбу је дозвољено да организује ново путовање, али му је забрањено да се врати на Хиспаниолу. Одузета му је титула вицекраља, али је задржао титулу адмирала.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Фрнсиско Бобадиља и Колумбо

Четврто Колумбово путовање

[You must be registered and logged in to see this image.]

Последње Колумбово путовање на челу Краљевске ескадре значајно је у историји истраживања и освајања Америке. На путовање је кренуо из Кадиса 9. маја 1502. иако није имао дозволу краља, морао је да оде до Сан Доминга (једина шпанска база у Новом Свету). На Сан Домингу се тридесет бродова спремало да исплови, упркос Колумбовим упозорењима да ће бити буре они су кренули. Двадесет бродова је потонуло, међу њима су били и Бобадиља и Ролдан.

Само четири брода је успело да се спаси те буре и отпловили су на Јамајку и јужни део Кубе, а одатле су наставили пловидбу кроз Карипско море. Колумбо је путовао ка западу. Једрећи од рта коме је дао име Gracia a Dios, затим одатле на југ, испитао је обале Хондураса, Никарагве и Костарике до Панамског канала.

Колумбо је поставио себи задатак да плови док не наиђе на земљу са друге стране обале. Он је од урођеника, на чију је земљу дошао и од којих је чуо да та земља која обилује богатством постоји, добио тачна упутства како би та земља требала да изгледа, а нисам није знао да се већ налази на тој другој обали.

Настављајући своје путовање на југ дошао је до тачке до које је и сам Бастидас стигао, и они су о том месту разматрали када су се претходно састали у Сан Домингу.

На основу упутстава која су им дали Краљеви, покушали су да на том месту оснују насеље. На челу тог покушаја био је Бартоломе. Међутим, овде урођеници нису били као на Хиспаниоли и нису им то никако дозволили, бранили су се свим силама. Неколико Шпанаца је погинуло, остали су рањени, а међу њима и сам Бартоломе. Колумбо је послао неколико људи на једном чамцу да траже помоћ у Хиспаниоли. Помоћ од два брода стиже 25. јуна 1504. [6]

За Шпанију креће 12. септембра, где стиже 7. новембра, уморан и болестан.

(Wikipedija)

Крај живота


[You must be registered and logged in to see this image.]

Колумбова гробница

Постоје многе легенде о Колумбовим последњим данима. Најмање истинита јесте та да је Колумбо своје последње године живота провео у беди и немаштини. Сам Колумбо био је кривац за то. Током свог четвртог путовања, послао је писмо у коме је описао све потешкоће са овог путовања. Мали део тог писма је: „Данас немам у Кастиљи крова: ако хоћу да једем или да спавам, немам ништа од крчме или таверне, и често немам да платим свој део.“ Бартоломе де Лас Касас, написао је, између осталог: „... Умро је у беди и одузете имовине и части које је са тако огромним и невероватним опасностима, знојем и радом заслужио, остављен без ичега, срамно, без наређења правде, бачен у окове, затворен, без да се чује и да му се верује...“.

Колумбо је завршио своје последње путовање и у Санлукар је стигао 7. новембра 1504. године. Одатле је отишао у Севиљу, где га је болест дотукла. Захтевао је да се види са Католичким краљевима, јер је само у њима видео наду за спас. Шест месеци је био заробљен у кревету,јер га је путовање од Санлукара до Севиље исцрпело.

Пред крај живота тражио је, на основу раније закључених уговора, да му шпанска круна исплати 10 процената од профита оствареног у новооткривеним земљама, што је одбијено. Колумбо је умро у Ваљадолиду 20. маја 1506. као веома богат човек. Првобитно је био сахрањен у Ваљадолиду, а затим је пребачен у Севиљу. Гувернер Хиспаниоле је 1542. пребацио његове остатке у Санто Доминго. Када су Французи 1795. заузели Санто Доминго, његови остаци су пребачени у Хавану. Остаци су поново пребачени у Севиљу када је Куба 1898. постала независна.

Занимљивости и мање познате чињенице о Колумбу

[You must be registered and logged in to see this image.]

Колумбо је једна од три особе које имају свој празник у САД-у. Дан Кристифора Колумба слави се другог понедељка у месецу октобру, чиме се прославља његово допловљавање до америчких обала. Друге две особе које, поред Колумба, имају свој празник су Џорџ Вашингтон и Мартин Лутер Кинг Јуниор.
Оптужен је да је донео европске болести у Америку, попут колере и вируеле.
Рођен је у Ђенови, у Италији, а оригинално име му је Cristoforo Colombo. Ипак, већину свог живота проживео је у Шпанији и Португалији.
Био је најстарији од петоро деце.
Имао је два сина, са двема различитим женама.
Прекинуо је своје образовање због недостатка новца.
Постао је морепловац у својој четрнаестој години, а касније је за живот зарађивао продајући мапе и поморске карте.
Своју идеју о проналаску новог пута ка Азији, идући ка западу, изнео је португалском краљу Џону, али је након неколико месеци чекања добио одговор: „Хвала, али баш и нисам заинтересован." То није поколебало његову одлучност да пронађе пут ка Азији. Одговор краљице Исабеле на Колумбов план, био је да су му планови нереални, да тражи превише новца и превише бродова. Ни ово одбијање га није спречило да оствари свој циљ.
Тражио је титулу и једну десетину укупног профита Шпаније уколико пронађе пут до Индије.
Краљици Исабели је било потребно шест година да пристане на Колумбов план. За то време, он је већ одустао од њега и био је неколико километара ван града када га је пресрео краљичин курир и пренео му поруку.
Веровао је да је највећи проблем набавити новац и бродове, али је схватио да постоји један већи. Када је краљица Исабела прихватила његов предлог, Колумбо је кренуо у потрагу за посадом. Тада још нико није веровао да је Земља округла и сви су се бојали да ће брод, када дође до краја Земљине плоче, пасти и да ће сви изгинути. Нико није хтео да ризикује.
Донета је одлука да ће против свих злочинаца бити обустављен поступак уколико се одлуче да постану део Колумбове посаде. Чак и уз такву понуду, посада Кристифора Колумба је бројала само четири затвореника.
Оба његова сина су ишла са њим у истраживачке походе.
Колумбо је (многим Европљанима) открио велики део Карипских острва, Јужне и Централне Америке.
Иако је три пута био и вратио се, није никад закорачио на тло Северне Америке.
Најпознатији је по откривању Новог света, а умро је у уверењу да је дошао до Индије.
Године 1476. је у бици потопљен брод на ком је био, али је успео да доплива до обале.
Дана 20. маја 1506. године, Кристифор Колумбо је умро на шпанском двору у граду Ваљадолиду.

Kristofor Kolumbo bio sin poljskog kralja?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznati istraživač Kristofor Kolumbo bio je sin poljskog kralja Vladislava Trećeg, koji je živio u egzilu u Madeiri i krio je svoje kraljevske korijene da bi zaštitio oca, navodi se u knjizi portugalijskog istoričara Manuela Roze. Portugalijski istoričar izrazio je uvjerenje da je riješio misteriju staru 500 godina o istinskom identitetu avanturiste, koji je...

... otkrio Ameriku, nakon temeljne pretrage srednjovjekovnih dokumenata i dnevnika.

       Kolumbovo porijeklo oduvijek je bilo predmet spekulacija.

       Savremeni podaci govore da je njegovo rodno mjesto italijanska luka Đenova, u porodici tkača, ali tokom vijekova pojavile su se tvrdnje da je rođen u Grčkoj, Španiji, Francuskoj, Portugaliji, pa čak i u Škotskoj.

       Drugi tvrde da je njegovo porijeklo skrivano, jer je bio Jevrej ili je u tajnosti radio kao dvostruki agent za portugalijsku kraljevsku porodicu.

       Međutim, posljednja teorija sugeriše da je veliki istraživač, koji je preminuo 1506. godine nakon četiri odlaska u Novi svijet, bio kraljevske krvi - sin kralja Vladislava Trećeg, koji je navodno poginuo u bici kod Varne 1444. godine.

       U svojoj trećoj knjizi o ovoj temi Manuel Roza, koji je proveo 20 godina istražujući Kolumbov život, sugeriše da je Vladislav Treći preživio bitku sa otomanskim Turcima i pobjegao da živi u egzilu na ostrvu Maderia, gdje je bio poznat kao "Henri Nijemac" i oženio se ženom iz portugalijske aristokratije.

       Roza je izrazio uvjerenje da je dogovoreno da se sakrije Kolumbovo porijeklo da bi bio zaštićen identitet njegovog oca.
       
       "Evropski dvorovi znali su ko je on i čuvali su tajnu zbog svojih razloga. Naše razumijevanje Kristofora Kolumba 500 godina je zasnovano na pogrešnoj informaciji. Nismo mogli da riješimo misteriju, jer smo tragali za pogrešnim čovjekom, zbog laži koje su namjerno širene da bi bio skriven njegov identitet", rekao je Roza britanskom dnevniku "Dejli telegraf".

       Njegova "plava krv" objašnjava i to da se Kolumbo mogao oženiti kćerkom portugalijskog aristokrate prije nego što je krenuo da dokazuje da je Zemlja okrugla.

       Roza u svojoj knjizi "Kolumbo - neispričana priča" (Colon: La Historia Nunca Contada) naglašava da je Kolumbov brak odobrio portugalijski kralj i da se to nije moglo dogoditi kada bi svijet vjerovao u mit da je Kolumbo doplivao do obale Portugalije nakon brodoloma.

       Među dokazima koje Roza pominje jeste i sličnost Kolumbovog grba sa onim kod poljskog kralja i slika na kojoj je istraživaču na jednom od rukava skrivena kruna.

       Sljedeći korak da se dokaže kraljevsko porijeklo Kristofora Kolumba jeste izvlačenje uzoraka DNK-a iz ostataka poljskih kraljeva - da bi ih uporedili sa ostacima istraživačevog sina koji je pokopan u katedrali u Sevilji.

(Vijesti.ba)

Kristof Kolumbo, junak i hulja!

Savezni praznik, a “slavi” se u samo u 33 od 50 saveznih država? A i u mnogima od njih, uz parade i zabavu, obilježava se i prosvjedimaSAD: Kristof Kolumbo, junak i hulja!

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Svi su goli, nemaju nikakvog znanja o oružju, svi su kukavni jer tisuću njih nije se usudilo pred nas, tri kršćana. Stoga, podesni su za upravljanje, da ih se na rad navikne, da šiju, da čine sve što će biti potrebno, da sela grade, da ih se nauči da odjećom pokrivaju svoja tijela i da naše običaje slijede.” Tako je Kristof Kolumbo zapisao u svoj dnevnik 16. prosinca 1492. godine, nakon susreta s grupom Indijanaca na otoku Hispaniola. 

Prema jednoj školskoj pjesmici, In fourteen hundred ninety-two Columbus sailed the ocean blue … i otkrio Ameriku. Ako američka djeca školu završe pamteći samo jednu godinu, onda će to biti ta – 1492. godina. Oni koji su bili bolji učenici odverglat će još i imena Kolumbova tri broda - Niña, Pinta i Santa Maria. S ta je tri broda Kolumbo napustio Španjolsku i, kako pjesmica dalje kaže – plovio po suncu, kiši i vjetru. Zadnjih godina stari pomorac plovi nekim vrlo uzburkanim vodama. Naročito pred savezni praznik koji nosi njegovo ime, a slavi se svakog drugog ponedjeljka listopada. Savezni praznik, a “slavi” se u samo u 33 od 50 saveznih država? A i u mnogima od njih, uz parade i zabavu, obilježava se i prosvjedima? 

Oko Kolumba i njegovog “otkrića” Amerike dugo se već vodi polemika. Pulitzerovac Samuel Eliot Morison svojom je biografijom Kristofa Kolumba – Admiral of the Ocean Sea – još 1942. godine upozorio da djeca u školama na sjevernoameričkom kontinentu krivo uče i da postoje i neke druge prilično uvjerljive i valjane teorije ako već ne i konkretni dokazi o tome tko je, od Evropljana, prvi stupio na tlo Amerike, od Vikinga Leifa Ericsona pa do portugalskih moreplovaca. G. 1996., profesor povijesti James Loewen u svojoj je knjizi The Lies My Teacher Told Me, upozorio i na neke druge aspekte cijele priče kao, primjerice, činjenicu da i udžbenici i nastavnici još uvijek previše ističu Kolumbova djela, a ni riječi ne govore o njegovim nedjelima. Tko je i kada točno prvi do Amerike došao, kako, zašto… mnoga pitanja ostaju neodgovorena, a priča o Kolumbu u zadnje vrijeme još više tamni, pod optužbama za genocid nad domorodačkim narodima, za početak trgovine robovima, za donošenje, u obje Amerike, filozofije o dominaciji koja do danas ustraje, dominaciji nad drugim narodima, nad okolišem, nad drugim sustavima vjerovanja, dominaciji muškaraca nad ženama…. i to su samo neke od optužbi koje na račun Kolumba sve glasnije upućuju indijanski narodi, samo neke od optužbi od strane organizacije Transform Columbus Day, koja i ove godine, kao što to čini već više godina, poziva na demonstracije u središtu Denvera gdje paradu, s velikim ponosom, održava talijansko-američka zajednica. Poziva na demonstracije pod sloganom: Prije sto godina ovdje je sve počelo, na stotu obljetnicu – prekinimo! Kolumbov dan, kažu oni, slavi doktrinu otkrića – legalni proces kojim je od indijanskih naroda oduzimana njihova zemlja, proces koji se i danas nastavlja, takvom čovjeku ne podižu se spomenici, njegovo se ime ne slavi praznikom i paradama. Nije teško razumijeti ni razlog za slavlje talijanske zajednice, a ni razlog za prosvjedovanje, indijanske. 

Jedni se Kolumbom ponose, dan je prilika za etničko slavlje, kao što je i u mnogim drugim američkim gradovima koji imaju brojne talijansko-američke zajednice; za druge, susret koji se odigrao 12. listopada 1492. godine donio je razorne posljedice. Ali malo teže je razumijeti - zašto Denver, daleko, daleko od obale, zašto ne neko od mjesta na atlantskoj obali Amerike, zar to ne bi bilo donekle logičnije iako se, istina, Kolumbo iskrcao samo na jednom od karipskih otoka, daleko dolje? Denver, Kolorado, stoga što je u njemu, 1907. godine, prvi puta službeno proslavljen Dan Kolumba. Zahvaljujući čovjeku po imenu Casimiro Barela. Rođen na području današnjeg New Mexica, 1847. godine, Barela je bio pokretačka snaga iza uvođenja Kolumbovog dana. U Colorado je preselio 1867.,bavio se mnogim unosnim poslovima, bio i državni senator godinama. Na njegov poticaj, u mjestu Pueblo podignut je spomenik Kristofu Kolumbu. Na svečanosti otkrivanja, 12. listopada 1905. godine, Barela je i govorio o Kolumbu kao “čovjeku skromna porijekla koji je toliko učinio u ime civilizacije i ljudskog napretka otkrivanjem Novoga svijeta, u kojemu danas toliki narodi žive slobodno i neovisno, u miru, veselju i slozi.” 

Rekao je Barela tada još i to da Kolumba, eto, svojataju i Talijani i Portugalci i Španjolci, ali da Kolumbo nije svojina samo jedne zemlje nego pripada cijeloj latinskoj rasi. Barela je sasvim sigurno na umu imao praktičnu politiku, jer bilo je to desetljeće velikog priljeva talijanskih doseljenika u državu. G. 1900. bilo ih je samo 517; već 14.375 do kraja tog desetljeća. Senator Barela dobijao je veliki broj novih birača i u svom okrugu, Las Animas County, u Koloradu. Promicanje Kolumbovog dana bio je način njihovog ujedinjavanja, bez obzira kojeg oni bili porijekla. I 1907. godine, njegova ideja o stvaranju praznika postala je zakon, a u glavnom gradu, Denveru, bila održana prva parada. U New Yorku će to biti tek dvije godine kasnije, 1909. godine. No, tek 1937., predsjednik Franklin Delano Roosevelt proglašava 12. listopad Danom Kolumba, nacionalnim praznikom. Richard Nixon praznik premješta na drugi ponedjeljak listopada. U mnogim saveznim državama, međutim, praznik se ne slavi, svakako ne kao Dan Kolumba. Ne nužno na isti datum, ali umjesto Dana Kolumba, Južna Dakota, primjerice, ima Dan indijanskih naroda; praznik se ne slavi službeno u Minnesoti, u Nevadi, u nekim drugim saveznim državama jednostavno ga se ignorira. Dan Kolumba se osuđuje kao “slavlje rasizma i genocida.” Časopis Time pisao je u prosincu 1999. godine: “U svojoj smrti, Kolumbo je predmet ismijavanja. Vasco da Gama je doplovio do Indije; Magellan plovio preko dva oceana; Cortés bio osvajač Meksika. Kolumbo nije čak bio u stanju niti utemeljiti koloniju na Karibima. 

Oni koji su u novi svijet došli nakon Kolumba, oni su bili ti koji su od njega napravili nešto poput vječnog paradoksa, simbol ponosa i rječkanja, simbol svoje potrage za identitetom. Građani Sjedinjenih Država počeli su mjestima davati ime Columbia i Kolumbo je postao etnička ikona milijunima imigranata. Drugi su ga prozvali “civilizatorom,” ali to je mnoge razjarilo. Zar nije bio glasnik užasa i strahota za domorodačke kulture i stoga ‘najmrtviji od svih mrtvih bijelaca?’ Debata nastavlja… Kolumbo je bio svojeglav i zadrt i imao potpuno pogrešne ideje o pronalaženju Kine, s druge strane mora. Ali rekao je da nikad neće biti zaboravljen i nije, ni nakon pet stotina godina.” Nakon pet stoljeća, Kolumbo ostaje tajanstvena i kontroverzna ličnost koju su, tijekom povijesti, opisivali i kao najvećeg moreplovca i kao vizionara i kao genija i kao mistika i kao nacionalnog heroja, ali i kao neuspjelog upravljača, naivnog poduzetnika i kao okrutnog i pohlepnog imperijalista. 

Praznik koji njegovo ime nosi najmanje je slavljeni praznik u Sjedinjenim Državama, svakako u državama s većim brojem indijanskog stanovništva. U tim državama, jedan drugi ritam odzvanja, star već 20.000 godina. Mnogi indijanski narodi, na oba američka kontinenta, i kažu: Nije Kolumbo otkrio Ameriku nego mi – Kolumba!

(MojZagreb portal)

Gde je sahranjen i kada je umro Kristofer Kolumbo?


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ukoliko poželite da posetite grob velikog istraživača, trgovca i moreplovca, koji se usudio da traži ,,istok preko zapada”, verovatno ćete se malo zbuniti tražeći informacije o njegovoj lokaciji. Istina je da se danas ne zna tačno gde je Kolumbo sahranjen.

Evo kako je sve počelo. Kolumbo je još za života imao želju da se sahrani na novom kontinetu koji je posetio više puta. Preminuo je 1506. godine ali želja mu se nije ostvarila neposredno posle smrti jer u novoj zemlji nije bilo crkava gde se ovaj moreplovac mogao sahraniti. Njegovi ostaci prve tri godine posle smrti nalazili su se u Valjadolidu u Španiji gde je i preminuo u pedeset četvrtoj godini, da bi se 1509. preneli u manastir kraj Sevilje.

Gde je sahranjen i kada je umro Kristofer Kolumbo?

Kolumbovu poslednju želju ispunila je njegova snaja, a supruga Kolumbovog sina Dijega, koja je, nakon smrti svog muža izdejstvovala da se Kristoferovi i Dijegovi ostaci prenesu u Ameriku. Za prenos posmrtnih ostataka trebala joj je dozvola države, koju je dobila 1537, čak jedanaest godina nakon smrti svoga supruga. Otac i sin sahranjeni su u katedrali koja se nalazila na teritoriji današnje Dominikanske Republike, u gradu Santo Domingo. Sam Kristofer Kolumbo sahranjen je sa desne strane oltara, a Dijego sa leve. Na ostrvu se danas nalazi muzej kuća u kojoj je Kolumbo neko vreme živeo, kada je otkrio ostrvo.

Prošlo je oko dvesta godina, i usledili su brojni istorijski događaji, među kojima su i sukob Španaca i Francuza na ostrvu. Odlučili su da podele teritoriju i Santo Domingo je sporazumom pripao Francuzima. Španci su pokupili svoje dragocenosti iz ovog grada, a Kolumbove ostatke preneli na Kubu.

Osamnaesti i devetnaesti vek bili su očigledno malerozni za Špance, pa su opet izgibili rat, ovoga puta od Amerikanaca, koji su na samom kraju devetnaestog veka osvojili Kubu, pa su Kolumbovi ostaci vraćeni u špansku Sevilju i sahranjeni u najvećoj katedrali u ovom gradu. Ali pojavile se nedoumice vezane za novo mesto Kolumbovog počinka.

Još pre nego što će Amerikanci osvojiti Kubu, desilo se nešto što će izazvati nedoumice oko lokacije Kolumbovog groba. Dok se renovirala katerdala u Santo Domingu, sa leve strane oltara pronađena je grobnica i pronađeni su nečiji ostaci. Verovalo se da je u pitanju Kolumbov sin, Dijego. Međutim na nadgrobnoj ploči pisalo je da je u pitanju Kristofer Kolumbo.

I tako je ostalo da se Dominikana i Španija do dana današnjeg prepiru oko lokacije Kolumbovog groba. I jedni i drugi imaju velike koristi, jer će Kolumbov grob svakako dovoditi veliki broj turista u pomenute države. Savremenim DNK istraživanjima i upoređivanjem Kolumbovih ostataka sa ostacima njegovog vanbračnog sina Fernanda, dokazano je da će ipak biti da je pravi grob u Španiji. Dominikanci, ipak, tvrde da to nije tačno. Navodno su na svojim ostacima pronašli ostatke kostobolje, od koje je Kolumbo bolovao i smatraju da je to jasan dokaz da se njegov grob nalazi i dalje u dominikanskoj katedrali. Iako su strani naučnici tražili da pogledaju sporne ostatke, Dominikanci im nisu dozvolili.

Šta se desilo sa posmrtnim ostacima Kristofera Kolumba dok su Francuzi ulazili u Santo Domingo, ostaće tajna neko vreme, a ukoliko poželite da posetite njegov grob, lepo ćete se provesti, bez obzira da li ćete otići u Španiju ili Dominikansku Republiku.

(Saznaj lako)[/size]

Kristofor Kolumbo - okrutni i gramzivi tiranin

KRISTOFOR KOLUMBO pokazao se okrutnim i gramzivim tiraninom u vrijeme dok je u Santo Domingu (danas Dominikanska Republika) upravljao prvom španjolskom kolonijom u novom svijetu, piše u novom dokumentu objavljenom u Španjolskoj.

Taj tekst, otkriven 2005. u arhivu Simancas u Valladolidu, pokazuje da je Kolumbo "upravljao kolonijom kao tiranin" i iskazivao "veliku gramzivost", rekla je povjesničaka Consuelo Vareli.

Dokument na 45 stranica sadrži 23 svjedočanstva koja su pridonijela odluci da se Kolumbo, posramljen, hitno vrati u Španjolsku 1500. godine, gdje su mu oduzete titule potkralja i guvernera Indije.

Ta svjedočanstva pokazuju "skriveno lice čovjeka koji je otkrio Ameriku" (1492.), kazala je španjolskim medijima Varela, priznata stručnjakinja za Kolumba, čija se 500. obljetnica smrti obilježava ove godine.

Prema njoj, genoveški moreplovac i njegova braća, koja su također bili u koloniji, djelovali su kao "tirani" koji su "provodili pravdu bez suđenja, nisu dijelili namirnice domorocima i nisu dopuštali krštenje urođenika kako bi ih mogli koristili kao robove".

Složena osobnost Kolumba (1451.-1506.) često je isticana kod biografa. Veliki moreplovac bio je i trgovac željan slave i bogatstva koji nije oklijevao prodati domoroce s Kariba u robove.

(Index.hr)

Nismo znali o Kristoforu Kolumbu, a ne služi mu na čast



Amerikanci slave Kolumbov dan obilježavajući "otkriće" svog kontinenta, ali Huffington Post prigodno upozorava na četiri činjenice o tom čovjeku koje mu ne služe na čast.

Kao prva, nagrađivao je svoje ljude seksom sa djevojčicama, a među njegovim seksualnim robinjama najpopularnije su bile one u dobi od 9 do 10 godina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Što se tiče prvog opažanja novootkrivene zemlja, što je donosilo lijepu novčanu nagradu, prvi je bio mornar Rodrigo de Triana, ali mu je Kolumbo oteo nagradu tvrdeći da je on vidio novu zemlju - noć prije.

 Od 1495. svaki domorodac stariji od 14 godina morao je sakupljati zlato za Kolumba, a oni koji to nisu činili, bili bi kažnjeni odsjecanjem ruku.

(Zanimljivosti)

Kristofor Kolumbo raspolagao je s tri broda na svom prvom putovanju: Santa Maria (najveći brod), Pinta i Santa Clara (s nadimkom Niña prema vlasniku Juanu Niñu). Iz Španjolske su doplovili prvo na Kanarske otoke, a zatim se otisnuli na zapad. Od Kanarskih otoka plovili su preko oceana svega 5 tjedana dok nisu ugledali kopno. Prvi ga je ugledao Rodrigo de Triana, koji je stražario na Pinti, u 2 sata ujutro i odmah je probudio ostatak posade vikanjem. Pucnjem su obavijestili Kolumba. On je kasnije tvrdio da je sam ugledao svjetla na obali nekoliko sati ranije, čime si je osigurao doživotnu mirovinu, koju su španjolski kralj i kraljica obećali prvoj osobi koja ugleda kopno.
Otok koji su ugledali pripada otočju Bahami. Kolumbo ga je prozvao San Salvador (hrv. Sveti spasitelj), no danas nije točno poznato o kojem se otoku radilo. Otok koji se danas zove San Salvador nazvan je tako 1925. pod nedokazanom pretpostavkom da je upravo to bio prvi otkriveni otok. Domoroci koje je Kolumbo tamo zatekao bili su miroljubivi i prijateljski raspoloženi. Nisu imali učinkovitog oružja, pa je Kolumbo u svoj dnevnik zapisao da bi ih sve mogao pokoriti sa svega 50 ljudi.

Na svoje drugo putovanje Kolumbo je poveo čak 17 brodova i oko 1200 ljudi. To pokazuje da je otkriće Novog svijeta u Europi dočekano s velikim entuzijazmom. Dana 12. listopada slavi se u SAD-u Columbus day, a i u drugim američkim državama slave se blagdani vezani uz otkriće Amerike.