Argentinski Tango

Od svojih početaka u getoima radničke klase do ugleda među aristokratijom, argentinski tango pregrmeo je i pomame i zaborave da bi najzad stvorio jedinstvenu mešavinu kultura, stilova i uticaja koja dan-danas ostaje aktuelna.

Rođen u predgrađima Buenos Airesa i Montevidea iz mešavine evropskih i afričkih uticaja, ovaj strastveni ples osvojio je svet ubrzo po svom nastanku u kasnom 19. veku. Iako se tango vremenom proširio po celom svetu i razvio u nekolicinu različitih stilova, verovatno najfascinantnije među njima jesu podvrste koje pripadaju argentinskom tangu – one koje u sebi nose ne samo lepotu pokreta, već i bogato kulturno nasleđe zbog koga je ovaj ples svrstan u UNESCO-vu nematerijalnu kulturnu baštinu.

Kako se igra argentinski tango

Ono što argentinski tango izdvaja od svih drugih društvenih plesova, pa čak i od tzv. engleskog iliti balrum tanga, jeste odsustvo „osnovnog koraka“, mada instruktori često koriste određene obrasce pokreta u podučavanju. Postoji, međutim, nekolicina osnovnih elemenata, poput hoda, okreta i još nekolicine karakterističnih pokreta, i oni se slobodno kombinuju prema improvizaciji partnera koji vodi – u pitanju je, skoro uvek, muškarac. Zavisno od stila, položaj tela partnera u tangu može da seže od veoma otvorenog zagrljaja koji omogućava veći opseg pokreta, do veoma zatvorenog, intimnog, u kome se par skoro dodiruje grudima. Sušitna dobrog tanga je da partner istančano „oseća“ muziku, i koracima i dinamikom taj doživljaj prenosi partnerki.


Preuzeto sa sflovestango.

Okupljanje na kome se pleše tango naziva se milonga, što je malo zbunjujuće s obzirom na postojanje srodne vrste plesa koja se tako zove, ali se razlika lako shvati iz govornog konteksta. Na milongama se igra u smeru suprotnom od kazaljke na satu – po spoljašnjem krugu, ili jednom od unutrašnjih, zavisno od veličine i posećenosti prostora. Presecanje sale po sredini smatra se nepristojnim. Od plesača se očekuje da vode računa o ostalim parovima, te da ne „zadržavaju saobraćaj“ zastajkivanjem ako to preti da zaustavi nekoga iza njih, ili da previše požure pa se sudare ili nagaze nekog ispred. Iz istog razloga se prilikom plesanja na ovoj vrsti događaja izbegavaju pokreti koji od partnerke zahtevaju oštro podizanje noge (boleo) ili ma šta drugo što bi moglo da nekom zasmeta ili naudi.

Počeci i uticaji

O začetku tanga kao plesa zna se relativno malo; nepoznanica je čak i pravo poreklo njegovog imena, a pretpostavke sežu od afričkog krivljenja španske reči za bubanj (tamboro), do preuzimanja imena jednog drugačijeg, a tada već formiranog muzičkog stila iz Andaluzije. Ples je nastao od mešavine kubanske habanere, argentinske milonge i urugvajskog kandombea, i specifičan je po tome što je tek treći parni ples u istoriji – posle bečkog valcera i polke – u kome je par zagrljen, i gleda jedno drugo u lice. Ova osobina tanga došla je sa talasom evropskih emigranata, mahom Italijana, a na to je dodata improvizacija karakteristična za afričke plesove, što izdvaja tango od drugih parnih igara tog doba. Takvo mešanje uticaja dešavalo se na zabavama u dvorištima prenaseljenih stambenih zgrada, gde se krajem 19. veka argentinskim starosedeocima pridružilo mnoštvo imigranata u potrazi za poslom.



Preuzeto sa mustard.

Međutim, za razliku od mnogih drugih mesta u Novom svetu, u Argentinu iz Evrope nisu hrlile porodice, već pretežno sami muškarci, koji su se nadali da će nakon par godina rada steći dovoljno novca da se bogati vrate kući. Do masovnog bogaćenja, kako to već biva, nije došlo, i većina je u Južnoj Americi ostala trajno, te došlo je do dramatičnog povećanja broja muškaraca u odnosu na broj žena. Ovo je većini mladića onemogućilo kako ostvarivanje intimnih odnosa sa ženama, tako i osnivanje porodica u novoj domovini. U takvoj situaciji bordeli su doživeli procvat - ali sa manjkom žena uopšte vladao je, razumljivo, i manjak prostitutki. Tako su se u bordelima povremeno formirali redovi muškaraca koji bi čekali da se neka od žena oslobodi, a da bi ih zabavili u tim trenucima dokolice, vlasnici bordela su unajmljivali muzičare koji su svirali  upravo tango. Ipak, žene su bile prezauzete svojim primarnim zanimanjem, i šanse su male da su imale vremena za drugačije vidove zabave za svojim klijentima. Muškarci su, stoga, uz muziku u javnim kućama plesali međusobno, i to ne u nadi da će zaplesati sa prostitutkom, već da bi se izveštili dovoljno da privuku pažnju neke od malobrojnih žena koje su sa njima delile dvorišta oskudnih stambenih zgrada. Zajedničko plesanje dva muškarca zarad vežbe, kao i značaj plesne veštine za pridobijanje ženske naklonosti dugo su ostali ključan element kulture tanga.

Osim što su bili prve vežbaonice za plesače tanga, bordeli su ujedno bili i jedno od retkih mesta na kojima su se viši i srednji slojevi mešali sa siromašnima i neobrazovanima. Mladići iz povlašćenih klasa tako su se vremenom izveštili u tangu, i iako je ovaj ples dugo ostao neprihvatljiv u uglednom društvu Buenos Airesa, oni su korake iz bordela nezajažljivo plesali u evropskim salonima, gde je tango izazvao pravu pomamu.



Tango u Evropi 1913. godine | Preuzeto sa spectator.

Tango groznica koja je počela 1912. u Parizu ubrzo se proširila na čitavu Evropu. Već 1913, svi su želeli da plešu tango, i neobuzdana, improvizacijska priroda igre savršeno se uklopila u ubrzano oslobađanje od strogih viktorijanskih načela: govorkalo se da su žene u Parizu napustile krinoline i korsete da bi mogle da igraju tango, a perje u šeširima se izmestilo iz vertikalnog položaja, u kome je padalo preko lica, u uspravni, koji polazi iz sredine čela, kako ne bi smetalo tango partneru. U modu su ušle suknje rasečene napred, koje su olakšavale plesanje; boja tanga u Evropi bila je narandžasta. Pošto je doživeo kolosalnu popularnost među višim slojevima Starog kontinenta, tango je najzad postao prihvatljiv među bogatima i uticajnima i u svojoj domovini.


Prilagođavanje kako muzike, tako i pokreta tanga ukusima visokog društva nije se mililo nižim slojevima, te je široka popularnost plesa opala tokom dvadesetih godina 20. veka, ali je sa dolaskom na scenu muzičara poput Hulia de Kara i Huana d’Arienza kasnih tridesetih i četrdesetih u rodnoj Argentini doživeo „Zlatno doba“. Nemoguće je, naravno, osvrnuti se na tango muziku u par reči – u kontekstu priče o plesu, ali je dovoljno pustiti malo nezaboravnog Karlosa Gardela i preporučiti samostalno istraživanje ovog veličanstvenog žanra.

Zlatno doba tanga

Godina 1935. ključna je za istoriju tanga: iako je u njoj preminuo legendarni Karlos Gardel, karijeru je potpisivanjem ugovora otpočeo i Huan d’Arienzo, čija je muzika, mada smatrana regresivnom u odnosu na sofisiticiranost koju je tango do tada stekao, bila ono uz šta su ljudi želeli da plešu. Period od 1935, pa sve do vojnog puča 1955. smatra se Zlatnim dobom tanga – periodom kada su ga, ponovo, u Buenos Airesu igrali i svirali svi. Ples je bio neizostavan deo svakodnevice, naročito mladih, i svaki kraj u Buenos Airesu razvio je naročit, prepoznatljiv stil, koji bi iskusnom plesaču omogućio da već nakon par koraka odredi „školu“ kojoj neko pripada. Zavisno od vodećih plesača u određenim krajevima, ali i od veličina i popunjenosti lokalnih plesnih dvorana, varirale su koreografske putanje kretanja, ritmovi, i naravno tehnika koraka.



Preuzeto sa isladeltango.

Kao i u kasnom 19. veku, ples je bio osnovni način da se privuče pažnja suprotnog pola, a od muškaraca se naročito očekivalo da budu vešti, te su mahom tango shvatali veoma ozbiljno. Mnoge priče o plesnim počecima počinju rečima: „Imao sam 13 godina, i sviđala mi se jedna devojka…“ Ipak, put do prve tango partnerke nije bilo nimalo lak. Zainteresovani mladići – u to doba, često zaposleni i samostalni i sa tih 13 godina – počeli bi da dolaze na “praktike”, sesije vežbanja tanga rezervisane isključivo za muškarce. Isprva bi samo posmatrali; potom bi neko od starijih muškaraca pristao da ih nauči „žensku“ ulogu partnera koji prati. Nakon oko devet meseci učenja kako da prate, mogli bi sa nekim drugim mladićem da vežbaju vođenje. Stari tangerosi tvrde da između početka obuke za „mušku“ ulogu i prve milonge, gde bi dobili priliku da plešu sa ženama, nije moglo proći manje od tri godine. I ta prva milonga bila je ključna: nijedna žena ne bi želela da pleše sa mladićem koga nikada ranije nije videla kako pleše – osim ako bi bio izuzetno zgodan – te su novajlije mogli dobiti partnerku samo ako je neko od njihovih prijatelja zamoli za to kao za ličnu uslugu. U plesu sa ženom, akcenat nije bio na tehničkoj virtuoznosti, već samo na njenom užitku. Iskusniji tangerosi, pak, na praktike nisu dolazili iz puke želje da poduče mlađe, već su neprestano brusili svoju tehniku i usavršavali složenije pokrete. Žene, s druge strane, nisu imale slična masovna okupljanja – njih su podučavali mahom braća i očevi, ali i majke, tetke i starije sestre, u kućnim uslovima. Iako na njima nije bio jednako velik pritisak da na milongama budu besprekorne, te su mnogi muškarci „pratili“ bolje od mnogih žena, bilo je i onih koje su svoje umeće shvatale jednako ozbiljno kao i muškarci, i postajale zbilja virtuozne. Iako je, u principu, svaka žena mogla da pleše čitavo veče bez naročitog umeća, one koje je žar za tangom naveo da mu se posvete i razviju veštinu, bile su i najpoželjnije.

Međutim, tango praktike koje su bile toliko značajne za društveni život argentinskih muškaraca za Zlatnog doba morale su biti ukinute nakon vojnog puča 1955. koji je sa vlasti svrgnuo diktatora Huana Perona. Vojna vlada zabranila je zakonom sva veća okupljanja građana – a praktike su pod to svakako potpadale. Mlađim generacijama postalo je mnogo lakše i dostupnije da zaplešu novi, moderniji rokenrol, i tango je maltene pao u zaborav.

Preporod tanga i novi uticaji

Sa padom vojne diktature 1983. u Argentini je ponovo postalo moguće igrati tango, i masovni entuzijazam bio je oživljen – pre svega u Buenos Airesu, a potom i u ostatku sveta. Pošto su praktike Zlatnog doba nestale, a instruktora nikada ranije nije ni bilo, ubrzo su nikle i prve škole tanga. Uprkos generacijskom jazu između starih i novih plesača, pojedini plesači Zlatnog doba postepeno su povratili entuzijazam i poželeli da nastave sa plesom koji nisu igrali i po trideset godina da bi ga preneli mlađim naraštajima. Ipak, učenje, pa čak ni podučavanje tanga više nije zahtevalo duge godine vežbanja osnova.

Nove generacije porodile su niz novih stilova i načina plesanja, od kojih su tango kanjenge i milongero u najvećoj vezi sa stilovima Zlatnog doba, dok Tango Nuevo koristi kineziologiju i savremeni ples kako bi istražio maksimalne mogućnosti tango pokreta. Danas je takođe postalo uobičajno igrati i uz muziku koja nije tango, i uz moderne elektronske obrade starih tango klasika, a u scenskom nastupu se eksperimentiše i sa kostimima, figurama, scenografijom i sličnim.