PALCIC - Braca Grim


Ziveo jednom davno neki drvoseca sa svojom zenom. Preko dana je naporno radio, sekao drva, nosio ih u grad i prodavao za neke sitne novce, a kad bi uvece dosao kuci tugovao bi sa zenom sto nemaju dece...

Muz: zeno bas smo nesrecni sto nemamo dece, ma barem jedno dete da imamo ja bih bio presrecan.
Zena: Slazem se, da imamo samo jedno, pa makar da je malo i kao palac bili bi mnogo srecniji nego sada. Voleli bi ga kao sto svaki roditelj voli svoje dete... Samo kad bi smo dobili dete, kakvo god da bude...

Posle sedam meseci zena rodi dete, nimalo duze od palca. Muz i zena su bili presrecni i nazvase dete Palcic zbog svoje velicine. Iako su ga normalno hranili, dete nikada nije poraslo, vec je ostalo onoliko koliko bese prvog dana. Jednog dana podje muz u sumu da sece drva i povika zeni:

Muz: E zeno, kad bi i mi imali nekoga da upregne konja i da mi doveze kola u sumu...
Palcic: Evo oce ja cu dovesti kola u sumu.
Muz: Ali sine, ti si premali da jases konja.
Palcic: Jesam mali ali ako mama hoce da mi pomogne da veze kola za konja ja cu mu sesti na uvo i govoriti kuda da ide, ja znam put.

Otac bese malo zabrinut ali pristade. Majka zauzda konja i priveza kola a Palcic mu se pope na uvo. Kad je sve bilo spremno on povika "djiha djiha", konj krenu a majka se vrati u kucu da radi dalje... Dok su Palcic i konj prolazili kroz sumu videse ih dva prolaznika i veoma se zacudise kada su culi konjanika kako zapoveda a nisu mogli da vide:

Covek: sta je ovo prijatelju, cujem kocijasa ali ga ne vidim? Konj ide sam od sebe...
Drugi Covek: Ma to nisu cista posla prijatelju, ajmo mi za kolima da vidimo gde ce se zaustaviti.

Ubrzo kola usporise i stadose, bas na mestu gde je drvoseca redjao isecena drva. On pridje i jednom rukom uhvati konja za uzde a drugom spusti Palcica na zemlju. Kada ga videse ona dva coveka zacudise se i pridjose blize drvoseci...

Covek: Dobar dan gospodine. Kakvo je to cudo, covek velicine palca?
Drvoseca: To je moj sin, Palcic...
Covek: Mi smo iz grada, hocemo da kupimo ovog malisu. On bi mogao da postane veliki hit u gradu, hocemo da napravimo nastup sa njim i da ga pokazujemo ljudima. Dacemo ti pet zlatnika za njega, jel moze?
Drvoseca: On nije za prodaju, ne mogu rodjenog sina prodati.
Palcic: Oce uzmi ti njima pare a ja cu se vec nekako vratiti tebi i majci - prosaputa Palcic
Covek: Evo dajem ti deset zlatnika, jel moze?
Drvoseca: Hmmm, u redu. Ali mi ga cuvajte dobro...

Palcic se pozdravi sa ocem pa podje sa ovom dvojicom. Oni ga upitase gde hoce da sedi a on rece na sesir jer odatle moze da gleda okolo a nece ispasti. Tako su putovali ceo dan a kad pade vece Palcic rece da ga spuste na zemlju da protegne noge. Cim su ga spustili Palcic poce da trci levo desno dok ne naidje na neku misju rupu u koju se sakrio. Ova dvojica su pokusavala da ga nadju ali nisu uspeli jer je on bio tako mali a i vec je pao mrak. Najzad odose uz ljutite uzvike...

Malo kasnije Palcic izadje iz rupe i poce traziti mesto za spavanje. Na veliku srecu nadje napustenu puzovu kucicu i lepo se smesti u nju. Samo sto nije zaspao kad zacu dvojicu prolaznika kako pricaju:

Prolaznik: Pop ima cup pun zlata. Veceras bi bilo dobro da udjemo u njegovu kucu dok svi spavaju, niko nas nece videti... Samo kako da to uradimo a da nikoga ne probudimo?
Palcic: Ja mogu da vam pomognem...
Prolaznik: Ko je to? Ko to prica? Gde si?
Palcic: Evo me na zemlji, pogledajte malo bolje, ja sam veoma mali...
Prolaznik: Ali ti si tako mali, kako ces nam ti pomoci?
Palcic: Ja se mogu provuci izmedju resetaka na popovom prozoru i mogu vam dodati sta god zelite iz kuce.
Prolaznik: U redu, podjimo onda...

Kad dodjose do popove kuce Palcic udje kroz sipke i poce da vice:

Palcic: Kazite sta hocete. Gde je taj cup sa zlatnicima?
Prolaznici: Tise pricaj, probudices nekoga.
Palcic: Ma kazite samo sta hocete, sve cu vam dodati - opet povika Palcic.
Prolaznici: Nemoj da vices, probudices ih.

Sva ta vika je probudila sluzavku koja je spavala u susednoj sobi. Sledeci put kad je Palcic viknuo ona ustade i dodje da vidi sta se to cuje. Ova dvojica pobegose odmah. Sluzavka je pregledala celu kucu pa kako ne nadje nikoga ode nazad da spava. Palcic pronadje neko seno u ostavi koja je bila pored te sobe pa leze na njega i zaspa.

Sutra ujutru sluzavka ustade rano i uze seno iz ostave da nahrani krave i to bas deo sena na kom je spavao Palcic. Kako je bio premoren od prethodnog dana malisan se nije probudio sve dok nije dospeo u kravin stomak. Kad se probudio odmah je poceo da vice:

Palcic: zeno ne donosi vise sena, sita sam.

Sluzavka se izbezumi kad cu kravu kako prica pa pobeze u sobu kod popa.

Sluzavka: Gospodaru dodjite brzo, krava progovorila!!!
Pop: Luda zeno, kako moze krava da govori?
Sluzavka: Dodjite da vidite, brzo, brzo...

Cim udjose u stalu pop zacu glas iz krave pa naredi da je odmah zakolju jer je u nju usao zli duh. Tako i uradise, od kravinog mesa napravise rucak a iznutrice i kosti bacise na smetliste. Palcic je pokusavao da izadje napolje iz zeludca ali nije uspevao... U tom naidje gladni vuk i pojede iznutrice zajedno sa Palcicem. Tada on rece:

Palcic: Vuce, jesi li jos gladan?
Vuk: Jesam, mogao bih jos ovoliko da pojedem, nisam jeo danima.
Palcic: Ja znam gde ima dobrog mesa, ovcijeg...
Vuk: Gde, gde?
Palcic: U kuci moga oca, sacu ti objasniti gde je to.

Vuk je brzim trkom dosao do kuce, popeo se na krov i spustio se kroz dimnjak bas kako mu je Palcic rekao. Onda je usao u ostavu i pojeo svo meso koje je tamo bilo. Kad je hteo da izadje napolje nije mogao jer je bio pretezak sa toliko hrane u stomaku a Palcic kad to vide poce da vice i doziva oca i majku. Oni se ubrzo probudise pa kad videse vuka otac ode u ostavu po sekiru... Nije dugo proslo a Palcic je bio najzad slobodan.

Zena: Hvala Bogu, vratio nam se sin.
Muz: Dobro dosao kuci sine nas, pricaj gde si sve bio...

Onda im on isprica gde je sve bio i sta je sve radio a oni rekose da ga nikada vise nece dati ni za svo blago ovog sveta. Od tada su svi ziveli srecno i zadovoljno...

SNEZANA I SEDAM PATULjAKA - Braca Grim


Bilo je to jednom davno usred zime. Kraljica je vezla kraj otvorenog prozora, napolju je padao sneg. Kako je nepazljivo pogledala u daljinu, ubode se iglom u prst i u sneg padose tri kapi krvi. Posto je crvenilo tako lepo izgledalo u snegu, ona pomisli: "Zelim da imam dete sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina." Ni godinu dana nije proslo a kraljici se ispunila zelja, rodila je cerku bas kakvu je pozelela - sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Zbog nevidjene lepote devojcicu nazvase Snezana. Ubrzo posto se Snezana rodila kraljica je umrla a kralj se posle njene smrti ozenio drugom zenom. Bila je veoma lepa, ali i veoma zla i nije mogla podneti da je neko lepsi od nje. Imala je carobno ogledalo pred koje bi stala i govorila:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste najlepsi kraljice!

Kraljica je znala da ogledalo govori istinu i bila je zadovoljna. Medjutim Snezana je rasla i postajala sve lepsa i lepsa. Jednog dana se desilo nezamislivo, kraljica je stala pred ogledalo i kako je uobicajno zapitala:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste lepi kraljice ali Snezana je ipak lepsa!

Kraljica je pobesnela i odmah zamrzela Snezanu. Zavist i ljubomora u kraljici su rasle kako je Snezana rasla i postajala sve lepsa. Jednog dana kraljica pozva dvorskog lovca i rece mu: da odvede Snezanu u sumu, da je tamo ubije i da joj kao dokaz donese njeno srce. Lovac poslusa kraljicu i odvede Snezanu u sumu, ali kad htede da je ubije ona zaplaka i rece:

Snezana: Dragi lovce, postedi mi zivot molim te. Otici cu duboko u sumu i nikad se necu vratiti...

Lovac se sazali i pusti je da pobegne misleci da ce je pojesti sumske zveri. Za dokaz kraljici je odneo srce mladog vepra kog je ubio na putu kuci. Zla kraljica je naredila kuvaru da skuva Snezanino srce i potom ga je pojela.
Snezana je za to vreme lutala po sumi, uplasena i umorna. Trcala je sve do sumraka a onda je u daljini videla svetlo. Prisla je blize i videla malu kucicu. Posto je vec pao mrak odlucila je da udje unutra. U toj kucici je sve bilo malo. Na sred sobe je bio mali sto prekriven belim stolnjakom, a na njemu sedam tanjirica, pored svakog tanjirica mala kasicica, nozic, viljuskica i casica. Uz zid je bilo poredjano sedam malih krevetica pokrivenih belim carsafima.

Snezana je bila gladna i zedna pa je iz svakog tanjirica pojela malo supe i hleba i iz svake case odpila malo vode. Nije htela da sve uzme od jednoga. Bila je veoma umorna pa je otisla da legne u jedan od krevetica, ali joj nijedan nije odgovarao. Prvi je bio predugacak, drugi prekratak, treci pretvrd... Poslednji, sedmi krevetic je bio sasvim dobar, pa ona leze u njega i zaspa.

Bila je vec duboka noc kada su se vratili stanovnici kucice. To su bili patuljci, sedam patuljaka koji rade u obliznjem rudniku zlata. Upalise svojih sedam svetiljki i kad osvetlise kucu, primetise da je neko tu bio, jer nije bilo sve onako kako su ostavili.

Prvi Patuljak: Ko je sedeo na mojoj stolici?
Drugi: Ko je pomerio moj tanjiric?
Treci: Ko je uzimao moj hleb?
Cetvrti: Ko je jeo moju supu?
Peti: Ko je koristio moju viljusku?
sesti: Ko je sekao mojim nozicem?
Sedmi: Ko je pio iz moje case?

U tom trenutku prvi patuljak primeti da je izguzvan carsav na njegovom krevetu pa rece: Ko je lezao u mom kreveticu?
Ostali odmah dodjose i povikase: "I u mom je neko lezao! I u mom. I u mom..."
A sedmi, kad zaviri u svoj krevetic, ugleda Snezanu kako spava. On brzo pozva ostale patuljke. Iznenadjeni, dotrcase i sa svojih sedam svetiljki osvetlise Snezanu. Zadivljeni njenom lepotom i prizorom kako slatko spava patuljci odlucise da je nece buditi vec da ce sedmi patuljak spavati po jedan sat u krevetima ostalih 6 patuljaka.

Prosla je noc i svanulo je lepo suncano jutro. Snezana se probudila i videla patuljke oko kreveta. Uplasila se ali su joj patuljci odmah rekli da se ne plasi, da joj nece nauditi. Kad se malo smirila upitase je:

Patuljci: Kako se zoves?
Snezana: Zovem se Snezana!
Patuljci: A kako si dospela u nasu kucicu?

Snezana im isprica kako je njena maceha naredila da je ubiju, kako je lovac postedeo i da je nakon toga uplasena bezala dok nije naletela na njihovu kucicu. Patuljci je saslusase i rekose da moze ostati kod njih ako zeli ali da mora kuvati, prati, siti i paziti na kucu dok su oni u rudniku. Snezana prihvati bez razmisljanja...

Od tog dana Snezana bi ujutru ispratila patuljke u rudnik i dok se oni ne vrate ona bi pazila na kucu, spremala rucak i radila sve sto su se dogovorili. Patuljci su je vremenom zavoleli i cesto su je podsecali da se cuva preko dana kada je sama kod kuce jer ce zla maceha kad-tad saznati za prevaru koju je lovac pocinio. Govorili su joj da se cuva macehe i da ne pusta nikoga u kucu dok oni nisu tu.

Za to vreme zla kraljica je zivela mirno u ubedjenju da je Snezana mrtva i da je ona najlepsa, ne znajuci za lovcevu podvalu... Ali jednog dana kada je upitala carobno ogledalo ko je najlepsi na svetu desilo se nesto neocekivano.

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Kraljice moja, ovde ste najlepsi vi, ali je Snezana tamo daleko jos uvek najlepsa.

Kada je to cula kraljica je shvatila da je Snezana jos uvek ziva i da je lovac nije ubio. Pocela je da smislja kako da ubije Snezanu, ovoga puta jednom zauvek. Znala je da ce morati licno da se postara za devojcicu jer vise nikome nije mogla da veruje... Odlucila je da se prerusi u staricu kako je niko ne bi mogao prepoznati. Skupila je najlepse jabuke iz vrta, natoplia ih otrovom, poredjala ih u korpu i krenula na put ka kucici sedam patuljaka.

Nakon dugog puta kroz sume i planine kraljica je ugledala kucicu. Prisla je blize i pokucala na vrata... Ispred nje se pojavila prelepa devojcica, Snezana:

Snezana: Dobar dan stara bako, sta prodajete?
Kraljica: Dobar dan prelepo dete. Prodajem najlepse i najsladje jabuke u celom kraljevstvu, ubrane iz mog vrta. Ovakve neces naci nigde drugo.
Snezana: Hvala bako ali ne trebaju mi jabuke.
Kraljica: Ove jabuke su odlicne za pitu od jabuka drago dete. Patuljci bi se sigurno iznenadili kada bi ih veceras sacekala topla domaca pita od tako dobrih jabuka.
Snezana: U pravu ste bako, uzecu ih...
Kraljica: Drago dete, evo ti jedna jabuka da probas odmah, da vidis kako su dobre.

Snezana nije htela da odbije dobru staricu pa uze jedan griz. Cim je progutala komadic otrovne jabuke pade na pod. Starica poce da se zlobno smeje, okrenu se i ode...

Nakon nekoliko sati pao je mrak... Patuljci su dosli kuci na veceru i videli Snezanu kako lezi nepomicna ispred kucice. Pokusavali su da je ozive ali nista nije pomoglo. U velikoj tuzi su sedeli tri dana oko Snezane koja je lezala nepomicno ali nije izgledala mrtvo jer su joj obrazi i dalje bili rumeni, izgledalo je kao da samo spava dubokim snom. Onda su napravili kovceg od kristala, polozili Snezanu u njega i zlatnim slovima ispisali njeno ime i da je bila princeza. Kovceg su odneli na vrh obliznje planine. Jedan od patuljaka je uvek cuvao strazu...

Dugo vremena je proslo, Snezana je i dalje lezala nepomicno ali je i dalje izgledala zdravo i zivo, sa kozom belom kao sneg, obrazima rumenim kao krv i kosom crnom kao ebanovina. Jednom prilikom je mladi princ iz susednog kraljevstva prolazio kroz tu sumu i slucajno je naisao na mesto gde je lezala Snezana. Na prvi pogled je princa ocarala neverovatna Snezanina lepota i on rece patuljku koji je bio na strazi da mu da kovceg sa Snezanom, da ce mu platiti koliko god trazi. U tom trenutku dodjose i ostali patuljci i rekose princu da ne daju Snezanu ni za svo blago ovoga sveta. Onda im princ rece da ne moze vise da zivi a da ne gleda Snezaninu lepotu i zamoli ih da mu je daju kao poklon, da ce je cuvati kao svoje najdraze. Kad to cuse patuljci se sazalise i pristadose. Princeve sluge podigose kovceg na ramena ali jedan od njih se saplete o kamen i od potresa ispade onaj zalogaj otrovne jabuke iz Snezaninog grla, ona se probudi i zbunjeno upita gde je i sta se desilo... Princ i patuljci joj sve ispricase... Na kraju princ rece Snezani da je voli najvise na svetu i da bi voleo da podje sa njim u kraljevstvo njegovog oca i da bude njegova zena. Snezana pristade, pozdravi se sa patuljcima i podje sa princem.

Svadba je bila veoma raskosna i bili su pozvani gosti iz svih okolnih kraljevstava, ukljucujuci i zlu Snezaninu macehu. Pre nego sto je posla na slavlje zla kraljica je htela da se pogeda u ogledalo i upitala je kao i uvek:

Kraljica: Ogledalce, ogledalce... Ogledalce moje kazi mi na svetu najlepsi ko je?
Ogledalo: Vi ste kraljice najlepsi u ovom kraljevstvu ali je kraljica Snezana jos lepsa.

Zla kraljica je bila besna... Sva zloba i zavist u njoj su opet prokljucali. Ipak se nekako smirila i odlucila da ode na svadbu... Kada je usla u dvor, novi dom Snezane i princa, i kada je videla koliko je snezana prelepa njeno srce nije moglo da izdrzi toliku mrznju i zla kraljica je pala mrtva...
Princ i Snezana su nastavili da zive srecni do kraja života....

Rumpelstiltskin



Živeo jednom jedan vodeničar koji beše siromašan, ali imaše jednu prelepu kćer. Zadesilo se jednom da mu se ukaže prilika da popriča sa kraljem, i, da bi se napravio važan, reče kralju da ima kćer koja može iz slame da ispreda zlato. Kralj reče vodeničaru: “To umeće me veoma zadovoljava; ako je tvoja kćer tako pametna kao što veliš, dovedi je u moj zamak sutra da mi dokaže svoje umeće.”
Kada mu je devojka dovedena, odveo ju je u sobu koja je bila puna slame, dao joj preslicu i vreteno i rekao: “Sada prioni na posao i ako do rane zore ne ispredeš zlato iz slame, umrećeš.” I on zalupi vrata i ostavi je samu. I tako je sirota vodeničareva kći ostala da sedi sama i ne mogaše zamisliti šta da učini da se spase: nije imala pojma kako da isprede zlato od slame i njen nespokoj je rastao, te naposletku oče da plače. Utom se vrata otvoriše i u sobu stupi čovečuljak koji reče: “Dobro veče, mlinareva kćeri. Zašto plačeš?”
“Oh!”- odgovori devojka, “Treba da ispredem zlato iz slame, a ne znam kako da to izvedem.” Onda čovečuljak reče: “Šta ćeš mi dati ako ja to učinim za tebe?”
“Moju ogrlicu.”- reče devojka.
Čovečuljak uze ogrlicu, zasede ispred preslice i fiju, fiju, fijuu! Tri puta zavrte vreteno i ono se napuni; onda uze drugo i fiju, fiju, fijuu! Tri puta ga zavrte i ono se napuni; i tako je nastavio do jutra, dok nije ispleo svi slamu i sva vretena behu puna zlata.
Izjutra dođe kralj i kada vide zlato beše zapanjen i veoma se obradova, jer beše lakom. On odvede vodeničarevu kćer u drugu sobu napunjenu slamom, mnogo veću od prethodne, i reče joj da ako ceni svoj život mora ispresti zlato za jedno veče. Devojka nije znala šta da radi, pa poče da plače i tada se otvoriše vrata i pojavi se onaj čovečuljak i reče: “Šta ćeš mi dati ako ispredem zlato od sve ove slame?”
“Prsten sa mog prsta.”- odgovori devojka.
Tako čovečuljak uze prsten i do sledećeg jutra slama beše ispredena u svetlucavo zlato. Kralj se neizmerno obradova na ovaj prizor, ali kako mu nikad ne beše dsta zlata, on odvede vodeničarevu kćer u još veću sobu punu slame i reče: ”Ovo, takođe, mora biti ispredeno za jedno veče i ako to izvedeš, uzeću te za ženu.” ”Jer, mislio je, ”iako je ona samo vodeničareva kći, neću naći bogatiju devojku na celom svetu.”
Čim devojka ostade sama, pojavi se čovečuljak treći put i reče: ”Šta ćeš mi dati ako ispredem slamu za tebe ovaj put?”
”Ništa mi nije ostalo.”- odgovori devojka.
”Onda mi moraš obećati prvo dete koje dobiješ kao kraljica.”- reče čovečuljak.
”Ali ko zna da li će se to desiti?”- pomisli devojka, ali kako nije znala šta da radi, obeća čovečuljku šta je tražio, te on poče da prede, dok sva slama ne postade zlato. A kada izjutra kralj dođe i vide sve što je želeo, on smesta naloži venčanje i vodeničareva kći postade kraljica.
Posle godinu dana ona dobi dete i ne razmišljaše više o čovečuljku; ali jednog dana on se iznenada pojavi u njenoj sobi i reče: ”Sada mi daj šta si mi obećala.”
Kraljica beše užasnuta i ponudi čovečuljku sva bogatstva kraljevine ako joj ostavi dete, ali čovečuljak reče: ”Ne, radije ću imati nešto živo nego sva blaga ovoga sveta.”
Onda kraljica poče da kuka i plače, tako da se čovečuljak smilova na nju.
”Daću ti tri dana,”reče on, ”i ako za to vreme ne budeš mogla da pogodiš moje ime, moraš mi dati dete.”
Kraljica provede celu noć razmišljajući o svim imenima koje je čula i poslaše glasnike diljem zemlje da saznaju sva imena koja postoje. A kada čovečuljak dođe sledeći dan, (počevši sa Kaspar, Melčor, Baltazar) ona ponovi sva imena koja je znala, ali posle svakog imena čovečuljak bi rekao: ”To niej moje ime.”
Drugog dana kraljica posla da ispita sve komšije kako im se zovu sluge i reče čovečuljku sva neuobičajena i unikatna imena, govoreći: ”Možda se zoveš Pečeno-rebro, Ovčji-trup ili Vretenko?” Ali on ne odgovori ništa do: ”To nije moje ime.”
Treći dan vrati se glasnik i reče: ”Nisam otkrio ni jedno novo ime, ali dok sam prolazio kroz šumu došao sam do visokog brda, blizu koga je bila mala kuća. Ispred kuće je gorela vatra, a oko nje je plesao komičan čovečuljak, skakućući na jednoj nozi pevao je:
Danas ja pečem, kuvam sutra,
Preksutra kraljičino dete dolazi;
I oh! Drago mi je da niko ne zna
Da zovem se Rumpelstiltskin!
Ne možete zamisliti koliko se kraljica obradova kad ču to ime i ubrzo potom, kad se čovečuljak pojavio i rekao: ”Sad, Gospođo kraljice, kako se zovem?”
Ona prvo reče: ”Da se ne zoveš slučajno Džek?”
”Ne.”-odgovori on.
”Onda je možda tvoje ime Rumpelstiltskin?”
”Đavo ti je rekao! Đavo ti je rekao!”- vrištao je čovečuljak i u svom besu udario je desnom nogom toliko jako po podu da je propao do kolena; onda je zgrabio levo stopalo obema rukama u takvom besu da se precepio na pola, i to je bio njegov kraj.

Bio jednom davno neki plemic koji je imao ogromno stado ovaca i mladog cobanina. Jednog dana kad je odveo ovce na pasu coban zacu neko pistanje u sumi pored livade. Kad pridje blize imade sta videti, zmija opkoljena sa svih strana vatrom... On stade gledati sta ce se dalje desiti kad odjednom zmija povika:
- Covece pomozi mi, izvuci me iz vatre, nemoj samo stajati tu i gledati.
Coban bese zaprepascen ali poslusa zmiju, odlomi neku granu sa drveta i postavi je preko vatre... Zmija se pope na granu pa otpuza preko grane do cobanove ruke pa mu se obavi oko vrata. Coban se tad uplasi pa joj rece:
- Pa zmijo sta je ovo, ja tebe spasao a sada ces mi se zahvaliti tako sto ces me udaviti?
- Ne boj se prijatelju, necu ti nista. Nosi ti mene kuci mome ocu, on je zmijski car. Za ovce se nista ne plasi, cuvace ih moji rodjaci... Samo pozuri molim te, otac mi se vec sigurno zabrinuo. I kada stignemo budi pametan, moj ce ti otac nuditi svakakva blaga, zlato, bisere i drago kamenje ali nemoj nista uzeti vec mu trazi nemusti jezik.

Coban saslusa zmiju a onda krenuse na put i nedugo zatim stigose do velikog supljeg stabla. Uvukose se unutra i udjose u careve odaje... Onda zmijski car pridje cobaninu i upita ga:
- Sta zelis da ti dam u znak zahvalnosti sto si mi sina spasio? Hoces li zlata, bisera i dragog kamenja, trazi bilo sta i dobices.
- Ne trebaju meni biseri ni drago kamenje a ni zlato... Ja zelim nemusti jezik.
- Nemusti jezik?!? Sta ce to tebi??? Nije to za svakoga, bolje ti uzmi zlata i idi kuci da lepo i mirno zivis dok si ziv...
- Ne, ja zelim samo nemusti jezik i nista drugo. Ako mi to neces dati nikom nista, ja cu otici praznih saka.
- U redu, ako to toliko zelis... Zini...
Cobanin zinu a zmijski car mu pljunu u usta. Onda cobanin ucini to isto i tako su tri puta pljunuli jedan drugome u usta... Nakon toga zmijski car rece:
- To je to, sada imas nemusti jezik. Idi ali nikada nikome ne smes reci za to jer ces odmah umreti.

Coban se zahvali caru, pozdravi se sa mladim zmijskim princem pa ode. Dok je isao kroz sumu shvatio je da razume sve sto su zivotinje i biljke pricale izmedju sebe... Kad stize na livadu prebroji ovce i kad se uveri da su sve na broju leze pod drvo da malo odspava. Na to drvo sletese dva gavrana i pocese da pricaju:
- Eh kada bi samo ovaj coban znao da je tu gde lezi zakopano veliko blago...
Coban kada je to cuo ode svom gospodaru plemicu, a on dotera kola pa otkopase vrata do podzemne odaje i u njoj nadju blago, bas kao sto su gavrani rekli. Kako je plemic bio posten covek a i vec je imao puno blaga on dade sve sto su iskopali cobanu i rece mu da izgradi sebi kucu, da se ozeni i da lepo zivi. Cobar tako i uradi i vremenom postade najbogatiji covek u kraljevstvu... Imao je ogromno imanje, svog ovcara, govedara, konjusara i jos mnogo drugih sluga.

Na jedan Bozic covek rece svojoj zeni:
- Zeno spremi dosta hrane, vina i rakije pa cemo sutra da odnesemo mojim slugama, da se i oni provesele za Bozic.
Zena ga poslusa... Sutradan kad su bili sa slugama covek rece da ce on cuvati stoku celu noc dok se oni vesele. Ljudi su bili malo zacudjeni ali poslusase svog gospodara bez pogovora. Covek sede ispred staje i poce da slusa sta pricaju zivotinje...

Iznenada u ponoc pocese da zavijaju vukovi iz sume i psi sa imanja:
- O psi sa imanja, mozemo li doci da napravimo stetu, pokrademo stoku i zivinu, dacemo deo mesa i vama – povikase vukovi.
- Mozete, dodjite slobodno, hocemo i mi da jedemo. – rekose psi.
Medjutim jedan stari pas koji je imao samo dva zuba u ustima rece da on nece ciniti stetu svom gospodaru niti da ce njima to dozvoliti. Sve je to cuo gazda koji je sedeo ispred staje pa sutradan ujutru naredi slugama da pobiju sve pse osim onog najstarijeg bez zuba.

Onda on sede na konja, zenu stavi na kobilu pa podjose kuci... Dok su jahali muz odmace malo napred i konj doviknu kobili:
- Ajde pozuri malo, sto si zaostala?
- Lako je tebi, ti nosis samo jednog gospodara a ja nosim troje... Zenu, njeno dete i nase zdrebe.
To je cuo covek pa se razveselio saznavsi da ce postati otac... To primeti zena pa stade da ga zapitkuje zasto je veseo a on joj rece da nema razloga nego onako... Medjutim zena je i dalje navaljivala i na kraju joj muz rece da ne moze da joj kaze jer ce umreti. Zena mu rece da ona zeli da zna sta je u pitanju bez obzira na sve, pa cak i da on umre a covek joj rece da ce joj objasniti kad stignu kuci.

Zena ga je i dalje zapitkivala i kad stigose kuci covek donese mrtvacki sanduk, stavi ga ispred kuce, leze u njega i rece:
- Evo zeno sacu ti reci sto sam veseo...
U tom trenutku pridje do sanduka onaj stari pas i poce da zavija a covek kad to vide rece zeni da mu donese parce hleba... Zena to ucini ali pas nije hteo da jede hleb vec nastavi da zavija. Tad dodje petao koji je setao po dvoristu i poce da kljuca onaj kleb a pas povika na njega:
- Kako mozes da jedes taj hleb kada nam se gospodar sprema da umre?
- A sto da ne jedem, ja imam sto kokosaka oko sebe, kada nam daju hranu svako grabi za sebe ali ja kad hocu da jedem rasteram ih sve a one koje ne slusaju kljucam u glavu... On pusta jednu zenu da ga toliko zapitkuje pa ce jos i da umre zbog nje, sto bih ga ja zalio.

Sve to je cuo covek pa besan izadje iz sanduka, odvede zenu u kucu i nagrdi je kao nikada do tada. Od tog dana ga je sve slusala i vise se nikada nisu svadjali i ziveli su srecno do kraja zivota.

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji.

Došavši onđe, pomisle da ne će u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi.

Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i: pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, ia onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti.

Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje.

Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. "Podajte" reče "tako ne bili prokleti." Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori "otvorite, carevići, vrata". Na to veli najstariji sin carev: "Ne otvarajte!" Srednji reče: "Ne otvarajte nipošto." Ali najmlađi reče: "Ja ću da otvorim vrata" pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: "Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode." Srednji veli: "Ja ne dam sestre noćas da se vodi." Ali najmlađi veli: "Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?" pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: "Neka ti je sretna i čestita!"

Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da l' ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa. Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: "Otvor', carevići, vrata." Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: "Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo." Veli najstariji brat: "Ja je ne dam." Srednji veli: "Ja ne dam sestre naše." Ali najmlađi veli: "Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?" pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: "Na, neka vam je sretna i čestita!" I ona sila s đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila.

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: "Otvori vrata!" Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: "Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru." Stariji i srednji brat poviču: "Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju." Na to reče brat najmlađi: "Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo." Pa đevojku za ruku, govoreći: "Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!" a ona sila onog časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedan put među sobom razgovarati: "Mili Bože, da čuda velikoga? šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: "Da idemo sestre naše potražiti." I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: "Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati." Tako oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati. Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag.

U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje. Kad se mrak počne približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: "Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu." Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore. Kad se svane, onda srednji brat poviče: "Ustajte, braćo! svanulo se" a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše. Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, "jer" vele "može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti" pa tako tu i ostanu.

Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu spavati. Onda najmlađi brat reče: "Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati", te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al' eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere. No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem. Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ne hoteći buditi, pođe malo u pustinju, ne bi l' štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa. Najposlije popne se na jedno drvo visoko, pa kad izađe u vrh drveta, pogleda na sve strane ne bi l' štogođ viđeti mogao; gledajući tako dugo opazi vatru da se sjaji, pa mu se učini to blizu, skine se sa drveta, pa pođe da vatru donese i kod braće naloži. Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad na jedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna isječenijeh ljudi. Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: "Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno." Oni ga dobro dočekaju i reku mu: "Bog ti pomogao, kad si nam drug." On odgovori: "Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati." "He" vele "kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?" Odgovori carević: "Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi." "E vala, dobro kad je tako, sjedi" pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: "Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti."

Otale pođu svi devet i carević deseti. "Hajde" vele mu "ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi ranimo već ima tome više godina." Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: "hajde" vele "ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži: kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad." On se popenje pa onda reče njima: "Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti." Jedan se od divova ispenje, uvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsječe glavu, a div pane u grad unutra, onda on reče: "E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim." Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: baš su to sve divovi izkorijenili i ponijeli! pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu.

Kad tamo al' ima šta i viđeti! soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikoga do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kaka je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu pa se izdigne i u jedan put đevojku u čelo među oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: "Da Bog da da se ovaj moj nožić neda nikom izvaditi bez moje ruke," pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su divovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju. On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu. U tome je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao, što mu narod u gradu od divova strada i pojeden bi, pa se sve bojao da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad na jedan put vidi neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene. Kad car to vidi, jako se obraduje, a svijet se skupi i Boga stane moliti za zdravlje onoga koji ih je posjekao. U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru, kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

Onda car učini zapovijest na sve strane po njegovom carstvu i oglasi: ko je divove pobio i zmiju pribo, neka dođe da ga car obdari velikijem darom i da mu šćerku za ženu dade; to se oglasi po cijelome carstvu njegovom i car zapovjedi, da se glavne mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari. To se tako po carevoj zapovjesti i učini, mehane postave na glavne drumove i svakog putnika pitali bi i za to kazivali mu. Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti, šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: a jeste li i vi štogođ učinili do sad? Onda otpočne najstariji brat govoriti: "Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave", pa izvadivši i na sto ih baci. Kad to ču onaj srednji brat, i on reče: "Ja sam kad sam čuvao stražu na drugom konaku posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave", pa izvadi uši i njima ih pokaže.

Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: "Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?" Onda najmlađi otpoče da kaziva: "I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem: ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe." Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: "U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova", i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše. Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu. Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađega carevića: "Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?" "Jesam, čestiti care." odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: "Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi", no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo. Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: "Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš" veli "da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer" veli "ako to učiniš, zlo ćeš proći." Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće; ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam sobe, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: "Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!" pa i tu sobu otvori, kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio, da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem.

Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: "Odi unutra kod mene, zaklinjem te Bogom živijem." Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: "Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj za cijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život." Carević se promisli: šta ima bolje nego da dobijem dva života, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita, kako se ti zoveš, bogati; po imenu?" Ovaj odgovori: "Ja se zovem Baš Čelik." Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti. "Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život." Carević pomisli: "Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je čudo veliko," pa uzme maštravu te mu dade; a ovaj popije. Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš Čelik reče: "O junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život. Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi." Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš Čelika držalo. A Baš Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako na jedanput iščezne iz očiju. Sad da vidiš čuda; prepane se carev sin od cara! u tom kad car dođe iz lova, kaže mu zet njegov sve po redu, car se većma u brigu dade, pa mu reče: "Za što tako učini? jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu?" Carević mu odgovori: "Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš Čelika tražim i da povratim moju ženu." Oni car ga stane od toga odvraćati: "Nemoj" veli "da ideš ni pošto! ti ne znaš ko je Baš Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš Čelika uvatio, nego ostani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga."

Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš Čelika. Putujući ovako zadugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok na jedan put poviče jedna đevojka s čardaka: "E careviću, odjaš, konja pa odi u avliju." Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lice se ljube, a sestra njemu govori: "Hajde, brate, sa mnom na čardak." Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: "Ja sam se" veli "udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe. Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: "Ženo" veli "ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah." Ona mu reče: "Nema nikoga." a on veli: "To ne može biti." Onda mu žena odgovori: "Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?" A zmajski car odgovori: "Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bi ništa." Onda ona veli: "Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak." Kad car čuje, on poviče: "Dajte ga." Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: "Dobro došao, šurače." "Bolje tebe našao, zete!" "Gdje si?" "Evo me." Pa mu priča od kraja do konca. Onda mu car reče zmajski: "Ta kud ideš, Boga ti, prekojuče Baš Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući."

No carević nije htio nikako da ga sluša, nego sjutra dan naumio da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga da u ruke, i ovako mu reče: "Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć." Carević uzme pero te pođe. Putujući opet po svijetu dođe u drugu veliku varoš i idući kroz varoš poviče opet jedna đevojka sa čardaka: "E ti, careviću, odjaši konja pa hodi u avliju." Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu. Pošto sestra odvede konja u jarove a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: "Za koga si se" veli "udala?" a ona mu odgovori: "Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će do veče doći; nego da te dobro đegođ sakrijem, jer on braći mojoj preti." Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe al' eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile. Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: "Ovđe ima čovečja kost." Žena govori: "Nema, čoeče", pa po dugom razgovoru ona mu veli: "Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?" Car veli: "Ja bi najstarijeg i srednjeg mnogo mučio, a najmlađem ne bi ništa." Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. "Dobro došao, šurače." veli sokolovski car. "Bolje tebe našao, zete!" odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori, da traži Baš Čelika, i sve mu redom priča. Ali car ga stane sjetovati: "Nemoj" veli "dalje da ideš, ja ću ti za Baš Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da njemu jedan nešto učiniš! Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš." Ali carev sin veli: "Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš Čelika da tražim", a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života! Kad sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: "Na ti" veli "to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć." Onda carević uzme perce pa pođe tražiti Baš Čelika.

Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al' eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: "Odjaši konja pa hodi u avliju." Carević svrata konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: "Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?" Ona mu odgovori: "Moj je čoek car orlujski za njega sam se udala." Kad car dođe u veče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: "Ko je ovdje u dvor od ljudi došao, kazuj odmah!" Ona mu odgovori: "Nije niko", pa počnu večerati. Onda mu žena veli: "Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?" Car joj reče: "Ja bi najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bi; njemu bi i u pomoć svakad pritekao, kad bi mogao." Onda ona caru kaže: "Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi." Onda car zapovjedi da ga predanj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: "Dobro došao, šuro!" A taj njemu odgovori: "Bolje tebe našao, zete!" Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš Čelika da traži. Kad to začu car orlujski, stane ga odvraćati govoreći mu: "Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan." Ali carev sin to ne sluša, nego sjutra dan kako svane opremi se i pođe dalje tražiti Baš Čelika. Onda car orlujski kad vidi da ga odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa ga dade šuri, "na" veli "šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, ja ću ti onda s mojijem orlovima odmah u pomoć doći." Carević uzme perce i pođe tražiti Baš Čelika.

Putujući po svijetu od grada do grada tako sve dalje i dalje najposlije nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena kako ga vidi, začudi se pa mu reče: "Za Boga, čojče, od kud ti ovdje?" A on joj sve po istini kaže, i veli: "Bježi, ženo, da bježimo!" No ona mu na to odgovori: "Kud ćeš, kad će nas Baš Čelik stići odmah, pa će" veli "tebe pogubiti a mene vratiti. Carević znajući da ima još "tri vjekova da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne pa poviče: "E careviću, zar ti ukrade ženu", pa mu ženu otme i kaže: "Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti." Pošto to reče Baš Čelik, odvede ženu sa sobom, a carević opet ostane sam ne znajući što će. Najposlije se riješi da na novo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da bježe. No Baš Čelik odmah to dozna, pa potrči i carevića stigne pa povadi strijelu i poviče: "Voliš li" veli "da te ustrijelim ili da te sabljom posiječem?" Carević stane se moliti, i Baš Čelik mu reče: "Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vrataš, jer neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti." Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći sve jednako, kako bi ženu svoju izbavio. Najposlije sam sebi kaže: "A što bi se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mi je on poklonio, a jedan moj?" pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš Čelika nije bilo kod nje: "Hajde" veli "da idemo bježati." Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš Čelik brzo ih stigne pa poviče: "Čekaj, ja ti više ne praštam!" Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš Čelik reče mu: "Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je Bog dao da izgubiš."

Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš Čeliku oteo, dok mu na jedanput padne na um, što su mu zetovi kazali, kad mu je svaki od njih po jedno perce dao. Onda reče sam sebi: "Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu," pa se odmah digne i opet se vrati onoj pećini, đe Baš Čelik držaše ženu njegovu, i kad iz daleka vidi da Baš Čelik nekud ode, javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: "Boga ti, zar ti je tako omrznulo življeti, te si se vratio po mene!" No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako ćedu mu doći u pomoć, ako mu bude do nevolje, "pa za to sam" veli "još jedared došao po tebe; hajde odmah da bježimo" i tako i učine i počnu bježati, ali Baš Čelik to odmah dozna pa iz daleka poviče: "Stani, careviću, nijesi utekao!" A carević kad vidi Baš Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole rasječe. U isti čas eto ti čuda! Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s Baš Čelikom strašno pobiju i mnogo se krvi prolije, ali Baš Čelik opet ugrabi ženu i uteče. Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode donijeti. Jedan veli: "Ja mogu za po sahata;" drugi veli: "Ja mogu za jedan četvrt sahata;" treći veli: "Ja mogu za devet trenutaka." Onda carevi poviču ovome: "A sad ti, zmaje, brže pohitaj", ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana. Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi. Onda ga carevi sjetuju: "Idi sad kući, kad si se smrti izbavio." Carević njima veli da će jošt jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koj način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu: "Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od Boga. Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: "E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo."

Onda carević ode krišom i dođe ženi, pa je nauči da kuša Baš Čelika đe mu je junaštvo, pa se vrati natrag. Kad Baš Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: "Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?" Baš Čelik joj reče: "Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj." Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu. Baš Čelik kad to vidi, udari u smjeh pa reče: "O luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli" a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš Čelik joj reče: "O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo! ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči." a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko. Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš Čelika, đe mu je junaštvo, a čoek joj odgovori: "Kušaj ga opet" pa ode. Kad Baš Čelik dođe, žena ga stane opet pitati, đe mu je junaštvo. Onda joj Baš Čelik odgovori: "Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem, đe je moje junaštvo," pa onda stane kazivati: "Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvorši u razne načine."

Sjutra dan kad Baš Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima, a oni ga jedva dočekaju da čuju, đe je Baš Čelikovo junaštvo, pa se odmah dignu i sa carevićem otidu. Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom! Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate. Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš Čelik pogine. Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući.

Safir djevojka

Iznad njedara šume sa istočne strane jadranskog mora, na krševitoj litici oivičenoj borovima živješe je čovjek po imenu Teodor. Imao je kćer Taišu koja dobi ime po jednom od narodnih imena njegove žene peruanke. Taiša je izgubila majku kada se rodila ali je naslijedila njenu put i divne oči, koje poput jezera na promjenu vremena mijenjaše boju..
Djevojčica je od malena ispoljavala svoju posebnost. Naročito je voljela prirodu i šetnje po opasnim liticama Jadranskog krasa. Njena put, poput toplog kakaa odudaraše od njenih vršnjakinja a kose guste poput grive divljih konja u klisuri, bjehu sjajne i teške i ne mogahu ih ni vjetrovi Balkana zamrsiti.

Volješe je sve životinje pa čak je i bravi slušaše pomno kud god je išla pratiše je po mirisu ljubičice kojom mirisaše njena duša. Jedne jeseni prativši stado, Taiša se nađe u pećini obližnje klisure i ugleda čudnu svjetlost. Kad uđe dublje i njene oči se počeše navikavati na mrak u galeriji pećine ugleda svakojake piljke sa vrha pećine koje se prelivahu u stotine nijansi boja.. preko plave, crvene, narandžaste pa do boje ljubičica ta igra boja joj je galila dusu. Čula je priču od svog oca da je to bilo omiljeno mjesto njene majke. Voljela je da sakuplja poludrago kamenje u postelji pećine i pravi od njega svakojake narukvice.

Privučena sjajem sunca kroz te divne oblutke nosila bi kući po koji kamenčić koji joj priroda slaše pred koracima. Jednoga dana naiđe Taiša na dotad ne viđeni kamenčić koji sijaše nevjerovatnom svjetlošću. Bio je to divan zeleni smaragd i sva srećna ona ga odnese kući i pokaza ocu. Kad ga ugleda, ocu krenuše suze od bola koji izazva smaragd u njegovom sjećanju.

„Kćeri moja, skloni ga.. mislio sam da još neće doći taj trenutak istine ali sada moram.. moram da ti nešto saopštim..!“ – reče i sjede kao da prebira misli po nekoj velikoj knjizi sjećanja i nastavi:

„Ti si svjesna svoje posebnosti u izgledu. Znaš da ti je mati bila peruanka ali nije to jedina posebnost koju imaš. Tvoje vlasi kose su jake poput hiljada kaiševa, tvoje oči oslikavaju nebeske promjene a tvoja majka mi je ostavila u amanet tebe, cvijete nježnosti, i rekla mi da će doći dan kada moraš preuzeti saznanja o svom bitisanju. Ja ti to ne mogu reći niti objasniti kao što bi mila moja umjela i htjela, ali ujutru nađi mjesto na kom si naišla na taj kamen. Pod njim te čeka pismo tvoje majke..“ – i pogleda je očima punim molbe i suza, koje obrisa svojim radnim rukama i doda: „ molim te, dijete moje.. sve što tamo pročitaš, možda ti neće odmah biti jasno ali, shvatićeš vremenom i bez žurbe..“. Okrenu se i ode u svoju sobicu. Taišu razgali saznanje da joj je mati ostavila pismo, ali ju je ljutilo što joj otac nije nikada pominjao i promisli u sebi: „sada mi je jasna rečenica uvezena u jastuk koja kaže – sve u svoje vrijeme“. Jedva je od uzbuđenja zaspala pred zoru..

Živeo je davno nekakav čovek koji je sakupljao granje u šumi i sekao drva. Roditelji su mu odavno umrli i ostavili su mu samo sekiru i malu kolibu. Bio je zdrav, snažan i vredan i mnogi bogataši u selu nudili su mu da živi u njihovim domovima.Ali mladić nije želeo da bude sluga i svakoga dana je odlazio u šumu po granje i drva i nosio na pijacu da ih proda.Tako je dobijao novca za dan-dva.

Jednom je sekao u šumi suvo drveće i začuo nečiji krik pun užasa.Kad se okrenuo, ugledao je antilopu kako sva prestravljena beži od vuka.Antilopa je već bila na izmaku snage, a vuk joj je bio za petama.Drvoseča je stegao sekiru i jurnuo da pomogne antilopi.Vuk ga nije video, zaslepljen proždljivošću, i čovek ga je jednim udarcem sekire svalio na zemlju.

Spasena sigurne smrti, iz zuba krvoždernog vuka, antilopa podigne oči prema mladiću, koji je sakupljao granje.Ovaj opazi da antilopa hramlje i da joj iz jedne noge teče krv.On odmah iscepa svoju košulju, i zavije antilopinu ranjenu nogu.Tada mu ona progovori ljudskim glasom:

-Hvala ti što si mi spasio život i ja hoću da ti zahvalim.
Kad je čuo da antilopa govori ljudskim glasom, čovek joj reče:
-A kako ti možeš da mi zahvališ i da mi se odužiš?
-Ako ti što ustreba, ili ti se dogodi neka nevolja, dođi do drveta Heo, sa žutim cvetovima koje raste na istočnoj strani šume.Udari tri puta po stablu i ja ću ti se javiti.
Čim to reče, antilopa nestade u šumi.

Drvoseča je svakog dana išao u šumu po granje, ali je zaboravio čarobne reči antilope.Jednom idući kroz šumu, dođe do nekog drveta i opazi da je to drvo Heo, o kome mu je govorila antilopa.Tada se seti antilopinih reči i požele da je vidi i porazgovara sa njom.Zato udari tri puta po stablu i začudi se kad vidje kako se pred njim otvaraju vrata sva ukrašena.On uđe i obrete se u dvorcu sa zidovima od raznobojnog kamena.Unaokolo ugleda mnogo raznih predmeta od srebra i zlata.U susret mu je išao starac bele brade i pozva ga da uđe i pojede nešto za stolom, na kome je bilo raznih jela.Drvoseča uđe, primamljen mirisom jela, i kad ga starac ugosti i zapita šta želi, on reče:
-Ja sečem drva svakog dana imam dovoljno za život. Ne želim ništa, došao sam samo da vidim antilopu.

U tom trenutku, ispod prozora prođe antilopa i drvoseča zamoli starca da pusti antilopu s njim u šetnju.Starac pristade i drvoseča izvede antilopu i odvede je svojoj siromašnoj kolibi.

I kad god se vraćao iz šume, drvoseča nije zaboravljao da ponese i sveže trave, pa se antilopa popravljala iz dana u dan.

Kad se jednom vratio iz šume i počeo da kuva pirinač, drvoseča reče u šali, milujući antilopu po vratu dok je ležala kraj njegovih nogu:
- Eh antilopo, kad bi ti umela da skuvaš pirinač, ja bih se manje brinuo.

Antilopa ga je gledala pravo u oči.

Sutradan kad se drvoseča vratio u svoju kolibu, zatekao je sve raspremljeno, a na stolu se pušio mirisan kuvan pirinač.

Ogladneli drvoseča je stao da jede hvaleći kako je jelo ukusno. Tako je nekoliko dana drvoseča nalazio na svome stolu kuvani pirinači pospremljenu kolibu. Njegovom čuđenju nije bilo granica.

Jednog jutra je drvoseča, kao i uvek, uzeo sekiru i uputio se u šumu. Ali nije otišao daleko, nego se neprimetno vratio da pogleda ko to sprema u njegovoj kolibi. Razmaknuo je bambusovu trsku i ugledao kako je antilopa prišla kuhinjskoj stolici i udarila kopitom u nju. Namah je s nje spala koža i pojavila se devojka izvanredne lepote. Ona je počela da sprema kolibu i kuva pirinač za ručak. Drvosea je pritrčao, dohvatio antilopinu kožu i bacio je u vatru. Koža je odmah planula. Devojka sakri lice rukama i gorko zaplaka. Mladić je prišao da je teši, ali mu je devojka rekla kroz suze:

- Ti si mi spalio kožu, sad ne mogu da se vratim u svoj šumski dom.

Drvoseča joj tada odgovori:

- Ako ne možeš da se vratiš u šumski dom, neka moj dom bude i tvoj. Ti ćeš ovde biti slobodna kao i pre.

Kad je to čula, devojka sa zahvalnošću reče:

- Da, ti si zaista dobar čovek, i ja ću ostati s tobom da živim.

Tad su oni postali muž i žena i kako su oboje bili vredni, ubrzo su se obogatili i osetili mnoge radosti u životu.

(vijetnamska bajka)

Какуи ноћна птица


На обронку валике шуме на северу живели некада брат и сестра у малој колиби од трске.Једина дечакова брига била је да задовољи и усрећи сестру, па је зато ишао у поље или шуму да би нашао нешто што би се њој допало и чиме би је задовољио.Тражио би дивље боће или би ловио рибе у реци и језеру, а каткад би се пењао на дрвеће и тражио саће, па кад би штогод добро нашао, носио је радосно кући и давао сестри.

Али изгледа да дјевојка није марила много што се брат тако стара о њој.Она је нељубазношћу маграђивала сав његов труд и његову пажњу.Кад би јој донио неки с муком нађен поклон, примала га је са презиром и ниподаштавањем.Узимала би који плод што би јој донио, па би га бацала не придајући никакав значај напорима које је дечак уложио.

Каткад је проводио читав дан ловећи рибе, до прса у хладној води, а кад би дошао кући мокар и уморан, сестра не би чак ни погледала рибе.Уместо тога, викала би на њега и загорчавала му ионако бедан живот.На његову захвалност није одговарала љубазношћу.Упућивала му је оштре и свирепе речи.Кад би се вратио празних руку после дугог трагања по шуми да би јој нешто донео и затражио воде да се напије, она би му донела.А кад би он пружио руку да дохвати крчаг, просипала би воду на земљу, смејући се што види изненађење у његовим очима.Уз то би изговарала страшне речи, а никада није престајала да га грди.
Дечак се све више трудио, мислећи да ће придобити њену наклоност, ако јој донесе неке дивне поклоне из шуме.Али ни онда се ништа није мењало.

Једног дана дечак пође у неки њему непознат крај шуме, журећи кроз купине и трње тако да му се кожа раскрвавила.Најзад пронађе високо дрвеће и спази велики рој пчела како лети около.Он се попе на дрво и пронађе горе широко укусно саће.Пчеле га стадоше нападати и убадати, али он ипак ножем ископа саће, мислећи да ће тиме сигурно придобити сестру.

Кад је стигао кући, ноћ већ беше пала.Кожа му је од трња била у ранама и огреботинама.Његово лице и руке беху отекли од убода пчела, а то га је страшно болело.Али кад сестри пружи саће с медом, она га презрио погледа и баци на земљу.А кад дечак затражи воде да пије и опере ране, она му донесе и пружи, а онда је просу на земљу подсмевајући се изразу његовог лица.

Одједном дечак разумеде оно што никад раније није схватио.Погледа око мале куће и виде прљавштину која је показивала сестрину небригу и леност.Све му би јасно.Ујутру он оде и виде како се башта осушила и упропастила јер сестра није хтела да је залива.Затим опази како су мршаве и гладне животиње јер им сестра није давала довољно хране.Тад први пут виде да му је сестра свирепо и себично створење и да је све што је радио за њу било само траћење времена.Она то није заслуживала.

Његова осјећања се променише: љубав се претвори у мржњу, па он начини чак и план како да јој се освети за све.Једног дана јој рече:
- Нашао сам у шуми диван поклон за тебе, једну прекрасну орхидеју, највећу коју сам досад видео.
- Иди и убери ми је – рекне му дјевојка.А на то ће дечак:
- Не, то је доиста нешто што ти сама мораш видети, јер је орхидеја прекрасна.
Тиме је пробудио сестрину радозналост и она пође у шуму са братом.Одведе је до једног високог дрвета и рекне јој:
- Уз ово дрво се морамо попети.Ти ћеш напред а ја ћу за тобом.
Девојка пође напред, а брат за њом са секиром у руци.Док су пузали уз дрво, девојка је гунђала па рече:
- Уверена сам да је то нешто одвратно. То ми се неће допасти.
Али брат је наваљивао:
- Мораш даље, још више.
Наставили су да се пењу.Најзад, девојка стиже до врха.Погледа и стаде викати на свог брата:
- Па овде горе нема ничега!
Али не доби одговор.Погледа доле и виде да се брат спушта секући све гране редом.Није могла да сиђе.Била је остављена на врху високог дрвета негде усред шуме.Опази како брат одлази и за неколико тренутака јој се изгуби из вида.
И кад се осуши на врху дрвета, машући и грдећи, одједном је сву прекри перје.Њена нога се претвори у канџе, а нос у кљун.
- Тирај! Тирај! – грдила је она - Брате! Брате!
Али њен брат беше отишао.

Дјевојка се претвори у птицу.Како је била стидљива, дању се крила у шуми а тек ноћу је остајала да лети.Добила је име Какуи – ноћна птица, и данас се може чути по великим шумама на северу како виче:

- Тирај! Тирај! Брате! Брате!



(аргентинска бајка)

Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:

- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.

Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.

Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.

- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.

Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.

Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!

Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.

Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.

Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога попа и оронулу цркву.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.

Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dode vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah utece u travu i nestane je. Sirota žena jednako je žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni želju te rodi, pa joj porod pobeže neznano ni kud je ni kako je. Kad tako prode dvadeset godina onda zmija dode i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, došla k tebi da mi prosiš u cara devojku te da me ženiš." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet rece: "Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne ce ti glave uzeti. Makar ti šta car kazao, kad se vratiš ne osvrci se dok našoj kuci ne dodeš." Na to se ona skloni pa pode k paru. Kad dode u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad izide pred cara, rece mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dode vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad pošto je prošlo dvadeset godina, zmija dode k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj rece: "Dacu ja za tvoga sina devojku, ako nacini cupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati kuci ne obziruci se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom cuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kucu. Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidiš hoce li mi car dati devojku, tak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrci do naše kuce." Mati se opet podigne, i kad izide pred cara, zapita ga, eda li ce joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin nacini dvore bolje od mojih, dacu mu devojku." Onda se mati vrati kuci i iduci putem nije se osvrtala, a kad dode svojoj kuci, a to mesto njezine kuce dvori bolji od carevih. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidiš hoce li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega podeš ne osvrci se do naše kuce." Kad mati dode pred cara ona mu kaže da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga hoce li joj vec dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru svašta bolje nego što je u mome, dacu mu devojku." Onda mati pode kuci, i iduci nije se osvrtala, a kad dode kuci, ali u njenoj kuci triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvocke, pilici, zecovi, sve zlatno. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj hoce li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i kaže mu da u dvoru njena sina ima svašta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj kceri: "Kceri moja! Tebi sad valja poci za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kcer te se venca s njome. Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spavaš?" Ona se onda izda svekrvi govoreci: "Mati moja! on nije zmija, vec je on momak da lepšega nema. Svako vece on izlazi iz one zmijinje košulje, a ujutru se opet u nju zavlaci." Kad mati zmijina to cuje, vrlo se obraduje i zaželi videti svoga sina kad izide iz zmijinje košulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj rece:

"Kad podemo legati, ja cu izvaditi kljuc iz vrata, pa kad se stane skidati, onda ceš ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi ucinila da on onaki ostane do veka. Jednom rece snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja cu užariti pec i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori:

"Bojim se, majko, da mu što ne bude." A mati rece: "Ne ce njemu biti ništa, nego kako ga vrucina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati užari pec, pa kad u vece izide momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u pec. Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrucina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrucina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoci na noge i povice: "Šta uradiste da od Boga nadete? Kuda cu ovaki?" A mati i žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si medu ljudima. " I tako ga jedva utišaju. Kad to cuje tast njegov, odmah mu još za svoga života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.

Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu šćer, koja bijaše mnogo mudra i iđaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti.

Dođe jednom siromah k caru da mu štogođ udijeli; car ga upita okle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori okle je i kako ga je šćer naučila. ,.A šćer tvoja od koga se naučila?" upita car, a siromah odgovori: "Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština." Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: "Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke." Siromah otide plačući u pećinu i kaže sve šćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da pođe počinuti a da će se ona za sve brinuti. Otac je posluša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba, ia kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda će pasati car, i reče mu: "Kad vidiš cara, uzmi bob pak sij, i viči: ""haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob."" Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad."

Siromah posluša šćer pa otide te stane orati; kad ugleda cara đe ide, on stane vikati: "Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob." Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu: "Siromaše, kako može roditi vareni bob?" A on mu odgovori: "Čestati pare, kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad." Stavi se car odmah da ga je šćer naučila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj, pa mu onda pruži povjesmo lana govoreći: "Uzmi to, i od toga imaš učiniti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu."

Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i plačući otide doma i kaže sve svojoj šćeri. Šćer ga pošlje da spava obećavajući da će ona sve to učiniti. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i reče mu: "Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kuđelju i vreteno i stative i ostalo što trebuje, pak ću ja njemu napraviti sve što naređuje." Siromah posluša šćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: "Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje." Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti A sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče "Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak ću ja presekati more." Siromah otide i ovako caru reče.

Car videći da je đevojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita: "Pogodi, đevojko, šta se može najdalje čuti?" Đevojka odgovori "Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž." Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodin zapita ih: "Pogodite koliko valja moja brada?" Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda đevojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak reče: "Careva brada valja koliko tri kiše ljetne." Car se začudi pa reče: "Đevojka je najbolje pogodila." Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Đevojka se pokloni i reče: "Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad gođ na me rasrdio i mene od sebe oćerao, da sam gospođa uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije." Car joj ovo odobri i potpiše. Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: "Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš." Carica mu odgovori: "Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći."

Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: "Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala." Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi đe je, poviče: "Ko me ovđe donese?" A carica mu odgovori: "Ja sam te donijela." Car je upita: "Za što si ti to od mene učinila? da li ti nijesam rekao da više nijesi moja žena?" Onda mu ona izvadivši onu kartu reče: "Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe pođem." Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.

ŽOAO BARANDAO


Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- Šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - Šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- Šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.


(Brazil)

FARHAD I ŠIRIN



Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile zacarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah.
Siromah je imao sina Farhada.
Ostari siromah, seti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu rece:
- Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, biceš i bogat. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovcežic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca dogoditi.
Tako siromah umre.
A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovcežic. U njemu nade jedno ogledalce.
Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna - lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i sruši se na zemlju bez svesti.
Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dode njegov drug Šapur.
Vide Šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo.
Šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje.
Šapur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda ogledalo u rukama Šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi.
Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pode sa Šapurom da traži prekrasnu vilu.
Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili.
I tako dodoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine.
Farhad pogleda i zacudi se. Iako beše leto, drvece ne beše zeleno, nego lišce sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu.
- Ej - povika Farhad - ko ste vi i zašto kopate stenu?
I ljudi mu ispricaše kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vruceg vetra garmsila.
Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožde, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni.
- Šapure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i žedi.
I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijuci i
ašovi, založi vatru u kovacevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa Šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta.
Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput - i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu.
Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadaše rodaku Širin.
Širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrca svojoj tetki Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka.
- Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece Širin.
A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulcehra sa Širin.
Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom casu vetar zadiže zar sa lica Širin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala.
Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti.
Svi se zacudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže.
Kad Farhad dode k sebi, pogleda Širin i ne skide ociju sa nje. Postide se Širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele.
I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa Širin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije.
Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda Širin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce.
Što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?"
I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke.
A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nadoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine.
Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na pocasno mesto.
Farhadu beše milo što može da vidi Širin, ali ne znadaše šta da cini.
I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše Širin. Farhad postajaše sve tužniji i mracniji.
Tada izide pred goste Širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve brže okretale. A Farhad i Širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno drugo posmatrali.
Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti Širinoj preneo se po citavom svetu i tako dode i do padišaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov reši da dode do takvog blaga i posla prosce Gulcehri.
Tuga smeni veselje, ucutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rušeci sve pred sobom.
- Ej, ženo - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza Širin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu ostaviti od Begovata, a ohola Širin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!"
Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima:
- Princeza Širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; Širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja.
Hosrov se razgnevi što ga Širin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre.
Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata.
Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, zacuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Gradani podoše na zidine da se brane od neprijatelja.
"Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela."
Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuca, i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati.
Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrcaše Hosrovu.
- Veliki šahu - rekoše oni - tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama.
Hosrov izide iz šatora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca uvis stene.
- Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i šta tamo radiš?
- Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imadaše u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja ove igracke poceti da bacam u tvoj logor.
A Hosrov se ne uplaši, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog.
Cetrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade.
A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine.
Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i šapnu mu na uvo:
- Nedostojno je velikom šahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, što alah nece dopustiti, sramota ce se sruciti na tvoju glavu.
- A šta ti savetuješ? - ljutito rece Hosrov. - Brže govori, inace cu dželata pozvati i. . .
- Zašto da zoveš dželata - odgovori lukavi vezir - gde se ne može pobediti macem, pobeduje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice Širin. Ona mašta o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša.
Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika:
- Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. Šta, zar hoceš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti.
Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu.
I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoše oni u dvorac Gulcehre.
Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje.
- Naš šah - rekoše oni - hteo je samo da iskuša hrabrost Begovacana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stice naklonost lepotice Širin. Ne. Hosrov je cuo da ce predivna Širin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako?
Tada se diže Širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec:
- Da.
Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov.
- O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokušati da ispunim tvoju želju. Nocas ce Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe.
Širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra beše primila Hosrova i potrca u svoje odaje.
Širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe, svakog kucerka, svake kuce, da u doboš lupaju i objave:
"Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze Širin."
Otrcaše glasnici na sve strane, pronoseci tu vest.
Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci.
Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu.
A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast šaha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulcehri, rece:
- O, mudra Gulcehro, želja tvoje rodake, predivne Širin, ispunjena je. Voda tece u stepu.

Svi pojuriše na krov dvorca.
Širin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao - to beše voda.
Hoerov se još dublje pokloni:
- O, Širin, ispuni svoje obecanje.
Zašto se tako bolno steglo Širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše Širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti.
A Širin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira.
I otpoce svadbena gozba.
Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom Širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce.
Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša - svega beše tu u izobilju.
Tako Širin postade Hosrovljeva žena.
Svanu jutro, i nocna varka išceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. Širin i ostali videše da tu nema nikakve vode.
Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom.
Neutešna, prevarena, Širin prolivaše suze.
A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta.
Zapeva Farhad pesmu o lepotici Širin, o sreci i ljubavi. Još samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita:
- A gde je Širin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov prijatelj Šapur. Samo je vetar tužno zašumeo:
- Farhade, Farhade, Širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli!
Strašnom vešcu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova."
Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zašto da pevaš, Farhade - slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade - ruže mirišu u tudem vrtu."
U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je Širin, gorko placuci.
Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici Širin i skameni se od tuge.
Pode Širin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu.
I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice Širin.


(Ruska)

ADAM-KAN I DURHANA


Negde za carevanja velikog Akbara bila dva slavna kana, pa se jedan zvao Hasan-kan Mutahajl, a drugi, koji se narocito razmetao svojom snagom i bogatstvom, Taus-kan.
Jednom u dvore Hasan-kana, koji je živeo u Donjoj Bazdari, navrati nekakav vrlo stari fakir. On zakuca na okovane vratnice i zatraži milostinju.
Hasan-kan se nezadovoljno namršti i uzdahnu:
- Koliko li sam milostinje podelio, od kolikih li samo tražio da se za mene pomole alahu da mi podari dete - i sve uzaman!
Ali se kan malo promisli, pa ipak odluci da fakiru udeli milostinju. Sam je izašao iz kuce i gorko se požalio starome kako ni do dana današnjeg nema dece.
- O, najmocniji medu kanovima, rodice ti se sin!
- Eh, mnogi su mi tako govorili, a ja sam još uvek tako sam!
- Nemoj tugovati! Nego, evo ti tri zacarane urme.
Ovu najvecu pojedi, ona je zrela, a druge dve baci. Možeš mi verovati - alah ce ti podariti sina. Ali upamti da svake godine moraš prinositi na žrtvu po jednog vola. Na to nikako nemoj da zaboraviš!
Posluša Hasan-kan fakira, pojede zacaranu urmu, a druge dve baci. Ali nije primetio kako ih dvojica slugu vešto dohvatiše i odmah pojedoše.
Onda Hasan-kan obdari fakira i otpusti ga s mirom. Fakir se iz doline pope u goru, i put ga uskoro nanese do grebenastih zidina nekakvog mracnog zamka.
- Šta tražiš, starino? - oslovi ga stražar koji je stajao na vratnicama.
- Srecu ljudima donosim - odvrati fakir poklonivši se stražaru. - Mogu li uci u zamak?
- Udi, samo pazi da ne razljutiš Taus-kana, jer se glave neceš naneti.
Fakir ude na vratnice pa se uputi prema kanovim odajama. Pred njega izade neka mlada sluškinja, baci mu kesicu srebra i rece:
- Pomoli se da se Taus-kanu rodi dete!
Fakir podiže ruke prema nebu pa ocita nekoliko molitava. Kad cu njegovu viku, izade sam Taus-kan da cuje reci fakirove.
Ugledavši ga, fakir mu pruži pola urme i rece:
- O, gospodaru! Pojedi ovu zacaranu vocku, i rodice ti se dete.
Taus-kan se najpre naljuti i baci urmu. Ali se onda predomisli, podiže je iz prašine, obrisa o rukav domace haljine i pojede, uputivši alahu svoje molitve.
Prode devet meseci, devet dana i devet casova, a dvori Hasan-kana i Taus-kana se zaoriše od radosnih usklika. Istina, na dvoru Taus-kana muškarci su se manje radovali, jer se kanu rodila kci, kojoj dadoše ime Durhana.
A Hasan-kanu, cija se sreca ne može ni opisati, rodi se sin, kome dadoše ime Adam-kan.
Prode dvadeset godina... Kao i nekada, šareneli su se suncem obasjani lugovi u brdima, a suri orlovi nepomicno su lebdeli na vedrom nebu vrebajuci plen. Ali orlovi se najednom vinuše u daleke visine kad primetiše tri jahaca. Ovi su u punom kasu jurili poljima divljac. To je Adam-kan lovio sa svojim vernim slugama - mudrim ali jednookim Mirom i snažnim ali glupim Bilom, koji se rodiše u isti dan i cas kad i Adam-kan,dvojici slugu što su pre dvadeset godina zajedno sa Hasan-kanom pojeli one urme.
Izrastao je Adam-kan u lepog i snažnog momka, tako da su ga stari ljudi u Donjoj Bazdari gledali sa uživanjem i smeškali se govoreci svojim sinovima:
- Možemo umreti na miru, imacete dobrog kana.
Iz dana u dan jacao je Adam-kan. Bio je slavan u citavom kraju, a nije ni slutio da gotovo naporedo s njime cveta kao ruža lepa Durhana.
Ali sve je u rukama svevišnjeg! I, eto, jednom na svadbi kod nekog mladog kana, Adam-kan se srete sa Durhanom. Kad vide lepu Durhanu, on prosto izgubi glavu za njom. Upadljivo je posmatrao lepojku, a ona malo-malo pa bi i sama bacila pogled na njega. I poneki put bi se pritom njene usne razvukle u mio osmeh.
Celo to vece Adam-kan se ne dotace dakonija. Kako je vreme odmicalo, bivao je sve tužniji i tužniji, i sa strahom je pomišljao na cas kada ce Durhana poci kuci i on više nece moci da joj se divi.
Najposle gosti poceše da se razilaze. I tada, da li slucajno ili namerno - tek Adam-kan i Durhana se nadoše na istoj stazi...
Na nebu su blistale sjajne zvezde. Noc se spustila na zemlju. Nasmejani mesec je veselo podmigivao zaljubljenima, koji su išli uskom stazom u gori i nisu se usudivali da jedno drugom pogledaju u oci. Pratio ih je Madžlin, verni konj Adam-kanov, i umiljato ih posmatrao, tek povremeno zastajuci da cupne kakvu travku.
Ne podižuci glave, Durhana ispripoveda Adam-kanu kako je prstenovana za mocnog Pajav-kana i kako uskoro treba da postane njegova žena.
Dugo je stajao Adam-kan pred vratnicama Durhaninih dvora, maštajuci da još jednom, bar za casak, ugleda svoju dragu.
Sutradan je Adam-kan bio tih i zamišljen. Tužno je sedeo kraj prozora, a blagi vetric mu je mrsio pramene crne, kovrdžave kose.
Pokraj njega su cutke sedeli Bilo i Miro, ne usudujuci se da o bilo cemu zapitaju gospodara.
Kad dode vece, Adam-kan uze svoj rabab pa, nežno dotakavši strune, zapeva:
- Ljubavi moja, što srce za tobom tuži, prekrasni, divni cvetku moj, najlepša medu ženama: ne znam šta mi valja ciniti, jer me oganj nekakav proždire, te sam spreman da napustim ocev dom, da ostavim zavicaj, samo da navek budem uz tebe. Ljubavi moja, mio sanku moj, srce mi za tobom tuži.
Toliko je bilo tuge u njegovoj pesmi da iz jedinog Mirovog oka potekoše suze, a gromni Bilo uzdisaše i hvataše se za sablju, misleci da svojom snagom može da pomogne gospodaru. Ali kada noc obavi zemlju svojim velom, Adam-kan ne izdrža i odluci da pode u dvore svoje drage. Težak je i opasan to poduhvat - provuci se u kucu devojcinu, ali ljubav je ponekad lakomislena.
I tako tri jahaca potekoše u noc, prema visokim zidinama dvora iza kojih je živela Durhana.
Zaustaviše konje pred visokim zidinama, tiho sjahaše pa zapeše uže o greben zidina. Prvo se Adam-kan, a za njim Miro prebaci po užetu u vrt, a Bila ostaviše da cuva konje.
Adam-kan je-oprezno gazio po vrtu lagano razmicuci grane. Najednom, pravo pred sobom ugleda usnulog slugu. Adam-kan ga probudi i, zapovedivši mu da ne diže galamu, upita ga gde su prozori Durhanine sobe. Izbezumljen od straha, sluga je cutao. Adam-kan mu dade nekoliko novcica-ašrafa, a sluga ih zgrabi pa pokaza prstom na dva slabo osvetljena prozorceta. Adam-kan mu na to baci još nekoliko novcica, i sluga provede Adam-kana i Mira sve do vrata iza kojih je živela Durhana. Vrata lako škripnuše, i Adam-kan se obre u odajama svoje drage.
Lepa Durhana je spavala na palangu, pokrivena najfinijim cilimima. Na uzglavlju su joj ležale ruže. Disala je tiho i ravnomerno.
Adam-kan se spusti na kolena pred dragom i tiho zapeva:
- O, Durhana, samo je mesec obasjavao tvoje lice sa visina, ali ja sam došao, i mojoj sreci nema granica jer si kraj mene ti! Niko nas ne vidi, sami smo u sobi, probudi se, o, Durhana, i pogledaj me!
Ne beše kraja Durhaninoj radosti kad iznenada na javi ugleda Adam-kana, koga je upravo sanjala. I ona mu isto tako tiho odvrati:
- Dragi, ti si mi doneo srecu, bez tebe sam tiho venula, gušila se u ognju golemom. Ali ti mi donosiš gorskih potoka svežinu i miris ruža, zar ne?... Ili je to samo san?!
...Sa istoka poce zora da rudi, zvezde se pogasiše, a sjajni mesec je vec tužno posmatrao zaljubljeni par.
Miro, koji je cuvao ulaz u Durhanine odaje, tiho zviznu. Ta skoro ce zora! Probudice se straža - a onda, bogme, zlo i naopako!
Teško je bilo zaljubljenima da se rastanu, ali je svakog trenutka dan sve više osvajao.
Stežuci u zagrljaju viti stas drage, Adam-kan šaptaše reci pune ljubavi i nikako ne mogade da se rastane od Durhane.
Ta noc je za ostale ljude bila ista kao i sve druge noci - duga i zagušljiva. Jedino Adam-kan i Durhana ne opaziše kako je vreme brzo prošlo.
Mesec se vec sasvim uklonio sa neba, negde u daljini, u selu, pevali su petli, mule su se probudile i spremale za molitvu, a jadni Miro je još jednako, ni živ ni mrtav od straha, cekao svoga gospodara.
Najposle izade Adam-kan suznih ociju iz odaje svoje drage. Kroz nekoliko trenutaka vec je zajedno s Mirom i Bilom jezdio brže od vetra u goru.
Kada se vratio u dvor, Adam-kana sasvim skrši tuga. Život bez drage cinio mu se suvišan i prazan. Po citave dane ležao je na palangu, cak se ni svog rababa nije doticao.
Isto tako teško preživljavala je tugu rastanka i Durhana. Samo ponekad, kad je za to imala prilike, slala je ona Adam-kanu, bilo po ucitelju ili sluškinji, kratke vesti - pune ljubavi i jada.
Hasan-kan je samo vrteo glavom gledajuci voljenog sina. Ali ne beše kraja njegovom cudenju kada mu ovaj jednom pride užagrena pogleda i rece:
- Oce, danas je najnesrecniji dan u mome životu. Moja draga Durhana udata je za Pajav-kana. Cini sa mnom što hoceš, ali bez nje mi nema života!
Teško se zamisli Hasan-kan, jer su sinovljeve reci kršile sve obicaje: on je hteo da otme mužu zakonitu ženu!
Ali velika je snaga ocinske ljubavi. Pa ako se kaže da ce "Indus za prijatelja svoga i govedinu pojesti", šta onda sve nece uciniti otac za voljenog sina!
I tako se sutradan Hasan-kan zajedno sa sinom uputi svome mocnome rodaku, bogatom Mermaj-kanu. Pokloni mu se do zemlje, pa ovako rece:
- O, jedina uzdanice oka moga, Mermaj-kanu! Ako ushtedneš da mi pomogneš, ja cu se i danju i nocu moliti alahu da ti podari srecu na ovom i onom svetu. Sablja moja bice uvek i tvoja, a dvor moj i tvoj dvor.
Mermaj-kan milostivo nagnu glavu i zapovedi Hasan-kanu da govori. Na to mu ovaj ispripoveda za ljubav svoga sina.
Dugo je Mermaj-kan razmišljao, te najposle pristade da pomogne Adam-kanu.
Iduce noci njegova družina upade u zamak Pajav-kana i odvede Durhanu.
Adam-kan nikome nije poverio dragoceni teret. Na svome konju doveo je Durhanu u dvor Mermaj-kana i sakrio je u jednu od zabacenih i bogato nameštenih odaja.
Ali zli i ratoborni Pajav-kan nije mogao da se pomiri sa Durhaninom otmicom. Skupivši družinu, uputi se on zamku Mermaj-kana da vrati Durhanu. Mermaj-kan pade u iskušenje pred tolikim zlatom koje mu ponudi Pajav-kan, te mu dade Durhanu. Jer, kao što je receno, i dete vec zna da bogatstvo rada pohlepu.
Tog dana Adam-kan nije bio u zamku. Njegovom cudenju i jadu ne beše kraja kada ne nade svoju dragu i kada saznade za podlu izdaju svoga rodaka.
Poveri Adam-kan svoj jad sinu Mermaj-kana, mladom Gudžar-kanu. Postide se hrabri Gudžar-kan postupka oca svoga, pa skupi družinu mladih ratnika, odvažnih i srcanih vojnika, te ih povede zamku Pajav-kana da vrate Adam-kanu lepu Durhanu.
Pajav-kan izade pred Gudžar-kana, te se izmedu dva plemena zapodenu ljuti boj. Tukli su se citav dan, sve do ponoci. A pred jutro, samo nekoliko ratnika, koji cudom ostadoše u životu, odjezdiše u gore odnoseci sa sobom mrtvo telo Gudžar-kanovo.
Sada je Adam-kan danonocno oplakivao ne jedan, vec dva gubitka: nema Durhane, nema više ni prijatelja Gudžar--kana.
Vreme nije moglo da zaleci njegove rane. On je bledeo, mršavio i maštao samo o jednom - da makar jednim krajickom oka ugleda svoju dragu!
Jedared u njegov dvor zalutaše dva Indusa - ukrotitelji zmija. Toliko su bili-umorni od puta da su prosto padali s nogu. Njihovo iscepano odelo bilo je sve pokriveno prašinom.
Adam-kan zapovedi da se fakiri prijateljski prime, nahrane i smeste u jednu od odaja da se odmore. Fakiri nisu znali kako da mu zablagodare. Ali kad primetiše Adam-kanovo bledilo i rasejanost, zgledahu se. Uvece fakiri saznadoše od Mira uzrok tuzi njegovog gostoljubivog gospodara.
- Toj nevolji se može naci leka - rece jedan od fakira i namignu Miru. - Mi cemo mu udesiti da se sastane sa dragom kada nas je tako lepo primio.
Sutradan, rano ujutro, fakiri zamoliše Mira da probudi Adam-kana. O cemu su s njim razgovarali, zakljucani u njegovim odajama, niko ne zna. Tek pred vece na vratnice zamka ne izadoše dva, vec tri fakira. Treci je bio Adam-kan. Istina, sada ni rodeni otac ne bi prepoznao svoga sina. Kosa mu je bila rašcupana i padala na celo, kroz pocepanu košulju naziralo se prljavo telo, a sam on se jedva vukao prašnjivim putem s mukom pokrecuci svoje izubijane noge. Cutke su išla tri fakira prema dvorima Pajav-kana. Kasno uvece stigoše oni pred vratnice. Stražari ih propustiše, i fakiri se smestiše pravo pod prozorima Pajav-kana, mameci ljude glasnom svirkom na fruli.
Oko njih se skupljao svet, zagledao tudine i s pobožnim strahom pratio njihove carolije.
Najposle izade i sam Pajav-kan da pogleda došljake.
A za to vreme je Adam-kan, koji je svirao na rababu, krišom bacao hitre poglede nece li se gdegod otvoriti prozor i kao dragi kamen zablistati oci njegove voljene Durhane.
I tada... o, srece! Adam-kan je ugleda! Odškrinuvši prozor, Durhana je posmatrala Adam-kana, a u ocima joj behu suze tuge i radosti.
Svide se Pajav-kanu veština fakira, pa im zapovedi da ostanu na dvoru. Fakire odvedoše u vrt i smestiše ih u senicu. Onda se ljudi razidoše i fakiri ostadoše sasvim sami.
I ponovo je noc crnim krilom zastrla ceo svet. Pospaše ljudi umorni posle teškog dnevnog rada. Zaspa Pajav-kan, zaspaše fakiri, zaspaše i sluge u citavom ogromnom dvorcu. Jedino Adam-kan nije spavao, nego je uzbuden osluškivao nocne zvuke. Kad najednom... on cu tihi i nežni Durhanin glas:

Tako je nojca tavna,
i straža svuda spava,
a ja te cekam, dragi,
ovde sam potpuno sama.
Al' pazi - opasnost svugde se krije!
Dodi mi, dragi, dodi što pre, moj mili!

Adam-kan uzdrhta i hitro ustade. Pode vrtom, pa stade osluškivati jedva cujni glas drage. A glas je odjekivao cas sasvim blizu, cas je nekuda odlazio, i Adam-kan se pokatkad bojao da on to sve sanja. Ali najednom, usred procvalog bokora jasmina, on ugleda lepu Durhanu, koja mu je pružala ruke... I noc opet prolete kao jedan tren, i opet nasta cas rastanka.
A sutradan izjutra je radosni i srecni Adam-kan tako svirao na rababu da su se ljudi prosto cudili njegovoj veštini.
Ali sreca nije vecita... Pajav-kan poce podozrivo da gleda fakire. Pratio je svaki njihov korak i najposle ih otera sa dvora.
Beše izgubljena i poslednja mogucnost da se vidi s Durhanom.
Adam-kan se razbole od tuge. Nisu mu pomogli nikakvi lekovi, i on umre.
Glas o njegovoj smrti pronese se po celom kraju i stiže do Durhane. Ona prvo ne poverova strašnom glasu, a onda mrtva pade na zemlju. Vraci, gatari i bajalice pokušavahu da joj povrate život: trljahu joj noge i ruke balsamima, kadahu joj rutom divno lice, ali - avaj - sve beše uzaman. I lepa Durhana beše mrtva.
Ne znam je li to istina ili nije, ali vele da se Adam-kan našao s Durhanom na onom svetu.
Samo, meni se cini, istinu da zborim, da su to ljudi izmislili radi svoje utehe.
A vele i ovo: ako neko napravi plocicu mediatar za sviranje od bokora što raste na Adam-kanovom grobu, naucice da svira na rababu isto tako divno kao on. A da li je to istina - samo alah zna!


(Avganistan)

ŠIDHAR

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.
On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.
I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.
A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.
Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.
Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.
„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...
A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim
nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom... Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.
Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.
„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.
„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“
I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji...

PERSIJSKA LEGENDA

Stiglo je proljeće, šuma je ozelenjela, a livade je prekrilo prekrasno mirisno cvijeće. Na svijet je došao Bambi, nježno lane, kojeg su svi stanovnici šume došli pozdraviti kao kraljevića šume. Vjeverica, mišić, ptičice, zečići, skakavac, leptir, sova, fazan i druge šumske životinje - svi su se, uzbuđeni, navirivali kako bi što bolje vidjeli Bambija. Mama Košuta se ponosno smješkala jer je Bambi bio prelijepo lane, velikih smeđih očiju koje su, iz sigurnog maminog zagrljaja, radoznalo promatrale zbivanja oko sebe. Mamina sestra, ljubazna teta Ena, je budno pazila na njih.
Ujutro se Bambi pridigao na svoje tanahne nožice i za kratko vrijeme, uz pomoć prijatelja krenuo istražiti šumu. Toliko je toga trebalo vidjeti...a Bambi je imao odlične vodiče - živahnog zečića Lupka i plašljivog tvora imenom Cvjetić.
- Evo šarenog leptira! Vidi, šišmiš je preletio visoka stabla! -
Tu su i krtice koje kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i smiješnih kljunova! Bambi je bio nestašan i veseo. Njegova majka ga je strpljivo upozoravala na razne opasnosti koje vrebaju u tako velikim šumama, ali mali nestaško nije mogao mirovati; toliko je bilo novih mjesta i zabavnih stvari koje je trebalo iskusiti. Kad bi se Bambi našao u kakvoj opasnosti, ugledao bi svojeg oca, moćnog jelena, kako stoji na rubu čistine. Tada se Bambi osjećao sigurnim, jer ga je i otac pazio i branio.

Poslije više mjeseci bezbrižnog i sretnog života, stigla je i zima, velika novost za Bambija. Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma promijenila.
- Pao je snijeg! - rekla mu je mama. Pošavši u šetnju, Bambi je opazio kako mu noge tonu u tu čudnu bijelu prostirku, hladnu, ali jako zanimljivu. Drveće, grmlje, trava i mahovina, bili su pokriveni blistavim snijegom. Bambi i Lupko su klizali malim zaleđenim jezerom i zečić Lupko se smijao Bambiju koji se na skliskom ledu pokušavao zadržati na nožicama. Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji je uzbunio čitavu šumu. Sa svih strana, šumom su odjekivali pucnji pušaka. Vrane su oglasile opasnost,
- To su lovci! - čulo se odasvud.
Bambi je bio s majkom, tetom Enom i ostalima. Bili su opkoljeni u guštari. Visoko u zraku, čuli su šum fazanovih krila. Odjednom je odjeknuo pucanj i fazan je uz tresak pao na zemlju. Bambi nije čuo ništa od graje i kucanja vlastitog srca , samo bi ponekad začuo majčine riječi˝ostani samo kraj mene˝. Bambi je krenuo za majkom. Išli su polako kroz granje. Došli su do čistine. Majka je jednim skokom bila vani. Bambi je jurnuo za njom. Trčao je i trčao, misleći pritom na svoje prijatelje i nadajući se da će se i oni spasiti. Već je znao o lovu i lovcima, o tome kako dolaze ljudi sa puškama i psima. Bambi je trčao koliko su ga noge nosile. Kad se počeo spuštati mrak, nastala je tišina. Bambi je tražio majku, ali ju nitko nije vidio. Kasnije u noći, Bambi je pronašao svoje prijatelje. Svi su se veselili tom susretu. Odjednom su opazili kako im se približava teta Ena pa su joj potrčali u susret. Ena je bila tužna. Na kraju ju je Bambi plašljivo upitao:
- Teta Ena ... zar nisi vidjela moju majku ?
– Nisam – odgovorila je teta Ena tiho.
Bambijeva majka nije uspjela pobjeći lovcima, kao niti mnoge druge životinje. Bambijev tata, teta Ena i šumske životinjice su pokušali utješiti Bambija. Došla je i mlada košuta Falina, s kojom se Bambi cijelog ljeta igrao. Sada je ona, zajedno sa tetom Enom, Lupkom i drugim prijateljima, brinula o Bambiju. Iako je Bambi bio jako tužan, znao je da se u njih može pouzdati. A onda je opet došlo proljeće i Bambi je sa čuđenjem otkrio da se nešto mijenja. Falina mu je počela značiti puno više od svih drugih. Bambi se zaljubio! I Falina je pokazivala svoju ljubav prema Bambiju - nježno ga je gurkala njuškicom. Sreća se vratila u šumu, a Bambi i Falina su postali nerazdvojni. Jednog je dana šumu iznenada zahvatio požar. Morali su bježati, spašavati se kako su god znali. Vatra se širila, dim ih je počeo gušiti i sve životinje, među kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema rijeci. Vatra je plamtjela sve jače, vrućina je postajala neizdrživa, ali je Bambi, koji je sada već bio dovoljno odrastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile rijeku. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najprije pomogao svim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa je tek onda, zadnji, i sam prešao rijeku. Tako je Bambi pokazao koliko je hrabar i odgovoran i da zaslužuje biti kraljević šume. Od tog dana su ga svi još više poštovali i voljeli. Bambi je sada bio odrastao, prelijep i ponosit jelen, a Falina je postala njegova žena. Iduće proljeće, Falina je na svijet donijela dva prekrasna laneta, Bambijevu djecu, koju su, baš kao nekada malenog Bambija, došli pozdraviti svi vjerni šumski prijatelji.

Priče za djecu


U ovoj temi postavljamo priče za djecu.
Nekima da se podsjete, a nekima da pročitaju prvi puta.

Snjeguljica i sedam patuljaka



Svakog dana kraljica bi se ogledala u svom čarobnom ogledalcu i pitala ga:
-Kaži mi, kaži ogledalce moje, najljepša na svijetu danas tko je? A ogledalce bi uvjek odgovaralo:
-Ti kraljice.

Ali jednoga dana, ogledalce joj odgovori sasvim drukčije:
-Bijela kao snijeg, svijetla lica, crne kose, crvenih usnica, najljepša je sada Sneguljica.


Uvrijeđena kraljica pozove kraljevskog lovca i naredi mu da odvede Snjeguljicu u šumu i ubije je. Ali lovac je bio dobar čovjek, pa odvede Snjeguljicu u šumu i tu je ostavi ne učinivši joj ništa nažao.

Snjeguljica je dugo lutala šumom, i tako lutajući stiže do jedne čudne kućice. Zakucala je na vrata i ušla. Ali u kućici nije bilo nikoga. Tek uveče vratili su se s posla sedmorica braće, sedam patuljaka koji su živjeli u toj kućici, a preko dana radili u rudniku srebra i zlata. Kada su ugledali usnulu djevojčicu na jednom od svojih krevetića, patuljci se jako začudiše. Snjeguljica im je kasnije ispričala o svojoj zloj sudbini i o tome kako se više ne smije vratiti u dvorac.

- Ostani sa nama - rekoše joj patuljci.


- Kuhat ćeš nam i spremati kuću, a mi ćemo te voljeti kao braća.

Snjeguljica se mnogo obradova, zahvali se patuljcima i ostade kod njih. Tako su živjeli zajedno, sretni i zadovoljni, a i zla kraljica je u svom dvorcu bila također sretna, jer je mislila da je Snjeguljica mrtva i da je ona opet najljepša žena na svijetu.

Jednoga dana ponovo zapita ogledalo:
- Kaži mi, kaži ogledalce moje, najljepša na svijetu danas žena tko je? Ogledalo joj tada odgovori:
- Bijela kao snijeg, svijetla lica, crne kose, crvenih usnica, najljepša je ipak Snjeguljica. Istoga časa kraljica vidje u ogledalu sliku kolibice i u njoj sretnu Snjeguljicu i sedam patuljaka.

Kraljica je bila bijesna:

- Ovaj mi put Snjeguljica neće umaći! Ja ću je ubiti svojom rukom. Sutradan, kraljica nabere lijepe, crvene jabuke i ubrizga u njih otrov. Zatim, prerušena u dobroćudnu staricu, pođe u šumu. Kad je kraljica stigla do kolibice, zateče Snjeguljicu kako pjevuši.


- Dobar dan, ljepotice - reče zla maćeha.
- Imam divnih jabuka i jednu ću podjeliti s tobom, ako mi dozvoliš da se odmorim pred tvojim vratima.
- Svakako, bakice - reče Snjeguljica i uze od starice jednu polovinu jabuke. Ali čim je zagrizla otrovnu jabuku, Snjeguljica pade na pod, baš kao mrtva.

- A sada, tko je najljepši na svijetu? - smijući se zlobno reče kraljica i nestade u gustoj šumi. Uveče, kad su se patuljci vratili kući s posla, nađoše Snjeguljicu kako leži na podu mirna, blijeda i hladna. Zvali su je i zvali, ali se nesretna djevojka nije odazivala.
- Umrla je - tužno zaključiše patuljci.

I kako takvu ljepotu nisu mogli da zakopaju u hladnu zemlju, patuljci je staviše u stakleni kovčeg i odnesoše u polje, među cvijeće, nadajući se da će jednoga dana njihova Sneguljica oživjeti.

Zima je došla i prošla, i kada je ponovo granulo proljeće, ono je sa sobom donijelo divnog princa iz susjednog kraljevstva. Ugledavši Snjeguljicu, princ se zadivi njenoj ljepoti i upita patuljke tko je usnula djevojka.


- To je princeza Snjeguljica - rekoše mu patuljci - ali ona je mrtva.
- Ona nije mrtva, već samo spava dubokim snom - reče princ, pažljivo otvori kovčeg i uze Snjeguljicu u naručje.

U tom trenutku parče otrovne jabuke ispadne iz njenih usta. Snjeguljica se probudila.
- Preljepa Snjeguljice - reče princ - postani kraljicom moga kraljevstva. Hoćeš li?
- Hoću - odgovori mu Snjeguljica.

Snjeguljica i princ uzjahaše bijelog konja i odjahaše u dvorac gdje su se uskoro vjenčali. Na vjenčanju su bili naravno pozvani i njihovi prijatelji patuljci. Zla maćeha je nestala i o njoj više nikada nitko nije ništa čuo. A princ i Snjeguljica još su dugo, dugo godina živjeli sretni i zadovoljni.


(braća Grim)

Crvenkapica

Bila jednom mlada, draga djevojčica koju bi svako zavolio čim bi ju ugledao, a njezina je baka voljela tako da nije znala kako bi djetetu ugodila. Jednom joj poklonila kapicu od crvena baršuna, što je djevojčici tako dobro pristajala da drugo i nije htjela nositi; po toj je kapici prozvali Crvenkapicom.


Jednog dana reče joj mati:
- Hajde, Crvenkapice, evo ti kolača i boca vina pa odnesi baki da se malo okrijepi; bolesna je i slaba. Pođi što prije, dok nije pripeklo; kad budeš vani, idi pravo i ne skreći s puta; možeš pasti i razbiti bocu, pa baka neće ništa imati. Kad joj dođeš u sobu, ne zaboravi joj zaželjeti “dobro jutro”; nemoj zavirivati naokolo po ćoškovima.




- Sve ću izvršiti kako treba - odgovori Crvenkapica i pruži majci ruku.

Bakina kuća bila izvan sela, u šumi, pola sata daleko. Kad je Crvenkapica došla u šumu, srela vuka. Nije znala kako je to zla životinja, pa se nije ni bojala.


- Dobar dan, Crvenkapice! - pozdravi je vuk.
- Dobar dan, vuče! - uzvrati ona.
- Gdje ćeš tako rano, Crvenkapice?
- Idem baki.
- A što to nosiš u korpici?
- Kolača i vina; jučer smo pekli; neka se baka malo okrijepi.
- A gdje stanuje tvoja baka, Crvenkapice?
- Oko četvrt sata dalje u šumi, ispod tri velika hrasta; tamo joj je kućica za ljeskovom živicom; bit će da znaš - objasni Crvenkapica.
“Mlado njezno stvorenje; zaista mastan zalogaj, prijat ćce ti jos bolje od stare. Treba lukavo udesiti da obje ščepaš” - mišljase vuk idući pokraj Crvenkapice, pa će onda glasno:
- Crvenkapice, lijepa li cvijeća naokolo; zašto se malo ne ogledaš? Čini mi se da ti uopće ne čuješ kako ptice lijepo pjevaju. Ideš nekako sama za sebe, kao da ćeš u školu, a tako je veselo ovdje u šumi.



Crvenkapica pogleda naokolo, pa kad vidje kako sunčeve zrake kroz drveće tamo-amo poigravaju i svuda lijepo cvijeće, pomisli: “Ako baki donesem buket cvijeća, obradovat će se; još je rano, doći ću na vrijeme.”


I skrene s puta i potrči u šumu da nabere cvijeća. Kad bi koji cvijet ubrala, trčala bi dalje, misleći da tamo ima još ljepšeg i tako je išla sve dublje i dublje u šumu.


Vuk, međutim, otiđe pravo do bakine kućice i pokuca na vrata.
- Tko to kuca? - upita baka.
- Crvenkapica; donijela ti kolača i vina, daj otvori.
- Pritisni samo kvaku - oglasi se baka. - Preslaba sam, ne mogu ustati.


Vuk pritisne kvaku, vrata se otvore i on pođe pravo postelji te proždre baku. Zatim obuče njene haljine, stavi njenu kapu na glavu, legne u njenu postelju i povuče zavjese.


Crvenkapicaje i dalje trčala za cvijećem, pa kad ga bijaše nabrala već toliko da više ne mogaše držati u ruci, sjeti se bake i pohiti njoj. Začudila se što su vrata otvorena a kad uđe u sobu, učini joj se neobično pa pomisli: “Bože moj, kako mi je danas tjeskobno pri srcu, a inače tako volim biti kod bake!”


Uzdahne, pa će glasno:
- Dobro jutro!
- Ali ne dobi odgovor.



Zatim priđe postelji, razvuče zavjese, i gle: u njoj baka, kapu navukla na lice, sva je čudnovata. - Hej, bakice, zašto su ti tako velike uši?
- Da te bolje čujem.
- Hej, bakice, zašto su ti tako velike oči?
- Da te bolje vidim.
- Hej, bakice, zašto su ti tako velike ruke?
- Da te bolje dohvatim.
- Ali, bakice, zašto su ti tako velika usta?
- Da te bolje proždrem! -vikne vuk: skoci iz postelje i proguta jadnu Crvenkapicu.


Kad se vuk najeo, opet legne u postelju, zaspi i glasno zahrče. Pokraj kuće prolazio lovac i mislio: “Kako ova stara žena hrče! Treba vidjeti što joj je.” Uđe u sobu, kad priđe krevetu, opazi vuka.


- Ovdje si mi zar, stari grešniče, odavno te tražim! - usklikne lovac i već htjede puškom ciljati, kad li se prisjeti da je vuk možda progutao baku, pa bi se mogla još spasiti.


Zbog toga ne puca u vuka već uzme nož pa stane vuku parati trbuh. Nekoliko puta zareže i opazi kako se zasja crvena kapica; zareže on još nekoliko puta i djevojčica iskoči iz vučje utrobe.


- Ah, kako sam se uplašila! - veselo će Crvenkapica. - Kako bijaše tamno unutra!
Zatim izađe i stara baka, jos živa; jedva disaše. Crvenkapica donese kamenja, njime natrpaju vuka, pa kad je ovaj htio pobjeći, pritisne ga kamenje tako da pade mrtav.


Sve troje bijaše zadovoljno. Lovac oderao s vuka krzno i otišao kući; baka uživala u kolačima, pila vino što ga je donijela Crvenkapica i opet se oporavila, a Crvenkapica razmišljala: “Ne smiješ nikad više sama skrenuti s puta i trčati u šumu kad ti majka zabrani.”

(braća Grim)

Djevojčica sa šibicama

Bila je hladna zimska noć. Snijeg je padao i počelo se smrkavati. Bila je posljednja večer u godini – večer uoči Nove godine. Po toj hladnoći, mračnom ulicom išla je jedna gologlava i bosonoga djevojčica. Doduše, imala je na nogama neke papuče kada je pošla od kuće, ali kakva joj je bila korist od njih kada su to bile velike papuče koje je prije nosila njena majka. One su bile tako velike da su joj spale s nogu kada je potrčala da se sakrije ispred kola što su projurila ulicom. Jednu papuču više nije mogla da nađe a s drugom je umakao neki dječak i doviknuo joj da će mu ta njena papuča poslužiti kao kolijevka kad mu se rodi dijete.

Tako je sada ta djevojčica išla bosih, crvenih i plavih nožića od studeni. U staroj je pregači nosila sve svoje šibice, a jednu kutiju je držala u ruci. Čitav dan nije prodala ni jednu jedinu kutiju šibica, nije dobila nijednu lipu. Gladna, prozebla i potištena, lutala je jadnica sve dalje. Snježne pahuljice padale su po njenoj dugačkoj, svijetloj kosi koja se u kovrčama spuštala niz njen potiljak, ali ona nije ni mislila na taj svoj ukras. Svi prozori su bili osvijetljeni, a po ulicama se širio miris guščjeg pečenja – svuda se pripremao doček Nove godine, pa je i ona sada mislila na to.

Ona se šćućurila u jednom uglu između dvije kuće, od kojih je jedna malo više štrčala na ulicu. Nožice je podvila poda se, ali joj je ipak bilo sve hladnije. A kući se nije smjela vratiti, jer nije prodala nijednu kutiju šibica, nije dobila niti jednu lipu, i otac bi je istukao. A i što će tamo, i kod kuće je isto tako hladno. Živjeli su u potkrovlju i vjetar je puhao sa svih strana, iako su najveće rupe začepili slamom i krpama. Ručice su joj se sasvim ukočile od studeni. Ah, samo da upali jednu šibicu malo bi se ogrijala! Da o zid kresne samo jednu šibicu zagrijala bi prste! Ona kresnu jednu šibicu i odmah buknu plamen. Šibica je gorjela kao svijeća i bilo je tako toplo dok je držala ruku nad njom. Bila je to čudesna svjetlost i djevojčici se činilo da sjedi pored velike tople željezne peći sa sjajnim mesinganim ukrasima. Ona ispruži noge da i njih malo zagrije, ali se tog trenutka plamen ugasi – nestade peći i djevojčica osta sa drvcetom dogorjele šibice u ruci.

Ona kresnu još jednu šibicu, pa i ona zaplamsa, i zid po kojem zasja postade providan poput koprene. Mogla je vidjeti pravo u sobu gdje je bio postavljen stol sa čistim bijelim stolnjakom i divnim posuđem od porculana. A na stolu se ***** pečena guska punjena šljivama i jabukama. Ali što je bilo još ljepše – ta guska je skočila sa stola i, onako sa viljuškom i nožem u leđima, preko sobe zagegala prema njoj. I upravo kada guska dođe pred sirotu djevojčicu, ugasi se šibica i pred njom osta samo debeli i hladni zid.

Kada upali novu šibicu, pred njom se ukaza prekrasna jelka. Bila je i veća i ljepše ukrašena nego ona što je prošle godine kroz staklena vrata vidjela kod onog bogatog trgovca.

Tisuće svjećica je gorjelo na zelenim grančicama, a šarene slike, kao one u dućanskim izlozima, gledale su pravo u nju. Djevojčica izdiže obje ruke prema svjećicama i šibica se ugasi. Ali one mnogobrojne svjećice počele su se dizati sve više i više, a onda se pretvoriše u sjajne zvijezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dugački plameni trag.

“Sad je netko umro!” – pomislila je djevojčica. To je ona čula od svoje pokojne bake koja je govorila: “Svaki put kad padne zvijezda, nečija duša krene u nebo.”
Kada djevojčica kresnu novu šibicu, oko nje sve zasja i u tom sjaju pojavi se njena baka sva blistava, blažena i zadovoljna.

– Bako! – viknu djevojčica. – Uzmi me sa sobom! Znam da ćeš nestati čim se šibica ugasi kao što je nestala i ona topla peć i divno guščje pečenje i ona krasna velika jelka!

Da i baka ne bi iščezla, djevojčica brzo zapali sav ostatak šibica iz kutije. Šibice planuše i sve zablista kao usred bijela dana. Nikada joj ranije baka nije izgledala tako lijepa i tako velika. Ona uze djevojčicu u naručje i ponese je visoko, visoko u veliku radost i prekrasnu toplinu. Sada je djevojčica bila na nebu i više nije bilo ni zime, ni gladi ni straha …

A ujutro, u onom kutu između dvije kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmijehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se posljednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu djevojčicu sa šibicama.

Pred njom je ležalo puno potpuno izgorjelih šibica.

– Htjela se ugrijati! – govorili su prolaznici.

A niko nije slutio kakve su lijepe slike lebdjele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost.

(H. C. Andersen)

Trnoružica


Jednom davno živjeli su kralj i kraljica, koji su govorili svakog dana: – Ah, kad bismo imali dijete! A nikako nisu mogli da ga dobiju. Ali, jedanput, kad se kraljica kupala, izmili neka žaba iz vode i reče joj:
– Tvoja želja će se ispuniti. Prije nego prođe godina dana, donijećeš kćerku na svijet.

Kako žaba reče, tako se i dogodi, i kraljica rodi djevojčicu, tako lijepu da kralj nije znao što će od radosti, pa priredi veliko slavlje. Nije pozvao samo rođake, prijatelje i poznanike, nego i mudre vile da bi bile blage i naklonjene djetetu. Bilo ih je trinaest u njegovom kraljevstvu, a pošto je imao samo dvanaest zlatnih tanjura, morala je jedna od njih ostati kod kuće.

Kad je slavlje bilo pri kraju, počeše mudre vile darivati dijete svojim čudesnim darovima: jedna vrlinom, druga ljepotom, treća bogatstvom i tako redom sa svim što se može poželjeti na ovome svijetu.

U trenutku kad je jedanaesta darovala svoje, iznenada uđe ona trinaesta. Htjela se osvetiti što nije bila pozvana. Niti koga pogleda, niti pozdravi, samo glasno reče:

– Neka se kraljevna u svojoj petnaestoj godini ubode vretenom i padne mrtva.

Ne rekavši više ni riječi, okrenu se i ode iz dvorane. Svi su bili uplašeni, ali tada istupi dvanaesta koja još nije bila izrekla svoju želju. Kako nije mogla otkloniti zlo proročanstvo, nego ga samo ublažiti, reče:

– Neka to ne bude smrt, nego stogodišnji dubok san.

Želeći sačuvati svoje drago dijete od te nesreće, kralj naredi da se sva vretena u kraljevstvu spale.


Na djevojčici se počeše javljati svi darovi mudrih vila, tako da je bila lijepa, čedna, prijazna i razborita, pa je svatko, tko je samo jednom vidi, zavolio. Ipak, dogodi se da, baš na onaj dan kad je napunila petnaest godina, kralj i kraljica ne budu u dvorcu i da djevojčica ostane sasvim sama. Poče švrljati okolo, razgledati sobe i odaje do mile volje, dok ne dođe do jedne stare kule. Penjući se uskim, zavojitim stepenicama stiže do nekih malih vrata. U bravi je bio zahrđali ključ. Kad ga ona okrenu, vrata se otvoriše i ona u maloj sobici ugleda staru ženu kako sjedi s vretenom u ruci i vrijedno prede lan.

– Dobar dan, bakice, – reče princeza – što to radiš?

– Predem, – odgovori starica i klimnu glavom.

– A što ti je to što tako veselo skakuće? – upita djevojče, uze vreteno i htjede presti.

Ali samo što ga je dotakla, zlo proročanstvo se ispuni i ona se ubode u prst. U istom trenu, kad je osjetila ubod, pade na staričin krevet i utonu u dubok san. Taj san se proširi po čitavom dvorcu: kralj i kraljica, čim su stigli kući i ušli u dvoranu, zaspaše, a s njima i cijela dvorska svita. Zaspaše i konji u štali i psi u dvorištu, golubovi na krovu i muhe po zidovima, pa i vatra što je treperila na ognjištu utihnu i zaspa. Čak i kuhar, koji je baš tog trena htio povući za kosu svog pomoćnika, jer je nešto ubrljao, pusti ga i zaspa. Stiša se i vjetar. Na drveću oko dvorca nije se više micao ni jedan listić.


Oko dvorca poče rasti trnova živica koja je svake godine bila sve viša, dok ga najzad nije sasvim obavila i prerasla da se više nije mogla vidjeti ni zastava na vrh krova.

Po svijetu se širila priča o lijepoj, usnuloj Trnoružici – tako nazvaše kraljevnu – pa su s vremena na vrijeme dolazili kraljevići i pokušavali kroz trnje prodrijeti u dvorac. Nije im polazilo za rukom, jer ih je trnje, kao da ima ruke, hvatalo, greblo i zaustavljalo, čega se mladići nisu mogli osloboditi, pa su tu ostajali i umirali.

Poslije dugo vremena dođe opet jedan kraljević u ovu zemlju i ču kako neki starac priča o trnovoj živici, kako se iza nje nalazi dvorac i u njemu već sto godina spava prelijepa kraljevna Trnoružica, kralj, kraljica i čitava dvorska svita. On je još od svog djeda slušao kako su mnogi kraljevići dolazili i pokušavali se probiti kroz trnje, ali da su ostajali visiti na njemu i umirali su tužnom smrću.

Tada mladić reče:

– Ja se ne bojim. Idem unutra vidjeti lijepu Trnoružicu.

Starac ga odvraćao, ali on nije slušao njegove riječi. Dogodilo se da je upravo tada proteklo onih sto godina i došao dan kad se Trnoružica treba probuditi. Kad se kraljević približio živici, ona se pretvori u velike lijepe cvjetove koji su se sami razmicali i propuštali ga, a onda se opet za njim zatvarali. U dvorištu ugleda konje i carske hrtove kako leže u dubokom snu. Na krovu su sjedili golubovi držeći svoje glavice pod krilima.



Kad je ušao u kuću, spavale su muhe na zidovima, kuhar je još držao ruku kao da hoće ščepati momka, a služavka je sjedila pored crnog pijetla, koga je trebalo operušati. Išao je dalje i u dvorani našao čitavu dvorsku svitu kako leži i spava, a gore na prijestolju spavali su kralj i kraljica. Sve je bilo toliko tiho da je mogao i svoj dah čuti.

Došao je naposlijetku do one kule i otvorio vrata male sobe u kojoj je spavala Trnoružica. Bila je tako lijepa da nije mogao oči od nje odvojiti, pa se saže i poljubi je. Kako je poljupcem dotače, ona otvori oči, probudi se i pogleda ga ljubazno. Upravo kad siđoše, probudi se kralj, za njim kraljica i cijela dvorska svita, i gledahu se začuđenih očiju. Konji u dvorištu ustadoše i stresoše se, psi skočiše i zamahaše repom, golubovi na krovu izvukoše glavice ispod krila, pogledaše oko sebe i prhnuše u polje. Muhe poletješe sa zidova. U kuhinji zapucketa vatra i poče kuhati jelo, pečenje opet zacvrča, kuhar prilijepi momku takvu pljusku da je zajaukao, a služavka operuša pijetla. I kad se sve probudi započe svadba kraljevića i Trnoružice, pa su živjeli sretno do kraja svog života.

(braća Grim)

Carevo novo ruho

Prije mnogo, mnogo godina živio je jedan car koji je iznad svega volio novu odjeću. Sav je svoj novac trošio na to da se što se ljepše obuče. Nije se brinuo za svoje vojnike, nije mario za kazalište, a niti da se izveze u šetnju kroz šumu, ukoliko mu ne bi bilo stalo da pokaže neko novo odijelo.



Tako bi on po cijeli dan samo mijenjao odjeću. Kao što se za vladara obično kaže da se nalazi u vijećnici, tako se za njega govorilo: "Car je u svojoj garderobi."

U tom velikom gradu u kojem se nalazio njegov dvor bilo je veoma živo i veselo. Svaki dan su ga posjećivali mnogi stranci, ali jednog dana mu dođoše i dvije varalice. Rekoše mu da su tkalci i da mogu istkati tkaninu kakva se samo zamisliti može. Ne samo da njihove boje i šare izazivaju divljenje, nego i odijelo od te tkanine ima neobičnu osobinu – ono je nevidljivo za svakog tko nije sposoban za svoju službu ili je neoprostivo glup.

"O, divna je ta tkanina!" – pomisli car. – "Kad budem imao odjeću od takve tkanine, znat ću tko u mome carstvu nije na visini svog položaja. A moći ću i razlikovati pametne od glupih. Ta mi se tkanina mora odmah otkati!"

I dade car toj dvojici varalica veliki novčani predujam, s tim da odmah počnu s radom.



Varalice odmah postaviše dva prazna razboja i počeše tobože raditi. Do kasne noći su tako tkali na praznim razbojima i sve tražili da im donose najfiniju svilu i najčistije zlato, i sve su to trpali u svoju torbu.

"Baš bih želio vidjeti koliko li su već otkali" – pomislo je car, ali mu je bilo malo teško na srcu kada se sjetio da glupi ljudi, a i oni što ne odgovaraju svom pozivu, neće moći vidjeti tu čudesnu tkaninu. Bio je uvjeren da se on za sebe nema šta pribojavati, ali ipak je odlučio prvo poslati nekog drugog da vidi kako posao napreduje.

Čitav je grad već znao kakvu će čudotvornu moć imati ta tkanina i svi su nestrpljivo očekivali tko će se od njihovih susjeda pokazati kao glup, a tko nedostojan svog položaja.

"Poslat ću ja tkalcima svog starog i poštenog ministra" – odlučio je car. – "On će najbolje vidjeti kako ide s tkanjem. On je pametan i nitko bolje od njega ne vrši svoju službu!"

I stari čestiti ministar uđe u odaje gdje su one dvije varalice tkale na praznim razbojima.

"Sačuvaj me, Bože, ja ništa ne vidim!" – trljajući oči, pomisli stari ministar, ali ništa ne reče.

Varalice ga zamoliše da priđe bliže, a onda ga upitaše sviđa li mu se šara i jesu li lijepe boje. Oni su pokazivali na prazan razboj, a jadni stari ministar, ma koliko naprezao oči, ništa nije mogao vidjeti, jer ničega nije ni bilo.

"Gospode Bože!" – pomisli ministar – "da ja nisam glup? Nikada to nisam pomislio. Ali to nitko ne smije saznati! Zar ja nisam dorastao za svoj poziv? Ne, ne, ne smijem im reći da ne vidim tkaninu!"

– Pa vi ništa ne kažete! – reče jedan od tkalaca.


– O, tkanina je savršena, prekrasna! Šare su izvrsne, boje su divne! – odgovori stari ministar gledajući u razboj kroz svoje naočale. – Da, da, reći ću caru da mi se tkanina izvanredno dopada!

E, to nam je veoma drago! – rekoše tkalci u jedan glas i počeše nabrajati boje i vrste šara svoje tkanine.

Stari ministar je pažljivo slušao kako bi to sve mogao ponoviti kad se vrati u dvor. Tako je i učinio.

Poslije toga varalice zatražiše još više novaca, još više svile i još više zlata. Rekli su da im to treba za tkanje, a sve su trpali u svoje džepove. Ništa od svega toga nije uzeto za tkanje i oni su i dalje tkali, na praznim razbojima.

Malo zatim car posla još jednog cijenjenog službenika da vidi kako ide s tkanjem i kada će tkanina biti gotova. Ali i s tim službenikom se dogodilo isto što i s ministrom. On je gledao i gledao, ali nije vidio ništa drugo do prazan razboj.


– Što, zar nije lijepa tkanina? – upitaše ga varalice pokazujući mu i objašnjavajući nepostojeće šare.

"Da sam glup – nisam" – pomisli čovjek. – "Pa šta onda? Znači da nisam dorastao svom položaju? To je zaista smiješno! Ali ne smijem dozvoliti da to drugi primijete!" – I čovjek poče hvaliti tkaninu koju nije vidio i uvjeravati tkalce koliko mu se sviđaju njihove prekrasne boje i predivne šare.

– Da, da, to je nešto prekrasno! – rekao je caru kada se vratio u dvor.

Čitav grad je sada pričao samo o toj prekrasnoj tkanini. Sada je i car htio vidjeti tu tkaninu dok je još na razboju. S čitavom pratnjom svojih odabranika, među kojima su bila i ona dva stara velikodostojnika što su već bili tamo, car je došao onoj dvojici varalica i zatekao ih kako iz sve snage tkaju, ali tkaju bez potke i osnove.

– Zar nije divna tkanina! – rekoše ona dvojica velikodostojnika. – Izvolite, vaše veličanstvo, pogledajte kakve su divne šare, kakve divne boje! – i pokazaše na prazne razboje, jer su vjerovali da drugi vide tu tkaninu.



"Što je ovo?!" – pomisli car. – "Ja ništa ne vidim. Pa to je užasno! Zar sam ja glup? Ili ne zaslužujem biti car? Pa to bi bilo najstrašnije što bi mi se moglo dogoditi!"

Nije htio priznati da ništa ne vidi, pa je tobože zadovoljno klatio glavom i, gledajući u prazan razboj, ponavljao: – O, baš je, baš je lijepo! Taj vaš rad zaslužuje moje najviše priznanje!

Sada je i čitava careva pratnja gledala u prazan razboj i ponavljala: – E, baš je, baš je lijepo! – I savjetovali su caru da se odmah na prvoj svečanosti pojavi u odjeći od te divne tkanine. Svi su bili ushićeni, od usta do usta je išlo: – Divno! Krasno! Veličanstveno!

Obojicu varalica car je odlikovao ordenom viteškog križa i dodijelio im titulu tkalačkog viteza.

Cijelu noć uoči svečanosti varalice su probdjele pored šesnaest zapaljenih svijeća. Svi su mogli vidjeti kako se tobože žure završiti carevu odjeću. Skidali su s razboja nepostojeću tkaninu, u zraku su je tobože sjekli velikim makazama, šili su je iglama bez konca i najzad su rekli: – Evo, odjeća je gotova!

Car priđe u pratnji svojih najotmjenijih dvorana, a varalice podigoše ruke kao da nešto drže i rekoše: – Evo hlača! Evo kaputa! Evo ogrtača! Sve je kao paučina! Čovjek bi mogao pomisliti da na tijelu nema ništa, ali u tome i jeste prava vrijednost ove tkanine!

– Da, da, tako je! – u jedan glas potvrdiše dvorani iako ništa nisu vidjeli.

– Hoćete li sada, Vaše Veličanstvo, biti tako ljubazni i odložiti svoju staru odjeću! – rekoše varalice. – Novu ćemo vam dati pred velikim ogledalom!

Car skide sa sebe staru odjeću i varalice mu počeše tobože dodavati komad po komad nove odjeće, a onda ga uhvatiše oko struka i tobože mu namještati skute. Tako oni rade oko njega, a car se pred ogledalom samo vrti i okreće.

– Bože, kako je divno sašiveno! Kao saliveno je! – divila se sva careva pratnja. – Kakva šara, kakve boje! Zaista dragocjeno ruho!

– Vaše Veličanstvo, napolju već čekaju nosači s baldahinom što će ga nositi nad vašom glavom u mimohodu! – izvijestio je vođa parade.

– Dobro, dobro, ja sam već gotov! – odgovorio je car. – Dobro mi stoji, zar ne?! – i okrenu se pred ogledalom kao da hoće još jednom pažljivo promotriti svoju raskošnu pojavu.


Komornici koji su bili zaduženi da mu nose skute podigli su ih tobože s poda i krenuli za njim držeći ruke u zraku i strahujući da se ne bi primijetilo da te skute i ne vide. I tako je car išao u mimohodu pod divnim baldahinom, dok je okupljena svjetina na ulicama i prozorima ponavljala: – Bože, novoj carevoj odjeći nema nigdje ravne! Kako su mu divni skuti! Kako mu sve krasno stoji!

Nitko nije htio priznati da ništa ne vidi, jer bi time priznao da je glup i da nije dorastao svojoj dužnosti. Do tada nijedna careva odjeća nije doživjela takvo priznanje.

Ali najednom je neko dijete povikalo: – Pa car je gol!

– Ah, Bože moj, taj nedužni glasić! – zabrzao je uplašeni otac.

Ali već istog trenutka se začuo šapat: – Dijete kaže da je car gol! Car je bez odjeće! I odmah zatim počeše svi u jedan glas vikati: – Car je bez odjeće! Bez odjeće!

Car je pretrnuo – vidio je i sam da je bez odjeće, ali je ipak odlučio ostati do kraja na mimohodu, pa je zauzeo još dostojanstvenije držanje. A komornici iza njega i dalje su nosili nepostojeće skute.

(H.C Andersen)

LETEĆI KOVČEG

Bio jednom jedan trgovac koji je bio tako bogat da je mogao svojim srebrenjacima popločati čitavu svoju ulicu pa i dio susjedne. Ali on to nije učinio, nego je svoj novac tako vješto ulagao da je za svaki uloženi srebrenjak zlatnik dobijao. Eto takav je to bio trgovački vještak, bio pa i umro.

Njegov sin je naslijedio čitavo to veliko blago, ali on se odao bezbrižnom životu, iz noći u noć je išao na razne zabave, od novčanica pravio zmajeve a zlatnike mjesto kamenih pločica bacao da kao žabice skakuću površinom jezera. Tako je ubrzo rastračio čitavo bogatstvo, od onog silnog novca ostala su mu samo još četiri šilinga, a od odjeće samo još jedne papuče i stara kućna haljina. Sad su ga ostavili i njegovi prijatelji, jer su se stidjeli da izañu s njim na ulicu. Ali jedan od njih, dobričina po duši, jednog dana mu je poslao stari kovčeg sa porukom:

"Pakuj se!" Lijepo je to bilo od njega, ali on nije imao šta da pakuje, pa zato je sam sjeo u kovčeg. Ali to je bio neobičan kovčeg, čim bi neko pritisnuo bravu, kovčeg bi poletio. Tako je bilo i sada. Čim je trgovački sin pritisnuo bravu, kovčeg je s njim zajedno izletio kroz dimnjak i poletio nebu pod oblake. Dno je počelo pucketati i njega je jeza hvatala pri pomisli da se, ne daj bože, provali i da on zajedno sa komadima kovčega tresne na zemlju.

Leteći tako sve dalje i dalje, stigao je u Tursku. Kovčeg sakrije pod suho lišće i krene u grad. A to je mogao bez po brige, jer u Turskoj svi idu odjeveni kao i on – u kućnoj haljini i u papučama. Idući tako, na putu sretne dojilju s malim djetetom i upita je:
– Slušaj ti, turska dojiljo! Kakvi su ono veliki dvori pokraj samog grada što su im prozori onako visoko uzdignuti?
– U njima živi mlada sultanija – odgovorila mu je dojilja. – Njoj su prorekli da će biti nesretna u ljubavi, pa joj ne smije niko doći osim sultana i sultanice.
– Hvala ti! – reče joj trgovčev sin, pa se vrati u šumu i sjede u svoj kovčeg. Samo malo zatim on se već spustio na dvorski krov i kroz prozor se uvukao u sultanijinu odaju.
Sultanija je spavala na divanu, a bila je tako lijepa da se trgovčev sin nije mogao uzdržati a da je ne poljubi. Od tog poljupca sultanija se probudi i silno se uplaši. Ali kada joj on reče da je melek, anñeo, i da se zrakom do nje spustio, njoj se to dopade.

Tako, njih dvoje sjedoše jedno pored drugog i on poče da joj govori o njenim očima: to su bila dva divna tamna jezera po kojima misli plove kao morske vile. Opisujući njeno čelo, rekao joj je da je to lednik s prekrasnim dvoranama i slikama. A onda joj je pričao o rodi što donosi slatku malu dječicu.
Divno je pričao. A na kraju joj je ponudio ruku i ona je to odmah prihvatila.
– Ali moraćete da doñete u subotu – rekla je sultanija. – Tada će ovdje biti i sultan i sultanica. Biće ponosni što se udajem za meleka. Samo gledajte da doñete s nekom osobito lijepom pričom, jer to moji roditelji najviše vole. Majka više voli ćudoredne i plemenite priče, a otac voli nešto veselije, da se može smijati!
– Ta priča će biti moj svadbeni dar! – obećao je prosac.
Opraštajući se s njim, sultanija mu je poklonila sablju optočenu zlatnicima koji su mu i te kako dobro došli.
Zatim je on u svom kovčegu odletio u grad, kupio novi ogrtač i vratio se u šumu da smišlja novu priču. Trebalo je da sve smisli do subote, a to nije bilo baš tako prosto i jednostavno.
Sve do subote je smišljao tu svoju priču.

Kod sultanije su ga dočekali i sultan i sultanica i čitav dvor, i primili su ga veoma ljubazno. – E, hajde ispričajte nam nešto! – rekla je sultanica. – Samo da to bude nešto pametno i poučno.
– Ali i da se može nasmijati! – dodao je sultan.
– Svakako, svakako! – dočekao je prosac i počeo svoju priču:

– Bila jednom jedna kutija šibica čija su se palidrvca neobično ponosila svojim visokim porijeklom. Njihovo rodoslovlje je počinjalo od velikog šumskog stabla, stasitog zelenog bora, i svako od njih je nekad bilo njegov iver. A sada su ta palidrvca ležala na polici izmeñu kresiva i starog gvozdenog lonca i pričala im o svojoj mladosti:
– Da, da, kad smo mi bili na grani, onda smo mi bili na jednoj zaista zelenoj grani! Svako jutro i veče rosa nam je dijamantski čaj nudila, čitave sunčane dane smo provodili u sunčevom sjaju, a ptice su morale da nam pričaju svoje priče. Tu se najbolje vidjelo da mi pripadamo odabranom rodu – lisnato drveće se odijevalo samo preko ljeta, a naša porodica je mogla da se oblači u zeleno ruho i ljeti i zimi. A onda su došle drvosječe, nastao je veliki preokret, i naša porodica se raspala. Starješina našeg roda je postao veliki jarbol na jednom divnom brodu i mogao je da plovi širom čitavog svijeta. Druge grane su stigle na druga mjesta, a mi eto imamo dužnost da ljudima palimo svjetlo. Zato nas smatraju odličnicima koji su došli u ovu kuhinju.
– A sa mnom je drukčije! – javio se gvozdeni lonac pored kojeg je ležala šibica. – Otkako sam došao na svijet, stalno me stružu i kuhaju. Ja odgovaram za čvrstinu i, ako ćemo pravo, ja sam prvi u ovoj kući. Moje najveće zadovoljstvo je kada se poslije jela opet čist i lijep nañem na polici i sa drugovima mogu da vodim pametne razgovore. Ali mi svi, izuzevši vedricu za vodu, koja ponekad siñe u dvorište, živimo unutra. Naš jedini izvor novosti je korpa za pijacu, ali ona tako buntovnički govori o vladi i narodu. Da, nedavno je ovdje s nama bio i jedan stari glineni lonac, ali njega je to korpino buntovanje toliko uplašilo da je pao i u komadiće se razbio. Kažem vam, ta korpa je veoma slobodoumnih nazora!
– Eh, previše si se ti raspričao! – upade kresivo i tako udari o kremen da iskre poletješe na sve strane. – Zar nije bolje da se malo proveselimo?!
– Hajde da pričamo o tome ko je važniji! – dočekala je šibica.
– Ja ne volim da govorim o sebi! – začula se zemljana činija. – Dajte vi da mi ovo veče pretvorimo u zabavno veče! Ja ću da počnem. Pričaću vam nešto što je svaki od nas doživio. A onda neka svako tako nešto
ispriča, i eto nam zabave. Evo da počnem:
– Pored Baltičkog mora, pored velikih bukovih gora ...
– Divan početak! – uzviknuše tanjiri u jedan glas. – To će sigurno biti nešto što nam se sviđa!
– Da, eto, tamo sam ja provela mladost u jednoj mirnoj porodici. Namještaj smo glačali, podove prali a svakih četrnaest dana zavjese mijenjali!
– Kako vi zanimljivo pričate! – javila se metlica za prašinu. –
Odmah se osjeća da govori žensko čeljade, sve prožima red i čistoća!
– Jest, jest, odmah se osjeća! – uzviknu vedrica i kako od veselja poskoči, čak i pod malo vodom zapljusnu.
A činija je nastavila da priča. Svršetak njene priče bio je isto tako lijep kao i početak.

Tanjiri su zveckali od radosti, a metla je izvukla zeleni peršun iz sandučića sa pijeskom i zakitila činiju, jer je znala da će to naljutiti sve ostale i jer je očekivala ono: "Ako ja tebe zakitim danas, ti ćeš mene sutra!"
– A sada da se igra! – uzviknu žarač i zaigra. Bože dragi, koliko je samo izdizao onu svoju jedinu nogu! Stara navlaka na stoliću u ćošku se razderala toliko se naprezala da bolje vidi to čudo od igre.
– Zar i mene ne bi mogli ovjenčati! – viknuo je žarač.
I njega su zakitili.
– Primitivci! – progunđala je šibica. Sada je trebalo da samovar pjeva, ali on je rekao da je prehlañen i da može pjevati samo kada u njemu voda vrije. Ali to je bila samo njegova nadmenost. On je pjevao samo kad ga gospodar postavi na sto. Na prozoru je stajalo staro guščje pero kojim je služavka ponekad pisala. Sva njegova osobitost se sastojala u tome što je bilo duboko umočeno u mastionicu, ali ono se upravo time i ponosilo.
– Ako samovar neće da pjeva – reklo je pero – i ne mora! Napolju je kavez i slavuj u njemu, on može da nam pjeva. Doduše, on nije školovan, ali večeras nećemo nikoga ogovarati!
– Ja smatram da to uopšte nije na mjestu da nam tu pjeva neka strana ptica! – umiješao se čajnik, kuhinjski pjevač i samovarov polubrat. – Je li to patriotizam? Neka to pijačna korpa presudi!
– A mene to sve skupa samo ljuti! – rekla je korpa. – Ne možete zamisliti kako me to ljuti! Zar je to način da se provede ovakvo veče? Zar ne bi bilo bolje da uvedemo neki pravi kućni red? Onda bi se svak nalazio na svom mjestu, a ja bih svime upravljala. Onda bi sve drukčije bilo!
– Tako je! Hajde da napravimo predstavu! – sada povikaše svi u jedan glas.
Ali u tom trenutku se otvoriše vrata i u kuhinju uñe služavka. U tren oka sve se umiri, niko ni da pisne. Samo glinenog lonca više nije bilo, on nije ni pomislio šta je sve mogao učiniti i koliko je važan bio. A svi ostali
su sada u sebi ponavljali: "A da sam ja htio, imali bismo sjajno veče!" Služavka je uzela šibice da potpali vatru. Bože dragi, kako su samo zaiskrile i zaplamsale!
"Sada svako može da vidi da smo mi prve! – gordile su se šibice. – Kakav sjaj širimo! Kakvo svjetlo!
Tako su mislile šibice i tako izgorjele.
– E, baš si divno pričao! – rekla je sultanica. – Ja sam se osjećala kao da sam i sama bila u kuhinji pored one kutije šibica. E, sada možeš dobiti našu kćer!
– Tako je! – potvrdio je sultan. – Dobićeš je u ponedjeljak.
Sada su mu se obraćali na "ti", kao budućem članu svoje porodice. Time je bila i svadba dogovorena.

Uoči svečanosti čitav grad je bio osvijetljen. Narodu su dijelili ñevreke i somune, djeca su se propinjala na prste, zviždala i vikala "hura!"
Trebalo bi da i ja tu nešto učinim, pomislio je mladoženja, pa nakupovao prskalica, raketa, žabica i svega što treba za vatromet, a onda sjeo u svoj kovčeg i poletio iznad grada.
O, kakav je to bio vatromet! Kakav prasak i tutnjava!
Turci su tako poskakali da su im papuče do ušiju poletjele. Takve nebeske pojave još nikada nisu vidjeli. Sada su već svi bili uvjereni da je to sveti gromovnik došao po sultaniju. Čim se mladoženja opet spustio u šumu, pomislio je: idem u grad da čujem kako je to bilo. O, šta mu sve nisu govorili! Koga god je pitao, svak je to drukčije
vidio, ali svi su se slagali u tome da je bilo divno! Jedan mu je rekao:
– Vidio sam svetog gromovnika! Oči su mu kao zvijezde svijetlile, a brada mu je bila kao zapjenjeno more!
Drugi je govorio:
– Letio je na ognjenom plaštu. A iz nabora tog plašta su nas gledali čudesni mali meleki, anñelčići!
Da, danas se, eto, naslušao divnih stvari, a sutra je njegova svadba.

Pošao je nazad u šumu da sjedine u svoj kovčeg. Ali šta je to?
Kovčeg je izgorio. Poslije onog njegovog vatrometa u kovčegu je ostala jedna iskra, ona je planula, i od kovčega je ostao samo pepeo. On više nije mogao letjeti, više nije mogao doći do svoje zaručnice. A sultanija je čitav taj dan stajala na krovu i čekala ga. Ona ga još i sada čeka, a on kruži svijetom i priča svoje priče. Samo njegove priče nisu više onako vedre i vesele kao njegova priča o šibicama.

Hans Kristijan Andersen

CVIJEĆE MALE IDE

– Umrlo je moje jadno cvijeće! – uzviknula je mala Ida. – Sinoć je bilo tako lijepo, a sada su mu sve latice uvele! Zašto mi je cvijeće uvelo? – pitala je studenta koji je sjedio na divanu. Voljela je Ida tog studenta jer je znao lijepo da priča i da izrezuje zanimljive slike – i srca s malim damama što plešu, i cvijeće, i velike dvorce na kojima se vrata otvaraju. Bio je to mladić koji je umio da je zabavi.
– Zašto mi je danas cvijeće tako jadno i tužno? – ponovo ga je pitala Ida i pokazala svoj sasvim uveli buketić cvijeća. – A znaš li ti zašto ti je takvo cvijeće? – odgovorio joj je student. – Ono je sinoć bilo na plesu, i zato su mu cvjetovi oborili glave.
– Ih, kao da cvijeće umije da pleše?! – dočekala je mala Ida.
– Još kako umije! – odgovorio je student. – Kad se unoća i kad mi spavamo, onda ono počinje da se veseli i skače. Gotovo svake noći je ples!
– A mogu li djeca da doñu na taj ples?
– Mogu! – odgovorio je student. – I svi mali krasuljci i đurđice!
– A gdje pleše to divno cvijeće? – opet će mala Ida.
– Zar nisi toliko puta bila pred kapijom velikog kraljevog ljetnikovca sa onim krasnim cvijetnjakom? Vidjela si tamo one labudove što doplove do tebe kad vide da ćeš im baciti hljeba. Mogu ti reći – tamo se održava glavni ples!
– Baš juče sam s majkom bila tamo! – rekla je Ida. – Sa drveća je opalo lišće, a cvijeću više ni traga nema. A ljetos ga je bilo tako mnogo!
– Pa, ono je unutra, u ljetnikovcu! – objasnio joj je student. – Trebalo je da znaš da cvijeće odmah pohita u ljetnikovac čim kralj i dvorani presele u grad. Tada i počinje pravo slavlje i veselje. Dvije najljepše ruže sjednu na prestolje, i to su onda kralj i kraljica. Sve one divne pijetlove kreste sa svojim crvenim perjanicama se postroje sa strane i pozdravljaju kao pravi dvorski komornici. Zatim se skupe svi najljepši cvjetovi. I tada počinje veliki ples. Plave ljubičice su pomorski oficiri, one plešu sa zumbulima i šafranima i nazivaju ih gospoñicama. Tulipani i
visoki žuti ljiljani se koče i šepure kao stare gospođe: oni paze da se lijepo pleše i da sve bude kako plesna pravila nalažu.
– Ali zar smije cvijeće da priređuje igranke u kraljevom ljetnikovcu? – pitala je Ida.
– Pa o tome niko ništa ne zna! – odgovorio je student. – Ponekad, doduše, naiñe stari domar sa svojim velikim svežnjem ključeva, ali čim cvijeće čuje zveket ključeva, odmah utihne, sakrije se za dugačke zavjese
i samo proviruje. "Dobro osjećam miris, cvijeće je tu negdje!" – gunđa stari domar, ali on ne može da ga vidi.
– Baš je to zanimljivo! – pljesnula je ručicama mala Ida. – A zar ni ja ne bih mogla da vidim to cvijeće?
– Kako da ne bi! – odgovorio je student. – Samo nemoj zaboraviti, kad budeš prolazila kroz cvijetnjak, proviri kroz prozor i sigurno ćeš ga vidjeti! I ja sam ga danas gledao. Na divanu se žuti narcis, ispružio se kao prava dvorska dama.
– A može li tamo da doñe i cvijeće iz botaničke bašte? Može li ono da pređe toliki put? – Sigurno da može! – rekao je student. – Ako hoće, ono može i da prhne! Zar nisi vidjela one lijepe leptire, crvene, žute i bijele? Zar nisu kao cvijeće? Oni su nekad i bili cvijeće. A onda su jednog dana skočili sa svojih stabljika, svojim laticama uzmahnuli kao krilima i tako poletjeli u visinu. A pošto su bili dobri, dozvoljeno im je da i danju lete i da se ne
moraju vraćati na svoje stabljike. Tako su se eto njihove latice pretvorile u prava krila. To si ti i sama vidjela, zar ne? Ali može se desiti da cvijeće iz botaničke bašte nije dolazilo u kraljev ljetnikovac. Možda ono i ne sluti
kako je tamo noću veselo. A sada ću ti reći nešto što bi zaprepastilo tvog susjeda profesora botanike. Ti ga poznaješ, zar ne? Kad doñeš u njegov cvijetnjak, samo reci nekom od njegovih cvjetova da je u ljetnikovcu
zabava, i on će to odmah reći drugima, pa će svi pobjeći iz cvijetnjaka. A ako profesor tada doñe u svoj cvijetnjak pa vidi da nema njegovog cvijeća, on neće ni pomisliti šta se s njim dogodilo.
– Ali kako će taj cvijet reći drugima? Pa cvijeće ne govori!
– Ne, ne govori – rekao je student. – Ali ono se sporazumijeva pokretima i znakovima. Zar nisi vidjela, kad samo malo zapuše vjetar, kako cvijeće klima glavom, maše listovima i treperi? Cvjetovi se tako sporazumijevaju, tačno kao mi našim govorom.
– A razumije li profesor taj njihov govor? – pitala ga Ida.
– Razumije! Izišao on jednog jutra u svoj cvijetnjak i opazio jednu veliku koprivu kako lišćem daje znakove jednom lijepom crvenom karanfilu i tim znakovima mu govori: "Tako si lijep, tako si mi drag!" A tako nešto profesor nije dozvoljavao, pa udari koprivu po listovima. To su njeni prsti. A ona ga je tako ožarila da profesor nikada više nije dirnuo u koprivu.
– Baš je to zanimljivo! – nasmijala se mala Ida.
– Kako možete djetetu puniti glavu takvim stvarima! – začuo se sada glas dosadnog savjetnika koji je opet došao u posjetu i sjedio na divanu.
Taj savjetnik nije trpio studenta, pa je negodovao kad bi vidio da on izrezuje one svoje smiješne i zabavne sličice – sad nekog kradljivca srdaca kako na vješalima drži ukradeno srce, sad opet neku staru vješticu kako jaše na metli i na nosu drži svog muža i tome slično. Savjetnik to nije trpio, pa je, kao i sada, uvijek govorio: "Kako možete djetetu puniti glavu takvim stvarima! To su glupe izmišljotine!"
Međutim, maloj Idi se sviñalo to što je student govorio o njenom cvijeću. O tome je ona sada razmišljala. Cvijeće je svu noć plesalo, pa je bilo umorno, i zato je objesilo glavice. Sigurno je bilo bolesno. Zato ona uze svoj buketić cvijeća i ode do svojih igračaka što su se nalazile na stolu i u ladici. Njena lutka Sofija je spavala u svojoj postelji, ali joj Ida reče:
– Sofija, moraćeš da ustaneš iz postelje i da se za noćas zadovoljiš spavanjem u ladici. Znaš, moje jadno cvijeće je bolesno, pa neka legne u tvoju postelju, možda će se tada oporaviti!
Ida podiže svoju lutku, ali ona je bila namrgođena i nije htjela da kaže ni jednu jedinu riječ – ljutila se što mora napustiti svoju postelju. Sada Ida položi cvijeće u lutkinu postelju i prekri ga malim pokrivačem. Posavjetova cvijeću da mirno leži i reče da će mu skuhati čaj da bi ozdravilo i ujutro ustalo. A da mu sunce ne bi udaralo u oči, ona navuče zavjesicu oko njegove posteljice.
Čitavo veče je Ida razmišljala o tome što joj je student pričao, a kada je i ona morala u postelju, nije se mogla uzdržati a da ne proviri ispod zavjese gdje su se nalazili zumbuli i tulipani njene majke. I ona im tiho reče:
– Znam ja da ćete i vi noćas na ples!

Međutim, cvijeće se držalo kao da ništa ne razumije, nije trepnulo ni jednim jedinim listom. Ali mala Ida je sada znala da se cvijeće pretvara. A kada je legla u postelju, ona nije mogla odmah da zaspi. Razmišljala je o tome kako bi bilo lijepo kada bi mogla da vidi kako cvijeće pleše u kraljevom ljetnikovcu i o tome da li je zaista i njeno
cvijeće odlazilo na ples. U tom razmišljanju su joj se sklopile oči i ona je utonula u san. Usred noći Ida se probudila. Sanjala je o cvijeću i studentu. Opet je savjetnik grdio studenta zašto joj puni glavu svojim glupostima. Ali u spavaćoj sobi je bilo sasvim tiho – na stolu je gorjela noćna svjetiljka, a otac i majka su mirno spavali.
"Baš bih voljela znati da li je moje cvijeće još u Sofijinoj postelji?" – pomislila je Ida, podigla se i pogledala prema odškrinutim vratima. Cvijeće i njene igračke bili su na svom mjestu. Mala Ida osluhnu za trenutak – činilo joj se da neko svira na klaviru, ali sasvim sasvim tiho i tako nježno kako nikada ranije nije čula.– Sada sigurno svi cvjetovi plešu! Bože, kako bih voljela da to vidim! – prošaptala je Ida, ali se nije usuñivala da ustane da ne bi
roditelje probudila.
"Kad bi barem cvijeće ovamo došlo!" – mislila je Ida, ali cvijeće nije dolazilo, a ona nježna muzika i dalje se čula. Ona je zvučala tako divno da Ida više nije mogla izdržati, izvukla se iz postelje i provirila u sobu. O, kakvu je krasotu ugledala! U sobi nije bilo svjetiljke, ali sve se prekrasno vidjelo. Mjesec je kroz prozor obasjavao čitav pod i sve se vidjelo kao u pola bijela dana. Svi zumbuli i svi tulipani nalazili su se na podu svrstani u dva dugačka reda. Nijednog više nije bilo na prozoru, a na dasci su stajale samo prazne saksije. Cvijeće je plesalo. Sve jedan uz drugog, držeći se svojim listovima kao rukama, cvjetovi su očaravajuće plesali. A za klavirom je sjedio onaj veliki žuti ljiljan o kojem joj je student ljetos rekao: "Pogledaj koliko liči gospoñici Lini!" Svi su se tada smijali, a sada se i maloj Idi činilo da taj žuti cvijet zaista liči na gospoñicu Linu. Pa i sada kad je svirao, on se držao kao neka gospoñica – naginjao je svoje žuto lice čas na jednu, čas na drugu stranu, i tako davao takt toj divnoj muzici. Mala Ida je bila neprimjetna, i ona je sada vidjela kako je veliki plavi šafran skočio na sto na kojem su se nalazile njene igračke, pošao prema lutkinoj postelji i razgrnuo zavjesu. Tu je ležalo njeno bolesno cvijeće, ali se ono sada uspravilo i klimnulo glavom izražavajući tako želju da i ono zapleše. Sada i mali patuljak, kome je neko odbio donju usnu, ustade i nakloni se lijepom cvijeću. Idino cvijeće ustade i, sada potpuno oporavljeno, ode meñu ostale cvjetove, poče da pleše i da se s njima zajedno veseli.

Najednom kao da nešto pade sa stola. Ida pogleda, kad tamo, pokladni štap je skočio na noge kao da je i njemu bilo mjesto među cvijećem. A i bio je lijep – na vrhu je imao malu voštanu lutku koja je na glavi imala široki šešir, upravo onakav kakav je nosio savjetnik. Sada je rašljasti štap počeo da pleše mazurku i da lupka sa svoje tri crvene drvene noge. Cvjetovi su prestali da plešu, jer oni su bili i suviše laki i nježni da bi mogli tako udarati nogama o pod. Sada se i voštana lutka na pokladnom štapu isteže, zavrtje se iznad svog papirnatog cvijeća i povika:
– Kako možete djetetu puniti glavu takvim stvarima! To su glupe izmišljotine! U tom trenutku lutka je sasvim ličila na savjetnika sa širokim šeširom. Bila je isto onako žuta i mrzovoljna. Ali kada je njeno papirnato cvijeće poče udarati po tankim nogama, ona se ponovo skupi i dobi svoj preñašnji oblik. Mala Ida se od srca nasmijala:
– Kako je to smiješno! Ida se smijala, a pokladni štap je i dalje plesao, a s njim i savjetnik, htio ne htio. Pokušavao je opet da se izduži, ali se opet smanjivao u žutu voštanu lutkicu sa velikim crnim šeširom. Najzad se ostalo cvijeće zauzelo za savjetnika, a pogotovo ono što je ležalo u lutkinoj postelji, pa ga pokladni štap ipak ostavi na miru. U tom trenutku nešto je zalupalo u ladici u kojoj je meñu igračkama ležala i lutka Sofija. Patuljak otrča na rub stola, leže potrbuške i nekako malo izvuče ladicu. Iz ladice se diže Sofija i začuđeno pogleda oko sebe: – Pa ovdje je ples! Zašto mi to niko nije rekao?
– Hoćeš li da plešeš sa mnom? – upita je patuljak.
– Baš si mi ti kavalir za ples! – odgovori ona i okrenu mu leđa. To reče i sjede na ladicu misleći u sebi: doći će već neki cvijet da me zamoli za ples. Ali niko nije dolazio. Ona je kašljucala kh-kh-kh, ali uzalud, niko nije dolazio da je zamoli za ples. A patuljak je plesao sam. I nije loše plesao. Kada je Sofija vidjela da nju niko i ne primjećuje, ona se najednom sruši s ladice i pade na pod. Tada nastade čitava pometnja. Oko nje se strčaše svi cvjetovi i počeše da je pitaju da li se udarila. Svi su bili veoma ljubazni, a osobito Idin buketić što je ležao u njenoj postelji. On joj se zahvalio na lijepoj postelji i izrazio svoju odanost, a onda je odveo na sredinu sobe gdje je sijala mjesečina i počeo s njom plesati. Oni su plesali, a svi drugi cvjetovi su stajali naokolo i divili se tom paru. Sofija je bila veoma zadovoljna, pa sada reče Idinom cvijeću da može zadržati njenu postelju i da njoj nije teško ležati u ladici.
Cvijeće joj je tada odgovorilo:
– Najljepša ti hvala, ali mi nećemo dugo živjeti. Već sutra ćemo uginuti. Recite maloj Idi da nas pokopa napolju, u vrtu, gdje je pokopan i kanarinac, pa ćemo ljetos opet iznići i bićemo mnogo ljepši. – Ne, vi ne smijete umrijeti! – reče Sofija i poljubi cvijeće. U tom trenutku se otvoriše vrata i u sobu uplesa mnoštvo divnih cvjetova. Ida nije znala odakle oni dolaze, ali je najvjerovatnije bilo da su dolazili iz kraljevskog dvorca. Na čelu tog mnoštva cvjetova stupale su dvije divne ruže s malim zlatnim krunama na glavi. To su bili kralj i kraljica cvijeća. Za njima su išli šeboji i karanfili i slali pozdrave na sve strane. I muzika je stupala u toj povorci: veliki makovi i božuri toliko su duvali u graškove mahune da su im glave sasvim pocrvenjele. Plavi zumbuli i male bijele visibabe zvonili su svojim zvončićima. Divan je to bio orkestar! Za njima je došlo još mnogo drugih cvjetova. I svi su zajedno plesali – i plave ljubičice, i crveni krasuljci i ñurñice. I svi ti cvjetovi tako su se ljubili da je bilo milina pogledati!
Na kraju igranke cvjetovi su počeli da se opraštaju želeći jedan drugom laku noć. Tada je i mala Ida otišla u postelju i nastavila da sanja o svemu što je vidjela.

Čim se ujutro Ida probudila, otrčala je do svog stolića da vidi je li još tamo njeno cvijeće. Kad razmaknu zavjesu na postelji, ona nañe svoje cvijeće, ali sada sasvim uvelo i mrtvo. A i Sofija je ležala u ladici gdje ju je i ostavila, ali je bila veoma sanjiva. – Zar se ne dosjećaš šta bi morala da mi kažeš? – pitala je mala Ida, ali Sofija ju je samo tupo gledala i uopšte nije odgovarala. – Nisi dobra – ukori je Ida – a ipak su svi plesali s tobom.
Zatim Ida uze malu kartonsku kutiju na kojoj su bile naslikane neke lijepe ptice, otvori je, u nju položi svoje cvjetove i reče:
– Neka to bude vaš kovčeg. A kada dođu moji norveški rođaci, oni će mi pomoći da vas sahranim tamo, u vrtu. Tako ćete dogodine ponovo izrasti i biti još ljepši! Ti njeni norveški rođaci bila su dva dječaka – Jonas i Adolf. Njima je otac kupio dva luka sa strelicama, pa su doputovali da ih pokažu Idi. Ida im je sve ispričala o svom jadnom cvijeću i zamolila ih da joj pomognu da ga sahrani. Dječaci su pošli naprijed sa svojim lukovima na ramenu, a mala Ida je išla za njima sa mrtvim cvijećem u kutiji. Kada su u vrtu dječaci iskopali grob, Ida poljubi svoje cvijeće, a zatim ga sa kovčegom položi u zemlju. Adolf i Jonas su stajali nad grobom i odapinjali svoje strelice, jer nisu imali ni pušaka ni topova.

Hans Kristijan Andersen