Fransoaz Sagan, književnica iza čijeg imena stoje zvučni naslovi poput „Dobar dan, tugo“, „Volite li Bramsa?“, „Izvestan osmeh“, „Plavetnilo duše“, bila je nepopravljiva buntovnica, nenadmašna u pravljenju skandala, zbog čega je njen privatni život mnogima bio zanimljiviji od onoga što je napisala.
Ime Fransoaz Sagan u francuskoj književnosti pojavilo se poput groma iz vedra neba i namah osvojilo srca miliona čitalaca, kako u domovini, tako i širom sveta. Bilo je teško poverovati da je roman „Dobar dan, tugo“, prepun erotike i strasti, napisala devetnaestogodišnja devojka. „Šarmantni mali monstrum“, kako ju je prozvao pisac Fransoa Morijak, nakon vrtoglavog uspeha postignutog prvim romanom, nastavio je da vlada listama bestselera i u narednim decenijama. Čitaoci su voleli i vole njene romane, dok joj je književna kritika naklonjenija sada nego u vreme kada je bila na vrhuncu slave. Živela je ludo i brzo, jurcajući bezglavo francuskim i evropskim putevima u svom „jaguaru“. Ceo njen život odigravao se poput ruleta. Strast prema kocki bila je prva među njenim brojnim porocima. Nekoliko puta osvajala je velike svote kockajući se, a jednom prilikom od novca koji je dobila u kazinu kupila je sebi zamak. Kasnije ga je, naravno, prokockala. Sinu je u nasleđe ostavila dug od milion evra, nastao zbog utaje poreza.U 22. godini doživela je tešku automobilsku nesreću, nakon koje je jedno vreme bila u komi. Zbog višestrukih preloma dugo je bila nepokretna i primala je morfijum protiv nesnosnih bolova. To je bio njen okidač za razvijanje zavisnosti od alkohola i droge. Tokom celog života toliko je iznurivala svoj organizam da je pravo čudo što je uspela da dočeka 69. rođendan. Pored dva braka, oba okončana razvodom, imala je sijaset ljubavnika i ljubavnica, među kojima su bile modna stilistkinja Pegi Roš i slavne lepotice poput Ave Gardner i Žilijet Greko. Predsednik Francuske Fransoa Miteran bio je njen blizak prijatelj, a među redovnim gostima njenih raskošnih prijema bili su Orson Vels, Žorž Pompidu, Truman Kapot i mnoge druge slavne ličnosti. Iako je rođena uoči početka Drugog svetskog rata, Fransoaz Sagan je kao dete bogatog industrijalca odrastala relativno bezbrižno. Pravo prezime bilo joj je Kuare, a pseudonim Sagan preuzela je od junakinje remek-dela svog omiljenog pisca Marsela Prusta „U potrazi za izgubljenim vremenom“, princeze Boson de Sagan
Obožavala je da se kocka. Njeni „srećni brojevi“ bili su 3, 8 i 11. Jedne avgustovske noći 1980. godine posrećilo joj se više nego ikada do tada. Dobila je ogromnu svotu novca, kojom je već narednog jutra kupila zamak u Normandiji, starinsku kuću u kojoj je pre nje živela čuvena Sara Bernar. Drugom prilikom kockala se u Londonu i posle nekoliko sati krupije joj je pokazao listić s izgubljenom sumom koja je bila tolika da ne bi mogla da plati dug čak i da je prodala sve što je imala. Govorila je da je kockarsku strast nasledila od svoje prebake koja je bila Ruskinja.
Stalno je ponavljala da je novac loš gospodar, a dobar sluga. Lako je do njega dolazila, ali ga je još lakše trošila. Delila ga je na sve strane, i šakom i kapom. Često je vodila prijatelje na putovanja koja je ona plaćala. Od ogromnih honorara koje je dobijala za svoje romane kupovala je kuće, vile, jahte, krzno, nakit, skupe automobile. Svaki put kada bi joj ponestalo novca, latila bi se pera. Sve njene knjige odmah su postajale bestseleri i objavljivane su u milionskim tiražima na raznim jezicima. Ipak devedesetih godina zbog utaje poreza bila je dovedena do bankrota. Pošto je utvrđeno da državi duguje milion evra, poreznici su joj blokirali sve račune. Odneli su nameštaj, novac, sve što je imala.
Zavisnost od alkohola i droge bila je još jedan njen veliki problem. Smatrala je da joj alkohol pomaže da nađe zajednički jezik s ljudima i da bude uvek dobro raspoložena. Kada su joj lekari dijagnostikovali rak pankreasa, prestala je da pije, ali je umesto alkohola počela ponovo da upotrebljava jake narkotike. Na listi njenih omiljenih opijata bili su morfijum, kokain, amfetamini, tablete za smirenje. Jednom prilikom policija je iznenada upala u njen stan u potrazi za drogom i pronašla kokain. Kada je njen pas počeo da njuška i liže beli prah, ona je uzviknula: „Gledajte! I on ga voli!“ Od zatvora je spasilo prijateljstvo s predsednikom Francuske Miteranom, koji je uspeo da izdejstvuje da bude osuđena samo uslovno.
Fransoaz Sagan bukvalno je proždirala život, nalazeći se mnogo puta na njegovoj ivici. U mladosti je doživela tešku automobilsku nesreću koju je preživela pravim čudom. Bile su joj polomljene gotovo sve kosti, a dugo je bila i u komi. U srednjim godinama već je bila prilično umorna od života, iscrpljena i bezvoljna. Nakon 65. rođendana njeno zdravstveno stanje počelo je ozbiljno da se pogoršava, tako da je sve manje bila u stanju da se pojavljuje u društvu. Živela je u samoći i više nije pisala. Umrla je od plućne embolije 24. septembra 2004. godine u bolnici u blizini Anflera u Normandiji. Sahranjena je u rodnom Kažarku.
Romanom „Dobar dan, tugo“ unela je osveženje na tadašnju francusku književnu scenu. Storijom o čulnoj i nemoralnoj adolescentkinji Sesil, koja je isplela mrežu za svog oca plejboja i njegovu ljubavnicu, mlada spisateljica je, zapravo, oslikala sopstveni unutrašnji svet. Ipak svima je bila teško da poveruju da je jedna tinejdžerka uspela da napiše tako slobodouman, dubok i složen roman. Mnogi su ga ocenili kao začetak modernog ženskog evropskog romana. Sama Fransoaz zaključila je jednom prilikom: „Dobra je stvar da ste uspešni dok ste mladi. Tada možete da iskačete iz društvenih okvira.“
Roman „Dobar dan, tugo“ preveden je na više od trideset jezika, a njegovo francusko izdanje premašilo je milion primeraka. Iako su i njena druga dela, u kojima se takođe bavi temama ljubavi, usamljenosti i nezadovoljstva životom, rado čitana i prevođena širom sveta, nijedno nije uspelo da dostigne kvalitet prvog romana.
Početkom šezdesetih godina potpuno se posvetila pisanju komada, ali je samo njen prvi dramski tekst „Zamak u Švedskoj“ imao uspeha na pozorišnoj sceni, dok su ostali prošli relativno nezapaženo. Pisala je i priče, pesme, scenarija. Snimila je i jedan film, ali je on bio prilično neuspešan. Sredinom pedesetih s rediteljem Rožeom Vadimom postavila je balet koji je bez uspeha išao na sceni pariskog teatra „Šanz Elize“.
Pisala je jednostavno i jasno, gradeći svoje priče oko malog broja likova, najčešće zarobljenih u ljubavnim trouglovima. Junaci njenih romana su pripadnici viših društvenih slojeva, koji pate zbog neuzvraćene ljubavi ili su razočarani u prijatelje, usamljeni ili očajni zbog izgubljene mladosti. Inspiraciju je crpela iz sopstvenog boemskog života.
Ipak ekstravagantna spisateljica je priznala da nije kadra da dostigne visine književnih klasika poput Stendala, Dostojevskog, Prusta, Foknera, Sartra, i patila je što ne može da napiše remek-delo. Smatrala je da njen talenat nije srazmeran njenoj popularnosti. Slično mišljenje imali su i njeni savremenici kritičari. Za razliku od čitalaca koji su s velikim nestrpljenjem očekivali svako njeno novo delo, kritičari su je ocenjivali kao osrednjeg pisca. Današnji poznavaoci književnosti, međutim, smatraju da je delo Fransoaz Sagan nepravedno potcenjeno, i nastoje da njeno ime izvuku iz zaborava.
Preuzeto:sa Dnevni Akter

Kultni roman “Dobar dan, tugo” Fransoaz Sagan ponovo je objavljen u Francuskoj, i to u identičnom izdanju kao pre 60 godina, kada se prvi put pojavio i obeležio francuski književni život tog perioda. - Slavu sam doživela sa 18 godina, kada sam napisala tih 188 strana, i to je bilo kao pravi pravcati potres - rekla je jednom prilikom francuska spisateljica, čiji je prvi roman o ljubavnom životu jedne tinejdžerke izazvao skandal 1954. godine.
Uprkos tome, izdavačka kuća “Rene Žilijar” odlučila je da 15. marta te godine objavi roman Fransoaz Sagan, koji će postati simbol cele jedne generacije.
Za 60 godina prodato je oko dva miliona primeraka romana “Dobar dan, tugo”, jednog od naprodavanijih u istoriji francuske književnosti. Isti izdavač juče je objavio identično izdanje kao pre 60 godina - sa zeleno-belim koricama.
“Mali šarmantni monstrum”, kako je Saganovu nazvao francuski pisac Fransoa Morijak, nastavila je da piše i objavila više romana, među kojima “Izvestan osmeh”, “Volite li Bramsa” i “Razbacana postelja”, ali nijedan nije izazvao pažnju književne javnosti kao onaj koji je napisala kao tinejdžerka.
Pošto joj je “Dobar dan, tugo” doneo ne samo slavu već i bogatstvo, Saganova je privlačila pažnju više načinom života nego svojim knjigama. Alkohol, droga, danonoćne zabave i kockanje činili su deo života Fransoz Sagan, o kojoj je 2008. godine snimljen film pod nazivom - “Sagan”. - Kada bih mogla, sve bih ponovila, osim što bih izbegla neke sitnice - saobraćajne nesreće, bolnice, ljubavne patnje. Ipak, ne odričem se ničega - rekla je Fransoaz Sagan

Izvor:Blic Online,23.09.2014.godine

Svaka haljina koju muškarac odmah ne poželi skinuti posve je besmislena, rekla je Françoise Sagan, dosljedna beskompromisnom načinu života bez pravila, zabrana i konvencija

Uvijek mi se sviđalo sagorijevati, piti i gubiti se… Smiješna, bezrazložna igra u našoj strašnoj epohi, otuđenoj i užasnoj”, napisala je Françoise Sagan, francuska književna ikona 50-ih i 60-ih godina, u svom nezaboravnom djelu “Modrice na duši”, a neki oštri kritičari zapisali su kako s takvim kredom nikoga nije trebalo iznenaditi što je iza sebe ostavila više od pola milijuna eura duga.

No, ona je obilježila svoju epohu, a prema pisanju književnog časopisa Lire, obilježit će i 2008. Le Figaro je naziva “ženom ovog ljeta” nakon što je njezinoj novoj biografiji “Sagan a toute allure” autorice Marie-Dominique Lelievre dodijelio uglednu književnu nagradu, a velik uspjeh u Francuskoj imala je i knjiga sjećanja njezine ljubavnice Annick Geille, bivše urednice u francuskom Playboyu, samo jedne u nizu njezinih brojnih ljubavi.Na canneskom filmskom festivalu prikazan je isječak iz novog biografskog filma o Françoise, napravljenog nakon što je biografski film “La Vie En Rose”, o životu Edith Piaf, pokupio i jednog Oscara. Film snima poznata redateljica Diane Kurys, a Françoise će glumiti Sylvie Testud.

Uskoro će se pojaviti i nova izdanja njezinih devet knjiga, prvi put nakon smrti, jer izdavači nisu uopće željeli ulaziti u neurednu ostavštinu, dugove, neriješena autorska prava… Mnogi smatraju da se u Francuskoj pojavilo novo duhovno ozračje s novim predsjednikom Nicolasom Sarkozyjem, krajnje liberalnog lifestylea, posvećenog lijepim ženama, putovanjima i užicima, te da je “saganomanija” prirodno uslijedila.

Na partyju ili u smeću
Prvo izdanje knjige Marie-Dominique Lelievre već je rasprodano jer svi žele doznati nešto više o “tempiranoj bombi”, kako su je prijatelji zvali, jer nikada nisu znali hoće li ih dočekati sređena i raspoložena za party u Saint Tropezu ili će je zateći zapuštenu, pijanu, drogiranu, takvu da moraju zvati ambulantu hitne pomoći. Čak se, navodno, i njezin foksterijer predozirao u njezinu stanu njuškajući njezine rupčiće.Nije vjerovala u ljubav, samo u snažnu zaljubljenost koja izgori jednako tako brzo kako se i zapalila, pa su, dakako, njezine brojne biseksualne afere ponovno zagolicale francusku i svjetsku javnost.

Je li više voljela Bernarda Franka, Guya Schoellera ili oca svoga sina Denisa, Boba Westhoffa, i je li jednako strasno voljela i svoju prvu ljubavnicu Peggy Roche, pa Annick Geille i Avu Gardner! Naravno, i Ingrid Mechoulam, svoju posljednju ljubavnicu. Jednom je netko za nju rekao da je bila pola Judy Garland, pola Scott Fitzgerald.

Osim toga, njezin androgini stil odijevanja – bijele košulje, majice, traperice i mokasine ili espadrile – zapravo je vječan i ovo ljeto ponovno moderan, pa je politički magazin L’Express napravio i modni editorijal a la Sagan.

Dobar dan, Françoise

Françoise Sagan, pravim imenom Françoise Quoirez, već s osamnaest godina postigla je svjetsku slavu debitantskim romanom “Dobar dan, tugo”, a uslijedili su jednako tako uspješni romani “Volite li Brahmsa”, “Malo sunca u hladnoj vodi”, “Modrice na duši” i mnogi drugi. No, već je tada, kao vrlo mlada djevojka, opijena slavom, ušla u sukob sa zakonom zbog droge. Od prvog većeg honorara kupila je Jaguar pa su je prozvali ženskim plejbojem.Voljela je brze automobile i prebrzu vožnju i 1957. godine doživjela je tešku prometnu nesreću. Oporavljajući se od ozljeda, trpeći grozne bolove, “navukla” se na morfij i tablete protiv bolova, koje je zalijevala viskijem “kako bi joj lakše klizile niz grlo”. Sve to u kombinaciji s izgladnjivanjem (bila je opsjednuta mišlju da nikada nije dovoljno mršava) donijelo joj je epitet Sagan – tijelo kao forma konceptualne umjetnosti.

Iako je bila kažnjavana zbog droge i “nepoželjno” društvo, francuski predsjednik François Mitterrand ju je toliko volio da je na jednom od zajedničkih putovanja po Kolumbiji, kad se predozirala kokainom u njegovu helikopteru, ostao uz nju bez obzira na mogući politički skandal.

Posljednjih mjeseci života, kad je ostala bez ičega, živjela je od ljubaznosti prijatelja i poznanika. Izabrala je život u samoći unajmljene kuće u Honfleuru u Normandiji, gdje joj je vlasnik dopustio da provede posljednje dane. Umrla je od srčanog udara. Nakon njezine smrti stan joj je bio u takvom neredu da su izdavači s kojima je potpisala ugovor o objavljivanju četrdesetak novih novela odustali od knjige.

Hoće li se sa Saganovom vratiti i parfem Chamade
Jean Paul Guerlain, veliki francuski parfumer, napravio je parfem inspiriran knjigom Françoise Sagan “La Chamade”. Miris je trebao odraziti ubrzano kucanje srca ljubavnika, sa snažnom notom zumbula i crnog ribiza. Bočica je napravljena u obliku srca okrenutog naglačke. Kako su parfemi nekad bili vrlo složene, sofisticirane kreacije, osjećaju se i note turske ruže, ylang-ylanga, jasmina, jorgovana i irisa.

Reputacija „anfan teribl” i skandal-majstora, mondenski životni stil, druženje sa Sartrom i Miteranom, lude vožnje, drogiranje, razuzdane zabave, i brojni ljubavnici i ljubavnice, među kojima i Ava Gardner, Žilijet Greko i Pegi Roš – sve je to činilo veću senzaciju od njenih knjiga

KNJIŽEVNE IKONE

Drugi život Fransoaz Sagan
Reputacija „anfan teribl” i skandal-majstora, mondenski životni stil, druženje sa Sartrom i Miteranom, lude vožnje, drogiranje, razuzdane zabave, i brojni ljubavnici i ljubavnice, među kojima i Ava Gardner, Žilijet Greko i Pegi Roš – sve je to činilo veću senzaciju od njenih knjiga

Fransoaz Sagan

Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga
Svetski slavna, a potom zaboravljena na kraju života, francuska književnica Fransoaz Sagan doživljava pravu renesansu u svojoj zemlji četiri godine nakon smrti. Posle tri nove biografije, koje su se od početka godine pojavile u knjižarama, među kojima je i knjiga sećanja jedne od njenih ljubavnica, Anik Žeij, Sagan (ime koje je pozajmila od Prustovog junaka) vaskrsla je prošle nedelje na velikom platnu, u interpretaciji francuske glumice Silvi Testi, čija je fizička sličnost i verodostojnost sa kojom tumači ovaj književni mit uznemirujuća.
Sagan je već za života prerasla u ikonu, ali više zbog svog ekstravagantnog života nego zbog svojih knjiga, koje su uvek nalazile publiku, ali ne i dovoljno uvažavanja od strane kritike, koja ju je posle „Dobar dan tugo” smatrala osrednjim piscem. Pogrešno, smatraju danas ti isti kritičari, koji tvrde da je delo Saganove nepravedno potcenjeno.
Kritičari su smatrali da, uprkos svom talentu, ona ne govori o temama kao što su ljubav ili smrt. Šokirao ih je nedostatak moralnih osećanja kod njenih junakinja. „Sagan je u raskoraku sa zapadnom kulturom, u kojoj je uvek bilo mesta za tragično”, analizira psihoanalitičar Filip Pore u književnom časopisu „Lir”, koji je početkom godine posvetio čitav broj Saganovoj.
Sagan je prva u epohi pedesetih 20. veka koja nije posegla za psihologijom, „rakom francuskog romana”, kako se izrazio Moris Blanšo. Kritikovali su je zbog odsustva patetike, a upravo je u odbacivanju patosa ležala njena modernost. Prezir koji je osećala prema društvenim kodovima, kakav nose samo devojke iz „dobrih porodica”, što će reći buržoazije kojoj je pripadala i Sagan, bio je onaj neophodni okidač za preuzimanje rizika rušenja tih istih normi, u potrazi za ličnom slobodom.
Od svog oca, inženjera, primila je indiferentnost, od Prusta, Ficdžeralda i Sartra reči, od Remboa boje. Osećala je onu glad za obiljem i pomeranjem granica karakterističnu za posleratnu generaciju, odraslu na ruševinama sistema vrednosti koje ostavlja rat, na osećanju apsurda koje vodi u eksces, na sasvim buržoaskom osećanju da joj je sve dozvoljeno.
U njenom životu kapriciozne tinejdžerke potres je nastupio kada je 1954. godine sa 19 godina dobila jedinu književnu nagradu za života, neverovatnih 100.000 franaka, za svoj prvi roman „Dobar dan tugo”, koji je uneo svežinu na francusku književnu scenu. Ovo delo, u kome je književnica znala da uhvati trenutak prelaska iz adolescentskog doba u svet odraslih i sukob osećanja izuzetne ranjivosti i svemoći, ostalo je zauvek povezano sa njenim imenom.
„Dobra je stvar da ste uspešni dok ste mladi. Tada možete da iskačete iz društvenih okvira”, rekla je jednom prilikom.


Silvi Testi u filmu o ovoj spisateljici
Sva štampa se bacila na novi književni fenomen, Sagan se u to vreme već bacila na trošenje novca od nagrade. U San Tropeu, koji je otkrila pre Brižit Bardo, uživala je u brzini svog „jaguara” i „aston martina”, pripremala se za čuvenu italijansku trku „hiljadu milja”, sa svojim prijateljem Enzom Ferarijem, ali je trka otkazana te godine. U kazinu, čiji je postala stalni posetilac, sve je stavljala na „srećni broj” 8 i 1958. godine dobila 80.000 franaka za jednu noć, koje je potrošila već narednog jutra kupivši pravi zamak. Eto materijala za film.
Sin jedinac Fransoaz Sagan, Denis Vesthof, koji je učestvovao u realizaciji filma, seća se raskoši u kojoj je živela na vrhuncu slave.
„Sećam se prijema za 150 osoba u stanu u ulici Ginamer, preko puta Luksemburškog parka. Tamo  sam sreo Orsona Velsa, Avu Gardner i Žorža Pompidua, koji su redovno dolazili. Posluga je služila šampanjac i kavijar. Moja majka je imala strah od samoće...”, kaže ovaj diskretni četrdeset petogodišnji fotograf, koji se stara o majčinom nasleđu, u koje spada i dug od milion evra, u koji je upala zbog utaje poreza.
Reputacija „anfan teribl” i skandal-majstora, mondenski životni stil, druženje sa Sartrom i predsednikom Miteranom, lude vožnje, rupe od cigarete koje je ostavljala svuda gde bi prošla, drogiranje, razuzdane zabave, noćni izlasci po barovima na Sen-Žermenu i brojni ljubavnici, muški i ženski, među kojima i Ava Gardner, Žilijet Greko i Pegi Roš, modni kreator i ljubav njenog života – sve je to činilo veću senzaciju od njenih knjiga.
Osim njenog bestselera, koji izdaje kuća „Poket” u 30.000 primeraka, nakon 150.000 primeraka koji su objavljeni posle njene smrti 2004. godine, na policama knjižara se ne može naći bogzna šta, uprkos velikom interesovanju mlađih generacija za njeno delo. To je utoliko čudnije što je Sagan slavna i rado prevođena van Francuske, a naročito u Rusiji, Gruziji i Ukrajini,  gde je bila jedan od retkih francuskih pisaca koji su prevođeni tokom hladnog rata.
Njena dela – „Volite li Bramsa”, „Izvestan osmeh”,  „Zamak u Švedskoj”, „Raspremljeni krevet”, „Plavetnilo duše”, „Razvodnjena krv” – prevedena su na nekoliko desetina svetskih jezika, iako im francuska kritika nije pridavala veći značaj.
Nedavno je objavljena knjiga „Dobar dan Njujork”, u kojoj su objedinjena četiri putopisa koje je Sagan napisala pedesetih godina za časopis „El”. Ista izdavačka kuća „Lern” namerava uskoro da objavi i knjigu aforizama, izvučenih iz brojnih intervjua koje je dala štampi, kao i njene članke o filmu i album fotografija.
Poput Zelde Ficdžerald, žene slavnog pisca i junakinje romana prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade, Žila Leroe, i Sagan je  sa 36 godina osetila zamor od života i počela da se gnuša svega u čemu je ranije uživala, mondenskih krugova, kasnih noćnih izlazaka, vreve.
Dugogodišnja zavisnost od droga, koja je počela nakon što je 1957. u bolnici primala morfijum posle teške automobilske nesreće, uzimala je danak, a poreski problemi su se gomilali i odveli je u potpuno bankrotstvo. Poslednje godine života provela je kod prijateljice na pariskoj aveniji Foš, jedva skupljajući novac za cigare. Strastvena kockarka, svoju situaciju je kratko prokomentarisala: „Volim da gubim”.
U Rečniku savremene francuske književnosti 1988. godine ovako se predstavila: „Pojavila se 1954. sa nevelikim romanom ’Dobar dan tugo’, koji je bio svetski skandal. Njen nestanak, posle njenog života i dela, podjednako prijatnog i zapetljanog, bio je skandal samo za nju.” 
„Šarmantni mali monstrum”,  kako ju je 1954. godine nazvao pisac Fransoa Morijak,  ponovo je na naslovnim stranama francuske štampe i na bioskopskim plakatima, čime je okončan period od dvadesetak godina potpunog zaborava, kome je prethodio dvadesetogodišnji period svetske slave.
Ana Otašević

Dobar dan, tugo
Roman o lakomislenom ocu i kćeri koji je nagovijestio seksualnu revoluciju

Kada je daleke 1954. godine izašao kratki roman “Dobar dan, tugo“, u najkraćem je roku uzburkao književnu javnost. Naime, osim što je njegova autorica, dotad posve anonimna Françoise Sagan (pravim imenom Quoirez) tada imala svega 19 godina, ovaj roman je podigao prašinu i zbog svoje, za to vrijeme i više nego smione tematike.
Nesmiljeni interes rezultirao je time da je roman postao međunarodni hit, a njegova autorica jedna od eminentnijih figura francuskog kulturnog i javnog života. Navodno su i Simon i Garfunkel upravo u ovom njezinom romanu pronašli inspiraciju za poznatu pjesmu “The Sounds of Silence“.
Roman je priča o jednom ljetu u životu Cécile, sedamnaestogodšnje djevojke i njezina oca Raymonda, četrdesetogodišnjeg udovca i playboya. Cécile je bezbrižna djevojka i sve što želi su ležerni praznici u otmjenoj vili na moru, u blizini Cannesa, beskonačno ljenčarenje, izlasci, ljetna romansa. Njezin otac je u tome u potpunosti podržava, jer se njihove želje za lagodnim i bezbrižnim životom u potpunosti poklapaju.
Osim Cécile i njenog oca, s njima je u vili i Elsa, dvadesetdevetogodišnja trenutna očeva ljubavnica, “polulaka, polumondena djevojka... ugodna, prilično jednostavna i bez posebnih zahtjeva.“ Cécile zna da veza njezina oca i Else nije ozbiljna i da je pitanje trenutka kad će ju Raymond zamijeniti nekom drugom. Ali zapravo Cécile niti ne razbija glavu time i posve joj je svejedno.
Njihovu bezbrižnu rutinu i hedonistički način života prekida Anne, četrdesetogodišnja modna dizajnerica, koju je Raymond također pozvao na ljetovanje. Cécile uviđa da je Anne vrlo interesantna žena, otmjena, staložena, te da joj njezin otac najvjerojatnije neće moći odoljeti. Usprkos činjenici što se Cécile divi Anne, shvaća i to da će prisutnost Anne nepovratno promijeniti živote i odnos oca i kćeri: “To je mijenjalo naš cijeli život. Gubili smo slobodu. Zamislih tada naš život u troje, život naglo uravnotežen Anninom inteligencijom i profinjenošću, život na kojem sam joj zavidjela.“
Cécile je svjesna da joj njezin bezbrižni život s ocem previše znači, da bi tako olako dopustila korjenitu promjenu. “Da bismo imali unutrašnji mir, mom ocu i meni bio je potreban vanjski nemir. Anne to nikada ne bi dopustila.“ Mlada djevojka donosi odluku da će manipulirati ljudima oko sebe, kako bi Anne, tu prijetnju njihovom načinu života, eliminirala zauvijek. Međutim, ta će njena odluka prouzročiti niz nesretnih događaja, kojih Cécile postaje bolno i tragično svjesna.
U isto se vrijeme odigrava i ljubavna priča Cécile i Cyrila, dvadesetpetogodišnjeg studenta. Oni svoje vrijeme provode u tajnovitim susretima, jedrenju, kupanju... Ubrzo otkrivaju i čari tjelesne ljubavi: “Gdje sam? Na dnu mora, u dnu vremena, na dnu užitka...“ Tipična ljetna romansa, koja bi se lako mogla podvesti pod stihove poznatog hita Divljih jagoda “Krivo je more“. Cécile razmišlja: “Imali smo sunce i more, smijeh i ljubav, hoćemo li to ikad više naći kao tog ljeta, s istim sjajem, istom snagom koju su nam davali strah i grižnja savjesti?“
Kao što bi se to očekivalo od opisa ljetne avanture, spisateljica ipak ne upada u zamku jeftinih ljubavnih romana, te nam ovu romansu ni u kom pogledu ne banalizira. Ona nam pripovijeda iz Cécileine vizure, vrlo duboko i pronicljivo, u skladu s godinama junakinje svoga romana, ali i tadašnjim vlastitim godinama i iskustvom, adekvatnom tom dobu.
Osim, dakle, same priče oko koje je Sagan izgradila roman, ovaj roman je i duboko introspektivan. Pisan u prvom licu, kroz naratoricu Cécile, donosi nam zaista dojmljive rečenice i životne stavove, iako se s tim životnim stavovima većina nas “normalnih“ ne bi nikada složila. Cécile je naizgled površna, sklona luksuzu, boemštini i hedonizmu: “Spontanost, lakomislena sebičnost, uvijek su mi predstavljali prirodan luksuz. Uvijek sam samo živjela.“ Nju zapravo ne zanima ništa, osim vlastite ugode. Ona je u svakom pogledu usko orijentirana samo na sebe.
Međutim, uplašena iznenadnom mogućnošću promjene svog lagodnog života, ona se suočava s čitavim nizom pitanja o sebi i o svemu onome što ona jest. To čini vrlo duboko, suptilno, pokušava spoznati sebe, shvaća da je i “savitljiva i tvrdoglava“. Vrlo tragično shvaća da svaki čin ima svoje posljedice, da se promjena, doduše, događa možda u nekoliko sekundi, ali da traje dugo, ponekad i zauvijek. Uviđa kako neke krajnje bezazelene radnje mogu izazvati strašne posljedice, i da uzročno-posljedična veza može trajno obilježiti njezin karakter: “Tada nešto u meni izroni što, sklopljenih očiju, dočekujem i nazivam: Dobar dan, tugo.“
Ovaj nam roman izrazito dojmljivo dočarava tu slatku bezbrižnost ljeta: Cécile uživa na francuskoj rivijeri, a toplinu sunca i mora gotovo da možemo osjetiti na vlastitoj koži. Spisateljica također izuzetno dobro opisuje to vrijeme, život dobrostojeće visoke srednje klase, njihovu boemštinu, neopterećenost bilo kakvim brigama ili problemima. Cécile i njezin otac jednostavno uživaju u svemu što im život pruža, u raskošnim zabavama i površnim, ali njima zanimljivim ljudima.
Kao da možemo osjetiti taj dašak glamura pedesetih godina na canneskoj rivijeri. Kockarnice, večernje haljine, brzi auti... Međutim, Sagan jasno sugerira kako takav način života nije izvediv na duže vrijeme. Površnost i egocentrizam jednostavno imaju svoj vijek trajanja. Sve njih dočeka ono nešto neminovno na kraju - tuga...
Sama tematika kojom se bavi roman “Dobar dan, tugo“, a to su ljubav, osveta i međuljudski odnosi, mogla je ispasti vrlo banalna i predvidiva. Međutim, Sagan je napisala zaista poseban i drugačiji roman. Štoviše, roman je po mnogočemu, te daleke 1954. godine, bio itekako ispred svog vremena.
Spisateljica je u njemu, poput kakvog genijalnog proroka, nenametljivo navijestila nadolazeću seksualnu revoluciju, ali i kasnija obilježja vlastita života, obilježenog razvodima, lezbijskim vezama, brzim automobilima, kokainskim i financijskim aferama.
S obzirom na ljeto, koje nam je pred vratima, i na činjenicu da je to ipak vrijeme odmora, svi mi poželimo čitati nešto lakšu, nepretencioznu literaturu. Ovaj roman će biti upravo savršen izbor za nadolazeće ljeto. Kratak, lagan za čitanje, to je jedan od onih romana, koje možemo čitati neopterećeni, uživajući u radnji. Ukoliko poželimo malko angažirati sive stanice, ovdje ćemo pronaći sasvim dovoljno materijala. Ovo je interesantan roman, nipošto plitak ili neuvjerljiv i usprkos svojoj “starosti“ i dan danas aktualan.
Sagan je ovim romanom pokazala svoj neprikosnoveni talent već u ranoj mladosti, a svima onima koji danas pišu nešto “lakšu“ literaturu postavila je letvicu vrlo visoko. Ona je pokazala da, iako ćemo njezin roman, uvjetno rečeno, pospremiti u ladicu “laganog“ štiva, on je ipak miljama daleko od plitke, srcedrapajuće i predvidive literature, na koju se danas gotovo spotičemo.

Ljubav je neka vrsta kuhanja: bez materijalnih začina gubi se apetit.


"Ništa ne bi ljepše bilo od saznanja da smo voljene, kad nas to ne bi izlagalo riziku da se i same zaljubimo."

- Šta je to ljubav?
- Uopšte uzevši, ono što se naziva ljubav, obična je sebičnost, preterana želja za neograničenim posedovanjem. Ali, s druge strane, ljubav je takođe i postojana nežnost, blagost, čežnja.
Neko nam može biti vrlo simpatičan i zatim se sve preobrazi u prijateljstvo, a onda se prijateljstvo produži u ljubav.
- Jednom rečju, blago osećanje.
- O ne! Ponajviše ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudniji. Kao i u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem ili svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da ušićare barem negde. A zapravo nema šta da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takođe, i jedan prirodan, razuman odnos koji potvrđuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Iz knjige Fransoaz Sagan - Odgovori

Francuska književnica koja je volela život, muškarce, lude žurke, džez, alkohol, kokain i kocku, umrla je u Normandiji, usamljena potrošivši mnogo ranije sve milione koje je zaradila. Izmislila je instituciju modernog svetskog bestselera, spojila ironiju i inteligenciju i savremenoj mladoj ženi utrla put slobodnog, smelog i otvorenog ulaska u život.

1953. godine izbačena je iz katoličke srednje škole i iz dosade je sledeće leto provela pišući. Rezultat je bio debitantski roman "Dobar dan tugo" koji je skandalizovao ceo svet. Potpisala ga je punim imenom i prezimenom što je izazvalo gnev kod njenih roditelja, bogatih industrijalaca, koji su joj zabranili da pod njihovim imenom gradi karijeru i stiče slavu. Roman je bio kontroverzna priča o sedamnaestogodišnjakinji koja uspeva da manipuliše dvema očevim ljubavnicama i gubi nevinost na jugu Francuske. Uzela je pseudonim Sagan pozajmljen od jedne junakinje Marsela Prusta.

Foto: Profimedia
 
 
Kada je njen otac video koliko se roman prodaje i da je stekao svetsku slavu, kao i da je prodat u nekoliko miliona primeraka, a da novac stiže u količinama koje niko nije mogao ni da sanja, brzo je promenio mišljenje. Savetovao joj je da sve potroši.
Njoj nije trebalo to da kažu dva puta. Postavši preko noći bogata i slavna, dvadesetogodišnja spisateljica sa neviđenom žestinom bacila se na vođenje slatkog života. Organizovala je lude žurke, nemilice trošila novac na alkohol i skupe automobile, koje je besomučno kupovala i razbijala. Počela je i da se kocka i postala zavisna od karata i ruleta. Čak je jednom tražila od Ministarstva unutrašnjih poslova Francuske da joj zabrane ulazak u sva kazina.

Foto: Profimedia
Postala je simbol buntovništva Evrope, oduševljavala se džezom i filozofijom egzistencijalizma, družila se sa poznatim piscima i dvaput se udavala. Prvi put se udala u dvadeset trećoj godini za dve decenije starjeg Gija Šelera sa kojim je u braku bila samo dve godine. Drugi put se udala za američkog amnekena i keramičara Roberta Vesthofa. Venčali su se 1962. godine i iste godine je rodila sina Denisa, da bi se već sledeće godine razveli.
Ni pod stare dane nije vodila miran život. U dva navrata, 1990. i 1995. godine bila je optužena za posedovanje kokaina, ali je bila oslobođena zbog nedostatka dokaza. Optužena je da nije platila porez na 830.000 evra koji je primila od jednog biznismena kao nagradu što se zauzela kod bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana da njegovu firmu angažuje za otvaranje naftnih bušotina u Uzbekistanu. U to vreme je već bila teško bolesna, slabo se kretala, a i pamćenje je slabo služilo. Njen advokat je rekao da ona ne razlikuje 100 franaka i 100 miliona franaka, suđenje je prekinuto i spisateljica je izbegla zatvorsku kaznu. Zbog velikih finansijskih problema prodala je svoje imanje u Brel koje je kupila 1958. godine i preselila se u skromnu kuću u Normandiji gde je i umrla 2004. godine. Pored nje su bili njen sin Denis i negovateljica.
Iza nje su ostala brojna dela kao što je "Dobar dan tugo", "Za mesec, za godinu", "Volite li Bramsa", "Čudesni oblaci"i brojna scenska dela.

Sloboda da misliš šta želiš, sloboda da loše misliš ili da malo misliš, sloboda da sama izabereš svoj život, da izabereš samu sebe. Ne mogu da kažem " da budem onakva kakva sam", pošto sam bila samo tijesto koje se može oblikovati, ali ono koje ne podnosi kalupe.


Navikavamo se na mane drugih kad ne smatramo da je naš zadatak da ih ispravljamo.

Брак је лутрија у којој мушкарац ставља своју слободу, а жена своју срећу.
 
Лако је паметној жени међу мушкарцима, али тешко њој међу женама.
 
Љубав је као вожња аутомобилом: стартујеш нагло, возиш пребрзо, а кочиш кад је већ прекасно.
 
Ниједна жена не носи радо изношену хаљину своје супарнице; кад су у питању  ”туђи”мушкарци, није тако пробирљива.
 
Постоје две групе људи који не знају ништа о женама: ожењени и неожењени мушкарци.
 

Kultni roman “Dobar dan, tugo” Fransoaz Sagan ponovo je objavljen u Francuskoj, i to u identičnom izdanju kao pre 60 godina, kada se prvi put pojavio i obeležio francuski književni život tog perioda.

Fransoa Sagan
- Slavu sam doživela sa 18 godina, kada sam napisala tih 188 strana, i to je bilo kao pravi pravcati potres - rekla je jednom prilikom francuska spisateljica, čiji je prvi roman o ljubavnom životu jedne tinejdžerke izazvao skandal 1954. godine.

Uprkos tome, izdavačka kuća “Rene Žilijar” odlučila je da 15. marta te godine objavi roman Fransoaz Sagan, koji će postati simbol cele jedne generacije.
 
Za 60 godina prodato je oko dva miliona primeraka romana “Dobar dan, tugo”, jednog od naprodavanijih u istoriji francuske književnosti. Isti izdavač juče je objavio identično izdanje kao pre 60 godina - sa zeleno-belim koricama.
 
“Mali šarmantni monstrum”, kako je Saganovu nazvao francuski pisac Fransoa Morijak, nastavila je da piše i objavila više romana, među kojima “Izvestan osmeh”, “Volite li Bramsa” i “Razbacana postelja”, ali nijedan nije izazvao pažnju književne javnosti kao onaj koji je napisala kao tinejdžerka.
 
Pošto joj je “Dobar dan, tugo” doneo ne samo slavu već i bogatstvo, Saganova je privlačila pažnju više načinom života nego svojim knjigama. Alkohol, droga, danonoćne zabave i kockanje činili su deo života Fransoz Sagan, o kojoj je 2008. godine snimljen film pod nazivom - “Sagan”.
- Kada bih mogla, sve bih ponovila, osim što bih izbegla neke sitnice - saobraćajne nesreće, bolnice, ljubavne patnje. Ipak, ne odričem se ničega - rekla je Fransoaz Sagan.

"Odgovori"

"Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za
vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u
odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u
ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan
koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate
uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i
izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se
sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek
nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo
ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni
pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima,
jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim
toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo
poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni
je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji
potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s
vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom
prilikom da otprhne."

Fransoaz Kuare, poznatija kao Fransoaz Sagan, bila je francuska književnica i scenaristkinja. Rođena 1935. godine u manjem gradu u Francuskoj, proslavila se jednim od njenih još uvek najpoznatijih romana „Dobar dan, tugo“ koji je napisala sa samo 18 godina.

Nalik svojoj imućnoj porodici, nastavila je da vodi takav elitni život do kraja. Bila je opsednuta brzim automobilima, noćnim izlascima, luksuznim životom, ali shodno tome imala je i problema sa narkoticima i alkoholom.

Pored ljubavnih tema kojima se uglavnom bavila, u njenim romanima možemo naći i razmišljanja o mondenskom svetu i socijalnim konvencijama. Fascinantne rečenice koje je ostavila za sobom mogu se naći i u njenim pripovetkama, dramama, scenarijima i tekstovima za šansone.

Ovo su neke od njenih misli iz romana "Nepomična oluja" i "Dobar dan, tugo".

„U tome je izgleda nezgoda suočavanja s prošlošću pod izgovorom da se obnavlja sadašnjost. Sadašnjost, koja uostalom, nikog ne interesuje. A sva ta pitanja o datumima i časovima, ta mahnita putovanja, ta sentimentalna hodočašća, sve to namamljuje na upoređivanja ili gorka pitanja koja samima sebi ne iskazujemo, ali koja nas preplavljuju: uporni refreni sadašnjeg vremena malo pomalo ispunjavaju prazne strofe prošlog i davno-prošlog vremena.“
„Makakav nesklad postojao u početku između delovanja i uzroka i makako bio dalek put od moralnog zakona do potvrde u suštini stvari, ipak se uvek oseća da čovek crpi snagu za ljubav prema čovečanstvu iz veze sa stvaralačkim principom ljudske rase.“
„To što ti nazivaš vrstama inteligencije, to su samo stepeni zrelosti.“
„“Greh je jedino živo obeležje modernog sveta.“
„Oklevam da ovom nepoznatom, bolnom i mučnom osećanju  nadenem lepo i ozbiljno ime – tuga. Ovo osećanje je tako sveobuhvatno, tako sebično da se gotovo stidim, a tuga mi se oduvek činila vrednom poštovanja.“
„Ljubav nije samo niz osećanja nezavisnih jedno od drugog…ljubav je postojana nežnost, blaženstvo i čežnja za nekim.“
„Nisam bio toliko glup da ne bih znao da nema ljubavi bez straha od ljubavi…“

SD

Kolebam se da ovaj nepoznati osecaj, cija me cama i slatkoca saletaju, nazovem lepim ozbiljnim imenom tuge. To je tako potpun, tako sebican osecaj, da ga se gotovo stidim, dok mi je tuga uvek izgledala vrednom uvazavanja. Ne, nju nisam poznavala, ali dosadu, zaljenje, grizu savesti, iako redje, da. Danas me obavija nesto mekano i razdrazujuce kao svila i odvaja od drugih.


"Dobar dan tugo", Fransoa Sagan