Zaratustra ili Zaratuštra (avestanski: Zaraθuštra), odnosno Zoroaster (grčki: Ζωροάστρης) je bio drevni persijski filozof i prorok, osnivač mazdaizma, kulta mudrosti, i centralna figura potonje religije, zoroastrizma. Smatra se da je živeo oko 1200. godine p. n. e.



Suština njegovog učenja se može sažeti u sledećoj izreci: Humata, Hukhta, Huvarshta (Dobre misli, dobre reči, dobra dela). Prema Zaratustri, osnovu naše zemaljske egzistencije predstavlja kosmička borba između Istine (pahlavi: Ahlāyīh) i Laži (pahlavi: Druz), koja se često predstavlja kao borba između dobra i zla, ili svetlosti i tame, u zapadnoj paradigmi. U kasnijem zoroastrizmu, suprotstavljene sile u ovoj borbi se nazivjau Ahura Mazda (Bog) i Ahriman (Đavo).

Oksfordski rečnik ga postavlja na prvo mesto hronologije filozofa, kao osnivača filozofskog sistema mazda-jasna (avestanski: mazda – mudrost, jasna – obožavanje). Pretpostavlja se da su zaratuštrovci, poštovaoci mudrosti, prenosili znanje persijskim Grcima, koji su kasnije upotrebljavali sličan pojam, filosofija.

Vreme života


Zoroaster na Rafaelovoj slici Atinska škola, 1509.

Često se govori da je živeo oko 600. p. n. e., ali jezik kojim se služio je upućivao mnoge naučnike da peretpostave da je živeo oko 1500. p. n. e., što bi ga učinilo prvim velikim prorokom svetskih religija. Vavilonski istoričar Beros (umro 320. p. n. e.) je smestio njegov život 2000 godina p. n. e. dok je u jednoj verziji prevoda Diogena Laertija taj život primaknut na šest vekova pre Kserksovog pohoda, tj. oko 1082. p. n. e. a po jednom muslimanskom predanju Zaratustra je bio savremenik Mojsijev (1400. p. n. e. - 1300. p. n. e.). Danas se kao kompromis uglavnom prihvata period oko 1200. - 1100. godine p. n. e.

Po predanju, Zaratustrino rodno mesto bilo je Rae, na severu Persije. Odatle je putovao kroz različite delove Persije, da bi se konačno naselio u gradu Balk, propovedajući Mazdajasnu pod zaštitom legendarnog kralja Vištaspa. Tamo je živeo isposničkim životom do dobi od 77 godina.

Mladalačke ekstaze

Kao dete, Zaratustra je pomno odlazio na tečajeve mazdaističkog bogosluženja i u početku su sveštenici bili zadivljeni njegovim sjajnim napredovanjem. Još od kako je bio sasvim mali ni njegovi roditelji nisu razumeli zašto je odbijao svako meso i zadovoljavao se žitaricama, voćem i povrćem.

Stalno meditirajući na planinskom putu, prorok se jasno sećao svojih prvih mladalačkih ekstaza. Bili su to tako fantastični i lični doživljaji konačne stvarnosti da se Zaratustra dva-tri puta poverio onima koji su mu bili bliski, a ovi su poverovali da je bolestan ili lud. Mobed zadužen za njegovo poučavanje smatrao je za svetogrđe svako pravo na ekstazu, osim ekstaza nastalih usled levanica boga-biljke Haome. Uspomena na ova mladalačka Zaratustrina ushićenja, biće dakle tim više prisutna, što su ta ushićenja ubuduće ostajala njegova tajna. Svaki put najpre je osećao neku vrstu prijatnog zatajivanja svesti, za čim je sledio osećaj vrtoglavog padanja kroz vreme. Padajući u dubine čudesno daleke prošlosti, činilo mu se da mu se na neki sasvim nov način rastapa celo biće, da se širi sve dok ne obujmi ne samo svemir, nego i druge svemire koji se odvijaju u drugim vremensko-prostornim sferama. Tako je učestvovao u nekoj vrsti dvojakog unutrašnjeg kretanja, više kvalitativnog nego hronološkog, uz učešće ogromnog poleta prema jednom postanku tako obuhvatnom, da mu se činilo da uporedo obuhvata i vrvljenje drugih kosmičkih postanaka. Potom je dolazio sebi.

Božanske vrline

Kada bi došao svesti, njegovom duhu se nametala vizija kako nadleće čovečanstvo zahvaljujući duhovnim silama koje će kasnije nazvati "anđelima", od kojih svaka odgovara jednoj oblasti kraljevstva Ahura Mazde. Njih će Zaratustra definisati u sedam izraza Boga, od kojih je prvi Mudrost (Mazda); drugi je Dobra Misao, Vohu Manah; treći Aša Vašista, Pravični poredak; četvrti Khšatra, Božje Kraljevstvo; peti, Armaiti, Pobožnost; šesti Haurvatat, Zdravlje; i na kraju sedmi Ameretat, Besmrtnost. Ovo su zaratustrine božanske vrline kojima se Bog može opaziti u izrazima u svetu.

Pre njegovog prevrednovanja, Aša je bio ognjeni atribut Varune, Khšatra je vladao metalima, što je bila zamena za ratničku funkciju Indre, Armaiti je, sa Sarasvati, bila rečna boginja hraniteljka zemlje, dok su Haurvatat i Ameretat malo-pomalo sticali prednost nad indo-iranskim bogovima blizancima Nasatijama, koji su vladali vodama i biljkama i za koje se, u suvoj i neplodnoj prirodnoj sredini tih krajeva, smatralo da odagnavaju bolest i smrt. Tako je mazdaizam nastavio da se služi božanstvima čija je imena Zaratustra preuzeo da bi označio velike apstraktne bitnosti svog sistema.

Silazak s planine

Predanja se ne slažu u tome koliko je godina Zaratustra, povukavši se od sveta, proboravio na planini. Uglavnom, posle nekoliko godina, Zaratustra je odlučio da se obrati kaviju koji je u tom kraju bio najčuveniji po mudrosti. Zato se obratio Vištaspu, kog je izgleda, dobro poznavao i koji je morao vladati u Baktriji, nedaleko od oblasti Samarkanda, gde je prorok živeo pre bekstva. Da bi stigao do čestitog vladara on je zatražio posredovanje Frašaoštre, čijom se kćeri i oženio. Frašaoštra je bio prvi pobornik Zaratustrin i uspeo je da ubedi vladara da primi i podrži proroka. Po zoroastrijskom predanju, prorok je uspeo da ubedi kavija da mu pruži podršku tako što je na njegovom dvoru izveo nekoliko čuda. Takođe je na kavijevom dvoru Zaratustra izgleda obrazovao jednu grupu učenika koje je nazvao "siromasima", koji su živeli smerno i svuda išli u četama propovedajući Zaratustrino učenje. Izgleda da su Zaratustrini učenici kružili naoružani, ili se bar takav zaključak izvodi iz Aveste. Mora se naglasiti da ovo nije nikakav agresivni aspekt zoroastrijskog učenja, već samo jedan logičan postupak za to vreme, u ambijentu opšte opasnosti tadašnjeg društva.

Učenje

Zaratustra je učio da je Bog isključivi Dobar Stvoritelj svih stvari, Sunca, Meseca i zvezda, duhovnog i materijalnog sveta, čoveka i zveri. Mudri gospodin (Ahuramazda) je dobrostivi vladar, prijatelj ne samo Zaratustre, već i svih ljudi. On ni na koji način nije odgovoran za zlo na svetu, zlo dolazi od razornog duha (Angra Mainyu), čija je narav divlja i razorna. On je stvorio demone, on vlada paklom i od početka se suprotstavlja Bogu. U Zaratustrinoj religiji svet je bojno polje na kojem se bore sile dobra i zla.

Bog je stvorio svet i čoveka da mu pomognu u toj borbi. Svi muškarci i žene, (u Zaratustrinoj religiji oba pola imaju iste dužnosti) imaju ličnu odgovornost da izaberu između dobra i zla. Ljudima će biti suđeno na drugom svetu na osnovu njihove slobodne volje u odabiranju. Otkrivajući etičku svrhu koja se krije iza stvaranja, Zaratustra objavljuje: "jer za čoveka čiji je život pravičan, nema smrti... ona je samo za nevaljalce". Oni čije dobre misli, reči i dela nadjačaju zlo, idu u nebo bez obzira na njihov društveni položaj. Oni čije zle misli, reči i dela nadjačaju dobro, idu u pakao, opet bez obzira na njihiv društveni položaj. Ta je moralna demokratija vređala sveštenike i vladare koji su raj smatrali svojim isključivim pravom.

Bog je stvorio i božanska bića, među kojima su najistaknutije Besmrtne vrline (Amaša spanta), sinovi i kćeri boga. Postoji značajna apstraktna dimenzija njihove prirode, što nam pokazuju i njihova imena: Dobra misao (Vohu-mano), Pravednost (Aša), Pobožnost (Armaiti), Vlast (Kšatra), Celovitost i Besmrtnost (Harvatat i Amurtat). One nisu samo božanska bića, već su i uzori kojima bi svi kreposni ljudi trebalo da teže. Verovalo se da svaka od besmrtnih vrlina štiti i da je prikazana jednom od šest dela koja zajedno čine dobro delo Boga: stoka, vatra, zemlja, metal, voda i biljke. U važnim obredima prisutan je predstavnik svakog pojedinog božjeg dela a time i besmrtne vrline, tako da su simbolički prikazani i zemaljski i nebeski svet. Sedmo je delo sam čovek, predstavnik Boga, a prisutan je u obredu u osobi sveštenika.

Sin Spitama, veoma rano osetljiv za bol životinja, koji je vrlo brzo doterao dotle da ne razdvaja duboke uzroke porekla svake patnje, hteo je da bude zaštitnik životinja i užasavao se zbog divljaštva većine ljudskih bića prema njima. Ustajući protiv zla koje čovek dodaje stvaranju svojim nerazumnim delima spram životinja, on proglašava: "Mazda proklinje one koji drage volje kolju životinje i one koji više vole srebro od pravičnosti, koji teže vlasti da bi činili zlo..." U nekoliko oštrih rečenica saopštava prorok svojim učenicima šta očekuje od čoveka svetlosti. "Najbolje od svih dobrih dela, veli on, jeste, spram neba, obožavati Gospoda, a spram zemlje, dobro postupati sa stokom... Pobožni čovek je zdrav; umom, rečima, delom, savešću, on uvećava pravdu..." Zaratustra je okupljao sve ljude koji su se prepoznavali kao sinovi Boga, ne po naduvanoj uobraženosti nego po volji da na ovome svetu, za svog života, otelove malo božanske svetlosti, i to sa svojim dobrim mislima, dobrim rečima i dobrim delima, jedinoj disciplini koja može da doprinese istinskom preobražaju sveta.

Zaratustra je učio da je svet u biti dobar, ali je sada pokvaren napadima zla. Očekivao je dan kada će borba protiv zla dostići svoj vrhunac, kada će dobro pobediti a svet se vratiti u stanje savršenstva, koje mu je Stvoritelj darovao.

Reformator

Zaratustra je po porodičnom poreklu pripadao svešteničkoj kasti, prema trojnoj podeli indo-iranskog društva. Njegove ideje vrlo rano nisu mogle da se uklope u običaje mazdaističkog sveštenstva. Kao i toliki drugi, kasnije, koji su smatrani bezbožnicima zato što je njihova moralnost ustala protiv postojeće religije, tako je i ovaj mladi mistik zanesen etikom govorio jezikom suviše oplemenjenim da bi ga materijalistički nastrojeni sveštenici mogli razumeti. Zaratustra je izveo korenitu revoluciju religijskog mišljenja, a slovom arijevskog politeizma poslužio se samo kao orijentirom u apstraktnoj oblasti kojom vodi vernika. Ali, u tom trenu Reformator je mogao izgledati samo kao kvarilac veselja. Njegova dematerijalizacija religije, koja je zbrisala tradicionalne obrede u korist jednog jedinog pitanja više savesti, mogla je biti shvaćena samo kao prevratništvo.

Svojim propovedima Zaratustra se pojavio kao strastveni protivnik tradicionalne arijevske religije. Uprkos strahovite suše koja je harala, mazdaistički i Mitrini sveštenici su odbili da smanje svoja zahtevna prinošenja žrtvi, te su podsticali kavije da od seljaka oduzimaju ono malo goveda koja su im bila preostala. Propovedajući zaštitu goveda, od velikog vola do male teladi, prorok je branio prava stočara i seljaka, koji su bili neprestana žrtva pljački. Zaratustra je upućivao žestoke pogrde svim demonskim ljudima (daevama), usled čijih uništavanja kanala za navodnjavanje i useva polja ostaju neobrađena. Optužuje kavije i karapane zbog toga što varaju narod i navode ga na krivi put verovanja u uzaludne umilostivljujuće žrtve. Zaratustra predviđa kaznu koju ovi prijatelji laži navlače na sebe: "Prinositeljima žrtava koji se ne pokoravaju pravilima stočarstva, zbog patnje koje nanose volu, otkrij, o Mazda, kaznu koja će ih dokrajčiti, zbog njihovih dela i njihovih odluka u boravištu Zla!... Pošto se ne preobraćuju, gluvi i slepi biće uništeni, a takođe i oni koji, imajući punu vlast, nikako ne daju život..."(Jasna 32.15).

Sveštenici su navaljivali na jednog lokalnog vladara, kavija Akhtiju, da baci Zaratustru u zatvor, a pošto to nisu uspeli, najurili su ga iz zemlje.

Povratak na planinu

Bez podrške, bez prijatelja, odbačen čak i od svojih roditelja, lutao je pustinjom sam, a na njegovom putu prema planinama Pamira bio je presretan i izlagan nasilju pri prolasku crnih konjanika Karapana. Svaki su mu put ti Karapani pretili smrću nastavi li da na sve strane optužuje njihova dela kao demonska. Po predanju, što je dalje odmicao, zemlja kao da se preporađala pod njegovim nogama, sunce je budilo nebrojene cvetove, a cela planina je pevala zbog njegovog dolaska.

Izbegavajući zamke koje su mu postavljali njegovi protivnici, željni da ga snađe smrt pod kopitima volovskog krda, Zaratustra se povukao iz sveta u jednu pećinu na jednom brdu, zazivajući mudrost koja sveznajućem Gospodu nije mogla nedostajati. Tu je vodio iscrpne i dugotrajne razgovore sa Ahura Mazdom, saznajući od njega važne stvari o stvaranju sveta i duhovnosti uopšte.

Legende

Po zoroasterskom predanju, Zaratustra je bio jedino ljudsko biće koje se smejalo pri dolasku na svet što govori o optimizmu njegovog učenja. Iz svetih spisa takođe saznajemo da je njegov um emitovao tako snažne talase da su odgurivali ruku koja bi se polagala na njegovo čelo. Sledbenici Zaratustrine religije veruju da je njihovog proroka odabrao Bog da bi primio njegovo otkrovenje. To je sadržaj sedamnaest hvalospeva, gatha, nadahnuto zaratustrinim uverenjem da ga je Bog pozvao i lično mu se pokazao. Pravoverni obožavaoci Zaratustre veruju da je ovaj sveti prorok vršio čuda, ali Zaratustra za sebe nikada nije rekao da je čudotvorac.

Legende o Zaratustrinom životu su nastale veoma rano i one su zadržane u usmenom predanju, sve dok ih mnogo vekova kasnije, nije ponovo okupio jedan pesnik iz Rage, svetoga grada zoroastrizma, u delu zvanom Zaratušt-Nama. U Zaratušt-nami se iznosi da je pre dolaska Zaratustre, na zemlji vladalo bezakonje i da su narodi pali pod vlast Ahrimana. Tada je, govori se, milostivi Bog odlučio da stvori ljudima vođu. Zaratustra bi mogao biti treći od pet sinova Dughdhove koja je, izgleda zračila svetlošću za vreme začeća, i Purušaspa, pobožnog i pismenog čoveka čije ime znači "vlasnik pegavih konja", a koji je poticao iz jednog starog arijevskog roda povezanog sa kavijima tog dela istočne Persije. Ime Zaratustra, značilo bi prema različitim prevodiocima, "čovek sa starim kamilama", ili pak "vodič kamila". Njegovo porodično ime, Spitama, označava uglednu i sedelačku arijevsku porodicu čiji je veliki predak bio izvesni Haekataspa, čije ime znači "perač konja". Ova upućivanja na konje i kamile ukazuju na nomadsko poreklo Zaratustrinog plemena, koje je nesumnjivo prihvatilo sedelački način života i koji su bili među prvim kavijima u istočnoj Persiji.



wikipedija

Заратустра или Заратуштра (авестански: Zaraθuštra), односно Зороастер (грчки: Ζωροάστρης) је био древни персијски филозоф и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године п. н. е.

Суштина његовог учења се може сажети у следећој изреци: Humata, Hukhta, Huvarshta (Добре мисли, добре речи, добра дела). Према Заратустри, основу наше земаљске егзистенције представља космичка борба између Истине (пахлави: Ahlāyīh) и Лажи (пахлави: Druz), која се често представља као борба између добра и зла, или светлости и таме, у западној парадигми. У каснијем зороастризму, супротстављене силе у овој борби се називјау Ахура Мазда (Бог) и Ахриман (Ђаво).

Оксфордски речник га поставља на прво место хронологије филозофа, као оснивача филозофског система мазда-јасна (авестански: мазда – мудрост, јасна – обожавање). Претпоставља се да су заратуштровци, поштоваоци мудрости, преносили знање персијским Грцима, који су касније употребљавали сличан појам, философија.

Често се говори да је живео око 600. п. н. е., али језик којим се служио је упућивао многе научнике да перетпоставе да је живео око 1500. п. н. е., што би га учинило првим великим пророком светских религија. Вавилонски историчар Берос (умро 320. п. н. е.) је сместио његов живот 2000 година п. н. е. док је у једној верзији превода Диогена Лаертија тај живот примакнут на шест векова пре Ксерксовог похода, тј. око 1082. п. н. е. а по једном муслиманском предању Заратустра је био савременик Мојсијев (1400. п. н. е. - 1300. п. н. е.). Данас се као компромис углавном прихвата период око 1200. - 1100. године п. н. е.

По предању, Заратустрино родно место било је Рае, на северу Персије. Одатле је путовао кроз различите делове Персије, да би се коначно населио у граду Балк, проповедајући Маздајасну под заштитом легендарног краља Виштаспа. Тамо је живео испосничким животом до доби од 77 година.



Зороастер на Рафаеловој слици Атинска школа, 1509.

Младалачке екстазе

Као дете, Заратустра је помно одлазио на течајеве маздаистичког богослужења и у почетку су свештеници били задивљени његовим сјајним напредовањем. Још од како је био сасвим мали ни његови родитељи нису разумели зашто је одбијао свако месо и задовољавао се житарицама, воћем и поврћем.

Стално медитирајући на планинском путу, пророк се јасно сећао својих првих младалачких екстаза. Били су то тако фантастични и лични доживљаји коначне стварности да се Заратустра два-три пута поверио онима који су му били блиски, а ови су поверовали да је болестан или луд. Мобед задужен за његово поучавање сматрао је за светогрђе свако право на екстазу, осим екстаза насталих услед леваница бога-биљке Хаоме. Успомена на ова младалачка Заратустрина усхићења, биће дакле тим више присутна, што су та усхићења убудуће остајала његова тајна. Сваки пут најпре је осећао неку врсту пријатног затајивања свести, за чим је следио осећај вртоглавог падања кроз време. Падајући у дубине чудесно далеке прошлости, чинило му се да му се на неки сасвим нов начин растапа цело биће, да се шири све док не обујми не само свемир, него и друге свемире који се одвијају у другим временско-просторним сферама. Тако је учествовао у некој врсти двојаког унутрашњег кретања, више квалитативног него хронолошког, уз учешће огромног полета према једном постанку тако обухватном, да му се чинило да упоредо обухвата и врвљење других космичких постанака. Потом је долазио себи.
Божанске врлине

Када би дошао свести, његовом духу се наметала визија како надлеће човечанство захваљујући духовним силама које ће касније назвати „анђелима“, од којих свака одговара једној области краљевства Ахура Мазде. Њих ће Заратустра дефинисати у седам израза Бога, од којих је први Мудрост (Мазда); други је Добра Мисао, Воху Манах; трећи Аша Вашиста, Правични поредак; четврти Кхшатра, Божје Краљевство; пети, Армаити, Побожност; шести Хаурватат, Здравље; и на крају седми Амеретат, Бесмртност. Ово су заратустрине божанске врлине којима се Бог може опазити у изразима у свету.

Пре његовог превредновања, Аша је био огњени атрибут Варуне, Кхшатра је владао металима, што је била замена за ратничку функцију Индре, Армаити је, са Сарасвати, била речна богиња хранитељка земље, док су Хаурватат и Амеретат мало-помало стицали предност над индо-иранским боговима близанцима Насатијама, који су владали водама и биљкама и за које се, у сувој и неплодној природној средини тих крајева, сматрало да одагнавају болест и смрт. Тако је маздаизам наставио да се служи божанствима чија је имена Заратустра преузео да би означио велике апстрактне битности свог система.
Силазак с планине

Предања се не слажу у томе колико је година Заратустра, повукавши се од света, проборавио на планини. Углавном, после неколико година, Заратустра је одлучио да се обрати кавију који је у том крају био најчувенији по мудрости. Зато се обратио Виштаспу, ког је изгледа, добро познавао и који је морао владати у Бактрији, недалеко од области Самарканда, где је пророк живео пре бекства. Да би стигао до честитог владара он је затражио посредовање Фрашаоштре, чијом се кћери и оженио. Фрашаоштра је био први поборник Заратустрин и успео је да убеди владара да прими и подржи пророка. По зороастријском предању, пророк је успео да убеди кавија да му пружи подршку тако што је на његовом двору извео неколико чуда. Такође је на кавијевом двору Заратустра изгледа образовао једну групу ученика које је назвао „сиромасима“, који су живели смерно и свуда ишли у четама проповедајући Заратустрино учење. Изгледа да су Заратустрини ученици кружили наоружани, или се бар такав закључак изводи из Авесте. Мора се нагласити да ово није никакав агресивни аспект зороастријског учења, већ само један логичан поступак за то време, у амбијенту опште опасности тадашњег друштва.

Учење

Заратустра је учио да је Бог искључиви Добар Створитељ свих ствари, Сунца, Месеца и звезда, духовног и материјалног света, човека и звери. Мудри господин (Ahuramazda) je добростиви владар, пријатељ не само Заратустре, већ и свих људи. Он ни на који начин није одговоран за зло на свету, зло долази од разорног духа (Angra Mainyu), чија је нарав дивља и разорна. Он је створио демоне, он влада паклом и од почетка се супротставља Богу. У Заратустриној религији свет је бојно поље на којем се боре силе добра и зла.

Бог је створио свет и човека да му помогну у тој борби. Сви мушкарци и жене, (у Заратустриној религији оба пола имају исте дужности) имају личну одговорност да изаберу између добра и зла. Људима ће бити суђено на другом свету на основу њихове слободне воље у одабирању. Откривајући етичку сврху која се крије иза стварања, Заратустра објављује: „јер за човека чији је живот правичан, нема смрти... она је само за неваљалце". Они чије добре мисли, речи и дела надјачају зло, иду у небо без обзира на њихов друштвени положај. Они чије зле мисли, речи и дела надјачају добро, иду у пакао, опет без обзира на њихив друштвени положај. Та је морална демократија вређала свештенике и владаре који су рај сматрали својим искључивим правом.

Бог је створио и божанска бића, међу којима су најистакнутије Бесмртне врлине (Amaša spanta), синови и кћери бога. Постоји значајна апстрактна димензија њихове природе, што нам показују и њихова имена: Добра мисао (Vohu-mano), Праведност (Aša), Побожност (Armaiti), Власт (Кшатра), Целовитост и Бесмртност (Harvatat i Amurtat). Оне нису само божанска бића, већ су и узори којима би сви крепосни људи требало да теже. Веровало се да свака од бесмртних врлина штити и да је приказана једном од шест дела која заједно чине добро дело Бога: стока, ватра, земља, метал, вода и биљке. У важним обредима присутан је представник сваког појединог божјег дела а тиме и бесмртне врлине, тако да су симболички приказани и земаљски и небески свет. Седмо је дело сам човек, представник Бога, а присутан је у обреду у особи свештеника.

Син Спитама, веома рано осетљив за бол животиња, који је врло брзо дотерао дотле да не раздваја дубоке узроке порекла сваке патње, хтео је да буде заштитник животиња и ужасавао се због дивљаштва већине људских бића према њима. Устајући против зла које човек додаје стварању својим неразумним делима спрам животиња, он проглашава: „Мазда проклиње оне који драге воље кољу животиње и оне који више воле сребро од правичности, који теже власти да би чинили зло..." У неколико оштрих реченица саопштава пророк својим ученицима шта очекује од човека светлости. „Најбоље од свих добрих дела, вели он, јесте, спрам неба, обожавати Господа, а спрам земље, добро поступати са стоком... Побожни човек је здрав; умом, речима, делом, савешћу, он увећава правду..." Заратустра је окупљао све људе који су се препознавали као синови Бога, не по надуваној уображености него по вољи да на овоме свету, за свог живота, отелове мало божанске светлости, и то са својим добрим мислима, добрим речима и добрим делима, јединој дисциплини која може да допринесе истинском преображају света.

Заратустра је учио да је свет у бити добар, али је сада покварен нападима зла. Очекивао је дан када ће борба против зла достићи свој врхунац, када ће добро победити а свет се вратити у стање савршенства, које му је Створитељ даровао.
Реформатор

Заратустра је по породичном пореклу припадао свештеничкој касти, према тројној подели индо-иранског друштва. Његове идеје врло рано нису могле да се уклопе у обичаје маздаистичког свештенства. Као и толики други, касније, који су сматрани безбожницима зато што је њихова моралност устала против постојеће религије, тако је и овај млади мистик занесен етиком говорио језиком сувише оплемењеним да би га материјалистички настројени свештеници могли разумети. Заратустра је извео корениту револуцију религијског мишљења, а словом аријевског политеизма послужио се само као оријентиром у апстрактној области којом води верника. Али, у том трену Реформатор је могао изгледати само као кварилац весеља. Његова дематеријализација религије, која је збрисала традиционалне обреде у корист једног јединог питања више савести, могла је бити схваћена само као превратништво.

Својим проповедима Заратустра се појавио као страствени противник традиционалне аријевске религије. Упркос страховите суше која је харала, маздаистички и Митрини свештеници су одбили да смање своја захтевна приношења жртви, те су подстицали кавије да од сељака одузимају оно мало говеда која су им била преостала. Проповедајући заштиту говеда, од великог вола до мале телади, пророк је бранио права сточара и сељака, који су били непрестана жртва пљачки. Заратустра је упућивао жестоке погрде свим демонским људима (даевама), услед чијих уништавања канала за наводњавање и усева поља остају необрађена. Оптужује кавије и карапане због тога што варају народ и наводе га на криви пут веровања у узалудне умилостивљујуће жртве. Заратустра предвиђа казну коју ови пријатељи лажи навлаче на себе: „Приноситељима жртава који се не покоравају правилима сточарства, због патње које наносе волу, откриј, о Мазда, казну која ће их докрајчити, због њихових дела и њихових одлука у боравишту Зла!... Пошто се не преобраћују, глуви и слепи биће уништени, а такође и они који, имајући пуну власт, никако не дају живот..."(Јасна 32.15).

Свештеници су наваљивали на једног локалног владара, кавија Акхтију, да баци Заратустру у затвор, а пошто то нису успели, најурили су га из земље.

Повратак на планину

Без подршке, без пријатеља, одбачен чак и од својих родитеља, лутао је пустињом сам, а на његовом путу према планинама Памира био је пресретан и излаган насиљу при проласку црних коњаника Карапана. Сваки су му пут ти Карапани претили смрћу настави ли да на све стране оптужује њихова дела као демонска. По предању, што је даље одмицао, земља као да се препорађала под његовим ногама, сунце је будило небројене цветове, а цела планина је певала због његовог доласка.

Избегавајући замке које су му постављали његови противници, жељни да га снађе смрт под копитима воловског крда, Заратустра се повукао из света у једну пећину на једном брду, зазивајући мудрост која свезнајућем Господу није могла недостајати. Ту је водио исцрпне и дуготрајне разговоре са Ахура Маздом, сазнајући од њега важне ствари о стварању света и духовности уопште.
Легенде

По зороастерском предању, Заратустра је био једино људско биће које се смејало при доласку на свет што говори о оптимизму његовог учења. Из светих списа такође сазнајемо да је његов ум емитовао тако снажне таласе да су одгуривали руку која би се полагала на његово чело. Следбеници Заратустрине религије верују да је њиховог пророка одабрао Бог да би примио његово откровење. То је садржај седамнаест хвалоспева, gatha, надахнуто заратустриним уверењем да га је Бог позвао и лично му се показао. Правоверни обожаваоци Заратустре верују да је овај свети пророк вршио чуда, али Заратустра за себе никада није рекао да је чудотворац.

Легенде о Заратустрином животу су настале веома рано и оне су задржане у усменом предању, све док их много векова касније, није поново окупио један песник из Раге, светога града зороастризма, у делу званом Заратушт-Нама. У Заратушт-нами се износи да је пре доласка Заратустре, на земљи владало безакоње и да су народи пали под власт Ахримана. Тада је, говори се, милостиви Бог одлучио да створи људима вођу. Заратустра би могао бити трећи од пет синова Дугхдхове која је, изгледа зрачила светлошћу за време зачећа, и Пурушаспа, побожног и писменог човека чије име значи „власник пегавих коња“, а који је потицао из једног старог аријевског рода повезаног са кавијима тог дела источне Персије. Име Заратустра, значило би према различитим преводиоцима, „човек са старим камилама“, или пак „водич камила". Његово породично име, Спитама, означава угледну и седелачку аријевску породицу чији је велики предак био извесни Хаекатаспа, чије име значи „перач коња". Ова упућивања на коње и камиле указују на номадско порекло Заратустриног племена, које је несумњиво прихватило седелачки начин живота и који су били међу првим кавијима у источној Персији.

Tako je govorio Zaratustra


Tako je govorio Zaratustra (нем. Also sprach Zarathustra) je djelo njemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. 1885, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine medu narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne.

On je zapravo u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive.

„Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovjekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“

Zbog svojih razmatranja to je jedno od najpoznatijih filozofskih djela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svjetske književnosti.



"A naučimo li se bolje veseliti, najbolje ćemo zaboraviti drugima nanositi bol i izmišljati što boli."

"Ah, da! Mudrost! Žedni smo nje i nikako da se zasitimo, gledamo kroz velove, lovimo kroz mreže."

"Bog je misao koja krivi sve što je pravo i okreće sve što stoji."

"Čovjek spoznaje mora moći ne samo ljubiti svoje neprijatelje nego i mrziti svoje prijatelje."

"Čuvaj se dakle malenih! Pred tobom se ćute maleni, i njihova niskost tinja i žari se protiv tebe u nevidljivoj osveti."

"Čuvajte se da ne uvrijedite pustinjaka! Ako ste pak to učinili, e, tada ga još i usmrtite!"

"Čuvajte se pljuvanja protiv vjetra!"

"Da, ima u meni nešto neranjivo, nepokopljivo, nešto što raznosi stijene: To se naziva moja volja. To šutljivo i nepromijenjeno korača kroz godine. Hoće ići svojim putem na mojim nogama, moja stara volja; tvrda je srca njezin osjet i neranjiv."

"Da, prijatelju moj, svojim si bližnjima loša savjest: jer te nisu vrijedni. Zato te mrze i rado bi ti posisali krv. Tvoji će bližnji vazda biti otrovne muhe; ono što je na tebi veliko - upravo ih to mora činiti otrovnijima i sve muholikijima. Bježi, prijatelju moj, u svoju samotnost i tamo gdje struji oštar, snažan zrak. Nije ti suđeno biti mahalicom za muhe."

"Državom se naziva najhladnija od svih hladnih nemani. Hladna, i laže; i ta laž gmiže iz njezinih usta: Ja, država, ja sam narod."

"Država laže na svim jezicima dobra i zla; i što god govorila, laže - i što god imala, ukrala je. Na njoj je sve lažno; grize ukradenim zubima, ljutica. Lažna je čak i njezina nutrina."

"Državom nazivam to, gdje svi piju otrov, dobri i loši: državom gdje svi gube sebe same, dobri i loši: državom, gdje se polagano samoubojstvo svih - "životom" naziva."

"Dvoje hoće pravi muškarac: opasnost i igru. Zbog toga hoće ženu kao najopasniju igračku."

"I ako me jednom razboritost napusti: - ah, kako voli odletjeti! - neka moj ponos tada još leti s mojom ludošću!"

"I nanese li ti neki prijatelj zlo, reci mu: Opraštam ti što si mi učinio; ali to što si sebi učinio - kako bih ti mogao to oprostiti!"

"I nisu znali drukčije ljubiti svojega boga nego tako što su čovjeka pribili na križ!"

"Ideš ženama? Ne zaboravi bič!"

"Jesi li svojemu prijatelju čist zrak i samoća i kruh i lijek?"

"Jesi li već vidio svojega prijatelja dok spava - da bi doznao kako izgleda? Pa što je, inače, lice tvojega prijatelja? To je tvoje vlastito lice, na hrapavu i nesavršenu zrcalu."

"Loše se uzvraća svojemu učitelju ostaje li se zavazda tek učenikom."

"Mala je osveta ljudskija od nikakve osvete."

"Malo otrova tu i tamo: to stvara ugodne snove. I naposljetku puno otrova, za ugodno umiranje."

"Mnogom čovjeku ne smiješ pružiti ruku, nego samo šapu: i hoću da tvoja šapa ima još i pandže."

"Moguće je samo šutjeti i mirno sjedati kad se ima strijela i luk: inače se brblja i prepire."

"Moji su neprijatelji postali moćni i unakazili su lik mojega nauka, tako da se moji najdraži moraju stidjeti darova koje im dadoh. Izgubio sam prijatelje svoje; došao mi je čas da potražim one koje izgubih!"

"Možda je zla i lažljiva i u svemu žena; ali kad o sebi samoj loše govori, upravo tad najviše zavodi!"

"Muškarac je za ženu sredstvo: svrha je vazda dijete."

"Muškarca treba odgajati za rat, a ženu za odmor ratniku: sve je drugo ludost. Preslatke plodove - njih ratnik ne mari. Zato mari za ženu; gorka je još i najslađa žena."

"Muškarčeva sreća je: želim.

Ženina sreća je: on želi."

Wikipedia

"Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke."

"Našao sam da je opasnije među ljudima nego među životinjama; opasnim putevima ide Zaratustra. Neka me vode moje životinje!"

"Ne razumiju me: nisam usta za ove uši."

"Ne vjerujte nikome od onih koji puno zbore o svojoj pravednosti!"

"Neka se muškarac boji žene kad ona ljubi: ona tad sve prinosi na žrtvu, a sve drugo smatra bezvrijednim."

"Neka se muškarac boji žene kad ona mrzi: jer muškarac je u dnu duše samo zao, a žena je tamo loša."

"Nije li bolje dospjeti u ruke ubojice negoli u snove pohotne žene."

"No da vam posve otkrijem srce, prijatelji: kada bi bilo bogova, kako bih izdržao da ne budem bog! Stoga nema bogova."

"No imate li neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi sramotilo. Nego dokažite da vam je učinio nešto dobro. I radije se gnjevite nego da sramotite! I ako vas proklinju, ne bi mi se svidjelo da hoćete potom blagoslivljati. Radije malo zajedno proklinjite! I ako vam se dogodila velika nepravda, učinite mi brzo još pet manjih k tomu!"

"No krv je najlošiji svjedok istine; krv će zatrovati najčišći nauk još do zaslijepljenosti i mržnje srca."

"No najgore su male misli. Uistinu, bolje je i zlo činiti nego malo misliti!"

"O svakome ponešto znamo previše! I ponetko nam biva providnim, ali to nam još ni izdaleka ne omogućuje proći kroz njega. Teško je živjeti s ljudima, zato što je šutnja tako teška."

"O ženi treba govoriti samo muškarcima."

"Otmjenije je sebi ne davati za pravo nego ostajati u pravu, napose kad čovjek ima pravo."

"Podijeljena nepravda je pola pravde."

"Prevalili ste put od crva do čovjeka i puno je toga u vama još crv. Nekoć ste bili majmuni, i sad je još čovjek više majmun od bilo kojeg majmuna."

"Rado bih darivao i dijelio, sve dok se mudri među ljudima opet jednom ne razvesele svojoj ludosti, a siromašni svojemu bogatstvu."

"Savjetujem li vam ljubav prema bližnjemu? Radije bih vam savjetovao bijeg od bližnjih i ljubav prema najudaljenijima!"

"Sve je na ženi zagonetka, i sve na ženi ima jednu odgonetku: naziva se trudnoća."

"Šutnja je gora; sve prešućene istine postanu otrovne."

"Ta je li moguće! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tomu da je Bog mrtav."

"Ta pogledajte te suvišne! Stječu bogatstva i time postaju siromašniji. Hoće moć, i ponajprije poluge moći, puno novca - ti nemoćnici! Gledajte ih kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugoga i tako povlače jedan drugoga u mulj i dubinu. Svi hoće tamo k prijestolju: to je njihovo ludilo - kao da sreća sjedi na prijestolju! Često sjedi mulj na prijestolju - a često i prijestolje na mulju."

"Tisuću staza ima kojima se još nikada nije išlo; tisuću zdravlja i prikrivenih otoka života. Neiscrpljen i neotkriven još uvijek je čovjek i čovjekova zemlja."

"Tko vazda daruje, u opasnosti je da izgubi stid; tko vazda dijeli, ruka i srce mu imaju žuljeve od silna dijeljenja."

"Treba čvrsto držati svoje srce; jer pusti li mu se na volju, učas se izgubi i glava!"

"U vašoj ljubavi neka bude hrabrosti! Svojom ljubavlju trebate nasrnuti na onoga koji vam ulijeva strah! U vašoj ljubavi neka bude vaša čast! Malo se, inače, žena razumije u čast. No to neka bude vaša čast: da vazda više ljubite nego što vas ljube, i da nikada ne budete druge."

"Vi, odvažni oko mene! Vi tražioci, istraživači i svi koji ste podmuklim jedrima brodili neistraženim morima! Vi što se radujete zagonetkama! Savjetujte me kako da riješim zagonetku što sam je tada ugledao, protumačite mi prikazu najusamljenijeg! Jer to je bila prikaza i predviđanje: - što sam tada vidio u slici i prispodobi! Ko je taj, ko ima jednom još doći? Ko je taj pastir, što mu se zmija uvukla u grlo? Ko je taj čovjek, kojem će se tako sve najteže, najcrnje uvući u grlo?

A pastir je zagrizao, kao što ga je to bio savjetovao moj uzvik; dobro zagrizao! I tada daleko ispljuju glavu zmije – i skoči na noge. Nije bio više ni pastir ni čovjek – bio je potpuno promijenjen, ozaren, i smijao se! Još se nikad na zemlji nije čovjek smijao poput njega!
O, braćo moja, čuo sam smijeh koji nije bio smijeh čovjeka – i sad me proždire žeđ i muči čežnja koja se nikad neće smiriti.
Čežnja me moja za tim smijehom proždire: o kako mogu podnijeti da još živim! A kako bih mogao podnijeti da sada umrem!"

"Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte vjerni zemlji i ne vjerujte onima koji vam zbore o nadzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali."

"Želi li se imati prijatelja, mora se htjeti i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj."

"Žena još nije kadra za prijateljstvo."

"Život je vrutak naslade; ali gdje pije i ološ s ostalima, svi su zdenci zatrovani."

O putu stvaraoca (Tako je govorio Zaratustra)



Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. »Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin«.

Tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: »ja nemam više istu savest koju i vi«,biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju.

Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću?

Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usiljavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, niti sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i stvaraju veću prazninu. Kažeš da si slobodan? Hoću da znam šta je tvoja misao vodilja a ne da si se izvukao ispod jarma. Da li si ti jedan od onih koji je smeo da se izvuče ispod jarma? Ima ih mnogih koji su odbacujući od sebe uslužnost odbacili i svoju zadnju vrednost.

Slobodan, od čega slobodan?Šta je do toga stalo Zaratustri!

Nego, treba da mogu da čitam iz tvoga vedrog oka: slobodan, za što? Možeš li ti sam sebi dati svoje zlo i svoje dobro, i obesiti svoju volju iznad sebe kao zakon? Možeš li biti sebi sam i sudijom i osvetnikom svoga zakona? Strašno je ostati nasamo sa sudijom i sa osvetnikom svoga rođenog zakona. To je kao kad padne zvezda u prazan prostor, i u ledeni dah usamljenosti. Danas još patiš od mnogih, ti jedan: danas još imaš celu svoju hrabrost i sve svoje nade. Ali doći će doba da će te samoća zamoriti, da će se gordost tvoja saviti, da će hrabrost tvoja zaškrinuti zubima. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Ja sam sâm!«

Doći će doba, da nećeš više videti ono što je na tebi visoko a videćeš sasvim izbliza ono što je nisko; a kao avet strašiće te ono što je uzvišeno u tebi. I ti ćeš tada vikati iz sveg glasa: »Sve je lažno! «

Ima osećanja koja hoće da zadave usamljenika; ako ne mogu, tada, dabogme, moraju sama da umru! Ali, da li ćeš ti to biti u stanju, da budeš ubica? Da li ti je već poznata, brate, reč »preziranje«? I znaš li, kolike su muke pravedljivosti: da budeš pravedan prema onima koji te preziru? Ti primoravaš mnoge da zbog tebe počnu drukče učiti nego dotle; to će ti oni skupo naračunati.

Ti si im se približio a ipak si prošao mimo: to ti neće nikad oprostiti. Ti se dižeš iznad njih: ali što se više penješ tim manji izgledaš oku zavisti. A najviše mrze onoga koji leti. »Vi ne možete biti pravedni prema meni! – treba da kažeš – ja uzimam vašu nepravednost kao ono što meni pripada.« Nepravdom i prljavštinom bacaju se oni na usamljenika: ali, brate moj, ako hoćeš da si zvezda moraš im svetliti uprkos svemu!

Nego, čuvaj se dobrih i pravednih! Ti vole da razapnu na krst one koji sami svoju vrlinu pronalaze, – ti mrze usamljenika.

A čuvaj se i prepodobne prostote! Njoj ništa nije sveto što nije prosto i glupo: ona se rado igra i s vatrom – spališta! Pa čuvaj se i od napadaja svoje ljubavi! Odviše brzo pruža usamljenik ruku da se rukuje s onim koga susretne. Mnogim ljudima ne smeš pružiti ruku, nego samo šapu: a ištem da na tvojoj šapi imaju i kandže.

Nego, najveći neprijatelj koji ti može izaći nasusret, to ćeš uvek biti ti sam; ti sam uhodiš sebe i po pećinama i po šumama. Usamljeniče, ti ideš putem k sebi samome! A put te vodi pokraj tebe samoga, i pokraj tvojih sedam đavola! Jeretik bićeš sebi samome, i veštac i predskazivač, i budala i sumnjalo, nadrisvetac i hulja. Treba da želiš da izgoriš u svom rođenom plamenu: kako bi da ponovo postaneš, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo!

Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: ti hoćeš da stvoriš sebi jednoga boga iz tvojih sedam đavola! Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i stoga prezireš sebe kao što preziru samo oni koji umeju da vole. Onaj koji voli hoće da stvara, jer prezire! Šta zna onaj o ljubavi, koji nije morao da prezre baš ono što voli? Sa svojom ljubavlju pođi u svoju samoću, i sa svojom željom za stvaranjem, brate moj, i tek docnije odhramaće pravdoljublje za tobom.

S mojim suzama pođi u svoju samoću, brate moj. Ja volim onog koji hoće da stvori više od sebe pa u tom nađe svoju propast.

Friedrich Nietzsche, “Tako je govorio Zaratustra”

Ošo – o prevazilaženju problema


Čuo sam da je neki filozof uvijek kupovao cipele jedan broj manje. Zbunjivao je sve prodavce: „Šta je to sa Vama? Pa vi ste poznata ličnost, a ne neka budala. Te cipele su vam male.“A on bi im na to rekao:“ Ne razumete vi to, ove cipele su mi od velike pomoći. Kad god ih obujem, ja zaboravim sve životne probleme – svi drugi problemi i brige nestanu, jer ih već dovoljno imam zbog cipela! Kada uveče dođem kući i izujem se, kažem: „Bože! Kakav dan i kakvo olakšanje“, i utonem u duboki san. To je jedno od mojih otkrića“, rekao je,“inače bi mi život bio nepodnošljiv.“

Tako to uvek biva: kad god patite priuštite sebi neku veću patnju, pa će manja proći. Ali ne zaboravite da svako ko preuzima odovornost da zapoveda drugima postaje nečovek. Degradira ljude – njihovu jedinstvenost, njihovu različitost – i svima daje isti broj cipela. Niko se ne uklapa, svi pate, a svi vaši principi postaju isti.Ima u grčkoj mitologiji jedna priča o kralju koji je malo bio lud. Imao je lepu kuću za goste sa krevetom od čistoga zlata. U početku je poneki gost odseo u toj kući, ali kasnije niko iz grada nije prolazio tim putem, jer se pročulo da je ovaj kralj veoma opasan čovek.

Podigao je on predivnu kuću za goste, ali je imao neke svoje principe – gost je morao da se uklapa u krevet. S jedne strane – on tako lud, a s druge strane – vi tako sami. A pored njega uvek četiri grdosije koje će vas, ako ste malo duži od kreveta, skratiti – i to sa oba kraja, tako što će vas udarati sve dok se ne uklopite u dužinu kreveta. Ili će kralj jednostavno zapovediti:“ Odsecite mu stopala!“. A onda možete da pričate šta hoćete, on samo kaže:“Krevet sam napravio za čoveka prosečne visine, a ja verujem u jednakost. Žalim slučaj, ali vaš problem je što se ne uklapate u krevet, to nije problem kreveta.“



(iz knjige: Zaratustra nasmejani prorok)