Vile

Vile


Vile se u različitim kulturama različito doživljavaju. u jednima se smatraju dobrodušnima, dok se u drugima govori o opakim stvorenjima koja vole podvaljivati ljudima.



U svom prirodnom stanju, vile su zapravo čista energija. Vile uzimaju oblik prema svom karakteru ili području na kojem borave. Vilinska krila načinjena su od svjetlosti, osjećaja i energije. Vilinske oči ogledala su njihove duše. Ponekad imaju crvene uši što je znak njihove nadnaravne moći. Vile ponekad znaju oponašati ljudsku modu i stilove svog područja i vremena.

Vile su smrtne, ali ipak žive puno duže od ljudi, a za razliku od nas vrlo vješto se služe magičnim moćima i trikovima. Vile pomažu ljudima i vraćaju dobro dobrim. Poznato je da su vile i vrlo osvetoljubive pa je dosta važno držati se njihovih pravila. Vilama se katkad neka osoba jako svidi te joj počnu donositi dragocjenosti ili novac. Osoba koja ima tu čast i sreću, tu tajnu mora čuvati za sebe, u suprotnom će darovi prestati dolaziti. Isto tako vile vole primati darove, ali samo ako ih smatraju prikladnima. Među najdražima su im kolači, mlijeko, sir.

Zauzvrat one će puniti suhe bunare vodom, činiti usjeve plodnima. Ukoliko vile prestanu primati darove, odnosno ako im se uskrate, one će odgovoriti jednakom mjerom i prestati pomagati ili jednostavno uzeti u zamjenu nešto po svom izboru. Vile znaju biti vrlo svojeglava i tvrdoglava stvorenja. To su ćudljiva stvorenja i ono što kažu ne mora uvijek biti istina.

Kad je riječ o vilama, stvari zasigurno nisu onakve kakvima se čine…

Iz knjige “Vile” Victorie Faust


VILENJACI

Vilenjaci su stvorenja 15 cm visoki, vole plesati, mrze odjeću, a za učinjenu uslugu rado će primiti dar u obliku mlijeka ili hrane. Rado pomažu seljacima na farmama i starim ljudima koje često puta znaju zabavljati svojim plesom, pjesmom i smjehom. Oni koji iznevjere povjerenje vilenjaka, oni se mogu vrlo okrutno i bespoštedno osvećivati.

Vilenjaci imaju tamnu put. Žive u zajednicama, klanovima unutar humaka, pored rijeka, na pustopoljinama, liticama ili pored mora. Klanovi se međuosbno vrlo razlikuju po karakteru, običajima i životnim navikama. Vilenjaci su izuzetno lukavi i zajedno s njihovim magičnim moćima to čini njihovo najjače oružje.

Vilenjaci su došli na zemlju jer su bili previše dobri za Pakao, a previše loši za Raj. U 12. stoljeću u Engleskoj je postojalo vjerovanje da se djeca koja umru bez krštenja nakon smrti pretvaraju u vilenjake. Još jedna legenda govori o tome kako je, nakon što su protjerani iz Raja, Bog posjetio Adama i Evu. Eva je u to vrijeme umivala svoju mnogobrojnu djecu. Kad je Bog pozove zahtijevajući da mu dovede djecu, ona povede samo umivene, a prljave sakrije jer se sramila pokazati mu male zamazance.

Na pitanje da li su to sva njena djeca ona odvati potvrdno. To naljuti Boga koji je znao sve, te on odredi da od tada ono što čovjek sakrije od Boga, Bog će sakriti od čovjeka. Tako su neumivena djeca postala nevidljiva. Zbog toga su i dandanas vilenjaci nevidljivi za sve ljude, osim onima koji imaju posebne sposobnosti.

Poznato je i rašireno vjerovanje da gdje god vilenjaci prođe ostavljaju za sobom trag vilinske prašine. Neki ovaj fenomen objašnjavaju određenim oblikom prirodnog fluorescentnog plina ili neke sličen materije koju vilenjaci pokupe prelazeći iz svijeta vila u svijet ljudi.

Vilenjaci su poznati po tome što vrlo vješto izrađuju predmete od plemenitih metala. Stoga tijekom rada na zlatu i srebru na njima ostaje trag prašine nastao pri njhovoj obradi. Za razliku od nekih vrsta vila, vilenjaci nemaju krila i ne lete, pa stoga svaki let vilenjaka možemo pripisati magiji ili levitaciji.

Iz knjige “Vile” Victorije Faust

PATULJCI

Patuljci su zapravo neka vrsta zračnih duhova koji jednako kao i sva druga vilinska bića vole ples i pjesmu, a osobito svirku. Žive pod zemljom ili u blizine vode. Drugi naziv za njih je mali ljudi. Patuljke možemo podijeliti u tri osnovne skupine: patuljci svjetlosti, tamni patuljci i sivi patuljci.

Svjetlosni patuljci mogu mijenjati oblik. Mogu slobodno proalziti između svijeta ljudi i zemlje vile, dobre su naravi i vole lijepe stvari, osobito one koje kratko traju.

Tamni patuljci su zemaljska stvorenja koja mogu mijenjati boje od smeđe i zelene do crvne i crne. Vole tamne prostore i pojavljuju se usred dana ili noći.

Najbrojniji su sivi patuljci. Najlakše ih je vidjeti uz područje na kojem su rođeni. U pravilu sivi patuljci imaju vrlo starački izgled, ali više manje nalikuju na male ljude s ponekim životinjskim detaljem poput ušiju, zubi ili neobičnih stopala. Odjeća im je, ako je nose, analikuje na odjeću ljudi s područja na kome se nalaze, ali preferiraju zelenu i crvenu boju.

Možemo razlikovati nekoliko osnovnih vrsta patuljaka. Elfovi su zračni duhovi prirode. Goblini predstavljuju mračna i opaka mala bića koja se odijevaju u crno, nose šiljaste kape i sklona su činiti vrlo crne šale i nepodopštine.

Kućni duhovi mogu mijenjati oblik ili biti nevidljivi, a kad su vidljivi obično izgledaju kao patuljci koji svojim nestašlucima i sklonostima krađi i podmetanju mogu ljudima zagorčati život.

Dvorfovi su šumski patuljci ili rudari. Uvijek žive u skupinama i prilično su srdačni i veseli čovječuljci.

Riječni duhovi nalikuju kućnima, s tom razlikom što se vezuju uz određena mjesta u prirodi, rijeke, planine, šume.

Uldrasi su patuljci roda gnoma koji žive pod zemljom i to u velikim porodicama. Vladari su nekih velikih divljih životinja. Ne podnose dnevnu svjetlost. Osvetoljubivi su, ali zapravo prijateljski nastrojeni prema ljudima. Gnomska kultura življenja najviše je nalik ljudskoj. Gnomi se mogu naći u gotovo svim dijelovima svijeta. Vrlo su vezani uz prirodi.

Alvenski pripadaju svijetlim patuljcima. Mogu letjeti, mijenjati oblik i prozirnost svojih tijela. Upravljaju vodom, brinu se o bilju. Vole boraviti u blizini ribnjaka i na bežuljcima i nasipima.

Filgijari su patuljasta stvorenja nastala iz košuljice rođene s djetetom. Čarobnjak je može oživjeti i učiniti svojim pomagačem. Taj pomagač najčešće ima oblik i izgled svog gospodara i samo ga gospodar može vidjeti.

Ženske pripadnice trolova, tamnih patuljaka, vrlo su lijepe i zavodljive. Imaju plavu kosu, nejžne glasove, velike grudi, ali su ima leđa šuplje. Mužjaci su s druge strane niži od ženki i ne osobito atraktivni.

Iz knjige “Vile” Victorije Faust

NA VILINSKIM IZVORIMA



Šumske, vodene i planinske vile u najužem su srodstvu. Legende govore da su šumske vile najstarije. Postoje i “vile oblakinje” koje žive u niskim oblacima i cuvaju boga Peruna. Po nekim su prièama i planinske vile nastale od njih. Naime, dok su se odmarale u oblacima zaspale su pa ih je uhvatilo podnevno sunce. Zato su kažnjene tako da su bačene u planinu da žive na njoj.
Najbliže srodnice vila oblakinja su vile izvorkinje koje žive po izvorima, jezerima i potocima. Skrivajuci se pred ljudima, te se vile pretvaraju u labudove. Znaju imati i noge kao labudovi.
Gorske se vile obièno nalaze pored gorskih izvora. Mlađe su srodnice vodenih i oblacnih
vila. Koliko je izvora u planini, toliko je i vila. Voda na izvoru zove se “vilinska vodica”, nikada ne presušuje i uvijek je ljekovita, jer je posvecena vilinskim duhom koji je oblijece. Na tim izvorima u planini vile redovito piju vodu u podne. Ti nepresušni izvori samo tada i mogu presušiti. Vile, kako smo već culi, spremne su se i družiti s ljudima, cak i ljubav voditi, ali njihovi inace dosta rijetki muški predstavnici, vilenjaci, znaju za nas ljude biti vrlo opasni.
Treba se cuvati takvih kontakata! Jedan takav susret opisuje i Šime Balen u svojoj knjizi “Velebit se nadvio nad more…”

Prica se, naime, kako je neki podgorski lovac, tragajuci za divljim mackama u cik zore izbio pod samu glavicu Rožanskih kukova, ispod same kamene kupole. Umoran od veranja planinom, zastao je da se odmori i potegao usput iz povelike ploske lozovace. Htjede zadrijemati, kad odjednom primjeti da se nalazi na cistini s malim jezercem obraslim lopocima. Kako li se tek iznenadio kad je primijetio da na velikim listovima lopoèa spavaju tri prekrasne djevojke u bijelim poluprozirnim svilenim haljinama koje su nestvarno lelujale na vjetru! Ne treba ni naglašavati da se radilo o vilama, a ne nekim obiènim pastiricama. I one su njega primijetile i pocele ga pozivati k sebi. Tek što je poželio krenuti za njima, iza Rožanskih se kukova pojavilo sunce. U strahu pred suncem s kojim dolaze i vilenjaci da skupe zaostale vile i otjeraju ih u vilinske dvore, one pobjegoše.
Ni naš lovac nije casa casio; cuo je i on vec za nezgodna iskustva drugih u susretima s vilenjacima. Zato je pobjegao glavom bez obzira do prvog iduceg proplanka. Izgreben i poderan, preostalom je lozovacom manje oprao ogrebotine izvana, a više okrijepio dušu iznutra. Probudili su ga nakon nekoliko sati pastiri koji su slucajno prolazili.
O svom doživljaju nije volio pricati jer se bojao da mu ljudi neće vjerovati. Ipak, izlanuo se u gostionici u Jablancu kad je, dakako, ponovo uz nekoliko cašica lozovace previše, kako veli Šime Balen “pomunjasa i u svojoj se munjasiji izlajao pred jednim svojim prijateljem da je na Rožanskim kukovima naišao na vile i vilinsku vodu.” Nepotrebno je i spominjati: onima koji su vjerovali u vile i price o njima bio je to još jedan dokaz o njihovu postojanju na Velebitu. A nevjerni Tome ponadali su se da pod Rožanskim kukovima ipak postoji izvor. Pokušali su ga pronaci, ali zasad uzalud…

ČIME SE VILE HRANE?



Vile najviše vole med, maslac i janjetinu. Ne vole jesti uvijek na jednom mjestu, vec lutajuci planinom biraju glatke, kao nožem odrezane stijene, koje pozelene lišajevima nakon njihova blagovanja.

Još jedno upozorenje glede njihove prehrane: naša narodna predaja govori da se vile hrane “od nijeka”, dakle putnicima uzimaju ono što netko zanijece, sakriva pred drugima, a ima. Zato ne budite sebicni! Zamjerit cete se i vilama.

KAKVE SU KAO OSOBE?



Vile vole pomagati slabijima i ne vole nepravdu. Znaju usput planinom ostavljati hranu umornim putnicima. Predaja govori da se jedna vila na Bracu sažalila na najmanjeg pastira u planini koga su svi ostali tukli. Dade mu sisati svojega mlijeka i on postade najjaci. Ljudima su duboko zahvalne na pomoci i na dobrotu redovito odgovaraju dobrim. Ali, zle ljude, ili one koji im žele napakostiti nemilosrdno kažnjavaju. Vole se družiti s mladim momcima, ali se ljute i osvecuju kada mladiæi prièaju drugima da su ih upoznali i s njima vodili ljubav.
Postoje i vile posvaðuše, koje uživaju svaðati ljude, posebno muževe i žene. Da se zna: i za braène su svaðe cesto vile krive!
Vile cesto planinom idu same. Da ih ne prepoznamo pretvore se u zmiju, pticu, cak i staru babu. Obožavaju ples, pa se na odreðenim mjestima okupljaju i redovito plešu u kolu. Onoga tko ih za vrijeme plesa primijeti spremne su pretvoriti u stijenu ili drvo. Znaju ga i odvesti sa sobom i do smrti škakljati, to valjda i nije neka kazna. Na mjestima vilinskog kola izrastaju gljive i stvaraju one cudesne krugove gljiva po našim planinama.

KAKO IZGLEDAJU I GDJE ŽIVE?



Ljepota bez kraja i konca. Sve se naše price slažu da su vrlo lijepe, prozracne i lagane. Tek, umjesto nogu imaju kozje papke ili konjska kopita. Kosa im je obicno zlatne boje, raspuštena cesto gotovo do zemlje. Ne smije ih se cupati: umrla bi kad bi joj netko išcupao tek i jednu vlas!

Nalazimo ih po planinama, spiljama, livadama, cak i u oblacima. Prema staništima i nazivima se razlikuju: postoje vile drvarice (one koje žive po krošnjama), zatim vile planinkinje, vile zagorkinje, diklice planinske, vile vodarice itd. Vole i more; odmorište im je otocic Jabuka, koji je ujedno i vrt velebitskih vila! Zanimljivo, planine u unutrašnjosti Hrvatske obicno nastanjuju drugi ženski mitski likovi, svakako mnogo strašniji i nažalost ružniji.


KAKO SU NASTALE?

Postoji mnogo prica! Jedna kaze da su nastale od livadne trave, odnosno od sline koja nastaje na travi za proljetnom rosom, druga govori da je Bog prokleo ohole djevojke, a jedna posebno zanimljiva ih povezuje s Bibljijom. Ta prica veli da su vile i vilenjaci neblagoslovljena djeca Bozja. Naime, Adam i Eva su imali mnogo djece, pa su se pred Bogom posramili i sakrili ih, tako, kada je Bog dijelio blagoslove, ta djeca nisu bila tu!
Mnogo je varijanata na ovu temu, ali se sve u jednom slazu; da je svijet bio lijepši, a ljudi sretniji,u doba kada su vile Svijetom hodale!
Proucavatelji govore da su vile dobri duhovi jadranske mitologije, djeve u bijelom, koje plešu na mjeseèini i zavode mladice. Kadre su nestati, kada god to to pozele, ali ako bi se slucajno dogodilo da ih uhvati majka zavedenog mladica, bile bi primorane bespogovorno mu sluziti.

Price o vilama i vilenjacima na planinama i u sumama postoje vjerojatno oduvjek. I isto tako postoje i svjedocanstva raznih ljudi iz raznih povjesnih razdoblja, bilo usmena, bilo pismena, o susretima s vilama.

Ti su se susreti radovito dogadjali na udaljenim i napustenim, ali uvijek prekrasnim mjestima.
Dakako, najcesce na proplancima, uz jezerca, izvore i na drugim carobnim mjestima.
Doduse, pretezno su se javljale planinarima i pastirima i to onima koji bi nakon napornog dana popili koju casicu vise, zaspali, te bi ih u onom mamurluku budjenja, kada je splet sna i jave nevjerojatno stvaran, posjetile vile!

Mnogi koji su ih vidjeli, prepali bi se, te glavom bez obzira utekli, ali su istovremeno bili i presretnida su vidjeli nesto toliko lijepo.

Pa onda!
Tko su te vile? Kako su nastale? Da li su stvarne? Gdje žive? Jesu li opasne?
I na kraju krajeva; kakvu bismo relaciju mogli povuci izmedju nasih hrvatskih i Tolkienovih vila i vilenjaka?
Tolkienovu mitologiju poznajemo, no poznajemo li nasu vlastitu? Vode li te dvije i sve ostale mitologije jednoj velikoj, predivnoj i zajednickoj istini, ili je zaista sve ono lijepo sto u ljudima budi ljubav i mastu, samo prazno slovo na papiru i splet rijeci davno izmisljenih prica?



KELTSKI MITOVI

Keltski mitovi ne poznaju kozmogoniju, proces stvaranja svijeta. Oni govore o valovima osvajanja u kojima su jedan za drugim dolazili naraštaji bogova, heroja i ljudi, čije su se sudbine međusobno ispreplitale. Prvi mitski osnivač došao je sa zapada, s mora. Posljednji, sinovi Mila, bili su ljudi koji su došli s istoka i za koje se smatra da predstavljaju povijesne Kelte. Oni su protjerali Tuatha De Dannan, božanski narod koji je posjedovao ogromna znanja i vještine. Jedan dio bogova i ljudi Tuatha De Dannan odlazi na zapad preko mora, dok drugi ostaju i povlače se u “drugi svijet” (kelt. Sidh, mir) iz kojeg mogu sudjelovati u sudbinama ljudi. Taj svijet je nevidljiv, a opet sveprisutan. To je tajni život humaka, jezera, rijeka, podzemnog svijeta. Nastanjuju ga vile, vilenjaci, patuljci, elfi. Ljudi s njim mogu komunicirati za velikih godišnjih svetkovina i na posvećenim mjestima.

Na isti način kao što čovjek nije samo materijalan, već posjeduje dušu, tako je i sve u prirodi živo i ima dušu; prožeto je snagama i energijama, nastanjeno vidljivim i nevidljivim bićima. Vrhovi planina i uzvisine bili su boravišta bogova. Vrela, rijeke i vode općenito, bile su poznate kao diva, devona (”božanska”). Izvori su bili darovatelji čudotvornih iscjeliteljskih moći. Na tim se mjestima ponekad nalazi “ulaz” u “drugi svijet” koji čuvaju vile, patuljci, a ponekad i neki div.
VILINSKA KRALJICA

BEBO
- vilinska kraljica kraljevstva Faylinn i Iubdanova žena u drevnoj irskoj legendi. Posjećivala je stanovnike Ulstera koji su prema njoj izgledali kao divovi.

BECUMA
- vila koja se udala za kralja Conn Catchatacha prema irskoj legendi. Ta veza je imala lošu kob i zemlja je počela patiti. Stoka nije davala mlijeko, a klasovi kukuruza nisu dozrijevali. Nagovorila je kralja da progna svog sina Arta. On se nakon nekog vremena vratio i pobijedio Becumu u partiji šaha i tada ju prognao iz Tare.

BEDIADARI ili Bidadari («dobri ljudi»)
- malene malezijske vile koje imaju mnogo sličnosti sa europskim rođacima, ukljućujući i ime «dobri ljudi».


VILA S MNOGO LICA

BEN VARREY
- sirena sa otoka Mana koja je uglavnom prijateljski naklonjena otočanima. Upozorava moreplovce na dolazak oluje, a ponekad ih mami da se utope svojim prekrasnim pjevom.

BENDITH Y MAMAU («majčin blagoslov»)
- laskavi Glamorganshireski naziv za ova ružna stvorenja koja su nastala od križanja goblina i vila. Žive pod zemljom u plemenima i mrze ljude. Ubijaju im životinje, kvare alat i kradu krave. Ukrasti će i ljudsko dijete i u zamjenu ostaviti jedno od svoje djece. Da bi se vratilo dijete, potrebna je pomoć vještice. Kada se vrati, dijete se ničega ne sjeća osim vilinske glazbe.

BERCHTE ili Berchta («svjetla» ili «bijela dama»), Butzenbrecht, («darivateljica») i Perchta («isijavanje»)
- njemačka vila koja ima mnogo lica. Jedno od njih je Baba Roga koja se priziva kako bi zločestu djecu prisilila na lijepo ponašanje. Ona je također vještica velikih širokih stopala okrenutih prema van, željeznog nosa, duge sijede kose i malenih sjajnih očiju. Sa sobom nosi preslicu i oslijepit će svakog tko je pokuša poskrivečki promatrati dok se bavi nekim poslom, neki kažu da će svatko pasti u trans tko joj se nađe na putu Dvanaeste noći. Kada se probudi imat će sposobost da prorekne kakav će biti urod te godine.
- Kao Butzenbrecht, najviše posla ima između Božića i Nove godine. Uništava svaki ručni rad koji nije dovršen do Stare godine navečer. U njenu se čast kuće kite sa zimzelenim granama, na Dvanaestu noć (6. siječnja) mora se za nju ostaviti hrana jer inače će ju uzeti sama iz trbuha ljudi. No ima ona i dobru stranu- ako se naprave kolači u obliku papuča, napunit će ih darovima i slatkišima za dobru djecu. Slavlje 6. siječnja je prvobitno bilo slavlje zvano noć Perchtun, budući da je ona također i Perchta, ona uzima duše mrtve djece pod svoju brigu.
- Ona je čuvarica oranica i stoke i svatko tko ne cijeni njen posao biti će kažnjen. Ljudi se oblače kao Perchten, koja predstavlja duha dobrote i plešu po poljima kako bi otjerali zle duhove.
- Berchte se također pojavljuje kao znak smrti. U nekim dijelovima Njemačke, ona je predvodnica Divljeg lova, a prate ju vile i duhovi nekrštene djece, čija je zaštitnica. U proljeće je ljupka djeva duge meke kose sa grančicom glogovog cvijeća u ruci.
- nekad je bila boginja slična ili identična Holdi, božanstvo plodnosti i braka pa je ponekad zovu i Holdaberta, kombinacija imena Holda i Brechte. Gotovo je sigurno da je bila glavno božanstvo ognjišta i doma, te je u pogansko doba imala svoj blagdan Yule. U svakoj su se kući tada na kamenom oltaru palile miomirisne grane zimzeleni da bi je se dozvalo da prorekne budućnost svakog od ukućana.

BOLESTI I NEPOGODE VILA

Vjerovanje je svuda u svijetu da su prirodne nepogode i bolesti djelo vila i duhova. Smrt i paralize su tako pripisane vilinskim strijelama. Korijen engleske riječi «stroke» («udar») za paralizu je izveden iz «elf stroke» («vilenjački udar»). Vilenjačke strijele mogu izazvati oticanje butina koje postaju crvene i upaljene od reume i artritisa. Prisustvo nevidljivog vilenjačkog skupa uzrokuje paralizu. Grčevi su kazna za uvrede vilama. Tuberkulozu uzrokuje jedenje vilenjačke hrane ili posjećivanje vilinskog brežuljka u noći. Vile uzrokuju grčeve, modrice, osip i uši. Dječja paraliza je znak da je dijete zamjenjeno vilinskim djetetom, jer ako se dijete ostavi bez nadzora, doći će zle vile i zakrenut će mu udove i uzrokovati deformacije. Vile noću kradu konje i pletu im grive u vilenjačke pletenice. Engleske vile mogu ukrasti tvoju sjenu što će uzrokovati polagano nestajanje i smrt. U Norveškoj vilenjački dah uzrokuje plikove po tijelu.
- Vile koje uzrokuju snijeti su učestalije zimi, jer su vjerojatno povezane sa drevnim duhovima koji donose zimu, propadanje, bolest i smrt.
BLODEUWEDD («cvjetno lice»)
- vila načinjena od devet vrsta cvjetova prema welškom mitu. Načinjena je da bi postala nevjesta Llewu, jer mu je njegova majka Arianrhod zabranila da oženi smrtnicu, ali se Blodeuwedd zaljubila u Gronw Pebyra i s njim smislila plan da ubije muža, međutim, čarobnjak Gwydion ga je pronašao i oživio, a Blodeuwedd za kaznu pretvorio u sovu.
- Ta priča je zapravo drevna metafora o zamjeni uloga boginja i bogova u određenom dobu. Llew znači «onaj koji sjaji» i on je ljetni bog sunca, njegova nevjesta Blodeuwedd («cvjetno lice») je cvjetna boginja ljeta. Gronw je «Gospodar jezera», Llewova suprotnost sa jesenskim vodenim obilježjima. Blodeuwedd postaje boginja vještica u obliku sove (neki kažu da je lice sove u obliku cvijeta). Priča o buntovnoj nevjesti se odrazila u priči o Guinevere i Arthuru, o Blathnat i Cuchulain

ZAŠTO SU VILE NESTALE IZ NAŠIH ŽIVOTA?

U vrijeme ono ljudi bijahu dobri, a vile njime pomagale polja žeti, travu kositi, korov plijeviti, stoku hraniti, kuće graditi. Tuge nije bilo, jer svuda su vile pomagale. Jedno je bilo srce svih ljudi, jedna volja, jedan običaj, jedan zakon. Ali ljudi iznevjeriše vile, pastiri baciše tambure i svirale, pjesma je utihnula. Zlatno doba je prestalo. Tada su i puške zapucale i narodi se zaratili. Od onda nestade vila, i s hrvatskog polja izmakoše nekud u tuđu zemlju.


VILE SUĐENICE

Žene se boje zaspati nakon poroda, premda su umorne, jer 3 ili 7 suđenica dođu, kad se čovjek rodi, dosuđuju mu sudbinu. Uris i Upis upisuju sudbinu, a o bogatstvu odlučuje Vusud okružen divljim zvjerima. Vila Suđenica je i Uresnica, Juresnica, Orisica, Orešnica (jer se vile rado pod orah sabiru). U noći po porodu ženi se nosilo vino, kruh i sol, ostavljalo se Rojenicama na stijeni ili u “suđeničkim jamama”. Možemo ih povezati sa Nornama u nordijskoj mitologiji. One također određuju sudbinu čovjeka, to su tri sestre Urd (najstarija, boginja prošlosti, sudbine), Verdandi (srednja sestra, boginja sadašnjosti, potrebe) i Skud (najmlađa, boginja budućnosti).


LADARICE

Ladarice su pjevale prije nego je začet svijet, ali su ga ostavile kada se svijet promijenio vjerom i nastanile se na zvijezdama. Prema narodnim pričama one hodaju svijetom od Jurjeva do Ivanja. Uz to vjerovanje veže se običaj kada na Ivanje djevojčice Ivančice u grupi od četiri ili osam obilaze sela. Na glavi nose vjenčiće, pjevajući prolaze kroz selo.

VILINSKO KOLO



Vile obično hodaju same, ali kad plešu u kolu ih je 10. Ostaju tada za njima tragovi od kopita, a onoga koji ih vidi dok plešu, mogu pretvoriti u drvo, stijenu ili ga odvedu u šumu. Prema slavonskim pričama u vilinskom kolu. Prema toj priči gljive rastu gdje su vile jednom plesale. Na vilinsko kolo s gljivama ne smije čovječja noga stupiti, jer tome čovjeku bi vile odmah učinile zlo. Vilina gljiva u narodu se zove “vilovnjača”, pa i izvan Slavonije vjeruje se da ona raste “na vilinu kolu”.

VILINSKA PJESMA



U međimurskome se kraju pripovjeda, kako vilinska pjesma zamami djevojku, da i ona postane vila. Pjevaju kao da pčele zuje milozvučno, ali im se riječi ne razabiru. U Dalmaciji gdje su vjetrovi jaki, narod je osluškivao buru i toj pjesmi vjetra čuo vilinske glasove. “Kad burom zapjeni more, u morskom dimu eno vila, koje hitrom nogom stružu vodenu površinu; eno ih na obali, gdje divlje tance izvode i kletve izmeću. Primakne li se tko njima brodom, kad pri buri pjevaju, one će brod izvrnuti.” Čakavska pjesma kaže: “Bura im je zibarica bila”.
Kažu neki, da su vilinske pjesme slične poskočicama, ali da im se riječi nikako ne mogu razumijeti. Razumiju ih samo odabrani. Ta nerazgovjetna pjesma uspoređuje se s vjetrom. U mukloj pjesmi vjetra čuli su glas koji najavljuje stvari ljudima nepoznate. Prema tome vile bi bile i proročice. Latinki naziv za vilu (fatae) znači proročica.

VILINSKI STANOVI

Vilama je stan Mosor, Prolog, Biokovo, Velebit, Crljene stine više Brista, omiška klisura, odmorište im je otok Jabuka koji je i vrt velebitskih vila. Neke vile su obitavale kraj Samobora u jednoj pećini blizu puta za Palačnik, nalazile su se i u Rudarskoj dragi. Kod Stubice se u viru Koritnjaku navečer kupaju u kamenom koritu. Postoji legenda o začaranim vilama koje su obitavale južnije od Stapine, na Tulovim gredama. Žive one na zvijezdama i u oblacima, pa su vile i Vlašići, tj. Lazarice, Hlastarice, Stražejući, a to je 7 vila LADARICA koje okolo hode od Jurjeva do Ivanja.
Vile su po svom postanku meteorna, bića u oblaku. Vili je oblak zaklon, stan i igralište. Vila je duh, koji upravlja oblakom, vodi ga. Prema tome vila je povezana sa gromom, munjom i oblacima. Hrast je posvećen bogu Gromovniku (Perunu) pa se vile često ukazuju i kraj starih hrastova.
Planinske vile zalaze i u pećine, pretvarajući se u zmije. Vodene vile žive po rijekama ili u moru. Neke od njih, kao sirene, pola su žensko, pola riba. Katkad se pretvaraju u labuda, ili imaju žensko tijelo a noge labuđe. Na slapovima žive Vilske devke. Voda tu ne šumi, bistra je, ali se u njoj ne vidi ništa samo se može čuti pjesma. U toj ujezerenoj vodi usred slapa se nitko nikada ne utopi. Šumska dekla je kosmata žena koja uvijek traži toplinu pa se zavlači među stoku u torovima, među pastire kad spavaju na sjeniku, nije zloćudna.


CRNE I BIJELE VILE



“Vuci viju, a gavrani grču, vile viču iz stećica stijena.”
Vila vidarica ujutro vraća vid koji noću uzima mrka vila brodarica. Prema kajkavskoj priči, koju je zabilježio M. Kračmanov Valjavec, “Narodne prip.”, Varaždinu 1858.godine, odmah se ljudima i životinjama “namažu oči zorinom rosom, namah progledaju”, a za tu zorinu rosu znaju sam o vile. Između Cetine i Neretve, u vilovitom Primorju oko Makarske, narod priča o zlim crnim vilama koje na ljude bacaju kamenje. Vjerovanje u postojanje bijelih i crnih vila najizraženije je u primorskom kraju. Crne vile se u narodnim pričama rijetko opisuju, a za bijelu kažu da je u svilenu odjeću obučena, trepte joj zlatne kose, rumena je kao jabuka, visoka, hitra hodom i letom, prelijepa je samo što ima magareće noge. Ovo vjerovanje u magareće noge vila nije izvorno pogansko, nego se u njemu vidi utjecaj prodora kršćanstva u primorske krajeve koje je htjelo da se davna vila nagrdi. Isto je tako noviji i pojam o crnoj vili strogo odvojenoj od bijele vile. Naravno vila je ponekad zlobna i crna, ali prema prvom, neznabožačkom mitu niti jedna vila nije postojano crna i zlobna. Priče o vilama rumenim kao jabuke primorske tradicije su zanimljive jer često je spominjana vilina bljedoća. Ta bljedoća bi se mogla odnositi na olujne noćne oblake. U primorskoj tradiciji je česta slika jutarnjih oblaka koji obavijaju gorske visoke šume gdje vile idu kroz gustu goru, pa im se zlatne kose o grane zapleću.
U Bugarskoj imamo “samovilu” u sjevernim krajevima tj. “samodivu” u južnim krajevima zemlje. Ta vila nije crne kose već je crne ćudi. Dojuriti će zrakom ili dojahati na jelenu, zmijama naoružana: žuta joj je guja bič, a uzda zmija ljuta.


mysterywithus.com

...Vile...



Vile – Rusaljke – Veštice – Kuga – Jagababa

Već jednom navedeni stavak Prokopa Cezareca iz VI veka veli nam da su Sloveni obožavali nimfe. Ta niža mitska bića koja Prokop zove nimfama, a koje nisu ništa drugo već naše vile, spominju se i u staroslovenskim spomenicima XIV i XV veka uz Peruna, Horza, Mokošu, Rod i Rožanice. Na jednom mestu kod Đ. Hamartola sirena je prevedena rečju vila; u nekoj povelji cara Konstantina Asena (XIII v.) spominje se u blizini Skoplja neki vilski kladenac. /L. Leže, op. cit. pg. 168./

Naše narodne pesme opisuju nam najlepše poreklo i sva svojstva vila. Na pitanje o poreklu vila veli nam Narodna pesma: "A mene vilu od gore, – Mene je gora rodila, – U zelen listak povila, – Jutrenja rosa padala, – Mene je vilu dojila". Vilu dakle, u ovoj pesmi, rađa gora, ali se ona može roditi i na nekom crvenom glavičastom jesenjem cvetu.

Vile naš narod zamišlja kao prekrasne žene lepa lica i prekrasna stasa, duge do zemlje crne ili zlatne raspletene kose, u kojima leži sva tajna vile, i ako joj se samo jedna vlas iščupa, vila mora da umre. Vile su večito mlade i imaju stalno na sebi dugu i tanku belu ili plavu haljinu, koja krije kozje noge ponekim vilama. Neke vile imaju i krila, svojim divnim glasom, primamljuju one mladiće u svoja kola. Oči vila sevaju kao munje. Oni tanki beli konci, što se leti i u jesen viju po vazduhu, zovu se vilinska svila, a neki to zovu i vile.

U svom Rečniku nam Vuk pod rečju "vila" veli da vile žive po velikim planinama i po kamenjacima oko vode. Vila je svaka mlada i lepa, u belu tanku haljinu obučena i dugačke niz leđa i prsa raspuštene kose.

Vila neće nikom zla učiniti, dokle ih ko ne uvredi (nagazivši na njihovo kolo ili na večeru ili drukčije kako), a kad ih ko uvredi, onda ga različito nakaze; ustrele ga u nogu ili ruku, u obe noge ili obe ruke, ili u srce te
odmah umre.

Vilama postaju i duše umrlih devojaka; i ove vile žive u vodi i po obalama uvek u igri ili zabavi.

Prema mestu gde žive vile mogu biti: planinkinje ili vile od gorice, zatim vodene vile ili bereginje i napokon oblakinje.

Planinkinje vile su dobre, one se klade sa običnim smrtnim devojkama kako to pokazuje pesma: "Kladila se vila i djevojka – ko će bolje poraniti rano, – i doneti vode iza gore – i pomesti bele dvore svoje", /Narodne pesme iz izdanja Narodne Prosvete Beograd, pesme osobito mitološke, red. M. Đurić./ šta više devojka pobeđuje vilu u ovoj opkladi i ostaje nekažnjena. Vile od gorice znaju odlično da leče i vidaju: "Kralja vida od gorice vila – a kraljicu nema ko da vida". Ove gorske vile toliko su dobre, da su one nekada pomagale ljudima polja obrađivati i marvu čuvati. /Arhiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević-Sakcinski, Zagreb, 1863./ Vila može da ima i dece, ona katkad sama svoje čedo neguje: "Ne pij zlato odovud vodice; – ovde je vila čedo okupala," a znade svoje dete dati i ljudima na čuvanje, i to je dete uvek lepše i junačnije nego ostala deca. Veliki junaci biju megdan s vilom i mogu da je ustrele: "Stade vila zaklinjati: – Ne str'jelaj me, mlad junače! – i ustr'jelih belu vilu". Ali vila zna da bude i pomagačica i posestrima: "Imala je đevojčica – bjelu vilu posestrimu". Vila gradi gradove na oblacima, ali ume i da ruši sve što ljudi sazidaju i traži žrtvu u temelje grada, kao i pesmi: "Zidanje Skadra na Bojani". Ona imade i sinova i kćeri pa ih ženi i udaje: "Đe su vrata bijela platna, – Onđe vila ćer udaje; – đe su vrata od skrleta, – onđe vila sina ženi". Planinkinje vile zalaze i u pećine i pretvaraju se u zmije. Vodene vile su vrlo zle, osvetljive, i zlobne, koje najradije gledaju, da se čovečanstvo muči kao zmija na trnu. Pesmom namame svakog smrtnika na svoju propast.

/Arkiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević, 1863./

Neke od vodenih vila su kao i sirene pola žensko a pola riba; mogu se pretvoriti i u labuda ili mogu imati samo labudove noge. Kad kažnjavaju vile sakate one ljude ili dave mladiće koji se kupaju u njihovim virovima, a uništavaju i one koji se usude mutiti ili uzimati vodu iz njihova izvora.

Ono što su kod nas vile, ono su u Bugarskoj spominje neki spomenik iz XV ili XVI veka, koji nosi naziv "Kako otpoče i bi stvorena samovila"; zatim jedan bugarski religiozan spis iz XVIII veka. /L. Leže, op. cit., pg. 168-169./ Svoju samovilu zamišljaju Bugari, kako jaše na divljem jelenu, uzda joj je zmija, a bič guja otrovnica.

Samovile postoje i u našem narodu, ali su one kod nas vrlo zle i osvetljive, ubijaju mladiće kao u pesmi "Mene ljubi bela vila, – bela vila samovila – (veli mladi Ćurčić majci kad ona hoće da ga oženi "lepom Jelkom Solunjankom") majka ne sluša reči Ćurćilove već ga ženi i: – "Tu
je došla bela vila – Bela vila samovila" a kad su pevci zapevali: "Bela vila odletela – Ćurću mrtva ostavila". Koliko je dubokog korena uhvatilo verovanje u vile kod našeg naroda vidi se iz toga što hrišćanska crkva ni za čitavu desetinu vekova nije uspela da ovo verovanje iskoreni, i naš narod u punoj zbilji još i danas, pre će pristati da se zameri Bogu nego vilama (Čajkanović). Vilama naš narod još i danas žrtvuje. O kolu vila u kome one igraju priča Jireček: "U Srednjoj gori, kao i u okolini Trnova, Kotela i Ćustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orište, gde Samovile ili vile igraju noću... I na granici Srbije i Bugarske, između Ćustendila i Vranja nalazi se (takav) jedan veliki krug i zove se Vilino Kolo. Seljaci ne smeju noću u nj ući; ne kose ga, niti oru to zemljište".

/Cesty po Bulharsku – Prague, 1888./

Ko okusi vode iz izvora samovila postaje jak kao samovila, baca kamen od milion oka, čupa iz korena cela drveta, rađa krilatu decu bele kose i vatrenih očiju. Dugo se mislilo da u vile veruju samo Južni Sloveni a naročito Srbi, ali je Kolar našao vilu i kod Slovaka. U Trenčinskom komitatu vilama se smatraju duše zaručnika, umrlih posle veridbe. One ne mogu naći mira i osuđene su da noću lutaju. Ako sretnu koga čoveka, odvuku ga u svoje kolo i nagnaju ga da igra s njima dok ne postane samo duša. Vila ima i u Češkoj; u oblasti Hradec "bludičky" ili divlje vatre, a to su duše onih koje je vila pomorila. /L. Leže, op. cit. 169./

Koren reči vile i etimologija njezina nije jasna. Niderle je izvodi od glagola viliti tj. ludo trčati i otud izvodi vila. Vila kod Čeha i Poljaka znači lud, a u Dalimilovoj hronici vilati znači voditi raskalašan život. Stari oblik vila: u vezi je sa litvanskim welis (perci) misli Veselovski, a Leže sve ovo dovodi u vezu sa vel (propast), koja se nalazi u Valhol. Vile su kušali protumačiti i sa dies violae tj. kao praznik ljubičica. Naslednici vile kod Rusa izgleda da su bile " je datuma, i postalo je od rimskog "rosaria" ili "pascha rosarum".

Zamena imena vila u rusaljke izvršile se u doba primanja hrišćanstva (ili možda nešto ranije) pa se onda naziv rusaljka raširio po mnogim slovenskim zemljama i van Rusije i ako je prva postojbina vila samo u Rusiji. Tako imamo u Bugarskoj:"rusalna grobišta; u Srbiji: crkva sv. Bogorodice Rusalije ili sv. Trojice Rusalije u okolini Niša; u Slovenačkoj (blizu hrv. granice) tri crkve jedna do druge od imenom Rosalnice, kod
Metlike.

Literatura o rusaljkama prilično je velika, i ona je dokazala neslovensko poreklo imena rusaljki. Narodna etimologija dovela je rusaljke u vezu sa rečju ruslo (potok), te nam je tako mnogo doprinela za izučavanje rusaljki.

Svojstva vila i rusaljki su ista, i rusaljke kao i vile žive u vodi, poljima i šumama i njih se Rusi boje, kao i Srbi svojih vila ili Bugari svojih samovila. Slična mitska bića vilama i rusaljkama bila bi kod Čeka: Vodni Panny; kod Slovaka Vodopanenky, koje izlaze katkad iz svojih kristalnih dvorova na zabave mladeži; kod Lužičana Wodne jugfry; kod Poljaka Bogunki, koje opet vuku nesmotrene u vodne dubine. /L. Leže, op. cit./

Verovanje u veštice vrlo je rasprostranjeno u našem narodu. Ako se neki zao duh pretvori u leptira, kokošku ili drugu koju životinju on postaje veštica. Veštice se najradije skupljaju na orahu. Najviše se pojavljuju u vreme od Božića do Bogojavljenja, jer su tada nekršteni dani i donji svet je otvoren, te po zemlji u to doba šetaju veštice, aveti i svaka nečastiva sila. Vuk nam pod rečju "veštica" vrlo opširno priča o pojavi ovog mitskog bića u našem narodu. Veštica (kamenica, krstača, rogulja, coprnica) se zove ona žena, veli Vuk, koja (po nar.pripovetkama) ima u sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje izađe i stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu decu: kad nađe čoveka gde spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko leve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa onda prsi opet srastu. I narodna pesma "Izjedeni ovčar" kazuje nam kako je dete Radoje ludo zaspalo i ne može da se probudi jer veli: "Veštice su me izele: – Majka mi srce vadila, – strina joj lučem svetlila."

Tako izjedeni ljudi odmah umiru, a neki žive više vremena, koliko je ona osudila kad je srce jela, i onakovim smrti umiru, na kakovu ona bude namenila. Veštice ne jedu belog luka, i zato se mnogi o belim i božićnim pokladama namažu belim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha, jer kažu da one na poklade najviše jedu ljude. – Ni jednoj mladoj i lepoj ženi ne kažu da je veštica, nego sve babama. Kad se veštica jedanput ispovedi i oda, onda više ne može jesti ljude, nego postane lekarica i daje travu izjedenima. Kad veštica leti noću, ona sna se sija kao vatra i najviše se skupljaju na gumnu; za to kažu da ona kad hoće da poleti od kuće namaže se nekom masti ispod pazuha pa reče:

"ni o trn ni o grm, već na pometno gumno". U Sremu se pripoveda, da se onamo veštice najviše skupljaju više sela Molovina, na nekakome orahu, a u Hrvatskoj se opet pripoveda, da se onamo skupljaju na Kleku više Ogulina... Veštice beže od krsta i pred krstom njihova moć prestaje.

Žena koja je veštica, kad iz nje iziđe onaj duh, leži kao mrtva, i da joj čovek okrene glavu gde su joj noge bile, ne bi se više ni probudila. Kad vide u veče kakoga leptira gde leti po kući, ponajviše misle da je veštica, pa ako se može, uhvati ga, te ga malo napale na sveći ili vatri, pa ga puste govoreći: "doći sutra da ti dam soli..." Kad u kakvom selu pomre mnogo dece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je veštica, i da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (jer kažu veštica ne može potonuti); ako žena potone, a oni je izvuku napolje i puste, ali ako ne može da potone, oni je ubiju, jer je veštica.

Uz vešticu i veli Vuk, da je kuga živa kao žena (to osobito dokazuju oni koji su ležali od nje). Mnogi kažu da su je viđali gde ide povezana belom maramom, a gde koji pripovedaju da su je i nosili tj. ona nađe čoveka u polju ili srete ga na putu, a gde kom dođe i u kuću, pa mu kaže: "Ja sam kuga, već hajde da me nosiš tamo i tamo" (Kud ona hoće). Onaj je uprti na krkače dragovoljno (jer već njemu i njegovoj kući neće ništa učiniti) i
odnese je bez ikakve muke, (jer nije teška ni malo) kud mu kaže. Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gde samo one žive), pa ih bog pošlje
amo (kad ljudi zlo rade i mnogo greše) i kaže im koliko će ljudi pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; zato kažu da se vrlo boje zlih pasa. Kad kuga mori onda joj slabo govore kuga već kuma (kao da bi je time umilostivili) niti smeju ostaviti u veče neoprane sudove; jer ona dođe noću u kuću te gleda jesu li sudovi lepo oprani, pa ako ne budu a ona sve kokoške i čanke izgrebe i otruje.

Jedan od nižih demona u ruskom folkloru jeste ovog naziva glase: jendza, jandza, – ježi – jenžibaba. /G. Krek: op. cit./ Ime jednog nižeg demona društvu sa samovilama, dovodi Leže u vezu sa jagababom.

// Iz knjige "Vasiljev - Slovenska Mitlogija"


izvor:vile.blogger.ba

"Vilinski dnevnik"



Jos jedna veoma dobra magicna knjiga za one koje vole i vjeruju u vile!

Cicely Mary Barker umjetnica je s početka 20. stoljeća koja je svoj rad gotovo isključivo posvetila vilama i vilenjacima, tražeći ih u vrtovima, rascvjetanim gredicama i mirisnim cvjetovima drveća. Rezultat je bajkovita knjiga koja zaranja u čaroban svijet u kojem caruju ljepota i mašta. Ovdje ćete naći sve što trebate znati o vilenjacima – o njihovim krilima i šiljatim ušima, o vilinskom kolu i vilinskom sajmu na kojem vilenjaci ispijaju žirove kapice napunjene jutarnjom rosom i još mnogo, mnogo toga.

Godina je 1920. a mlada Cicely Mary Barker nalazi se u ladanjskoj kući svoga prijatelja u Sussexu, gdje će provesti proljeće i ljeto. Kako prolaze dani, Mary provodi vrijeme u vrtu pišući i crtajući, te počinje sumnjati da se u posvuda u cvijeću oko nje nalaze male vile i vilenjaci. Tako počinje njezina potraga za vilenjacima koja je rezultirala ovom knjigom i istraživanjem u vilenjački folklor. Iako izmišljeno djelo, «Vilinski dnevnik» se sastoji od originalnih autoričinih crteža, slika i dijelova pjesama iz 1920-tih i 30-tih godina prošlog stoljeća.

izvor:vile.blogger.ba

"GDJE ŽIVE VILE I VILENJACI" - KNJIGA



PREPORUCUJEM OVU KNJIGU ZA ONOG KO VJERUJE U VILE!

Kratak opis:

Postoji pet posebnih mjesta na kojima se vile vole udomiti: krošnje stabala, šumsko tlo, vrtovi, aleje živice i močvarno tlo. Mary Cicely Barker otkrila je ova čarobna staništa nakon duge i naporne potrage, a svoje je znanje pohranila u knjizi prepunoj divnih slika, tajni i iznenađenja. Na svakoj stranici čeka vas trodimenzionalni prikaz po jednog vilinskog staništa s malim stanarima koji nas uvijek iznova očaraju. Na umjetnički oslikanim dodatnim knjižicama, preklopima, omotnicama i papirnatim 'konstrukcijama' koje se otvaraju listanjem knjige pronaći ćete mnoštvo savjeta, detalja i boja pa čak i vilinsku prašinu.
Ovaj je spomenar svojevrsna nadopuna Vilinskom dnevniku, za sve one kojima sićušna stvorenja blistavih krila uvijek izmame uzvik ushita i veselja.

izvor:vile.blogger.ba

Сретен Петровић - СРПСКА МИТОЛОГИЈА



5. Виле

"Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником не ће зла учинити докле их ко не увриједи , а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре". /Вук Караџић/

1 - Порекло и структура "вила". Када је реч о "вилама" као демонским бићима, данас је у теорији преовладао став да виле припадају демонологији Јужних Словена. Међу првима је Мансика оспорио њихово руско порекло, сматрајући да је лик "виле" књижевна творевина која је преузета од Јужних Словена. Са овим закључком био је сагласан и Мошински. Једном речи "виле су код Јужних Словена играле велику улогу и донедавно народ им је указивао поштовање"(Ловмј., 1996:111). Представе о вилама указују да је реч о веома сложеном облику демона у полуљудском облику. Лик виле саздан је од бројних елемената и функција: манистичких - из култа предака, као и природно-култних демонских бића, почев од различитих женских демона, шумских и пољских, до "водених" и "метеорних". У прилог тези да су виле манистичког порекла - повезане са култом умрлих предака, наводи се етимологија њиховог имена. Као што поједини аутори име словенског божанства високог ранга тумаче као хтонско биће и доводе га у везу са литванским veles, што значи "душа умрлих предака", често се то исто чини и са етимологијом речи "вила". Мошински, пак, сматра да се "вила" мора довести у везу са термином "вихор", односно са глаголом вити, сматрајући управо због ове етимологије да је вила "демон олује". Занимљив је наш пежоративан термин "виленити'' када се настоји да се дефинише трошење времена залудног човека, а који је најближи семантички термину "игра". Уосталом код Литванаца и термин вилити значи "обманути".

Према Нидерлеу, међутим, "виле" представљају синтезу два елемента: природних појава, ваздуха, олуја и извора вода, и духа мртвих. Виле, сматрају Германи, настају из душа прерано умрлих девојака. Велики је број аутора који наглашава лунарни карактер ових демонских бића, повезујући њихову активност са Месецом и месечином, са глувим добом ноћи када виле играју и оргијају на обалама река. Због сличности између вила и русалки било је мишљења да је митску суштину вила, првобитно, сачињавала персонификација природних појава, а да је касније, под утицајем хришћанске цркве, не само лик "виле" већ и читав низ осталих древно-словенских митских божанстава, добио хтонско, то ће рећи, вредносно-негативно значење, у смислу злих демонских бића. Ближе је истини, међутим, да се према принципу историјског моделовања демонских ликова, и у митској структури "виле" находе истовремено и хтонско-лунарни и аграрно-соларни елементи. На ову црту "вила", као житних демона, указао је и Веселин Чајкановић. "У нашој религији и митологији најчувеније биљарице јесу женски демони, виле. Оне се и рађају из биљака или из дрвећа и живе у њима или око њих" (Чајк.,В, 1994: 178).

Наиме, као што се у структури "змаја" и даље још находе хтонски елементи, будући да змај, према митолошко-генетском кључу, потиче од сасвим хтонског и манистичког демона "змија", тако је и природа једног дела "вилине" структуре хтонична. Вила се, да се подсетимо, често узима као женски пандан "змаја". Један број вила живи испод земље, дакле у доњем свету, и има облик змије, и тек кад изиђу на горњи свет постају девојке. Што се изгледа вила тиче, оне су беле и црне. Нема никакве сумње да су "црне виле" хтонични демони, будући да је црна боја карактеристична црта хтоничних бића.

На ову црту "вила" и "самовила" као хтоничних, али злих демона, указивала би и извесна сведочанства из источне Србије. У Зборнику Бугарскога Министарства Просвете (II Од., књ. XVIII, 6) наводи се како бабе бају у селу Стаћовцима, пошто се изабере место где ће се кућа подићи: "Самодиви, самовили,/ И ви'е лоши 'уди,/ И ви'е бели русалин,/ Сиви шарени зме'ове// Ако тук сте се дели,/ Ако тук сте дворили,/ С'г си бежете пусто горо/ Пусто горо тилилејско" (Стан., 1930: 99). Дакле један део церемоније, која се изводи приликом изградње куће, претпоставља да бабе - врачаре, са планираног места одагнају зле демоне: самодиве, самовиле, русалке, змајеве.

2 - Класификација "вила". Уосталом, и сама класификација "вила" речито говори о томе да се симболички узев, на вертикали "дрвета света", виле распоређују у поретку од хтоничног дна до небеског врха. Најчешћи принцип класификације вила је онај који их одређује према месту на коме бораве и изводе своје радње. Тако се разликују а) виле изворкиње - често овде спадају најаде и хидриаде, б) виле бродарице - или водаркиње, в) загоркиње виле - горске виле или планинкиње, г) виле хамадриаде - то су оне које живе на дрвећу, затим, д) виле облакиње, ђ) биљарице и сл. Према нашем фолклорном материјалу, на пример, виле живе и по планинским врховима. Таква је вила која борави на планини Урвине. У нашој народној поезији најчешће обитавалиште "вила" су облаци. У једној нашој песми се то изричито и каже: "Бела вила град градила/ Ни на небу, ни на земљи,/ Но на грани од облака" (Ястреб., 1889: 361). Или: "У облаку, у густоме мраку./ Коло игра девет 6'јелих вила./ Прва им је вила Анђелија,/Анђелија, вила старјешица,/.../Понајмлађа вила Андесила" (Јунпјес., 1896: 404). Најзад: "Ал' говори из облака вила" (Караџић, I, 1973: бр. 400). Међутим, не само да виле бораве у облацима, већ су тамо и рођене. У загонетци која гласи: "У облаку се родила, кроз горицу ходала, ни сису дојила ни траву пасла" (Караџић, 1897: бр. 616), као одговор следи: "Вила". Ови примери указују на ону фазу у морфолошкој еволуцији структуре вила, када у њиховом бићу преовлађују "соларни" елементи и приближавају их нашим "змајевима" из епске поезије. Па ипак, није мали број примера да се код нас вила замишља и као природни шумски демон. Навешћу овде део песме из Вукове збирке: "А мене вилу од горе/ Мене је гора родила,/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила'/ од горе вјетриц пувао,/ мене је вилу шикао,-/ то су ми биле дадије" (Караџић, 1,1969:51-52).

3 - Атрибути вила. Једна од одлика вила као демонских бића јесте та да се оне по правилу јављају у множини и анонимно. У нашим веровањима, посебно у фолклору, јављају се три виле: '"К њој ми долећеше/ Три виле бијеле" (Караџић, I, 1973: 76), ређе девет: "Коло игра девет 6'јелих вила" (Јунпјес., 1896: 404). Међу вилама постоји једна која предводи остале, тако да их каткада има и десет: "Ту имаде девет сестреница/ И пред њима вила најстарија/ По имену вила Јерисавља" (Петран., II, 1989: 23). Међутим, има и вила које живе за себе, обично као чуварице извора или бунара, као на пример поменута вила са планине Урвина. Или је реч о вили баждарици - која брани приступ ка води у планини, и која тражи откупнину за коришћење воде, односно прелаза са оне стране реке. У развијеној епској поезији виле су још више индивидуализоване, тако да каткад добијају и особена, лична имена, као што су: Равијојла, Андесила, Јерисавља, Анђелија.

У поезији је вила најчешће приказана као лепа. "Да виле имају животињске ноге, козје или коњске или магареће" познато је и данашњим Грцима. Виле уопште могу имати козји облик. Када је реч о основним функцијама вила, бар на основи нашег фолклора, њихово је главно занимање играње у колу. И према другим словенским изворима карактеристично својство вила је музикалност (Ет. Слов, 1995: 370). Навешћу овде и један Милићевићев запис: "Сељаци из околних села на питање: шта је то? одговарају: да је то Виљоколо, то јест коло горских вила које ту играју своје вилинске игре; а оно место што је издигнуто на средини, веле да је за свирача, који свира тим планинским играчицама". Исто тако, "кад је копан гранични јарак, ни један од сељака из оближњих села није хтео ударити будаком у Виљоколо, бојећи се вила; него су га раскопали неки Турци, који су се ту задесили. - И сада се трава око Виљокола коси, а на самом колу нико не сме ни сламке да узбере" (Милић., 1884: 274). Овај пример показује како име једног простора, насеобине, потеза, поседује, истовремено, снажну митску импликацију коју народ тога краја веома уважава.

Али, виле воле и да се такмиче са младићима у игрању и издржљивости. Што се женских послова тиче, виле из наше народне књижевности воле ткање. Оне "имају и млинове и витлове", дакле, интересују се за брашно, будући да се баве мешењем и печењем хлеба. "Једна од познатих функција вилиних је да су оне 'чуварке ратарства' оне дају илодност пољску, а исто тако и сточну плодност". Међутим, оне могу човека и да оболесте. О каквој је то болести реч? "Најчешће се болест манифестује у беснилу и умној поремећености", тако да особа постаје виловњак. Каже се: виловњак је "бесан човек, као да су виле у њему". Познато је да виле имају и мантичку способност, тј. оне могу вршити улогу иророчице. Познат је пример из епске поезије, када вила са Урвине планине предсказује смрт Марку Краљевићу.

"Ал' му б'јела одговара вила:/ 'Побратиме, Краљевићу Марко,/ тебе нитко Шарца отет неће,/ нит ти можеш умријети, Марко од јунака ни од оштре сабље,/ од топуза ни од бојна копља:/ ти с' не бојиш на земљи јунака;/ већ ћеш, болан, умријети, Марко,/ ја од бога, од старог крвника'".

Виле се јављају и као божанства брака. Оне имају такву моћ да кога хоће, ожене лепом женом и учине да му жена рађа добре јунаке и лепе кћери. У Будви је забележен случај да девојке приносе вилама жртве у венцима и да их моле да и оне њима, као уздарје, даду невестински венац. Слично улози грчке Хекате - богиње која штити породиљу и новорођену децу, и наша вила брине о брачној вези и стара се око одгајања деце. "Свака вила има по једног човека, кога је још при рођењу усвојила, задахнула својом душом и задојила својом сисом. Такви су људи необично јаки, слободни и дрски" (Зеч., 1981: 295). Уосталом, није мали број случајева да су виле задојиле наше митске јунаке, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Рељу Бошњанина. Како рекосмо, вила, будући да представља својеврсни женски пандан змају и да је слична представама нимфе и данашњих нереида, јесте симбол девојаштва. Виле се, такође, могу удавати за змајеве и са њима рађати децу. Међутим, није мали број примера да оне често заволе и смртног човека, уграбе га и одведу са собом да би с њим рађале децу, разуме се, пре свега женску; и у томе су сличне змајевима.

4 - Вила у култу и обичајној пракси. Постоји и данас још "култ вилама" код нас, а посебно чуварицама извора. Тако се вилама често приносе жртве на лековитим изворима. Један број митолога износи претпоставку да свако ко се на каквом необичном извору умије или напије воде, мора бацити у извор метални новчић или обесити какву траку, крпицу, парче вунице окачити на дрво, на грм поред извора. И данас крај фонтана можемо видети да народ баца металне новце, што је прежитак древније праксе, иако са сасвим другом функцијом. Овај чин се сматра као жртва води, при чему вуницу или крпицу треба сматрати за супституцију жртве у одећи. Вилама се радо приносе жртве у цвећу и венцима, у пољским плодовима. Пример таквога жртвовања је отпуштање низ воду којекаквих цветова и трава приликом плетења венаца на реци - Ђурђевданског јутра. Наши митолози сматрају да су виле биле и остале митске представнице српског народа.

Занимљиве су следеће форме топонима који се односе на појмове "вила", "виленик", "вилењак". У Србији, Црној Гори и Босни: Виле, Вила, Виловица, Вилиште, Вилови, Вилине, Вилуси, Вилац, Вилењак, Вилењача, Виленик, Вилинац; Вилино коло, Виљоколо, Вилин брег, Вилина коса, Вилина пећина, Вилина буква, Вилина влака, Вилина вода, Вилешке баре, Вилин камен, Вилин кук, Вилин чаир, Вилин кладенац; у Македонији: Самовилак, Самовилец, Самовилеш река, Виловица; у Хрватској: Вилишнице, Виловрх, Виленски врх, Вилина глава, Вилин Криж; у Словенији: Вилајац, Вила р., Вилешинец, Вила, Вилинска шпица, Вилна пећина, Виланци. Код Срба је постојало и лично име Самвила. У Бугарској постоји више топонима са овом основом. Поред истоименог града Вилинград, наводимо и остале топониме: Вило, Виленова мах, Вилитъ, Вила, Самовила.