''I sve po zakonu, za to sam prvi, ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu. Vlast je vlast i ja to poštujem. Tu su paragrafi, pa zagrabi, nek' isto je i djavolu i djakonu. Pa nek' se zna.''  (Đorđe Balašević; pesma  Ne lomite mi bagrenje)

Ljudsko društvo ne bi postojalo bez zakona, tačnije država ne bi bila to što jeste, da nema zakona koji uređuju društvene odnose u svim oblastima života, koji društvena pravila pretvaraju u norme obavezujuće za sve građane. Zakon je posle Ustava najviši i najvažniji akt države. Zakoni se donose sa ciljem da se spreči bilo kakva radnja koja bi bila opasna, štetna ili neprimerena društvu u kojem živimo, a za počinioce koji se ogluše o odredbe Zakona da se odredi pravedna kazna srazmerno njihovom učinjenom delu. Pravo ima za cilj da obezbedi da se počiniocu sudi po zakonu i da mu se odredi kazna u granicama zakona, kojeg je taj počinilac prekršio. Pitanje je, gde je tu Pravda? Još je Sokrat rekao da Pravo i Pravda nisu jedno te isto, iako vuku korene iz istih moralnih normi.



Srbija je svoj prvi zakon dobila 1219. godine u vidu Zakonopravila Svetoga Save, koji je određivao veliku oblast društvenog života, a na njegovim temeljima je napravljen i Dušanov Zakonik 1349. godine. U oba ova zakonika su postojale tačne odrednice šta je zabranjeno, nije moralno ili je nepoželjno, i kakve se kazne određuju za ta dela. Najteža kazna je bila smrtna kazna i predviđana je za slučajeve ubistva, obljube, razbojništva ili nekog drugog čina koje je kao posledicu imalo smrt nekog lica. U to vreme je to bila sasvim normalna kazna o kojoj se nije mnogo marilo, na osnovu starog biblijskog ''oko za oko, zub za zub''. I svi su smatrali da je Pravda zadovoljena. Napretkom ljudskog društva došlo je do porasta čovečnosti, ljudski život je postao vredniji, čak i život onoga koji je oduzeo tuđi život ili učinio neki drugi krvni delikt. Vremenom je smrtna kazna ukinuta u većini država u svetu, i zamenjena vremenskom kaznom koja varira od težine krivičnog dela (Smrtna kazna - savremeni princip taliona). Da li je time zadovoljena i pravda?

Da li je vremenska kazna od 5 do 40 godina dovoljna kazna za ubistvo druge osobe (Krivični zakon Republike Srbije, Glava sedma, član 47), a dužina kazne zavisi od okolnosti pod kojim je to ubistvo učinjeno? Da li je kazna od 1 do 12 godina dovoljna kazna onom ''ko prinudi na obljubu upotrebom sile ili pretnjom...'' (Krivični zakon Republike Srbije, Glava dvanaesta, član 103). Zakon i pravo kažu da jeste.

Dragan Nikolić Čombe iz Čente je 2005. godine silovao maloletnu S.N. iz Opova, a nedugo zatim je ponovo napao takođe maloletnu T.I. iz Batajnice, ali je ovog puta i ubio. Osuđen je na 40 godina ukupno za oba zločina. Ako se bude dobro vladao, naš zakon mu omogućava izlazak nakon 1/3 odležane kazne. Roditelji stradale devojčice ne misle da je to pravedno. Trogodišnju Katarinu je 2005. godine silovao očuh Mališa Janković, uz asistenciju devojčicine majke. Katarina je preminula od zadobijenih povreda. On je dobio 40, majka 37 godina. Ni njima nije osporeno pravo na žalbu i zahtev za pomilovanjem ili skraćenjem kazne u slučaju dobrog vladanja.



Mladen Ogulinac (52) iz Starih Ledinaca je 2010. godine silovao i ubio osmogodišnju Mariju Jovanović, a pre toga je odležao 10 meseci zbog pokušaja silovanja. Da li bi Marija izbegla svoju sudbinu da Ogulinac bio oštrije kažnjen? Možda. Sigurno je da je Ogulinac pronađen mrtav u zatvorskoj bolnici. Istraga traje, ali se sumnja da su mu presudili kolege zatvorenici, koji silovatelje i pedofile kažnjavaju po nekom svom ''kriminalnom kodeksu''. Dokaza za to naravno nema. Ima mnogo slučajeva koji zabrinjavaju, a poslednji je onaj iz Novog Sada, kada je osuđenog pedofila Viši sud pustio da na slobodi čeka odlazak na izdržavanje zatvorske kazne od tri godine. Pedofil se vratio kući, u komšiluk devojčice koju je seksualno zlostavljao i zbog čega je osuđen. Kako se oseća ta devojčica kada svakoga dana opet gleda svog mučitelja?

I dok se roditelji žrtava bore da se pedofilima i silovateljima pooštre kazne, da se prihvati tzv. ''Marijin zakon'' tj. da se napravi evidencija osuđenih i osumnjičenih pedofila i obezbedi stalna kontrola stručnih lica nad njima, a da bi se predupredile dalje nesreće ( Treba li nam registar pedofila), Ministarstvo pravde Republike Srbije je podnelo Vladi Srbije predlog o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. U tom predlogu su navedena neka krivična dela za koja se predviđaju blaže kazne nego do sada. Ako se ovaj predlog usvoji, silovatelji, počinioci obljube nad nemoćnim licima i počinioci obljube nad detetom moći će da računaju na to da će u zatvoru provoditi manje vremena nego do sada, ili uopšte neće ni biti zatvarani.

Gde je tu Pravda?


medias

Smrtna kazna - savremeni princip taliona



U 630 gradova u svetu, danas se obeležava Dan borbe protiv ukidanja smrtne kazne. Beograd je na ovaj dan prošle godine održao okrugli sto pod nazivom „Smrtna kazna nikad više!“, a ove godine će tim povodom biti održan scenski spektakl „Ode glava“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

“Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne.”

Dnevnik pisca - F. Dostojevski.

Smrtna kazna predstavlja krajnju i najstrožu kaznu koja je danas predviđena u određenim pravnim sistemima. Podaci govore da je u 2002. godini više od 3248 osoba osuđeno na smrt u 67 zemalja, od toga je izvršenjem smrtne kazne ubijeno više od 1.526 osoba u 31 zemlji sveta. Kako ništa ne može da funkcioniše besprekorno, pa ni policija ni pravosuđe, zemlje koje sprovode smrtnu kaznu moraju da se suoče sa rizikom usmrćivanja nedužnih osoba što je ireverzibilan čin, te ne postoji mogućnost naknadnog ispravljanja takve greške. Ovo najbolje potkrepljuje podatak da su od 1973. godine, 123 američka osuđenika pomilovana od smrtne kazne jer su se pojavili dokazi o njihovoj nedužnosti u vezi zločina zbog kojih su osuđeni na smrt.

Polemika o tome da li smrtna kazna treba da postoji ili ne se dugi niz godina vodi između onih koji zastupaju sprovođenje smrtne kazne u ime pravde i onih koji se snažno protive tom nehumanom činu. Najčešći argumenti zagovornika smrtne kazne su: pravedna osveta prema najokrutnijm zločincima, nužna neposredna zaštita društva uklanjanjem počinitelja, posredno zastrašivanje mogućih budućih počinitelja kaznenih dela i manji finansijski trošak za državu. Protivnici kao svoj glavni adut koriste činjenicu da ne postoje dokazi da se u zemljama u kojima je na snazi smrtna kazna smanjila stopa kriminaliteta kao i to da finansijski moment ne može i ne sme odlučivati o životu i smrti.



Smrtna kazna se razvila iz tzv. krvne osvete a tokom njene duge istorije pojavljivali su se i razni načini egzekucije: odrubljivanje glave, vešanje, streljanje, kamenovanje, spaljivanje na lomači, električna stolica, smrtonosna inekcija. Neumesno je govoriti o tome, kaja je od njih humanija.

Evropska Unija je jedina regija u kojoj je smrtna kazna zabranjena. Njihov stav je da je primena smrtne kazne temeljno rušenje ljudskih prava. Niko, pa ni država, nema pravo da oduzme nečiji život. Po pitanju ukidanja smrtne kazne, EU je postala vodeća organizacija u naporima za globalnim suzbijanjem primene smrtne kazne. Najteža moguća kazna u ovim zemljama je kazna doživotnog lišavanja slobode.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. godine nad Johanom Drozdekom, zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice. Presuda je izvršena streljanjem u somborskom Okružnom zatvoru. Deset godina kasnije, motivisano humanitarnim razlozima, smrtna kazna je kod nas ukinuta.

Smrtna kazna je zapravo savremeni princip taliona, oko za oko - zub za zub, koje je civilizovano ljudsko društvo odavno odbacilo. Svojim dugim primenjivanjem, ona sama je dokazala da se ubistvo ne može iskoreniti ubistvom. Podaci govore da je procenat ubistava veći u onim zemljama gde se i dalje sprovodi. Napore i troškove koje ona nosi trebalo bi preusmeriti na načine rehebilitacije, suzbijanja i prevenciju zločina. Umesto da ubistvo sprečava, smrtna kazna ga kažnjava. To je odmazda, nije zaštita.

Mit, koji je Sofokle dramatizovao u Antigoni, je svakako jedno od najboljih tragedija ikada napisanih, a čija je tema smrtna presuda doneta suprotno Pravdi – družbenici svih bogova. U momentu kada Kreont izriče Antigoni smrtnu kaznu zato što je sahranila rođenog brata, sofoklova heroina izgovara reči:

”Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena!”

Justicija, po rimskoj mitologiji boginja pravde i pravednosti, predstavljena je kao časna žena vezanih očiju, sa mačem i terazijama u rukama - što su bili simboli nepristrasnosti i tačno odvagane krivice i nevinosti.



Postoje li pravda i pravo u realnom životu? Pobeđuje li uvek onaj ko je u pravu i na čijoj je strani pravda? Zbog čega Justicija ima taj povez preko očiju? Da li se mač u njenoj ruci nekad tumači kao drevna zapovest da je istina uvek na strani jačeg?

U Beogradu se u više navrata dešavalo da jedan stan u izgradnji bude prodat više puta. Prevareni građani se životom bore za ono zašta su izdvojili poslednji dinar a firme koje su zidale ili prodavale nepokretnosti, na volšeban način bivaju zaboravljene pred sudom. Gde nestadoše ti hohštapleri?

Dugih 15 godina je trajalo suđenje na koje porodica Matić nije bila pozivana, a onda, umesto poziva za suđenje, na njihova vrata je jednog dana stigla sudska presuda o iseljenju, protiv koje nisu mogli ništa da urade.

Matići tvrde da su stan legalno kupili 1999. godine i da su za njega "Inžinjering prometu", dok je stan bio u sivoj gradnji, platili 72.000 maraka a kasnije u njega uložili još 16.000 maraka. "Inžinjering promet" je za firmu "Pobeda", koja je bila graditelj stanova, izvodio zanatske radove te je na osnovu toga u kompezaciji dobio četiri stana, od kojih je jedan Matićev. Isti stan je po ceni od 24.ooo maraka kupila advokat Milica Đurković pre početka gradnje 1990. godine od SZ „Pobeda”, a isplatila ga dve godine kasnije.

U međuvremenu "Pobeda " i "Inžinjering promet" su otišli u stečaj a suđenje se posle dugih 15 godina završilo na štetu porodice Matić.

"Porodica je iseljena na osnovu sudske odluke u okolnostima koje ponekad, kao u ovom slučaju, na žalost odvajaju i razlikuju pravo od pravde", rekao je zaštitnik građana Saša Janković. Iako paragrafi koji obavezuju sud i druge državne organe nisu na strani iseljenih, zaštitnik građana ističe da pravo nije uvek savršeno skrojeno po meri pravde.

Porodica Matić je trenutno smeštena u hotelu MUP-a na Bežanijskoj kosi. Sa razlogom se pitaju, šta će biti sa njima kada se slegne prašina i mediji na njih zaborave. A šta će biti i sa svim onim porodicama čija su suđenja u toku i nad kojima će takođe biti izvršena nepravda po slovu zakona? Da li je ovaj hotel dovoljno veliki da smesti i sve njih koje čeka ista ovakva sudbina?



Justicijina statua danas krasi holove i sudnice širom sveta. Nadajmo se da će se u našoj Palati pravde naći krivci za uništen život ovih porodica, da će bar u sudnici i bar pred sudijama biti ostvarljiva jednakost glava nejednakih, bogatih i siromašnih, bahatih i uniženih kao i da će naše sudije gledati Justiciju dok donose presudu znajući da i ona gleda u njih.


medias.

Rupa u zakonu



Neki sposobni zakonodavci prvo smisle šta im treba, onda naprave rupu, pa zatim zidaju zakon oko te rupe. Oni drugi, manje sposobni, naprave zakon, a onda rupe počnu da se pojavljuju same, na potpuno nepredviđenim mestima.

U Krivičnom zakonu Srbije se navodi da je "kažnjiva trgovina opojnim drogama" (u koje su po ranijem Zakonu o psihoaktivnim supstancama spadale i psihotropne supstance kao što su ekstazi, amfetamin i metamfetamin). Međutim, naši zakonodavci su opet zabrljali. Napravili su novi Zakon o psihoaktivnim supstancama, gde su razdvojene opojne droge od psihotropnih supstanci (za koje i sam konstatuje da su opijati). Baš zbog tog razdvajanja, došlo je do tumačenja da trgovina ekstazijem, amfetaminom i metamfetaminom nije krivično delo, jer se u Krivičnom zakonu navode samo opojne droge. Zbog ove neusklađenosti dva zakona i propusta zakonodavca, došlo je do zastoja u sudskim postupcima, a veliki broj dilera se izvukao. Ova neusklađenost je dozvolila tumačenje da se trgovina ekstazijem, amfetaminima i metamfetaminima - sintetičkim drogama koje se najčešće koriste u Srbiji, više ne smatra krivičnim delom.

Ministarstvo zdravlja donelo je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama koji je stupio na snagu 27. decembra 2010. Ali, taj zakon nije bio usklađen sa Krivičnim zakonom koji je važio od 3. septembra 2009. Inače, postojeći Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama propisao je da ministar zdravlja do juna 2012. sačini listu zabranjenih supstanci, što, gle čuda, nije učinjeno. Neke sudije pokušavaju da prevaziđu problem tako što nalažu veštačenja. Amfetamin ima ista svojstva kao kokain. Tako sudije dobijaju potvrdu da su psihotropne supstance droga. Međutim, pojedine sudije ovaj propust zakonodavca kruto tumače i donele su prvostepene oslobađajuće presude.

Ostavićemo sudijama da pronađu način za prevazilaženje ovog problema sa legalnom proizvodnjom i trgovinom ekstazija, a podsetićemo se drugog Zakona. Zakona o zaštiti od duvanskog dima. I eto... došli smo dotle da ne smete zapaliti cigaretu na svom radnom mestu, (bez obzira da li sami radite i niko vam ne ulazi na radno mesto) u cilju zaštite ne-znam-koga od duvanskog dima, ali da u isto vreme možete da stanete ispred škole i delite ekstazi kao čokoladice maloletnicima. Bravo za zakonodavce!

Ukradi sine, država će ti oprostiti!



Zadnjih dana se uporno priča o amnestiranju zatvorenika u Srbiji. Nacrt Zakona treba uskoro da se nađe pred Vladom Srbije i da na usvajanje. Kazna bi bila smanjena za 15 do 25 odsto od pravosnažno izrečenih, ali bi bili izuzeti osuđeni za najteža krivična dela.

Šta u ovom slučaju Zakon smatra manjim a šta većim krivičnim delima? Ona čije su štetne posledice "neznatne", su dela manjeg stepena društvene opasnosti. Tu spadaju razbojništva, krađe, iznude, otmice i još neka dela. Dela teškog ubistva, organizovanog kriminala, ratnih zločina, trgovina ljudima i narkoticima, dela nad nemoćnim osobama i decom, spadaju u teža krivična dela. U tu grupu ulaze i oni koji su osuđivani vise od tri puta. Lepo bi bilo da neko objasni nama, običnim ljudima, zašto i kako je, recimo otmica, manje krivično delo sa "neznatnim posledicama". Neznatnim za koga? Krađe zbog kojih veliki broj porodica ima egzistencijalne probleme takođe imaju neznatne posledice? Problem je što u našem zakonodavstvu kazna nije adekvatno određena, samim tim jer postoji onaj raspon "od-do", a posledica je da silovatelj ili ubica može kraće da služi kaznu od običnog lopova.

Trenutno u Centralnom zatvoru u Beogradu "leži" oko 1500 osoba, a kapacitet je 700, dok preko hiljadu ljudi čeka na izvršenje kazne. Koliko ih je još u Nišu, Sremskoj Mitrovici, Požarevcu i ostalim kazneno popravnim zavodima, sam Bog zna. Advokat Nebojša Milosavljević je izjavio da "Postoji mogućnost da se izriče rad u korisne svrhe i trebalo bi izricati i ovakvu vrstu sankcije, jer bi time osuđeni doprineli društvu, a bili bi smanjeni i troškovi države za služenje kazne". A zašto se to ne radi? Zato što, po njegovim rečima, sudovi još uvek "nemaju naviku da izriču druge sankcije osim zatvorske kazne". (?!?) Nemaju naviku? Neshvatljivo! Centralni zatvor u Beogradu izgleda katastrofalno. Na stranu"atmosfera" (pa drugo se i ne može očekivati od jedne takve ustanove), međutim, zidovi se ljušte, nije krečeno decenijama, a ruku na srce, toliko ih tamo ima da bi u dva dana mogli sve da srede.

Za razliku od CZ, u Sremskoj Mitrovici gde je jedan od najvećih zatvora u Evropi, osuđenici imaju svoj dnevni posao. Kada nisu na poslu, vreme provode gledajući TV, koji ima svaka soba, a u vreme predviđeno za rekreaciju mogu da koriste teretanu, trim-stazu ili igrališta za košarku i fudbal. Jedan deo njih vreme provodi u radionicama slikajući ili radeći duborez. Neki čitaju, neki sviraju. Kada osete potrebu, mogu otići u crkvu. To je u stvari sala sa ikonama u kojoj sveštena lica obavljaju službu jednom mesečno. Nije hotel A kategorije, ali nije nehumano iako nije ni prineti austrijskom zatvoru koji liči na vrhunski uređeno odmaralište. Tako izgleda kazna... Za sve to što sam nabrojala mi svi moramo pošteno da radimo. Da zaradimo to gledanje TV-a, tu rekreaciju, te dnevne obroke. I struju koja se troši. I vodu. Zašto ne mogu i oni bar malo da doprinesu ovom društvu?

Toliko zemlje ima koja plače za obrađivanjem... toliko puteva koje treba napraviti... mostova... Možda je moj bes neopravdan. Možda nemam dovoljno saosećanja, međutim, vidim koliko ljudi se maltretira za minimalac i živi na ivici egzistencije. Vidim koliko njih nema ni ta tri obroka koja imaju zatvorenici, a ni krevet u koji bi legli. Od malena decu učimo da imaju odgovornost i snose posledice svojih dela. Od malena ih učimo da kazna postoji. Kakav bi to razlog mogao opravdati da se masi odraslih ljudi, koji su sasvim svesno učinili to što jesu, "oprosti" bilo šta? Da li je to ono čemu učimo svoju decu? Idi sine, ukradi - država će ti oprostiti!

Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza)treba dati subjektima društvenih odnosa. Obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.


*
Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je "ispravno". U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća prirodno, mistično.


*
Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja "pravedno" u datom trenutku, nemoguće je odrediti, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri.


*
Još je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna. Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.


*
Usliši, Gospode, pravdu, čuj glas moj, primi u uši molitvu moju ne iz usta lažljivih. / Od lica Tvog neka izađe sud moj, oči Tvoje neka pogledaju na pravicu. / Ispitaj srce moje, obiđi noću; u ognju me okušaj, i nećeš naći nepravde moje [...] A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike Tvoje. (Psalam 17)

Tražili su mu dokaz da je SEBI dozvolio da izgradi SVOJU kuću. Ovako im je odgovorio


U procesu legalizacije svoje kuće u Staroj Pazovi Radomir Ćirković (57) naišao je na krajnje neobičan i, neki bi rekli, apsurdan zahtev.

Nadležni su od Ćirkovića tražili da sam sebi izda saglasnost kojom potvrđuje da je sebi dozvolio da izgradi kuću na prvom delu svog placa.

Duhoviti odgovor na zahtev koji se Ćirkoviću učinio besmislenim zapalio je društvene mreže.



Epilog situacije bio je gnev inspektorke koja je Ćirkoviću zapretila tužbom zbog vređanja opštinske uprave, a on joj je, u svom maniru, odgovorio da će on njih tužiti zbog vređanja inteligencije.


blic

Kastracija za pedofile

Narodni poslanik Dušan Milisavljević, koji je podneo predlog dopune Krivičnog zakona u delu uvođenja hemijske kastracije za pedofile, tvrdi da je bukvalno zatrpan podrškom građana

NIŠ - Narodni poslanik Dušan Milisavljević, koji je podneo predlog dopune Krivičnog zakona u delu uvođenja hemijske kastracije za pedofile, tvrdi da je bukvalno zatrpan podrškom građana da njegova inicijativa postane deo kaznene politike. Prva u nizu diskusija održana je u Nišu gde su o iskustvima susedne Makedonije govorili zagovornici donošenja ovog zakona.

Milisavljević je predložio da se pored obaveznog psihološkog lečenja u zatvorskim bolnicama, daju „depo“ injekcije koje imaju dugotrajno dejstvo i regulišu seksualni nagon kod pedofila.

- Činjenica je da imamo prestupnike koji su povratnici i sve suroviji prema žrtvama. Kao lekar i otac jedne devojke nemam dilemu da li je hemijska kastracija ispravna - kaže Milisavljević, čiji je predlog Skupština Srbije prosledila Ministarstvu pravde. - Uskoro će krenuti serija diskusija sa psiholozima, endokrinolozima, seksolozima, i svima koji mogu da doprinesu da nađemo što bolje rešenje.


REGISTAR I PRAĆENjE

DRAGI Zmijanac, direktor i osnivač Prve dečije ambasade u Makedoniji, kaže da su predlagali i obavezno praćenje GPS pedofila nakon odsluženja kazni. To nije usvojeno ali su se pored kastracije izborili za registar u kom je već evidentirano 200 prestupnika.

- Popisani su samo oni od 2006. do danas. Odgovorno tvrdim da hiljadu prijavljenih slučajeva treba množiti sa deset da bi se stekla slika koliko je pedofilija uzela maha - smatra on.

novosti.

Umro od uboda nožem zadatog pre 55 godina?!


Mada je smrt nastupila tek 55 godina nakon napada, smrt  Njujorčanina okvalifikovana je kao ubistvo.Ovaj slučaj je naizgled pomalo čudan a i prkosi zdravom razumu,ono ipak  ima svoje neobično i povezano objašnjenje....

Kako piše "New York Times" autopsija 97-godišnjeg Antonija Čikarela pokazala je da je starac preminuo od povrede nanete nožem  još davne 1959. godine.

Kako je stojalo u izveštaju patologa komplikacije su bile crevne okluzije bile "prouzrokovane trbušnom hernijom kao posledice duboke laparotomije (zasecanje abdomena) izvedene prilikom tretiranja ubodne rane".

Reč je o povredi nanetoj hladnim oružjem od strane druge osobe, dakle ubistvu, zaključak je patologa.

Svake godine, njujorška policija beleži nekoliko ovakvih slučajeva, ali Čikarelov je poseban po tome što obara sve dosadašnje vremenske rekorde.

Nakon što je ustanovljeno da je Čikarelo ubijen, njujorški detektivi su bili prinuđeni da otvore istragu iako nisu imali nijedan dokaz, nijednog svedoka,a kamo li najmanji trag.

Budući da nisu znali ni u koju je bolnicu žrtva odvezena nakon ranjavanja, policajci su pokušali da nađu Čikarelove kolege iz vremena kada je bio domar zgrade na 5. Aveniji.

"Problem je u tome što je većina pomrla. Sve ove godine je živeo bez ikakvih problema i sada je to odjednom postalo ubistvo", žali se policajac kome je poverena istraga.

Što se pak ubice tiče, teško je zamisliti da je još uvek u životu. Čikarelova kćerka je kaže i ubeđena je da je ubica njenog oca već odavno mrtav



zanimljivostidana