Dva najpopularnija žanra, detektivski i bolnički, su spojena u jednoj seriji - Doktor Haus. Fantastični Hju Lori se pojavljuje u ulozi ekscentričnog doktora Hausa, koji na nesvakidašnji način postavlja dijagnoze i rešava bolničke slučajeve.

Gregori Haus je kontroverzan i neobičan lekar koji ne veruje nikome pa čak ni svojim najbližim saradnicima. Često se ponaša grubo i cinično ne samo prema pacijentima, već i prema svojim kolegama iz bolnice. Međutim, on je sjajan lekar, sa retkim osećajem za rešavanje zagonetki, a njegov profesionalizam, surova iskrenost i na kraju veliki broj spašenih života su mu zaradili opšte poštovanje, jer iako su njegove metode neretko sumnjive, on i njegova ekipa najboljih mladih lekara bez premca rešavaju slučajeve od kojih svi drugi dižu ruke.

Veći deo epizoda počinje van bolnice i prati događaje koji su doveli do simptoma pacijentovog oboljenja. Odgonećivanje simptoma podseća na policijsku istragu, pošto se u većini slučajeva radi o pacijentima sa pogrešnim dijagnozama. Za to su donekle odgovorni i sami pacijenti, koji iz različitih razloga kriju ili preskaču za lekare važnu informaciju.

Trajanje epizode: 45 min
Žanr: drama
Zemlja: SAD
Godina: 2004
Autori: David Shore

Uloge:
Hugh Laurie - Dr. Gregory House
Robert Sean Leonard - Dr. James Wilson
Lisa Edelstein - Dr. Lisa Cuddy
Omar Epps - Dr. Eric Foreman
Jennifer Morrison - Dr. Allison
Jesse Spencer - Dr. Robert Chase

Kaži čika-doktoru “AAA…“


Doktorske serije su u svetu uvek bile hit. Od sapunice “General Hospital“, preko Klunijevog (George Clooney) “E.R“-a, pa sve do “Uvoda u anatomiju“ i možda najzgodnijih belih mantila koji su ikada ordinirali televizijskim ekranima. Ono što me je uvek fasciniralo kod ovakvih serija jeste što su sve do jedne u meni izazivale želju da se, ako već moram, smrtno razbolim samo u Americi. Besprekorno čiste bolnice, vrhunska oprema, duhoviti doktori i zgodne medicinske sestre – zašto bi neko želeo da umre bilo gde drugde? Jedina mana jeste što je posle i najmanja glavobolja u meni izazivala manijačku paranoju – jer, ne treba meni dijagnoza zgodnog neurohirurga, znam ja vrlo dobro šta je prvi simptom tumora na mozgu. A onda je u moj život ušetao doktor zbog kog bih bila spremna na sve. I tumor bih odglumila, samo da me on leči. Ako još usput dobaci neku ciničnu opasku na moj račun, to sigurno znači da mu se sviđam i da ću poživeti još koju godinu. Da, Gregori Haus (Gregory House) ubrzo je zasenio sve lepuškaste hirurge današnje televizije i osvojio moju pažnju ničim drugim do svojim pronicljivim dosetkama, mračnim karakterom i emotivnom zatvorenošću. Na moju nesreću, nisam jedina osvojena. Ima nas na milione, a neki od njih upravo zato i čitaju ove redove. Razloga za ljubav prema doktoru sa ja-sam-uvek-u-pravu stavom nebrojeno je mnogo, a ja u nastavku teksta izdvajam tri zbog kojih bih svom zdravlju zauvek rekla “zbogom“, a novom doktoru uz osmeh svaki dan otvarala usta i govorila “aaa…“.

Haus bez Kadi kao kuća bez… krova?


Mama mi je pričala kako bi moja prababa, gledajući uvodnu špicu nekog filma, nakon što se izređa prvih nekoliko imena glumaca, uvek pitala “A gde je ovde ženska?“. Genetika je čudo, pa tako i ja u svakom filmu ili seriji tražim ljubavni par uz koji bih nešto naučila, ili makar samo lečila svoje frustracije. Igra mačke i miša između Hausa i Kadi (Lisa Cuddy) trajala je godinama, a koliko su gledaoci uživali u njoj dokazuje i tekuća sezona, koja je najviše kritikovana baš zbog njihove emotivne veze. Jer, ko je još video da se mačka i miš vole? Mnogo je logičnije da je jedno od njih zavisnik od lekova sa kompleksom boga, dok je drugo njegova diktatorska šefica sa biološkim satom koji otkucava. Ne, oni ne dele isti smisao za humor, ljubav prema psihološkim trilerima ili romantičnim večerama uz sveće. Ono što im je zajedničko jeste emocionalna osakaćanost i treba ih pustiti da se međusobno, takoreći, sakate – dokle god gledanost raste.

Doktor Haus, ultimativni hejter


Dok je nekad bilo kul biti vedar, nasmejan i raspoložen, danas je poželjnije voditi se tzv. “3N“ pravilom – nervoza, namrgođenost i nadrkanost. Ako ispunjavate ova tri kriterijuma, niko nije više kul od vas i nekako ste baš vi glavni u svakom društvu. Svi se smeju vašim ciničnim komentarima, nervirate većinu svojim sarkastičnim opaskama, ali zapravo vam zavide, jer sami tako nešto nikad ne bi mogli da smisle, a usput još moraju svojski da naprežu mozak da bi vas uopšte i razumeli. A ko je začetnik ove mode? Pa, naravno, naš voljeni doktor Haus, koji za svoju britku retoriku ne uskraćuje ni kolege, a ni pacijente. Probajte, ako može on onako šepav da hejtuje sve od spremačica do onkologa, možete i vi. Počnite od vozača autobusa ili one dosadne komšinice, koja vas stalno zapitkuje gde ste opet pošli. Prvi put u sebi, sledeći put kroz zube i sebi u bradu i videćete – trećeg dana će vas komšinica pitati za zdravstveni savet mešajući vas sa televizijskim kraljem sarkazma.

Hausizmi kao mantra surove svakodnevice


Iako se “hausovski“ sarkazam nekad očitava i u samoj Hausovoj gestikulaciji ili pogledu ispod obrva, ipak je najopipljiviji u britkim replikama, koje iz epizode u epizodu pršte na sve strane. Niste ni prvi ni poslednji koji su za status na fejsbuku stavili citat doktora Hausa, ispod kojeg se nadovezalo jedno 35 “hahahaha“ komentara. Nekad duhovit, često mudar, a najčešće mračan i crn, Haus je unutrašnji glas svih nas koji ili nemamo potrebnu elokvenciju ili, narodski rečeno, muda da svakom kažemo šta mu spada odgovarajuće ironičnom intonacijom. Sledi nekoliko “hausizama“, koje možete istetovirati, iskoristiti za školski sastav ili za svoju ličnu zabavu u društvu. Čula sam jednom priču kako su Mika Antić i Draško Ređep znali da se našale sa ljudima u svom okruženju citiranjem izvesnog Džona Smita (koji je, pogađate, izmišljen), uz konstataciju kako je on znao da kaže to i to (ubacili bi neku banalnu misao), na šta bi ih ostali zamišljeno pogledali, klimajući glavom u znak odobravanja. Eto, probajte isto sa “hausizmima“. Ako izmame bar jedan osmeh (onaj vaš), cilj je svakako ispunjen.

   Najveća istina o ljudskoj prirodi je da svi ljudi lažu. Jedino je pitanje o čemu.
   Umiremo, nekad kad imamo 90 godina, nekad i pre nego što se rodimo, ali to se stalno dešava i u tome nikad nema nimalo dostojanstva. Ne zanima me da l’ možeš da hodaš, vidiš, sam sebi brišeš dupe. Uvek je ružno. Uvek. Možeš da živiš dostojanstveno, ali nikad tako i da umreš.
   Oči mogu da zavaraju, osmeh može da slaže, ali cipele uvek govore istinu.
   Nema tanke linije između ljubavi i mržnje. Tamo je, zapravo, Kineski zid sa naoružanom stražom na svakih 20 metara između ljubavi i mržnje.
   Manje knjiga, više televizije.
   Ako pričaš sa Bogom, onda si religiozan. Ako Bog priča sa tobom, onda si lud.
   Znate kako se kaže da bez ljubavi ne može da se živi? E pa, kiseonik je još važniji.
   Ljudi se ne menjaju. Na primer, ja ću nastaviti da ponavljam da se ljudi ne menjaju.
   U čemu je svrha toga da možeš da kontrolišeš ljude ako to nećeš zaista i raditi? To je kao da dresiraš psa, a onda ga pustiš da vrši nuždu po tvom tepihu.
   Prilično sam siguran da mi se nećeš dopasti. Ništa lično, meni se niko ne dopada.
   Sećanja izazivaju ljubav. Ljubav ubija.
   Ustanovio sam da, kad želite da saznate istinu o nekome, taj neko je verovatno poslednja osoba sa kojom treba da razgovarate.
   Ljudi biraju puteve koji im pružaju najveće nagrade uz najmanje napora.
   Razočarenje je bes za slabiće. Ne morate da budete toliko blagi prema svemu. Okej je razbesneti se s vremena na vreme.



wannabe