Horhe Luis Borhes

Jorge Luis Borges (Buenos Aires, Argentina, 24. august 1899 - Geneva, Švicarska, 14. juni 1986), argentinski pisac


Horhe Luis Borhes je rođen je 1899. godine u Buenos Airesu, Argentina. Osnovno obrazovanje je stekao najvećim dijelom u kući, od roditelja i bake, Engleskinje. U toku Prvog svjetskog rata Borhesova porodica je putovala po Evropi, da bi se nastanili u Švicarskoj.

U Argentinu se vratio 1921. godine, a 1923. je počeo karijeru pisca. Umro je 1986. godine u Ženevi. Posebno je poznat po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke, fantastične osobine. Jedna je od glavnih spisateljskih ličnosti 21. vijeka.

Makedonski književnik Vlado Urošević, dobar poznavaoc Borhesa kaže: ”Doprinos Borhesa u razbijanju stvarnosne literature bio je ključan. Pitanje je da li bi postmoderne uopće bilo bez ovog pisca. Danas se Borhes možda manje čita, više djeluju poruke koje su drugi, kasniji pisci izvukli iz njegovog djela.”

U bosanskohercegovačkoj književnosti uticaj Borhesa se uočava kod Irfana Horozovića, Dževada Karahasana, Mirka Kovača, Aleksandra Hemona i Karima Zaimovića.



Izvor:wikipedia

Rastanak

Izmedju mene i moje ljubavi treba podici
tri stotine noci kao tri stotine zidova
a more ce biti carolija medju nama.

Ostace mi tek uspomena.

Oh,veceri mukom zasluzene
noci provedene s' nadom da te ugledam
polja mojega prolaska, nebeski svode
sto ga upravo promatram i gubim...

Konacna poput mramora
tvoja ce odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.

Svanuće

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

Jedna od njegovih najlepših pesma..Pesma koja mi je u studentskim danima bila ''nalepljena'' iznad glave, da me podseti, da život prolazi...Ali ne vredi, ja i dalje nosim kišobran u torbi i kada je vreme sunčano...I dalje nisam opuštena...


Trenuci - Horhe Luis Borhes

ZLATO TIGROVA




Do časa žutog zalaska
koliko ću puta videti
moćnoga bengalskog tigra
kako korača tamo-amo
suđenim putem iza gvozdenih rešetaka
ne sluteći da su mu one tamnica.
Kasnije dolaze drugi tigrovi,
plameni tigar Blejkov;
kasnije dolaze druga zlata,
ljubavni metal što beše Zevs,
prsten što svake devete noći
rađa devet prstenova, a ovih devet drugih
i tako u beskraj.
Sa godinama me napustiše
ostale lepe boje
i sada mi ostaje samo
mutna svetlost, neprozirna tama
i prvobitno zlato.
O zalasci, o tigrovi,
O blistanja mita i epike.
O još dragocenije zlato, tvoja kosa
za kojom žude ove ruke.



Ist Lensing, 1972.



Horhe Luis Borhes (1899-1986)

Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik - kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim - koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, 'biti' i nastaviti da budem.....

Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji početak večeri,
kada senka još ne uspori korake,
a spuštanje noći se opaža
kao prijatna padina.
U tom času kad svetlost
ima finoću peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj širini terase
čiji su gipsani venci i zidovi imali
nežne boje kao samo nebo
koje je pozadinu činilo uzbudljivom
Sve - osrednjost kuća,
skromnost stubića i zvekira,
možda nada da će se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je željno srce
kao bistra suza.
Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa,
da je svaka kuća veliki svećnjak
u kome životi ljudi gore
kao usamljne sveće,
da svaki naš nepromišljeni korak
prolazi golgotama.

***

MESEC PREKO PUTA (1925)

Ulica sa ružicastim dućanom

Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.

ELEGIJA O NEMOGUĆOJ USPOMENI

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
i visokog konjanika što zoru ispunjava
(pohaban dugački pončo)
jednoga dana među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa Del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radošću hrabra čoveka.
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove
kako kreću sa peščanih obala Danske
da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.
Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo platno
široko kao muzika.
Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata
kad je pred veče kukute
s vedrinom ispitivao problem
besmrtnosti,
naizmenično navodeći motive i razloge
dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

Horhe Luis Borhes (1899-1986)
Preveo sa španskog Radivoje Konstantinović
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1982.

Od mnoštva velikih Borhesovih pesama, ova svakako spada u najveće. Originalno se nalzi u knjizi Gvozdeni novčić iz 1976.

Kad bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim
pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,
ne bih se trudio da budem toliko savrsen,
opustio bih se vise.
Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji cistunac.
Vise bih se izlagao opasnostima, vise putovao,
vise sutona posmatrao, na vise planina popeo,
vise reka preplivao.
Isao bih na jos vise mesta na koja nikada nisam otisao,
jeo manje boba, a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.
Ja sam bio od onih sto je razumno i plodno
proziveo svaki minut svog zivota: imao sam,
jasno, i casaka radosti.

Ali, kada bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo: nemoj propustati sada.
Ja sam bio od onih sto nikada nikuda nisu isli bez
toplomera, termofora,
kisobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da zivim,
laksi bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da zivim,
s proleca bih poceo bosonog da hodam
i tako isao do kraja jeseni.
Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kad bih zivot ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.

Šinto - H L Borhes

Kad nas satire nevolja
načas nas teše
i najmanji pokreti
pažnje ili pamćenja:
ukus nekog ploda, ukus vode,
lice koje nam navraća u snu,
prvi jasmini u novembru,
beskrajna čežnja kompasa,
knjiga koju smatramo izgubljenom,
ritam nekog heksametra,
kjučić koji otvara neku kuću,
miris kjiga ili sandalovine,
staro ime neke ulice,
boja neke karte,
kakva neočekivana etimologija,
glatkoća dotrajalog nokta,
datum koji smo tražili,
brojanje dvanaest muklih brecanja,
žestok telesni bol.
Šinto ima osam miliona božanstava
što tajno putuju zamljom.
Ova nas skromna božanstva dodiruju,
Dodiruju nas i napuštaju.

"Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije" (Ernesto Sabato)


Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u književnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na književnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik,
esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač…
"Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene.
Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se
oslobodim."

Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruža i vrlo lični doživljaj sveta. Književnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraže literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti…
"Vreme je supstanca od koje sam sačinjen.
Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra."
Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne događa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu.
"Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes."
Razorio je staru i stvorio novu sliku o književnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne može sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne može sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano može biti važniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog života.
"Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca."
Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do
kraja života. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laž, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnožava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teži da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se književnost hrani književnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrži čitavu prethodnu književnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu.
"Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku."

Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuđu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je književnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Židea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdžinije Vulf…

"Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet."
Smatrao je da prevod može biti bolji od originala ("original nije veran prevodu"), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju želi da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj
Borhesovog duha se može naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića.
"Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu."

Rođen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opštenja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog "Srećnog princa" Oskara Vajlda.

"On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o
Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja."

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu "Kalvinovu" gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca
objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Vrt sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga
poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, sa kojom se Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari.
"Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga."

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.

Horhe Luis Borhes


KNJIGA O IZMIŠLJENIM BIĆIMA – priručnik fantastične zoologije

A BAO A QU


Da bi se posmatrao najčudesniji predeo na svetu, treba stići do poslednjeg sprata Kule pobede u Čitoru. Tamo se nalazi kružni vidikovac odakle puca pogle na ceo kraj. Zavojito stepenište vodi do vidikovca, ali na penjanje njime odvažuju se samo oni koji ne veruju u
predanje, a ono glasi ovako:


Od pamtiveka na stpeništu Kule pobede živi A Bao A Qu, osetljiv na vrednosti ljudske duše. Živi u stanju obamrlosti na prvom stepeniku, a svest mu se vraća samo kad se neko penje stepeništem. Treperenje onoga koji se približava udahnjuje mu život i jedno unutrašnje svetlo zasvetli u njemu. Istovremeno počinju da se kreću njegovo telo i njegovo gotovo providna koža. Kad god se neko penje stepeništem, A Bao A Qu se smešta nekako ispod peta posetioca te se i sam penje držeći se za ivice izlizanih i zaobljenih stepenica kojima hodočasnici gaze iz pokoljenja u pokoljenje. Na svakom stepeniku pojačava se njegova boja, poboljšava se njegov oblik i svetlost koju isijava sve je blistavija. Njegovu osetljivost svedoči činjenica da doseže puno savršenstvo tek kod poslednjeg stepenika, ukoliko je onaj koji se popeo postigao duhovno ozarenje. U protivnom, A Bao A Qu još pre stizanja ostaje kao oduzet, nedovršenog tela,
neodređene boje i kolebljivog svetla. A Bao A pati kada ne ostvari svoje ispunjenje, a vapaj tog stvora je tek jedva čujno jecanje slično šuštanju svile. Ali kad su muškarac ili žena koji ga oživljavaju ispunjeni čistotom, A Bao A Qu uspeva da stigne do poslednjeg stepenika već potpuno dovršen, i za to vreme zrači jarku svetlost plave boje. Njegov povratak životu je kratkotrajan jer čim namernik otpočne svoj silazak, A Bao A Qu se otkotrlja dole i pada sve do početnog stepenika, gde već ugašen i nalik na izbledelu sliku čeka na sledećeg posetioca. Moguće ga je dobro pogledati jedino na sredini stepeništa, gde se jasno razabiru izrasline na njegovom telu koje mu poput
ručica pomažu prilikom penjanja. Neki kažu da gleda čitavim telom a pri dodiru podseća na koru breskve.


Tokom vekova ovaj stvor je samo jednom dosegao savršenstvo.


Kapetan Barton beleži predanje o A Bao A Qu u jednoj od napomena svoje
verzije Hiljadu i jedne noći.

Horhe Luis Borhes


KNJIGA O IZMIŠLJENIM BIĆIMA – priručnik fantastične zoologije


BAZILISK

Tokom vekova bazilisk podleže promenama na ružnije i još strašnije, a sada pada u zaborav. Njegovo ime znači ,,mali kralj”; za Plinija Starijeg bazilisk je zmija koja na glavi
ima svetli beleg u obliku krune. Počev od srednjeg veka postaje krunisani četvoronožni
petao žutog perja, velikih bodljikavih krila i zmijskog repa koji može da se završi kukom iii pak glavom drugog petla. Promena obličja odražava se i u promeni imena; Čoser govori u 14. veku o basilicocku. Prema jednoj graviri iz Aldrovandijeve Prirodnjačke
nauke o zmijama i zmajevima, umesto perja ima kr1jušti, a ima i osam nogu (Prema Maloj Edi, Odinov konj je takode imao osam nogu).


Ono što se ne menja jeste pogubno dejstvo njegovog pogleda. Oči gorgona su skamenjivale; Lukan govori o tome kako su iz krvi jedne od njih, po imenu Meduza, nastale libijske zmije; aspida, amfizbena, amodir i bazilisk. Pasus se nalazi u 9. tomu znamenitog dela Pharsalia; Huaregi to ovako prevodi na španski:

Let ka Libiji Persej usmeri;
Kamo nikad zelenilo niti nastaje niti opstaje;
Krv iskapava rugoba dok se ceri,
I po zloslutnorn pesku život se više ne sastaje;
Nameru ostvaruje kišom otrova koju i ne meri
jer u toplim nedrima život daje
Svim zmijama, a još se čudi preljubnica
Što se otrovom plavi
ravnica...
Meduzina krv na
tom mestu se izliva,
I bazilisk tu naoružan ustaje,
Oružje mu jezik a iz očiju mu se kuga preliva,
Pa kad ga ugleda, i sama guja se u bekstvo daje;
A on pustinjom caruje i oholo čak sniva
Napadi mu daleko stižu i uvrede im još dodaje
Jer siktanjem i pogledom opakim
Smrt donosi očima i ušima svakim.


Bazilisk živi u pustinji; bolje reći, on je pustinju i stvorio. Pred njegove noge padaju mrtve ptice a plodovi trunu; rečna voda kojom se poji ostaje vekovima zatrovana. Plinije potvrđuje da njegov pogled drobi kamenje i spaljuje rastinje. Ubija ga miris lasice, a u srednjem veku se govorilo da ga i petlovo kukurikanje ubija.
Iskusni putnici bi se snabdeli petlovima pred polazak u nepoznate predele. Drugo oružje beše ogledalo; bazilisk biva zgromljen sopstvenim odrazom. Hrišćanski encikiopedisti odbaciše mitološke skaske iz znamenitog dela Pharsalia, pa ponudiše jedno razumno objašnjenje za nastanak baziliska. (Bili su prinuđeni da veruju u njega, jer se u Vulgati hebrejska reč Tsepha, koja odgovara imenu otrovnog gmizavca, prevodi kao bazilisk). Hipoteza koja je pridobila najviše pristalica išla je u prilog nakaznom i izobličenom jajetu koje je navodno petao sneo a na njemu ležala zmija ili krastava žaba. U 17. veku ser Tomas Braun proglasi ovu hipotezu podjednako čudovišnom kao i sam
nastanak baziliska. Otprilike u to vreme Kevedo napisa romansu Bazilisk, u kojoj stoji:

Jer, ako nije umro, tebe ne zna,
A akô je umro onda to ne može da tvrdi.
(Si estd vivo quien te vio,
Toda tu bistoria es mentira,
Pues Si flO murzó, te ignora,
Ysi murió, no lo afirma.)

Хорхе Луис Борхес

КЊИГА О
ИЗМИШЉЕНИМ БИЋИМА – приручник фантастичне зоологије


Ако је пакао кућа, и то Хадова, природно је да има пса чувара; такође је природно да тај пас буде замишљен као језива сподоба. Према Хесиодовој Теогонији, тај пас има педесет глава; ради веће лагодности ликовне уметности, тај број је умањен те се кербер службено приказује са три главе. Вергилије помиње његова три ждрела; Овидије пак његов троструки лавеж; Батлер упоређује три круне папскетијаре — a Папа је небески вратар — са три главе пса који је вратар пакла (Худибрас, IV, 2). Данте му прослеђује људска својства која погоршавају његову паклену нарав: прљаву црну браду, руке запуштених ноктију који раздиру душе уклетих док киша пада. Уједа, лаје и показује зубе.
Извођење кербера на светлост дана била је последња Херкулова обавеза. Енглески писац Закари Греј, из XVIII века, овако тумачи ту згоду:

Овај Пас са три Главе означавапрошлост, садашњост и будућност, што примају и, што кажу, тамане све пред собом. То што га је Херкул савладао доказује да јуначка Дела побеђују Време те опстају у Сећању Потомства.

Према најстаријим текстовима, кербер маше репом (у виду змије) онима који приступају паклу, а прождире оне који покушају да из њега изађу. Касније предање вели да уједа оне који тек долазе; не би ли га умирили, обичај је био да се на ковчегу остави медењак.
У скандинавској митологији крвљу попрскан пас Гармр стражари пред кућом мртвих, а бориће се против богова кад вукови пакла буду прождрали месец и сунце. Неки му приписују четверо очију; четверо очију имају и пси брахманског бога мртвих Јаме.
И брахманизам и будизам имају пакао пун паса који су, као и Дантеов Кербер, џелати душа.

Horhe Luis Borhes

KNJIGA O IZMIŠLJENIM BIĆIMA – priručnik fantastične zoologije

OŠTROUMNI DOMAĆI BORHES

Oštroumni domaći borhes svakako je dobio ime po znamenitom istraživaču tajnog života papira Horheu Luisu Borhesu (Buenos Aires 1899 – Ženeva 1986). U okviru glavne porodice domaćeg borhesa razlikuje se i nekoliko podvrsta, poput sabranih dela ili džepnog izdanja. Ukrštanjem, u novije vreme dobijen je i CD-ROM. Prosečna veličina zrelog oštroumnog primerka iznosi A5. Dobro je prilagođen svim geografskim širinama a omiljeno stanište su
mu police, koje mogu biti od drveta ali i od drugih materijala. Hrani se ljudskim vidom a množi usmenim kazivanjem u svako doba godine. Navike su mu veoma uredne te se stoga odavno smatra pripitomljenim. Jedino postaje razdražljiv kada na njega padne prašina, što se srećom retko dešava. U osnovi je izuzetno blage naravi, pa čak i pomalo stidljiv. Najčešće se pojavljuje među ljudima tek kad sve utihne, u samoći čitanja. Pojavljuje se ponekad i u pričama drugih autora. Pošto je tako pitom, a ujedno i suzdržano nestašan, tada pušta da samozvani gospodari poveruju kako su ga trajno prisvojili te da ga vode na uzici kao svoje vlasništvo. Međutim, oštroumni domaći borhes najradije se druži sa tigrovima, ogledalima i metaforama. A kad je posebno dobro raspoložen, ume da priredi neuporedivo zadovoljstvo svakom istinskom ljubitelju knjiga. To je slučaj i sa Knjigom o izmišljenim bićima,
sastavljenom kao da je sam oštroumni iz nje proizašao. U narodu je oštroumni domaći borhes poznat i kao Pogovor.

Kada se danas čita delo poput Knjige o izmišljenim bićima Horhea Luisa Borhesa, ne bi smelo da se smetne s uma da je postupak koji nam je sada blizak, na neki način upravo njime ustanovljen pre četrdesetak godina. Reč je o novom ključu što nam ga je kroz još jednu svoju igroliju Borhes dao za drugačije iščitavanje već napisanog.
Popisi svega postojećeg i nepostojećeg postojali su i pre Borhesa. On je popisivanjem zapisa na određenu temu ispisao temelje svojevrsnog roda koji će se kasnije razviti u bezbroj pravaca. Nazivi ne nedostaju. No, dok je Borhes
tako pisao šta je ko rekao o kentaurima ili kerberima, još je ponajviše o sebi kazao, i to, naravno, tek u ponekoj usputnoj opasci, a još češće već samim odabirom navoda drugog autora.

I kao što Plinije Stariji bespogovorno tvrdi da je, među mnogim drugim čudima, svojim očima video i dvoglavu zmiju, tako i Borhes podjednakom uverljivošću za Platona izjavljuje da je zahvaljujući kuglastim životinjama stekao još jednu potvrdu o spontanom, uz to i svojevoljnom, kretanju nebeskih tela. U stvari, da bi progovorio o sklopu
ljudskog uma govoreći o proizvodima njegove mašte, i da bi tim povodom izneo i sopstvene stavove o dometu čovekove misli uopšte – progovarajući i o sebi samom na već opisani način – Borhesu nije uvek potrebna čak ni jedna jedina, inače svedena rečenica. Dovoljni su mu nespojivi pridevi da bi sve rekao. Spontano,dakle neposredno, a i svojevoljno, pri punoj svesti, promišljeno…

Naročito polje Borhesovih razmatranja bez daljnjeg čini suštinsko sredstvo razmišljanja; drugim rečima, sam jezik.
Jezik i njegove zagonetke čine, naime, osnovnu Borhesovu stvarnost. Setimo se, uostalom, da je po sopstvenom priznanju, tekućim doživljajima Borhes pretpostavio izvedeno iskustvo umetnosti; setimo se da je književnost njegova odabrana stvarnost, da je knjiga za njega sama stvarnost.

Jer, Borhes je nadasve pesnik, i to nepopravljivi, reklo bi se, pesnik uprkos sebi i neumoljivom dejstvu razarajuće svesti. Velelepna proizvoljnost Borhesovog izbora zveri iz mašte, među kojima se, recimo, nikako ne pojavljuje pernata zmija, po svemu sudeći nije nimalo slučajna. Štaviše, kao da je sam izbor tek izgovor za dublje neumitnosti. Kao da je Aherona u stvari obradio tek da bi mogao da u svoje pisanje uvede Svedenborga. Time nas Borhes zapravo izvodi na trag svog najdubljeg metafizičkog poriva. Neretko najpotresnija Borhesova kazivanja preuzimaju čak i rečenični kalup velikog mistika, koga je Borhes najzad i otkrio svetu svojim pesmama. Kao da je onaj drugi pesnik, ili ako se hoće, onaj prvi, kao da je Svedenborg bar jedan deo Borhesa.

Odrednica kojom započinje čitav ovaj spisak odnosi se inače na neobičnu životinjicu koja je savršenstvo dosegla samo jednom u svom veku. Pre četrdesetak godina, tačnije, 1957. godine, Borhes je napisao Knjigu o toj životinjici i drugim bićima nastanjenim po drevnim mitologijama, pesničkim istinama, predanjima. Tom knjigom je autor, kako je već rečeno, zacrtao dotle nerazrađeni rod. Ono što predstavlja neponovljivu meru savršenosti samog Borhesa – ma koliko da je u međuvremenu takav rod prerastao čak i u pravac pri kojem se objedinjavanje i nadovezivanje
na stvoreno posmatra kao samostalno stvaranje današnjice, i ma kako da su druga Borhesova ostvarenja možda presudnija za vanvremeno vrednovanje – jeste upravo izvesna nemarnost sred zasenjujuće učenosti. Utoliko, neka imena su čas ispisana velikim slovom, čas kurzivom, a čas kao da je mandragora dostupna i u samoposluzi. Odista, kao da je Borhesu prizemno činjenično sitničarenje namerno strano, ne samo zato što je bio samouk, nego prvenstveno zato što je svojim golemim znanjem stremio pravoj mudrosti.

Silvija Monros Stojaković

TRENUCI

Kad bih mogao ponovo proživjeti svoj život
Pokušao bih uciniti što više pogrešaka.
Ne bih toliko nastojao biti savršen, bio bih opušteniji.
Bio bih gluplji nego što sam bio,
U stvari, jako bih malo stvari uzimao ozbiljno.
Bio bih manje cistunac, više bih riskirao,
Više putovao, gledao više zalazaka sunca,
Penjao se na više vrhova, preplivao više rijeka,
Išao na više mjesta na kojima nikad nisam bio,
Jeo više sladoleda, a manje mahuna,
Imao više stvarnih problema, a manje izmišljenih.
Ja sam bio jedan od onih ljudi koji su živjeli razborito i
Promišljeno svaki trenutak svoga života.
Naravno da sam imao trenutaka radosti.
Ali kada bih se mogao vratiti unatrag,
Pokušao bih uvijek imati lijepe trenutke,
Jer se jedino od toga sastoji život, od trenutaka.
Kada bih se mogao vratiti unatrag, borio bih se
Da nikada ne izgubim "sada".
Ja sam bio jedan od onih koji nikada nisu nikuda išli
Bez termometra, termofora,
Kišobrana i padobrana.
Kada bih mogao ponovo živjeti, putovao bih manje opterecen.
Kada bih mogao ponovo živjeti, poceo bih hodati bos
Pocetkom proljeca i nastavio tako do kasno u jesen.
Provozao bih se više puta u kocijama, promatrao više svitanja,
Igrao se sa više djece...
Da imam ponovo život pred sobom.
Ali, vec vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

Povijest noći

Tijekom pokoljenja
ljudi izgradiše noć.
U početkuI bijaše sljepilo
i san i trnje što se zabada
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
tko je skovao riječ za vrijeme
koje dijeli sumrak i osvit,
Nikada nećemo saznati
u kome je stoljeću ona postala
znamen zvjezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih parki
što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i pijetla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Kaldejci,
beskrajne svjetove, Galeriju sa stupovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskal strepnja.
Luis de Leon vidje u njoj domovinu
svoje ucviljene duše.
Sada osjećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i nitko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vrijeme ju je opteretilo vječnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nježnog oruđa, očiju.

Nisam siguran da postojim

Nisam siguran da postojim,
u stvari. Ja sam svi pisci
koje sam poznavao,
svi ljudi koje sam sreo,
sve žene koje sam volio,
svi gradovi koje sam posjetio
Nisam ni u šta siguran,
ne znam ništa…
Možeš li zamisliti da čak ne znam
ni datum svoje smrti?

...........Tamerlan
                                                                      (1336. - 1405.)

                                                     Moje carstvo je od ovoga sveta. Tamničari,
                                                     tamnice i mačevi ispunjavaju
                                                     naređenje koje se ne ponavlja. Moja poslednja reč je
                                                     od gvožđa. Čak i skriveno
                                                     srce ljudi što nikad
                                                     ne čuše za moje ime u svom kraju dalekom -
                                                     poslušno je oruđe moje volje.
                                                     Ja koji bejah rabadan ravnice,
                                                     istakoh barjake svoje u Persepolisu
                                                     i ugasih žeđ konja svojih
                                                     na vodama Ganga i Oksa.
                                                     Kad se rodih, s neba pade
                                                     sablja sa talismanskim znacima.
                                                     Ja jesam i uvek biću ta sablja.
                                                     Uneo sam pometnju među Grke i Egipćane,
                                                     opustošio sam neumorne
                                                     prostore Rusije sa svojim strašnim Tatarima.
                                                     Podigao sam piramide od lobanja,
                                                     upregao u svoju kočiju četiri kralja
                                                     koja se ne htedoše prikloniti mome žezlu,
                                                     bacih u oganj u Alepu
                                                     Koran, Knjigu nad Knjigama
                                                     što prethodi danima i noćima.
                                                     Ja, riđi Tamerlan, stezah u naručju
                                                     beloputu Zenokratu Egipćanku
                                                     netaknutu kao sneg na planinskim vrhovima.
                                                     Sećam se teških karavana
                                                     i oblaka prašine u pustinji,
                                                     ali i zadimljenog grada
                                                     i plinskih plamičaka u mehanama.
                                                     Znam sve i mogu sve. Jedna zloslutna
                                                     i još nenapisana knjiga mi je otkrila
                                                     da ću umreti kao što umiru drugi
                                                     i da ću, bled na samrtnoj postelji,
                                                     narediti da moji strelci odapnu
                                                     gvozdene strele put neprijateljskog neba
                                                     i crnim zastavama nebeski svod okite,
                                                     da ne bude čoveka koji ne bi znao
                                                     da su bogovi umrli. Ja sam bogovi.
                                                     Neka se drugi obraćaju mudroj
                                                     astrologiji, busoli i astrolabu
                                                     da saznaju ko su. Ja sam zvezde.
                                                     U neizvesnim zorama pitam se
                                                     zašto nikada ne izlazim iz ove odaje,
                                                     zašto ne blagoizvolim primiti podvorenje
                                                     bučnoga Istoka. Ponekad sanjam
                                                     robove, uljeze, koji drskom rukom
                                                     prljaju Tamerlana
                                                     i opominju ga da treba da spava i da ne zaboravi
                                                     da svake večeri uzme volšebne
                                                     kolačiće koji donose spokoj i tišinu.
                                                     Tražim sablju krivošiju, ali je ne nalazim.
                                                     Tražim svoj lik u ogledalu; to nisam ja.
                                                     Zato ga razbih i neko me kazni.
                                                     Zašto ne prisustvujem pogubljenjima,
                                                     zašto ne gledam sekiru i glavu?
                                                     Te stvari me uznemiruju, ali ništa se
                                                     ne može dogoditi ako se Tamerlan suprotstavi
                                                     i On ih možda i ne znajući želi.
                                                     A Tamerlan sam ja. Vladam Zapadom
                                                     i zlatnim Istokom, a ipak...

Čuvar knjiga


Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova
stroga muzika i stroge reči,
šezdeset i šest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
što je nebo podari ljudima,
raskoš onoga cara
čiju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja rađala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraća da najavi kraj,
tajni večni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili sećanje na njih su u knjigama
koje čuvam u kuli.

Tatari dođoše sa Severa
na malim kosmatim ždrepcima,
uništiše vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost,
podigoše vatrene piramide i klaše,
ubiše grešnika i pravednika,
ubiše okovanog roba što čuvaše vrata,
zloupotrebiše i zaboraviše žene
i krenuše prema Jugu,
nedužni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodeži.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsećaju me na dane koji pripadahu drugima,
tuđe i drevne.

U mojim očima nema dana. Police su
odveć visoke i moje godine ih ne dostižu.
Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.
Zašto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da čitam,
ali tešim se mišlju
da su mašta i prošlost već isto
za čoveka jučerašnjeg vremena
koji posmatra ono što je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Šta me sprečava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brižljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Čuvar sam knjiga
koje su možda poslednje,
jer ništa ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.