Momčilo Nastasijević

RODITELJU

Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?

Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.

I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.

No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođen ma za mir.

Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.

POGLED

Pogled je, - gine oko.
Nesitom utol mrenje.
Nestati, - to moj put.

I mesec
samrtno tad žut,
tame to zemljom vrenje, -
bubri u dojke,
ljubi on.

2

I ljubim ja,
i ljubi, na oči gde
iz utrobe je utrobi
samrtna ova
progledanja slast.

3

Slep, - ili pogledom mri.
Jer i smrt to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.

4

Pogled je, - pijem.
I pijaneć sve me,
čudno svemu sebe dam.

Pogled je, - bdijem.
I pupeć u svemu moje seme,
samrtno radostan, i sam.

5

Pogled je, -
strasno za nerođeni plod
u zemlju majku zaseca ralo.

Pogled je, -
patno za nehođeni hod
krene u meni
od iskoni što stalo.

6

Jer i smrti to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.

SONET NJOJ

Lepa si, za dalje ja ostajem nem.
Zašto? Ako i to pokušam reći,
Moj bol postaje sve veći i veći
I kao smušen ulicama grem.

Blaga si, kažu blagost ti zanosi
Druge; ali za mene si kam
Starinske statue. Ja patim sam,
Jer beznadna ljubav utehe ne prosi.

Kažu da ti duša gorko jeca
Zbog tuđeg bola; za onog što pati
Da imaš reč blagu, utešnu i meku,

Da hrabriš onoga što pod krstom kleca.
Vaj! dok si drugima i sestra i mati,
Meni si ko Sfinga starinskom čoveku

[Slikaru Kosti Miličeviću]

Nećemo ti dati vence koji venu.
Drugi darak, Kosta, spremamo ti sada
Da bi sačuvali na te uspomenu
I podigli slavu koja ne propada.

Ti si veličina neznana al' sjajna,
Dok se mnogo nižim lažna slava pravi.
Glupoj masi ti si prevelika tajna,
Ne trudi se da te razume i slavi
Već kratko i jasno budalom te pravi.

Nekoliko duša topli' i odani'
Nazrelo je tvoje neobične moći,
Vid'lo ti u duši duboke bezdani,
Sjaj tvojega dana i mrak tvoje noći,
Nazrelo ti dušu i sve njene moći.

Kako ti oko grozničavo gori,
Duša traži izliv u veliko delo,
Telo je sputava i teško mori,
Ne da joj se vinut gordo i smelo.
Duša traži izliv u veliko delo.

REČI IZ OSAME

1

Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.

2

U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,
ostane žar.

3

Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

4

I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

5

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri.

ĐURĐEVCI

Seta me u čedni dan,
kad ulicama prodaju đurđevke.

Ne vragoli mi,
ne smej se, vragolanko.
To u rodini ona
boluje setu bez leka.

Zanago rosne u jutra
crvenom vrvcom vezivala.
Zanago svele u večeri
suzama zalivala.

Tuđini umom ja ginuo,
Boga ni osmeha njoj.

Prosti me, rodino blaga.

EPITAF

Plamen — spržiti gde lek.
Mač — odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali — sebi, grob i spas.

ON

1
Triput ko prutem
prasnulo o vrata.

Na smrtni rodi se znak,
da živi mrenjem.

2
Sin, a koprivom,
kao kćer je,

triput, za alčicu od zlata,
nažari mu baba uvo,

i životom kao smrću
da je jak.

3
I od kamen mu sudbine,
i od čelik-veka,

mekano da paperje,
da zlatali zvek.

4
I da sila mu je data,
bodar iz neprebol-dubine,

izroni li,
svima da je za lek.

ČESMI KRAJ PUTA

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Na zov moj bistri,
kad zorom odvijuga,
tuga se rumena s večeri
otud oglasi, sejo.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.

Po bledu za noć sahranim,
ili to utrne srce
za dalji nekud poj.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Bliži se, preboleću.
Ni vlakna sebe
zemlji u rastočenje.

Znaćeš me, sejo, kad s večeri,
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.

POZNOJ

Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.

I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.

Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.
—
Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al' gnjilu moju
evo, rastočila put.

Iz tri što zadadoz rane
prozrem, već lopiš u mir.

Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

SESTRI U POKOJU

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Ruže što u muci,
da umine, vezla,
k'o mrlje krvi na zidu
tamom lape.
Prisluži, mamo.

U kutu gde bona pevušila,
na stručak nade kad mirisalo,
žica je, ču li, prsnula.
Prisluži mamo.

Ni tamo, seni, zar pokoja,
no pokoj tražiš međ’ nama,
nedužnu gde te bolelo,
sejo, gde bela prominu.

Il' se od bola posvetlila,
po kap nam ulja za lek iz neznani,
miljem da svetli kandilo,
bol tvoj gde živ još ostao,
sejo, gde bela prominu.

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

MOLITVA

Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il' dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradanju,
bez dna reč ova smerna u večernju.

Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizanje,
rastoči o rastoči raba.

Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
mome stradanju.

OSAMA NA TRGU

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.
—
Prostreli, o, prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.

Gluhote

I

O ne,
šapata nespokoju ovom,
vapaja ne.

I do neba kad,
i pakla,
teži tim srcu muk.

O miruj,
preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.


III

Znam,
po strelicom je tame,
te i u kamenu razdani.

I zamuknuv li,
zrakom to neznani
zavedri dan.


VI

Lepota jer
zaslepi me,
i nem.

Dublje to,
bolnije tim,
životom bih te,
muklim ovim nespokojem reći,

jer smaku
do u koren smem.

Al' muk tobom sam sve veći.
Gluho te u noći ove,
u dnevi bdim.

I na stopu mi
tobom zamukne hod,
i muklu putanju grem.


IX

Grč utrobi je,
nemlje tim,
korenu premiranje,

nevinije iz biljke čim
progledava cvet.

I belina krilom kad
radosno zamahne
u let,

bol i to je,
i zacrnelo.


X

Bol,
i zacrnelo.

Al' hoću, jer biva,
rana li,
duboko da je živa.

Iz pakla ovog
za zraku nekud raja.

Iz greha
da je neko svet.

I muku ovom,
i mutnji,
da nije kraja.

Za blagoslov taj
na veki, na veki klet.

Reči u kamenu

I

I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.

I jeste,
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?


III

To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.

I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.

Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.


V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.


VI

I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.

I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,

tmolini ložnica je,
puti njinoj.

Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.


X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina n eraspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

ЉИЉАНИ

Топи се дан.
По златном одру девице мру,
драгане болу,
сестре моје миле.

Путују несмехнуте
за нечим што су сниле.

Сâм ја.
Топле пониру реке.
Миришу на љиљане
што прецветали лане.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

Шта ли се њима снило,
па теку насмехнуте
у тамни дол?

Сâм ја.
Настајем чудно
из овог нестајања,
сном те дубље ме све буди.

Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.

БИЉКАМА

Ближи се.
Златна одора на њој.
Смрћу позлати.

Мирисне моје,
топло ли умирете.

Раскош је ово и у мени сете.
Кропи у јесењи дан.

Кропите, сестре,
вољене вас преживим,
с јесени до јесени гуснем у злато.

Златом као ви
на походу зајесеним,
раскоши пролијем свих умирања.

ВРБЕ

Вазда кад шумом враголили,
поведи с вечери на воду.

Да не целујем усне
но чело невеселој,
текло нам текло на вале.

Сетно ти прамен косе
залелуја кô врби,
где нам се дели целови?

Кад умрем, чекај ме
на води међу врбама

и оне тако
сане од сете на веки
чекају неке жуборе из незнани.

Да не целујем усне
но чело невеселој,
текло нам текло на вале.

БОЖЈАК

Пребол је.
Кужи ова ноћ.
Земља ми тело.
Ходи он.
Залапи гроза
на стопе Богу где остале.

Много те, мајко, болело
рад ово тиха пребола.
О, мало ли је
за муку твоје утробе.

То божјак
да не родим сина
у овој грози од искони,
кад ходи он.

Јер нема зоре,
на зенице ли не заплави,
ни блага поја не,
родну ли ову грозу не прекужим.

Обол ми пруже, мајко,
по дрхтај Бога
ја њима на дар,
божјак ја распевани.

ДВЕ РАНЕ

Убод ли,
то буја убиству,
то љубим.

Врео врх мачу
зажуди до балчака у тело.

Јер и кроз рану,
и тише тим,
призивљу се бити.

Ал’ две се отворе.
Преболи те зададох,
моја без пребола, брале.

Јер је тихо саткана душа,
на тише брдо уводиле
прозирне руке.

За ожиљком се
у видање прикраде,
бледа видарица без наде.

Ал’ каже ми се долина.
Ромори што је шкргут овде зуба.
Тихо се тамо сјаранило
што се крваво мрзи овде и љуби.

Нема за мене биља овде доле.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб
ил’ скрушењу.

Исполин анђео
силовито над крововима затруби.

И не виде га, жарки стуб,
и не чују.

Он труби, труби
у предвечерје страхобни руб.

И видим,
само што пагубом не букне
кужна олуја.

И чујем,
само што страхобно у складу не захори
Алилуја.

ГРОБНОЈ

Ох, то је,
отежава нога.
Гробом пјан.

И ноћ је ово —
трном претрнем глога,
и дан.

И стопа где прионе ми,
јара је оздо,
запахне врело плуће.

О, гробно ли ми смркава
костима твојим свануће.

Ох, то је,
и суботе овај бат
недотрулу те разгара.

И кости,
те до костију ме опеку,
гомила су жара.

Ох, то је,
покоја нê,
ван иза рођаја негде и мрења.

Жив премрем тобом,
мртва прегориш мноме
до спасења.

Ох, то је, то.

БРАТУ

Ослушни, запојем,
прени тајном.

Тешко ми срце,
превире тишина у вино,
до дна искапи.

Јер није ово сетва,
кукољ ни клас.

Пјани ћув само прôђе
и зашумело.

Ослушни, дозивам,
спи рођени пој.

Иза сна сну дубље
буде пробуђење.

Брату се из дубина огласи,
прене на овај глас.

НАГРАДА

1
Пече та рана.
Њоме, и само њоме,
све дубље жив.

О, шта је ујед,
отров твој, змијо, шта,
самоме себи
кад излучим се у сичан.

2
Пазите,
чудно сам вичан:
јед, пелен ли ми од вас,
или мана;
мртав од ваше руке,
или жив —
не зацели се,
не озледи ова рана.

3
Загорча ваш мед,
чемер заслади;
потвора право моје срце
тим дубље награди; —
удрите,
нисам крив.