Krateri na Zemlji

Кратер је кружна издубљена структура на површини планета, сателита или малих тела. Највећи део њих настаје током судара са другим небеским телима, а мањи број је настао вулканском активношћу.

Кратери добијају име од грчке речи која значи „калеж“, плитку округлу посуду. Димензије кратера могу варирати од оних микронских величина које називамо микрократери до оних стотине километара у пречнику. Већи удари формирају велике ударне кратере.

Током удара, кинетичка енергија ударног тела се трансформише на његово загревање, загревање главног тела, и сабијање, уситњавање и избацивање материјала главног тела. При мањим ударима већина енергије оде на загревање, сабијање и уситњавање материјала. Такви удари су у тзв. енергијском режиму и стварају просте и правилно издубљене кратере. При већим ударима, већина кинетичке енергије ударног тела се утроши на удубљивање и избацивање материјала. Кратери који настају, и који су у тзв. гравитационом режиму, имају често сложеније структуре као што су централна испупчења, терасе, зарављена дна. Режим удара зависи од масе главног тела и за Земљу енергијски режим ствара кратере пречника до 2 километра.

Удари метеорида су један од важних фактора еволуције површине планета, њихових сателита и малих тела Сунчевог система. Иако је Земља још геолошки веома жива планета па тектонским и геоморфолошким стално моделира своју површину, до сада је откривено више од 170 кратера свемирског порекла. Неки од кратера су налазишта руда која су тамо доспела директно из свемира, настала при високом притиску ових удара или седиментацијом у језерима која су кратере испуњавала милионима година.

Udarni krater



Udarni krater Tycho na Mjesecu.

Udarni krater je jedan od najčešćih tipova kratera koji se spominju u astronomiji.

U najširem smislu, pojam udarni krater može se primijeniti na bilo koju depresiju, prirodnu ili izazvanu ljudskim utjecajem, koja proizilazi iz sudara (velike brzine) manjeg tijela s većim tijelom. Navedeni termin se najčešće koristi za kružne depresije na površini planeta, satelita ili drugih čvrstih tijela u Sunčevom sistemu, formirane od udara manjih tijela s podlogom. Za razliku od vulkanskih kratera, koji su rezultat eksplozije ili unutrašnjeg kolapsa, ovi krateri obično su oivičeni i imaju pod koji je niži od visine okolnog terena. Kratere nalazimo u raznim oblicima i to u rasponu od: malih jednostavnih zdjela, do velikih, složenih, multi-prstenastih bazena. Meteor Crater je možda najpoznatiji primjer malog kratera na Zemlji.

Utjecaj krateri su dominantna reljefna forma na mnogim čvrstim objektima Sunčevog sistema, uključujući Mjesec, Merkur, Kalisto (eng.Callisto), Ganimed i većinu malih satelita i asteroida. Na drugim planetama i mjesecima na kojima su više aktivni geološki procesi, kao što su Zemlja, Venera, Mars, Evropa, Io i Titan, vidljivi krateri su rjeđi jer nestaju po utjecajima erozije, zatrpani ili preobraženi tektonskim procesima tokom vremena.

U ranom Sunčevom sistemu, stopa kolizija nebeskih tijela je bila mnogo veća nego danas. Veliki multi-prstenasti udarni bazeni, prečnika od nekoliko stotina kilometara ili više, zadržao se na primjer na Merkuru i Mjesecu. Rekordan period intenzivnog bombardovanja u unutrašnjem Sunčevom sistemu, je završio prije oko 3,8 milijardi godina. Od tog vremena, stopa nastanka novih kratera na Zemlji je znatno niža, ali je ipak primjetna. Zemlju pogode jedan do tri udara, dovoljno velika da načine krater prečnika 20 km, u prosjeku svakih milion godina . To znači da ne bi trebalo biti puno više relativno mladih kratera na planeti nego što je dosada otkriveno.

Iako su Zemljini aktivni površinski procesi brzo uništili "zapise" udara, dosada je identifikovano oko 170 kopnenih kratera. Njihova veličina je u rasponu prečnika od nekoliko desetina metara do oko 300 km, a vremenskog su raspona od modernih (npr. Sikhote-Alin krater u Rusiji koji je nastao 1947) do starih više od dvije milijarde godina, iako je većina mlađa od 500 miliona godina, pošto stariji krateri "iščezavaju" pod uticajem geoloških procesa. Mogu su također selektivno naći u stabilnim regijama u unutrašnjosti kontinenata. Malo podmorskih kratera je otkriveno zbog teškoća pri istraživanju morskog dna, brze stope promjene na dnu okeana, i subdukcije na dnu okeana u Zemljinoj unutrašnjosti zbog procesa tektonike ploča.

Udarne kratere se ne smije miješati s drugim sličnim reljefnim oblicima koji se u nekim slučajevima pojavljuju, uključujući i kaldere prstenaste nasipe.

Unutar kratera Kamil



Minerolog Vincenzo De Michele iz Civico Museo di Storia Naturale u Milanu tražio je svježe udarne kratere. Nemalo se iznenadio ugledavši gotovo nevjerojatan obris na zaslonu računala; krater promjera 45m na tromeđi između Egipta, Libije i Sudana.



Fragmenti željeznog meteorita pronađeni unutar i uokolo kratera Kamil

Ubrzo su obavljena detaljna snimanja iz svemira i ustanovljeno je kako je riječ o jednom od najsačuvanijih meteorskih kratera današnjice na Zemlji. Nakon više od godine dana prikupljanja dozvola i druge papirologije oformljena je ekspedicija od četrdesetak znanstvenika i vodiča koji su tri dana terenskim vozilima putovali na mjesto događanja. Imali su što vidjeti i istraživati.



Znanstvenici radarom vrše 3D modeliranje udarnog kratera Kamil

Šesnaest metara dubok i 45m u promjeru s visokim zidovima okolnog razbacanog materijala dočekao ih je krater Kamil. Preliminarni rezultati ukazuju kako je riječ o tek nekoliko tisuća godina starom udaru željezne nebeske stijene mase desetak tona i promjera svega 1.3m. Udar u zemlju dogodio se brzinom od 12.000km/h a vatrena lopta stvorena pri letu kroz atmosferu bila je vidljiva barem 1000km unaokolo mjesta događaja. Kamil se nalazi na stjenovitom pustinjskom području, daleko od ljudi i na mjestu gdje ga erozija te drugi procesi nisu devastirali. Od procjenjene mase meteorita znanstvenici su sakupili preko 1000kg fragmenata, od čega najveći ima masu 83kg. Saznanja o ovakvim udarima važna su za razumijevanje geoloških i klimatskih procesa na Zemlji te nam ujedno daju i uvid u milijarde godina evolucije malih nebeskih tijela koje povremeno padaju na našu planetu. Suprotno nekadašnjem mišljenju kako se ovakvi i slični meteoriti raspadaju i izgore u atmosferi, krater Kamil i ostaci meteorita nedvosmisleno pokazuju kako takva tijela prežive vatreni prolaz kroz atmosferu te se raspadnu tek nakon udara u tlo. Svi ovi podaci upotpuniti će ljudska saznanja o malim tijelima Sunčeva sustava te procjenama rizika njihova udara u Zemlju.


astronomija

Udarni krateri



udarni krateri na našoj planeti

Udarni krateri nastaju kao posledica pada meteoroida, asteroida ili komete na neku planetu, odnosno drugo čvrsto telo. Merkur i Mesec su sasvim izrovani baš na taj način što se lako vidi na snimcima ovih tela. Ali ni druga tela nisu poštedjena bombardovanja iz medjuplanetrarnog prostora, pa ni Zemlja. Medjutim na Zemlji kratera gotovo da i nema iako je ona u proslošti na meti raznog kamenja bila čak više od Meseca. To je otuda što erozija, vulkanske i tektonske aktivnosti stalno brišu ove ožiljke sa zemlje. Do danas je u svetu pronadjeno svega oko 120 kratera od kojih se većina po izgledu već gotovo sasvim izjednačila sa okolinom.

Pingualuit krater: Kristalno oko Nunavika



Na samom vrhu sjevernog Quebeca u kanadskom Arktiku nalazi se krater gotovo savršenog kružnog oblika, pun kristalno čiste vode, koji se može vidjeti i iz Svemira – Pingualuit krater, lokalno poznat kao Kristalno oko Nunavika.



Krater je nastao kada je meteor udario u Zemlju prije 1,4 miliona godina, što ga čini jednim od najstarijih jezera na zapadnoj hemisferi. U krateru se mogu pronaći stotinama hiljada godina stari slojevi sedimenta, a prepun je fosila i organskih tvari koje u sebi kriju tragove o istorijskim klimatskim promjenama, a možda čak i dijelove zagonetke o budućim promjenama klime i okoliša.



Okružen krajolikom koji podsjeća na mjesečevu površinu i ispunjen vodom koja je prekrivena ledom devet mjeseci u godini, Pingualuit krater je jedno od najdubljih jezera u Sjevernoj Americi (400 metara). Obod kratera se uzdiže oko 160 metara iznad okolnog zemljišta, te označava najvišu tačku u regiji.



Pingualuit krater je jedno od najtransparentnijih jezera na svijetu, sa vidljivošću do od 35 metara. Na ovakvu jasnoću vode utječe nekoliko faktora: U jezero se ne ulijevaju rijeke ili potoci, tako da se voda nakuplja isključivo od kiše i snijega, a gubi samo isparavanjem, većinu godine je prekrivena ledom, a najbliže ljudsko naselje je udaljeno oko 100 kilometara zapadno od kratera.









pixelizam.

Smaragdno jezero u krateru jednog ugašenog vulkana u Novom Zelandu.