Skadarlija, zapravo je naziv koji je već duže od jednog veka odomaćen i vezan za Skadarsku ulicu. Ova ulica, nalazi se u gotovo samom centru Beograda, tačnije u neposrednoj blizini samog centra grada, na potezu između Dečanske ulice gde počinje i ulice Đorđa Jovanovića gde se završava. Dugačka je pet stotina metara i kada se nađete u njoj, svaki korak koji dužinom njenog prostiranja ispružite, i svaki dah koji u njoj udahnete, biće nadahnut duhom boemskog života koji je sadržan u istoriji i priči ove ulice.



Skadarlija, kao središte i centar boemskog života Beograda, takvu ulogu nosi i čuva, još od perioda kraja 19. i početka 20. veka i vremena kada su zbog blizine Narodnog pozorišta, u njoj stanovali i kroz nju svakodnevno prolazili brojni glumci, a uz njih i drugi umetnici, koji su svoje inspiracije i kreativna nadahnuća doživljavali, delili i oživljavali upravo u Skadarliji. U njoj, oni su se nalazili i provodili vreme u brojnim kafanama i restoranima u kojima su često dočekali i zoru, udubljeni u svoje raznolike i bogate priče i doživljaje.

Neki od tih restorana, kao što su “Dva jelena”, “Putujući glumac”, “Tri šešira” ili “Ima dana”, postoje i danas i u istom ambijentu i maniru kao nekada čuvaju i predstavljaju boemski duh Skadarlije.
U cilju da baš taj, boemski duh Beograda dožive i osete, u Skadarliju i danas, svakodnevno i u velikom broju dolaze Beograđani, ali i brojni turisti, zbog kojih je ova ulica, zadržala svoj izgled, posebnost i lepotu.

U ovoj ulici, mogu se doživeti prelepe i romantične večeri uz zvuke akustičnih orkestara i uz ukuse prelepih jela koja su u ponudi pomenutih restorana, može se kroz ambijent zaviriti u prošlost ili u neki kutak svoje duše u kome smo svi mi bar pomalo boemi.
Neka od čuvenih imena i koja su provodila vreme u Skadarliji, jesu imena kao što su Đura Jakšić, Toma Zdravković i mnoga druga imena iz sveta umetnosti i stvaralaštva.



mapabeograda

Skadarlija


Skadarska ulica ili Skadarlija, kako Beograđani vole da je zovu, bila je i ostala boemsko srce grada. Ukoliko želite da se proveselite na staromodan srpski način sa dosta rakije, dobre hrane i žive muzike koju sviraju tamburaši, onda morate da posetite Skadarliju. Ona oživljava duh druženja i veseo noćni život, onakav kakav je nekad bio.

Duh davno nestalog Beograda

Iako je danas Skadarlija komercijalizovana više nego što bi mnogi voleli, ona i dalje predstavlja duh davno nestalog, beomskog Beograda. Ova ulica dugačka necelih 400 metara uspela je da održi stari izgled sa kaldrmisanim asfaltom, manje više identičnom fasadom i kafanama koje stoje na istom mestu već više od 150 godina.

Ulica je dobila ime po albanskom gradu Skadru i postala je popularna krajem 19. veka, nakon što je zatvorena čuvena kafana Dardaneli na Trgu Republike. Tako je Skadaralija postalo glavno mesto okupljanja srpskih pesnika, umetnika, slikara i svih onih koji vole da piju, raspravljaju o politici i uživaju u atmosferi kafana. Skadarlija je prihvatala sve, od bogatih ljudi i umetnika do zanatlija i ministara. Kako su mnogi od njih živeli u okolnim ulicama, odlazak u obližnje kafane je bio kao odlazak u dnevnu sobu na piće.

Skadarlija 21. veka

Nema puno razlike između Skadarlije 21. veka i nekadašnje od pre stotinak godina. Samo su ljudi drugačiji. Štaviše, svakog dana broj onih "drugačijih" ljudi (čitaj posetilaca) raste s obzirom da je Skadarlija danas neizostavna gradska atrakcija.
Najposećenije su, naravno, kafane dekorisane u srpskom stilu koje nude našu tradicionalnu kuhinju - Dva bela goluba, Tri šešira, Šešir moj, Zlatni bokal, Ima dana, Dva jelena i Putujući glumac. Dok se lagano spuštate niz ulicu proći ćete pored kuće čuvenog srpskog pesnika Đure Jakšića. Kuća prepoznatljiva po njegovoj statue, služi kao mali izložbeni prostor u kojem se održavaju koncerti, književne večeri i izložbe. Slobodno zaviriti kroz prozor ili još bolje, slobodno svratite ukoliko se nešto dešava unutra, jer ulaz je uvek slobodan.

Kuća Đure Jakšića ulaz deli sa malim garni hotelom Le Petit Piaf u kojem možete da odsednete tokom svoje posete Beogradu. Nešto dalje nalazi se zgrada nekadašnje pivare BIP koja je nekada pripadala bogatoj beogradskoj porodici Bajloni. Na samom kraju ulice naići ćete na fontanu Sebilj, repliku fontane koja se nalazi u Baščaršiji u Sarajevu.
Iako Skadarlija nije naročito pogodna za visoke štikle i teturanje, i dalje je veoma privlačna za posetioce svih dobi.


Otvaranje sezone

Iako je Skadarlija uvek otvorena, krajem aprila radnici skadarlijskih kafana obeležavaju otvaranje letnje sezone. Ceremonija započinje podizanjem zastave i nastavlja se nastupima umetnika.

Noću kad je jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat

Ono što je za Pariz značio Latinski kvart ili za Beč Grincip, to je od Prvog svetskog rata za Beograd bila Skadarlija. Doduše, i danas je ona omiljeno stecište boema i ljubitelja dobre atmosfere, ali odavno više nema čuvenih glumaca i pesnika čije je ime neraskidivo vezano za ovu ulicu. Nema „starog gospodina“ Milorada Gavrilovića, davno se upokojio i čiča Ilija Stanojević, u legendu su se preselili i Radoje Domanović, Janko Veselinović, Đura Jakšić... Ovaj poslednji je u njoj i umro.
Skadarlija je uglavnom sačuvala svoj izgled s kraja devetnaestog veka, ne računajući nekoliko novih visokih građevina koje su vremenom nikle. Naročito je dobro sačuvana čuvena kaldrma o kojoj je, svojevremeno, bila ispevana i pesmica:

– Noću kad je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!

Ciganska mala


.Zanimljiv je razvoj Skadarlije. Još za vreme Turaka, odkad verovatno i potiče ova kaldrma, Skadarska ulica je bila ciganska mala, preko koje je prelazio akvadukt, po svemu sudeći, baš na mestu gde je kasnije podignuta kuća Đure Jakšića. Po oslobođenju od Turaka su porušeni palisadi koje su se nalazile na levoj strani ulice, idući naniže, a rovovi koji su ih okruživali su zatrpani. Cigani su iseljeni na Čuburu, koja je kasnije preko Novog sela (danas Mekenzijeva ulica) spojena sa varoši, a Skadarliju su naselili neki novi stanovnici, takođe siromašni.O Ciganima postoji jedna legenda po kojoj bi oni prokleli svako mesto sa koga su prisilno iseljeni da na njemu, kasnije, više niko nema sreće. Možda je ta „kletva“ sustigla i našu Skadarliju, jer njeni prvi stanovnici, beogradski boemi, nikada nisu bili „deca sreće“. Skadarlija je postala popularna s kraja sedme decenije devetnaestog veka, kada je u njenoj blizini završena zgrada Srpskog narodnog pozorišta (današnje Narodno pozorište). Prvi stanari su bili glumci, a za njima su uskoro počeli da pristižu i drugi umetnici – slikari, pisci i novinari. Kafane su nicale jedna za drugom. Najpoznatije su bile Tri šešira, Dva jelena, Bandist, Bums i Vuk Karadžić.
U tih pet kafana se odvijao noćni život Skadarlije. Svaka od njih je imala posebnu atmosferu i gosti su se prema tome opredeljivali. Preko dana je bila obična, čak i ružna ulica gde su kuće bile nejednake i prilično neugledne, a kaldrma veoma loša, tako da ni kola nisu prolazila, jer su se ljudi plašili da ih ne slome ili da konji ne ozlede noge. Pravi život je počinjao tek noću, sa zvezdama, i trajao do rane zore.

Kafane


Tri šešira je bila veoma zanimljiva kafana već i po svom imenu, a posebno po lokalu gde je bilo više zasebnih odeljenja, od kojih je svako imalo svoju publiku. Imala je veoma prijatnu baštu i nekoliko stolova ispred kafane. Ime je bilo poznato i tipično, a tokom Prvog svetskog rata se pročulo i širom sveta. Gde god bi neki Srbin ili Beograđanin otvorio kafanu, ona bi se, gotovo po pravilu, zvala Tri šešira.
Najveća kafana u staroj Skadarliji je bila Dva jelena. S obzirom da je tada u ovoj ulici sve bilo malo i nekako skučeno, brzo se pročula po velikoj trpezariji. Ovde je i bašta bila znatno veća nego u drugim kafanama i imala je neke čudne kućice u dnu bašte, sa uvek spuštenim zelenim roletnama na prozorima. U ovoj kafani su bili čuveni dugi jelovnici sa bezbroj jela srpske kuhinje. U nju su često navraćali i stranci, želeći da probaju specijalitete sa roštilja.
U kafanu Bandist su svraćali mlađi ljudi i retko je bilo večeri da se prozori te kafane nisu tresli od ritmičnih udaraca cimbala, basa ili violine. Veoma bučna kafana je bila i Bums, ali se njen restoran početkom 20 veka smatrao najboljim u Beogradu. Vodio ga je čuveni Čiča Gavra, boem po duši i poznati mecena umetnika i pesnika. Uvek im je davao na kredit, koji je, po pravilu, obično „propadao“.
U vrhu Skadarlije, u kafanici Vuk Karadžić, drvenoj potleušici nakrivljenoj i poduprtoj kočevima, sedelo se na burićima i pila samo rakija, a opijalo se do besvesti. To je bio lokal teških alkoholičara. Ime poznatog prosvetitelja je, ipak, zasluživalo neki lepši i ugledniji objekat.

Zahvaljujući velikom komediografu Branislavu Nušiću imamo napisanu izvrsnu studiju Beogradske kafane, koja je nezaobilazna za svakog istoričara Beograda, posebno skadarlijske boemije.

Ako je verovati statistici Beograd je krajem prošlog i početkom ovog veka, kada u njemu počinje život vesele i neobuzdane boemije, imao na 60.000 stanovnika tri stotine kafana. A samo u Skadarliji i okolini bilo je preko deset kafana. Srećom, tamo je i danas ostala najstarija kafana Tri šešira, zatim u novom ruhu rekonstruisana Dva jelena, kao i restoran Skadarlija, negdašnja Mala pivara. Vodič kroz Beograd iz 1909. godine od Vase Lazarevića u ovom boemskom kraju, pored postojećih Tri šešira pominje već davno iščezle kafane: Vuk Karadžić, Zlatni bokal, Bums-keler, Zlatni krst i Jelen. A po drugim izvorima u Skadarliji i njenoj okolini pored Dva jelena nekad su bile veoma poznate kafane Pašonin bulevar, Bandist, Esnafska, Dva narednika, Istok i druge.

Kako Nušić tačno zapaža u svojoj studiji u beogradskim kafanama su se sastajali trgovci i zanatlije, činovnici i advokati, glumci i pevači. "I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama", beleži Nušić. "Ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima... Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu... Kafane su u svoje vreme bile i radničke berze. Svaka kafana bila je središte jednog esnafa ili jedne struke radnika..." Čini nam se da je, ipak, pravu reč za naše kafane našao jedan pesnik-boem ostavivši poruku: "Kafana je najbolja socijalna ustanova kod nas: ona žednog napoji, gladnog nahrani, beskućniku pruži privremeni krov, usamljenom društvo..."

Ovom možemo dodati da su kafane mnogim piscima bile stvaralačke radionice za značajna dela. Prvi skadarlijski boem Đura Jakšić je u kafani Zlatni bokal napisao skoro celu dramu Stanoje Glavaš. Pripovedač Stevan Sremac, ispijajući poliće rakije kod Tri šešira, nije se odvajao od svoje beležnice zapisujući karakteristične dijaloge, koje bi čuo sa kafanskih stolova, a ove kasnije verno prenosio u svoje priče. Emigrant iz Hrvatske A. G. Matoš mnoge svoje dopise i pamflete napisao je za kafanskim stolovima Dardanela i Tri šešira. Tu je i popularni Brana Cvetković sastavljao svoje žestoke epigrame nalazeći za ove saradnike za susednim kafanskim stolovima. I Nušić, omiljeni Ben Akiba, dosta je tema za svoje duhovite kozerije i feljtone u Politici, nalazio dežurajući po skadarlijskim kafanama. Često je, pričaju za Nušića savremenici, za dobru, aktuelnu ideju "iz beogradskog života", čašćavao i čitavim ručkom sa pićem dok se ne padne pod sto.


Pašonin bulevar

Kafana Bulevar napočetku Skadarske ulice do bioskopa Balkan, pripadala je vlasniku Đorđu Pašoni, poznatom bogatašu, ali i čuvenom beogradskom ciciji, koji se trudio da svemu snizi cenu. Kada su se krajem prošlog veka u ovoj kafani počeli okupljati boemi, koji nisu u čaršiji bili na najboljem glasu zbog pijančenja i slobodnog ponašanja, gazda Pašonu opomenuo je član kvarta:

— Gazda Pašona, biće bolje za tebe ako rasteraš te sojtorije i ajmane što po celu noć u tvojoj kafani vataju zjala!...

Uvek poslušan prema vlasti gazda Pašona nije imao smelosti da svojim uvaženim gostima prenese poruku "gospo'n kvartaljnika" nego dozva njegovog boemskog predvodnika Dragutina Brzaka i reče mu:

— Aman, sinovče, vodi kako znaš i kuda znaš one tvoje prijatelje... Svaka im čast, al' plašim se da mi opet kod vlasti ne naprave neku komediju, pa da moram da zatvaram radnju koja me lebom hrani...

I tako boemskim sedeljkama kod Pašone dođe kraj jer se njegovi redovni gosti po Brzakovom nagovoru preseliše malo niže, u Skadarliju...




Nušić na skadarlijskoj svadbi kumuje Brani Cvetkoviću

Inače, u bašti kafane Pašonin Bulevar, poslednje godine prošlog veka davao je u 23 časa svake noći predstave čuveni Orfeum Brane Cvetkovića zasmejavajući do suza ceo ondašnji Beograd i Srbiju. Po preseljenju Braninog veselog teatra u Pašoninom Bulevaru gostovali su razni varijetski artisti, tako da je ova kafana, podsećala, u malom na pariski čuveni Milen Ruž. Bilo je tu, pričaju, posle predstave lumperajki do zore sa lepim igračicama, dolazilo je i do tuča, pucnjave... Kada je ovde stigao neki balet iz Vojvodine, pesnik-boem Vojislav Ilić napravio je čitav skandal. "Kod Pašone došao neki balet iz preka", beleži druga pesnikova supruga Zorka. "Bila je to velika novost. Vojislav je tražio da mu peva, onda poznata pevačica, Mala Mara. Naši Srbi se pobune zbog baleta i pesama. Počeli su da gađaju pevačicu flašama i samo viču, abcug'. Jedva smo se izvukli..."

Do Pašoninog Bulevara, u međuratnom periodu, u zgradi bioskopa Balkan, bio je jedno vreme otvoren Kazbek, gde je uz pratnju muzike, pevala setne romanse čuvena Olga Jančevecka.

Zlatan bokal

Kada se od kafane Vuk Karadžić pođe naniže našli bismo omanju jednospratnicu iznad čij ih je vrata padao u oči reljef pozlaćenog bokala za simboličnu oznaku ovog restorana. Ispred kafane Zlatni bokal u Skadarskoj 16, po opisu arh. Aleksandra Sekulića, bila je "uređena neka vrsta terase u vidu kakvog teferića". Tu su bili kafanski stolovi dok je po Sekulićevom kazivanju "iznad celog tog teferića bio osmanluk sa lozom i puzavicama, i to je stvaralo naročito prijatnu hladovinu i prisnu atmosferu".

Čest gost ove kafane bio je najmlađi sin pesnika Jovana Ilića, Žarko, talentovani usmeni pripovedač, ali ne i pisac kao njegova rođena braća. Ovaj veseljak za kafanskim stolom, pričaju savremenici, uspevao je da začas zasmeje celo društvo, koje bi mu rado plaćalo da štogod popije jer nikada ni marijaša nije imao u džepu. A najpoznatiji gost ove kafane bio je pesnik i slikar Đura Jakšić koji je ovde pisao svoju istorijsku dramu Stanoje Glavaš.

Redovni gosti ove kafane bili su odlični pevači-litograf Kosta Bojković i moler Branko. Oboje su bili tenori i često pevali u duetu, a kada se litograf Kosta zaljubio u jednu beogradsku otmenu damu, rano zorom, pod njenim prozorom, svirao bi tužnu serenadu.

U Zlatan bokal rado su posle predstave navraćali i glumci iz obližnjih pozorišta Brane Cvetkovića i Čvrge Rajačića. Među njima posebnu pažnju kafanskih gostiju je privlačio komičar Petar Laner, koji je govorio mešajući srpske i nemačke reči da su se ljudi kidali od smeha. Kada se, po jednoj anegdoti, Dobrica Milutinović, posle jedne uspele premijere pojavio u kafani Zlatni bokal, gazda ga je uzeo pod ruku i priveo stolu rekavši s puno poštovanja:

— Gos'n Dobrice, neću da sediš među one mufljuze, ova stolica je samo za tebe.

— Kako? Začudio se Dobrica — Nisam ja patrijarh a ni vladar da me svuda čeka posebna stolica.

— Ćuti, i tu sedi gde ti kažem — reče gazda odsečnog glasa. — Tu je sedeo, na toj stolici onaj što pesmice pisuva, pokojni gos'n Đura Jakšić. Bog da mu dušu prosti! A sad ova stolica čeka samo tebe i koga tvog brata iz Trišešira, samo što vi retko ovamo zalazite kod sirotinju...

Eto, kako su se u ranija vremena, u staroj Skadarliji, cenili boemi-umetnici.

Kada je izvršena regulacija današnje Ulice 29. novembra, nestala je sa lica zemlje kafana Zlatan bokal.

Bums-keler

Kada se od Skadarske ulice skrene u Zetsku, u zgradi broj 2, nalazila se čuvena boemska kafana Bums-keler sa lepom baštom u dvorištu kao i odlično snabdevenim vinskim podrumom. Na spomen-ploči ove kafane vlasnika Pere Bumsa zvanog "Svileni" upisana su samo tri imena: glumca Milorada Gavrilovića, i Dobrice Milutinovića kao i književnika Branislava Nušića, koji su tu nekada i stanovali. Inače, u međuratnom periodu ovde su najčešće burne i vesele noći provodili pesnici Tin Ujević i Raka Drainac kao i mnogi drugi privrženici boema o čemu zanimljivo priča Božo Kovačević.

— Bilo je ovde i 'originala'. Na primer Luka Ristić, kome smo davali svoje pesme, a on ih je objavljivao pod svojim imenom. On se šepuri, a mi se smejemo. Dolazio je redovno i književnik Veljko Milićević, noćni urednik Politike, veoma obrazovan čovek. Mnogo je pušio, bio ćutljiv, otmen, ali kada bi bio u raspoloženju umeo je divno da priča. Ostajao bi u Bumsu, ponekad, do zore, a i stanovao je u Skadarliji..."

U ovoj omiljenoj kafani beogradske predratne boemije uz zvuke sevdalinskog orkestra publiku su zabavljale pevačice Kajče i Cveta uz tananu svirku primaša. Tu je goste često oduševljavao pesmom advokat Mijat Mijatović, poznat po svojim sevdalinkama, koje su razgaljivale srce i dušu. Često su u ovoj kafani braća Bajalovići sa advokatom Stevanom Vagnerom, kao amateri, svirali ozbiljnu muziku. Kada su posle ponoći jednom upitali starog Đuru Bajalovića, kako može toliko dugo da izdrži u zagušljivoj kafani, on odgovori: "Šta ćete — kažu: mladost ludost! Otišla mladost, ostala ludost!..."

Bandist

Nema više u Skadarliji ni kafane Bandist, koja je, po Sekulićevom zapisu, bila nešto niže od Zetske ulice, ali joj se ne zna ni broj. Ova kafana je imala prijatnu baštu sa lipom, iznad čijih razgranatih krošnji su voleli da sede dokoni posetioci pijući i zalažući se mezelucima. Najčešći gosti bili su članovi pozorišnog i vojnog orkestra, pa je zato i kafana i dobila naziv — Bandist. Stalan gost ove kafane bila je neka Anka zvana "radikalka", koja je unosila raspoloženje među goste svojim "klišetiranim dosetkama", a vesela po prirodi znala je često i da zapeva i kolo da povede. Naročito je volela da zaigra u kolu zvanom "Radikalka" pevajući na sav glas:

"Plati porez za mene,
pa da glasam za tebe!"

Bajlonova ili Mala pivara

Na uglu Skadarske i Cetinjske ulice prva veća zgrada podignuta 1845. godine bila je Mala pivara Filipa Đorđevića, koja, po ondašnjim zapisima predstavljaše "pravo čudo od građevine".

Posle osnivanja Prvog srpskog akcionarskog društva 1871. godine Mala pivara u Cetinjskoj 25 bila je predata na tri godine u zakup Jovanu Brabecu, a potom je 1880. kupuju bogataši "Ignjat Bajloni i sinovi". Tada ovaj lokal dobija naziv Velika pivara i njena lepo uređena bašta privlačila je Beograđane. "Pored stranaca, u Bajlonovu pivaru dolazili su i najugledniji meštani - istoričari, lekari, pravnici", seća se Milorad Pavlović Krpa. "Tu sam nalazio dr Vladana Đorđevića, zatim je dolazio Holec... I Đura Jakšić je imao običaj da u njenoj bašti provede mnoge sate sa svojim prijateljem Taušanovićem..."