Malo ko je odoleo snažnom porivu da udara takt nogom o pod, pevuši neku ariju ili samo njiše glavom u ritmu muzičke numere koja je u toku filma koji gleda, bilo u bioskopu ili udobno zavaljen kod kuće ispred TV ekrana. Muzika je u svima nama i baš zbog toga su ovi filmovi vanvremenski.



Muzički filmovi, ili skraćeno- mjuzikli, su na početku razvoja zvučnog filma bili glavno oružje u trci za prvo mesto najmoćnije produkcijske kuće u tada rastućem Holivudu. Ona kuća koja najbolje sinhronizuje sliku sa zvukom mogla je računati na najveću gledanost, a sa tim i najveću zaradu. Uvodili su ljude u svet mašte, velikih ljubavi koje odolevaju svim preprekama, snažnih emocija običnih ljudi koji dele svoju životnu priču sa gledaocima kroz pesmu i ples. Mjuzikl je kao žanr nastao još davne 1900. godine na Brodveju, prvenstveno kao pozorišno delo, a zatim se preselio i na celuloznu traku. Muzičke tačke su, shodno svom vremenu, bile u znaku zabavne i džez muzike (koja je ostala zaštitni znak dobrog mjuzikla), a jedno od glavnih obeležja svakog mjuzikla je bila pesma. Nije bio redak slučaj da pesma iz nekog mjuzikla zaživi i postane popularna i kao solo tačka (npr. Maria iz West Side Story, ili Dont cry for me Argentina iz Madoninog filma Evita).

Zlatno doba mjuzikla je bilo izmedju 1920. do 1960. godine, kada je Holivud iz svoje filmske fabrike ''izbacivao'' i po desetak filmova godišnje. U to vreme svetsku slavu su stekli mnogi glumci, mnoga književna dela su ekranizovana, pa se čak dešavalo da i oni glumci koji nisu imali sluha za pesmu, muziku ili ritam upuste u svet mjuzikla. Vešt montažer je lako sinhronizovao glas nepoznatog pevača uz ulogu poznatog glumca (Marlon Brando u filmu Guys And Dolls iz 1955. godine). Mjuzikl je svoje mesto našao u svakom žanru, pa čak i u crtanim filmovima Volta Diznija, i neki smatraju da su baš zbog njega popularni petominutni ''crtaći'' postali dugometražni animirani filmovi koji stoje rame uz rame sa svojom braćom ''igranim filmovima'' i u konkurenciji za dodalu Oskara (Lepotica i zver je nominovan u tri kategorije).



Verovatno najslavniji film iz tog perioda koji se postao evergrin za sva vremena je Singing In The Rain, sa neverovatnim Džin Kelijem u glavnoj ulozi. Naslovna pesma ovog remek dela je dugo bio hit, a i dan danas se mnogi obični ljudi koje kiša zatekne napolju sete popularne melodije, a poneko i zapeva ili zazviždi. Njegova numera u kojoj pleše po kiši, sa kišobranom u ruci, postala je definicija holivudskog mjuzikla.



Najbolja obrada jednog književnog dela iz klasične književnosti je svakako West Side Story. Romeo i Julija su se iz Verone preselili u Njujork, iz bogatih porodica u dve suparničke bande sa Menhetna. Ionako snažna priča pojačana je očaravajućom muzikom Leonarda Bernštajna i do danas se smatra najupečatljivijom preradom ovog Šekspirovog dela. U prilog tome govori i činjenica da je ''Priča sa zapadne strane'' najodlikovaniji mjuzikl do sada, sa čak 10 osvojenih Oskara.



''Čarobnjak iz Oza'' (Wizard Of Oz, 1939.god) je prvi dečji mjuzikl i verovatno jedan od filmova sa najviše rimejkova, ali ni jedna ''kopija'' nije uspela da se približi originalu. Svi znamo radnju filma u kojoj glavnu ulogu igra Džudi Garland (majka Lajze Mineli koja je briljirala u mjuziklu Cabaret) i u to vreme je bio veliki hit, zbog same radnje, zbog toga da je to bio jedan od prvih filmova u boji, ali svakako zbog pesme koja je dugo bila na vrhovima svih lista mnogih radio stanica u svetu, Over The Rainbow.

Ima mnogo filmova koji zaslužuju da se spomenu, ali za to nema prostora. Podsetimo se samo nekih od njih koji su našli svoje mesto na filmsko-muzičkom nebu: Mary Poppins, The Sound Of Music, Blues Brothers, Hair, Cabaret, Grease, All That Jazz.

Tokom poslednje dve decenije prošlog veka došlo se do zaključka da je ovaj veliki žanr izumire, da su se ljudi okrenuli drugim stvarima i da ih više ne interesuje ono što mjuzikle čini tako posebnim. Neki smatraju da je za to bila kriva druga muzika koja se koristila kao podloga u filmu, Footlose je bio hit za jednu godinu, isto kao i Brakedance. Kao dokaz za to da su u pravu navode su filmovi Moulin Rouge i Chicago, veliki hitovi koji su se pojavili u ovom novom milenijumu i zasigurno ne sa pogrešnom muzikom, jer su bluz i džez opet uzeti kao recept za siguran uspeh. Chicago je nominovan za čak 13 Oskara od kojih je osvojio 7, uključujući i onaj za najbolji film, i mnogi ga smatraju najboljim mjuziklom posle zlatnog doba prošlog veka. Ketrin Zita Džons verovatno nikad nije bila bolja nego u tom filmu, što je potvrđeno i Oskarom za najbolju žensku ulogu.

Tačno je da ih nema u tako velikom broju kao nekada, ali mjuzikl sigurno nije rekao svoju poslednju reč.



medias

Ko i zašto gleda mjuzikle u Srbiji?

"Mjuzikl omogućava ljudima emocionalno iskustvo, dovodi do pražnjenja ili pak suprotno, do osećanja emocionalne ispunjenosti. To je jako dobar način da uđete u svet pozorišta."



Možda bi se na prvi pogled moglo reći da pozorišni mjuzikl i Srbi istorijski nemaju mnogo zajedničkih tačaka, ali to bi se zaista možda moglo reći samo na prvi pogled. Jer, čim se u obzir uzmu neke činjenice, jasno je da je mjuzikl u Srbiji, baš kao i u celom svetu, veoma popularan pozorišni žanr. Činjenica broj 1 – prvi mjuzikl koji je osvojio nagradu Sterijinog pozorja bio je autentičan srpski proizvod, „Zona Zamfirova“. Činjenica broj 2 – jedan od najpopularnijih svetskih mjuzikala, kultni „Čikago“, u Srbiji je izveden više od 200 puta, privukavši više od 100.000 gledalaca, a i dalje se igra. Činjenica broj 3 – Mjuzikl „Cigani lete u nebo“ u Beogradu se igra celu deceniju, uvek pred punom salom. Činjenica broj 4 – Želja domaće publike da gleda „Jadnike“ bila je tolika da je ovaj kultni mjuzikl, jedan od omiljenih u svetu, ovog proleća ponovo vraćen na beogradske daske koje život znače. Osim toga, ove sezone smo premijerno gledali i domaću „Ženidbu i udadbu“ kao i svetski komad „Viktor Viktorija“ i to sasvim sigurno nije sve. Ali, ko to gleda uopšte mjuzikle u Srbiji?

Time se bavila dr. Maja Ristić, koja je još 2010. godine doktorirala na Fakultetu dramskih umetnosti sa temom „Pozorišna publika muzičkog pozorišta u Beogradu – Pozorište na Terazijama i Opera i teatar Madlenianum 2000 – 2009“. Zaključci njenog doktorata, uz rezultate istraživanja publike koja gleda domaće mjuzikle, dopunjeni su novim razmatranjima vezanim kako za svetsku tako i za srpsku publiku, i nedavno su objavljeni u knjizi „Publika mjuzikla“ (Zadužbina Andrejević, 2014).

B92: Mjuzikl nikada nije imao problem sa publikom naročito kada je njena brojnost u pitanju, zar ne?

Ristić: Čak i prvi mjuzikli bili su veoma popularni, iako su tada bile u pitanju kabaretske forme. Prvi koji je pokazao da mjuzikl može biti mnogo više od zabave bio je mjuzikl „Oklahoma!“, koji je na sceni prikazao ne samo glamur i sjaj, već svakodnevni život uz melodramske teme, čak i prvo ubistvo na sceni. Međutim, mislim da je ključ uspeha mjuzikla upravo u tim melodramskim temama. To su glavne teme koje ljude interesuju – međuljudski odnosi, ljubav... Valjda tome toliko težimo, a u tome se najteže snalazimo. Čak i na prijemnom ispitu na FDU kada pitamo studente šta čitaju, uglavnom su to pisci od Šarlote Bronte do Mir Jam. Na pitanje šta ih privlači, uglavnom odgovaraju da su to ljubavne teme.

Da li onda mjuzikle možete da opišete kao ljubiće među pozorišnim žanrovima?

Mjuzikl jeste deo popularne kulture, ali on ima i elemente elitne kulture. On jeste blizak bestseleru, ne baš onim ljubićima koji se prodaju na kioscima, ali ljubavnim romanima da. S druge strane imate i primere kada jedan mjuzikl nastaje na osnovu velikog dela Viktora Igoa. „Jadnici“, kod nas u režiji Nebojše Bradića, jedan su od najpopularnijih mjuzikala. To je prvenstveno zbog velike univerzalne teme, borbe dobra i zla, žrtve i ljubavi, da pojednostavimo. Ljudske emocije su veoma složene, ali i prikrivene. Imate i mjuzikl kao „Čikago“ Kokana Mladenovića, fantastičan spektakl koji može da se podvede pod kategoriju estetskog pozorišta sa elementima postdramskog pozorišta. On pokušava da pokaže i sistem, korupciju, savremene medijske teme o tome kako je najvažnije biti zvezda, pojaviti se u novinama bez obzira na to šta učinili. I reditelj to veoma naglašava u mjuziklu.

Slično je i su Mladenovićevim mjuziklom „Zona Zamfirova“, koji je nastao na delu Stevana Sremca, nacionalnom delu klasične vrednosti. Reditelj u tom delu parafrazira život bogate porodice koja kroz medije želi još više da se promoviše, koja govori svojoj ćerki za koga treba da se uda, kako jedan moćnik preko medija želi da manipuliše drugima. Pa zar to nije veoma savremeno? Mjuzikl „Zona Zamfirova“ to uspešno prikazuje pored sve kitnjavosti, lepe scenografije i pesme. Jedan od ozbiljnijih mjuzikala je i „Maratonci trče počasni krug“, koji je veoma mračan, čak sa scenom brutalnog silovanja na pozornici, posle koje vam nije dobro.Taj mjuzikl pokazuje i patologiju jedne porodice i junaka koji pokušava da se izmesti iz porodične perverzije. Dakle, iza tih lepih scena i pesama, mjuzikl može da bude i veoma angažovan.

Zbog čega ste za analizu u vašem istraživanju izabrali baš četiri mjuzikla: „Jadnici“, „Čikago“, „Briljantin“ i „Cigani lete u nebo“?

To su, u trenutku anketiranja pozorišne publike, bili najpopularniji mjuzikli. „Čikago“ sam izabrala jer je bio reprezentativan i popularan, i danas se uspešno igra. U tom periodu on je napravio malu revoluciju za naše pozorište. Imali ste dve podele, došla je čuvena Mojca Horvat da radi sa glumcima i igračima... Mjuzikl „Cigani lete u nebo“ je svojevrstan fenomen koji se igra od 2004. godine. To je mjuzikl Vladimira Lazića koji je prvenstveno popularan zbog ciganske muzike. Ne mogu da kažem da je režija briljantna, uz dužno poštovanje prema reditelju. On je išao na melodramsku, čak kičarsku estetiku. Ali na tom mjuziklu ljudi ustaju, traže bis... Verovatno zbog tragične teme, priče o traženju slobode i težnji da se odustane od ropstva i pustolovskog načina života roma. Tu je naravno i popularna, starija filmska verzija sa sada već prepoznatljivim pesmama, ovoga puta u odličnim aranžmanima Vojkana Borisavljevića. Tajna „Jadnika“ je bila u harizmi Zahira Hadžimanova i njegovom fantastičnom glasu, ali pre svega u Viktoru Igou, odnosno književnom čuvenom bestseleru koji je publici poznat. Publika ide u pozorište da vidi nešto što joj je poznato, i vrlo često visokoakademske predstave, visokokvalitetne i intelektualne, koje naravno treba da postoje i da se igraju, nemaju toliko gledalaca kao mjuzikli. Poenta je da u savremenom pozorištu vi možete i neke vrlo teške teme da kažete publici, ali ne pretenciozno, pri tom ne potcenjujući inteligenciju i obrazovanje publike. Sve što je nerazumljivo, pretenciozno, što ističe samo jednog čoveka u ansamblu, uglavnom reditelja i njegovu želju da vam pokaže koliko je pametan i velik, ne drži publiku. Eksperimentalne i avangardne predstave naravno da treba da postoje, ali danas moramo da pomirimo komercijalno pozorište sa onim što je pozorište za edukaciju, pozorište sa visokim estetstkim i idejnim kvalitetima za koje treba više novca jer privlače manje publike i ne mogu da se prodaju kao što može jedan mjuzikl.

Ne čini li Vam se onda da opet dolazimo na to da su mjuzikli nešto što se prodaje, komercijala ili zabava, i da stoje naspram dramskih, avangardnih predstava. Da li i kako mjuzikl beži od koncepcije „hleba i igara“?

Ne mislim da se publici mjuzikl podvaljuje, čak i kada su to najkomercijalni mjuzikli kao što je „Briljantin“... Zašto to nije podvaljivanje? Džon Fisk kaže da kada publika prihvati deo popularne kulture, kao što je mjuzikl, ona može da u to ugradi deo svog identiteta. Nije ništa strašno biti deo popularne kulture. Pa svi smo mi danas deo ne popularne, već masovne kulture. Tako da, od toga ne možemo da pobegnemo. Samo je pitanje izbora. Mnogo je važnije da publika ode na mjuzikl i gleda dobru predstavu, nego da ostane pored televizora i gleda „Bravo šou“ na Pinku ili neke druge programe. Možda će taj odlazak na mjuzikl razviti kod nekoga ljubav prema pozorištu, pa kasnije ode i na neku kamernu predstavu ili u neko drugo pozorište. Mjuzikl je jako dobar način da uđete u svet pozorišta, jer vas on može poneti i onda ćete možda tragati za nekim drugim oblicima pozorišta. U suprotnom postajete „neljubitelj“ pozorišta. Njih je, nažalost, najviše u manjim gradovima, naročito na jugu Srbije. To su pokazala istraživanja. U pitanju su ljudi koji najviše slobodnog vremena provode ispred televizora, muškarci obrađuju zemlju, žene se mahom bave ručnim radom i vrlo poštuju folk kulturu...

Kako je nekada publika reagovala na mjuzikle i muzičke predstave kod nas?

Prvo muzičko pozorište kod nas se razvijalo sa komadima sa pevanjem, a prvi takav komad bio je „Đido“ Janka Veselinovića. To su porodične melodramske teme sa umetnutim popularnim pesmama. Jedna od najpopularnijih predstava te vrste i dan danas jeste „Koštana“. U pitanju je kombinacija muzičke i dramske predstave. To je bila jedna od najgledanijih predstava Narodnog pozorišta na početku XX veka. Kada analiziramo tadašnje repertoare našeg nacionalnog teatra bile su najpopularnije komedije Sterije i Nušića, zatim „Dama sa kamelijama“ i upravo „Koštana“.

Da li neki od tih mjuzikala može da postane deo našeg kulturnog indentiteta, kao što je to slučaj sa „Koštanom“?

Mislim da će to biti slučaj sa „Zonom Zamfirovom“. To je mjuzikl nastao prema našim domaćem klasiku i ukoliko se i dalje izvode pred punim salama, može da postanu deo nacionalne kulture. Mislim da je mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“ to već postao. Kasnije je iz njega izrasla i opera. Mjuzikl nije za potcenjivanje, on zahteva veoma složenu produkciju, ansambl koji poznaje i džez i klasičan balet. Morate da imate glumce koji dobro pevaju, dobar orkestar, bogate kostime i scenografiju i dobru priču. I da sve to dobro sinhronizujete. Ova dva primera predstavljaju dobar put za muzičko pozorište koje bi moglo da razvija naše mjuzikle na bazi velike domaće literature. Mislim da je to put kojim će mjuzikl i u očima naše publike i javnosti prestati da bude šećerlema za sva vremena.

Мјузикл је жанр у филмској и позоришној уметности настао почетком XX века. Мјузикл је настао из потребе за забавом позоришне публике. Тематика мјузикла може бити прича из свакодневног живота или прерађено књижевно дело. Либрета мјузикла су најчешће заснована на вредним литерарним остварењима — књижевном тексту позоришних комада или романа, а музичке тачке носе обележја америчке забавне и џез музике. Балет је саставни део драмске радње, па је и улога кореографа истакнута у реализацији појединих музичких комедија. Најпознатији мјузикли су Коса, Пољуби ме, Кејт, Цигани лете у небо, Виолиниста на крову, Неки то воле вруће, Јадници, Чикаго, Светлости позорнице, Андра и Љубица, Солитер, Гимнастика за два цванцика.

Драмска радња се исказује говором, глумом, певањем и игром.

'Fantom iz Opere'' stiže u Pozorište na TerazijamaU Pozorištu na Terazijama danas je održana prva čitaća proba mjuzikla ''Fantom iz Opere'', jednog od najpoznatijih naslova u istoriji mjuzikla.[/size]

''Fantom iz Opere'' važi za najpopularniji i najkompleksniji mjuzikl u celini, s toga je dobijanje licence za njegovo izvođenje istinsko priznanje za svako pozorište i potvrda visokog nivoa dostignutog standarda izvođenja, ističu iz teatra. Uloga Fantoma poverena je Slobodanu Stefanoviću, u alternaciji sa Nikolom Bulatovićem.

Na audiciji održanoj 17. i 18. marta za dve ženske i dve muške uloge, od preko 100 prijavljenih, u uži izbor je ušlo 14 kandidata. Za ulogu Kristin izabrana je sedamnaestogodišnja Marta Hadžimanov, u alternaciji sa Mirjanom Matić. Raul je Ivan Marković, u alternaciji sa Slavenom Došlom.

Ulogu Karlote tumače prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Snežana Savičić Sekulić i Mirjana Stojanović, dok je Pjanđi Ljubomir Popović.

Režija beogradske verzije ''Fantoma iz Opere'' poverena je Jugu Radivojeviću, koji je na sceni Pozorišta na Terazijama do sada postavio već dva mjuzikla ''Producenti'' i ''Mamma Mia!''.

Mjuzikl ''Fantom iz Opere'' je sa engleskog preveo i uradio prepev pesama Slobodan Obradović, dok su u autorskom timu još i dirigent Vesna Šouc, scenograf Aleksandar Denić, kostimograf Bojana Nikitović, koreograf Konstantin Kostjukov, lektor Radovan Knežević.

U podeli su i članovi i stalni saradnici našeg pozorišta Dragan Vujić Vujke (Žozef Buke), Milan Antonić (Gospodin Firman), Dušan Šida ( Gospodin Andre), Milena Vasić/Ivana Popović (Madam Žiri), Dušan Kaličanin (gospodin Rejer), Milena Živanović/Iva Stefanović (Meg), Božidar Bole Stošić (Gospodin Lefevr), Ljubiša Dinčić (Aukcionar), Marko Pantelić (Don Atilo / Pasarino), Milan Gromilić (Policajac).

За ову, најдуже играну представу на репертоару Позоришта на Теразијама, главни ”кривац” је, разуме се, њен редитељ, Соја Јовановић, која је имала смелости и велемајсторског умећа да се након истоименог филмског хита и Бродвеја, успешно упусти у реализацију ”Неки то воле вруће” и на домаћој сцени. У причи о двојици музичара који се, зарад посла, преоблаче у жене, о плавуши из бајке што сања ”милионера”, и о стварном милионеру који се заљубљује у мушкарца, испричана је, заправо, прича о тријумфу љубави и лепоте. Најбоља потпора том холивудском ”сижеу” јесу гламурозна сценографија и костим, одлични музички аранжмани и кореографија, те истанчан осећај за комику протагониста комада…

ПУСЛИЦА (МЈУЗИКЛ)
Бродвејски мјузикл Пуслица, изведен 1972 године, заснива се на сценарију за филм Неки то воле вруће, који су написали Били Вајлдер и И. А. Л. Дајмонд, а према оригиналној причи Роберта Торена. Либрето за Пуслицу написао је Питер Стоун, музику Џул Стајн, а сонгове Боб Мерил. Ликове два музичара без посла, Џерија и Џоа, сведока гангстерског масакра у Чикагу, на Дан Светог Валентина, заиграли су Роберт Морс и Тони Робертс, док се у насловној улози на бродвејској сцени представила Елејн Џојс. Кореографију и режију потписао је Гауер Чемпион, док је продуцент био Дејвид Мерик. Премијера је одржана на Бродвеју, 9. априла 1972. године у ”Мажестик Театру”, а играна је 505 пута! Пуслица је била је номинована за четири награде ”Тони”: за најбољи мјузикл, најбољу кореографију у мјузиклу, за најбољу режију мјузикла, и за најбољег глумца у мјузиклу (Robert Mors) – али, није добила ни једну од њих. Морс је добио Drama Desk Award за своје изузетно остварење у улози Џерија, док је Елејн Џојс за улогу Пуслице примила престижну Theatre World Award.

СОЈА, ТЕРАЗИЈЕ И ВРУЋЕ
Соја Јовановић је посебним нитима била везана за Позориште на Теразијама. У нашој кући је од 1961. па до 1999. година режирала 11 представа, за које је публика низ година тражила карту више:

Лов на гавранове, водвиљ Ежена Лабиша (30. јануара 1961.), Доживљаји Вука Бубала, комедија према прози Бранка Ћопића, (29. априла 1962.), Карневал, мјузикл Мајкла Стјуарта, Боба Мерила и Ико Отрина (15. децембра 1966.), Женске разговоре, оперету Душана Радовића и Војкана Борисављевића (15. марта 1973.), водвиљ Везана Врећа, Жоржа Фејдоа (28. јануара 1980.), мјузикл Мој дечко, Сенди Вилсона и Лидије Пилипенко (24. октобра 1984.), Волим своју жену, мјузикл Мајкла Стјуарта, Саја Колмена и Лидије Пилипенко (26. септембра 1986.), Позив у дворац, комедију Жана Ануја (6. новембра 1988.), мјузикл Неки то воле вруће, Питера Стоуна и Боба Мерила, Џула Стајна и Миљенка Штамбука (27. децембра 1990.), Кабаре, мјузикл Џоа Мастерофа и Фреда Еба, Џона Кандера и Љиљане Дуловић, Снежане Тодоровић и, најзад, водвиљ Жоржа Фејдоа, Умрла је госпођа мајка госпођина (26. новембра 1999.).

Посебно место у сарадњи Соје Јовановић са Позориштем на Теразијама, несумњиво, заузима мјузикл Неки то воле вруће. Била је то последња премијера на ”теразијској сцени” – након које почиње четрнаестогодишње ”изгнанство” у Дому културе ”Вук Караџић”.

И зато, обнова мјузикла Неки то воле вруће, коју су према оригиналној редитељској поставци Соје Јовановић (овога пута, поново на нашој ”теразијској сцени”) реализовали Раде Марјановић и Светислав Гонцић – заправо је метафорички лук који спаја прошлост, садашњост и будућност нашег Позоришта. Парабола исцртана у славу уметности, креативности људског духа и неуништиве воље за трајањем. Соја Јовановић је то знала и Соја је у томе умела да нам помогне.

jubilano izveden mjuzikl Producenti.


Premijera ovog mjuzikla bila je u februaru 2011. godine, a u martu ove godine svi zainteresovani mogu pogledati stoto izvođenje.
Pored srpskog, mjuzikl se izvodi na još 15 jezika, a nastao je na osnovu istoimenog filma Mela Bruksa iz 1968. godine.
Reditelja Juga Radivojevića i mnogobrojni glumački, pevački i igrački ansambl Nebojše Dugalića, još pri prvom izvođenju publika je propratila ovacijama, smehom i dugim aplauzima. To je bio dokaz da će ova trosatna predstava postati pravi hit kod nas.