Putopisi jednog bicikliste
Nalazeći svoje utočište i mir krenuo sam ka jugu. Kažu tamo je toplije, a takva klima sigurno pospešuje čovekova čula. Želeo sam da upoznam prirodne lepote Šar-planine u čijem podnožju pronađoh velelepni grad Prizren. Kao da sam prvi put ovde. Našao sam se u čudu, a prve impresije i prolećni vazduh su žarili krv u venama. Kako bih obrisao znoj sa čela posle duge vožnje, pogled mi zaluta na obližnje uzvišenje gde primetih tvrđavu, koja svojim zidinama i starim topovima čuva stražu ovog starog grada. Morao sam zapisati svoje utiske, izvadih papir i olovku kad krajičkom oka primetih jednu sedu siluetu. Bio je to jedan starac koji je sa štapom u desnoj ruci prolazio pored. Upitah ga: “Čiko, šta je to gore na onom brdu što svojom gordošću i markantom bojom svojih zidina posmatra prolaznike koji u harmoničnoj šetnji uživaju na prolećnom suncu?”, a on mi odgovori: “To je Kaljaja, sine moj, Prizren je magični grad, dozvoli da ti ispričam priču o njemu”.
I tako, želeći da upoznam istoriju ovog grada, putem starčevih priča krenuo sam u jednu novu avanturu. Parkirao sam svoj bicikl i u hladu jorgovana, uz muziku harmonike i porciju kolača i boze počeo da slušam priče od davnina, o lepom gradu Prizrenu. Grad su u antičko doba nazivali Teranda. U periodu između IX i XIV veka, Kaljaja, manje naseobine, kao i crkva Bogorodice Ljeviške nastala na ostacima stare rimske bazilike, uticali su da lepotu gradskog ambijenta učine večnom i da stanovnici u srcu uvek nose samo lepe uspomene.
Čineći spoj multikulturalnosti Prizren je prepun kulturno-istorijskih spomenika. Iz starčevih reči koje su bile konfuzne razumeo sam da se ime Prizren prvi put pojavljuje 1019. godine kada je pod uticajem cara Vasilija, Prizrenska episkopija priklonjena Ohridskoj episkopiji i tada grad dobija ime Prizdrijana. Slušao sam i priču o Višegradu kojeg je u okolini grada podigao car Dušan u XIV veku i Prizrenu dodelio prestono mesto u kojem povezuje istok sa zapadom i sever sa jugom. Kako bi predstavljao štit na ovom delu puta Višegrad je dugo odolevao neprijateljima a i vremenu, tako da kamen ovog utvrđenja i danas stoji na svom mestu, kao i manastir Sveti Arhangeli koji je posvećen Arhangelima Mihailu i Gavrilu.
Dok sam pažljivo slušao misli ovog plemenitog starca uočio sam arhitekturu grada koja poprima oblike tradicionalne balkanske bondručne. Ulice su uske, kuće napravljene od drvenih konstrukcija različito ispunjene i omalterisane blatom, isturenim strehama i krovova pokrivenih mrkom plitkom ćeramidom. Starac je nastavljao priču i govorio da Prizren, postajući deo srpske srednjovekovne države, počinje da kuje svoj novac. U svom carskom periodu u grad dolaze trgovci iz Dubrovnika i Kotora, a u vreme velikih verskih praznika organizuju se sajmovi ili tzv. panađuri. Gradom je upravljao kefalija koji je po pravilu bio Srbin, dok je trgom upravljao knez koji je poreklom bio iz Dubrovnika ili Kotora. Stanovništvo grada se uvećava i postaje multinacionalno, tako da se na ulicama Prizrena viđaju Dubrovčani, Korčulani, Splićani, Zadrani, Vlasi, Mlečani, Grci, Sasi i Arbanasi.
Na pitanje da li je u gradu zastupljena istočnjačka forma u arhitekturi, nošnji, nazivima jela, stari gospodin nastavlja pričom o istorijskim podacima i tome da su Turci osvojili Prizren 1459. godine koji već od 1433. postaje zapušteni trgovački grad. Poznati istorijski spomenici kao što su Sinan pašina džamija, Mehmed pašina džamija, Amam, Sahat kula, Kameni most i drugi, svedoci su baš ovog perioda. U tom razdoblju dolazi i do islamizacije srpke kulturne baštine, tako da se crkva Bogorodice Ljeviške pretvara u džamiju, a ostaci manastira Sv. Arhangela upotrebljavaju se u izgradnji Sinan pašine džamije. 1878. osniva se Prizrenska liga koja rešava pitanja albanske autonomije u okviru Turske i onemogućava pripajanje teritorija koju su pripale Crnoj Gori i Srbiji.
Stanovnici Prizrena su znali da se raduju životu. Živeći mirno, u pesmi i igri, gajili su srpsku nacionalnu melodiju i kulturu. Iz Prizrena su se mogle čuti “Razgranala grana jorgovana”, “Prizrenska noć”, “Simbil cveće”, “Svu noć mi bilbil prepeva” i mnoge druge idilične pesme koje su slušaoce terale na igru i očuvanje nacionalnog folklora. Prizrenska nošnja je jedna od najlepših u celoj Srbiji. Žene su se oblačile u dimije, džube, mintane, pafte i bile okićene zlatom i dukatima. Nošnje starog Prizrena govore o spoju više kultura, tako da je vidan i uticaj islama.
“Mnoga jela kao što su tava, ćerviš plača, paša ćufte, halve, tespišta, lokumi, lahne i sogan dolme, ukrašavale su trpeze mnogim porodicama koje su organizovale zajednička okupljanja i slavili Boga što im je podario raj na zemlji, a to je sigurno ovaj gradski pejzaž, sine moj!” Završava starac, ispija ostatak boze i po prizrenskom običaju daruje grančicu jorgovana, čiji cvet u ovom gradu ima najlepši miris.
Zadovoljan pričom o starom Prizrenu, upoznajući njegovu kulturu, tradiciju, spomenike, crkve Svetih Spasa, Nikole, Đorđa, Tome, Svete Nedelje, Bogorodice Ljeviške, Svetih Vrači, Kaljaju, Kameni most, spomenik cara Dušana i Šadrvansku česmu, ali pre svega ljude kao što je bezimeni starac koji mi je ispričao prizrensku priču, pošao sam dalje da ispunim svoju misiju. Razmišljajući o lepom životu, ponesen pozitivnim utiscima o harizmi ovog carskog grada shvatio sam da Prizren poseduje pozitivnu energiju. Ko god da je došao u ovaj grad, ponovo mu se vraćao. Poslednjim pogledom na Šadrvan, Kameni most, reku Bistricu, kao i poslednjim osetom mirisa jorgovana zaboravljam na telesni i duševni bol koji me prati odlazeći sa ovog mesta. Sedam na svoj bicikl i krećem prema severu, sa sećanjem na prelepi grad na reci Bistrici čiji žubor vode u meni razvija hedonizam. Ko zna, možda ću mu se jednog dana i vratiti.