0 васкрсењу мртвих по веровању

Св. Угодника Божијих

Веру у васкрсење мртвих Св. Угодници су сведочили јасно и непоколебљиво. Св. Антоније је исповедао: верујем у Господа да ће при васкрсењу мртвих васкрснути ово тело као нетрулежно. "Не бојим се смрти" - каже Св. Јаков Персијанац цару који му је претио мукама. Привремена смрт није смрт, него сан: као из сна устаће из гробова сви људи о страшном доласку Христа мога". Када су овом Св, Мученику одсекли палац и када је царев помоћник почео да га наговара: "Поштеди себе, Јакове, послушај цареву наредбу, поклони се нашим боговима и бићеш жив," он је рекао: "Као што винова лоза, када јој обрезују гране, на сваком одсеченом месту поново пушта изданке и доноси плод, тако ће и човек насађен у винограду Свевишњег Бога и сједињен с правом Лозом - Сином Божијим, одсецан сада привременом смрћу, васкрснути у будућем веку цео, зеленећи се вејањем нетрулежне славе и доносећи плод вечне награде и плате Божије".

У Витсаидској земљи, у једном манастиру, извесни Јеракс је учио да неће бити васкрсења садашњих тела и да ће Господ свакоме дати друго, ново тело. Догодило се да се у том манастиру једном обрео Св. Епифаније Кипарски. Овај Светитељ је дошао у манастир баш у време када је Јеракс проповедао своје лажно учење. Чувши то, Светитељ му се обрати: нека умукну твоја уста ... Истог часа Јеракс занеме и не могаше да се помакне с места. Тада Св. Епифаније сам поче да учи народ и да, на основу речи Божије. тврди како ће свако устати у оном телу у коме живи у овом свету и у коме ће умрети. А Јераксу је рекао: 'Чуо си праву веру, а сада сам реци реч истине'. Отворише се Јераксу уста и он се покаја због своје заблуде и исповеди реч истине".

Проповедајући истину васкрсења мртвих и уверавајући људе у њу, Св. Угодници су наводили и основе за ово васкрсење, указујући на оваплоћење и искупљење које је извршио Господ Исус Христос, као и на Његово тридневно васкрсење из мртвих. Господ је пак, да би потврдио ову истину и разобличио оне који у њу сумњају, по молитвама Св. Угодника, васкрсавао мртве још у овом животу.

"Христос је" - исповедао је Св. Мученик Дула - "из љубави према људском роду постао човек да би, као што је некад с једним првоствореним човеком смрт ушла у свет, исто тако с једним човеком Господом нашим Исусом Христом, у свет ушло васкрсење људи".
"Шта то говориш", успротивио се Хегемон, "зар ће мртви васкрснути?"
"О, васкрснуће" одговори Мученик, "ако мртви неће васкрснути, како ће онда Бог судити свету?" Спаситељ наш, учаше Св. Акшшна своје вршњакиње, васкрсао је трећег дана, потврдивши тиме истину да ће у време Боговог другог доласка бити опште васкрсење мртвих.

"Смрт није ништа друго до душтрајни сан"

(Св. Јован Златоуст)

"Као што се човек који увече заспи ујутро пробуди с новом, обновљеном животном снагом, исто тако ће се и онај ко заспи телесном смрћу пробудити за нови, бесмртни живот у дан свеопштег васкрсења!" (Филарет, митроп. Московски).

"Богу је лакше, једноставније да сакупи прах људског тела, развејан по лицу земље неголи нама да покупимо хаљине разбацане по соби" (Јаков, архиеп. Нижегородски).



"Црв себи припрема гробницу, затвара се у њу и умире; али кад кад гране благодатно пролеће, из те гробнице се поново рађа лаки, сјајни лептирић, и створење које је пузало у прашини лепрша међу мирисним цвећем; зрно бачено у земљу раствара се, ниче и уздиже се у виду златног класа. Све се на земљи претвара из једног облика у други и поново се рађа, све се постепено уздиже до савршенства. Зар ће онда човек, најплеменитије од свих створења, лик и обличје Божије, бити несрећнији од црва који гмиже, беднији од зрна јечменог! Не! Иза граница земаљског постојања пружа се лествица вечности" (Бл. Августин).


"Али ће рећи ко: како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи?
Безумниче! То што сијеш неће оживјети ако не умре. И што сијеш не сијеш тијело које ће бити, нег голо зрно било пшенично или друго како. А Бог му даје тијело како хоће, и сваком сјемену своје тијело"
(I. Кор 15, 35-38).

Sedmo vaskrsenje



Filozofija i nauka kažu da u sve treba sumnjati (de omnibus dubitandum). Za crkvu je sumnja u Isusovo vaskrsenje veliki greh. Zbog izrečene sumnje mnogi su pred svetom inkvizicijom umirali u mukama i goreli na lomačama. Ipak, i Isusovi učenici, a posebno jedan - neverni Toma, u početku su sumnjali u njegovo vaskrsenje. Sumnja, dakle, ne bi trebala biti greh. Jer, sumnjam znači mislim, a mislim, znači jesam (cogito, ergo sum). Pred svaki Uskrs ponovo se pitam, šta je bolje verovati ili sumnjati i da li je čoveku uopšte dato da bira između sumnje i vere?

Ovih dana hrišćani slave svoj najveći praznik: Vaskrsenje Isusa Hrista. Za njih je to krunski dokaz da je Isus Nazarećanin zaista sin božji i da je poslat od oca da izbavi čovečanstvo. Iako u Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova stoji da je Isus prvenac iz mrtvijeh (Otkrovenje 1:5), Isusovo vaskrsenje nije ni jedino, a ni prvo biblijsko vaskrsenje. Ono jeste najpoznatije, ali je tek sedmo po redu.

Tri vaskrsenja opisana su u Starom, a četiri u Novom zavetu.

Prvo vaskrsenje učinio je starozavetni prorok Ilija.

Velikom čudesima Ilija je dokazo silu i vlast Božju. Zatvorio je nebo i kiša nije padala tri i po godine, a ognjem sa neba zapalio je žrtvu Bogu svome. Molitvom je potom poslao kišu na zemlju, čudesno umnožio brašno i ulje u kući udovice u Sarpeti, i vaskrsao joj umrlog sina. Inače, ta udovica iz Sarpete (mali gradić između Tira i Sidona) je proroka Iliju smestila u svoju kuću i brinula se o njemu.

Drugo vaskrsenje pripisuje se proroku Jeliseju.



Prolazeći kroz grad Sunam Jelisej je više puta odsedao kod jedne bogate porodice bez dece. U želji da se zahvali za gostoprimstvo prorkovao je da će im se iduće godine roditi sin. Tako je i bilo. Međutim, uskoro je njihov sin umro. Pozvali su proroka, i on ga je, uz pomoć božju, oživeo.

Treće starozavetno vaskrsenje također je vezano za proroka Jeliseja, odnosno njegove posmrtne ostatke.

Dve godine po prorokovoj smrti, zbog ratnih okolnosti i u žurbi, jednog su mrtvaca sahranili u prorokov grob. Čim je mrtvac dotakao prorokove kosti odmah je oživeo. Na osnovu ovog događaja postoji verovanje u čudesnu moć svetačkih kostiju (svete mošti).

Isus je, pre nego je i sam vaskrsao, podigao iz mrtvih troje ljudi.

Prvo je podigao iz mrtvih jednog mladića, sina udovice iz grada Naina, a vaskrsenje je opisao jevanđelist Luka: I pristupivši prihvati se za sanduk, a nosioci stadoše, i reče: momče! Tebi govorim, ustani. I sjede mrtvac i stade govoriti, i dade ga materi njegovoj.( Luka 7:11-15).

Drugo Isusovo, a peto biblijsko vaskrsenje, je vaskrsenje kćerke Jairove (Luka 8: 49-55).



Najpoznatije Isusovo čudo - vaskrsenje Lazara iz Vitanije je treće Iusovo delo vaskrsenja i šesti biblijski slučaj ustajanja iz mrtvih. Oživljavanje Lazara detaljno je opisao evanđelist Jovan (11: 33-44). Prema kasnijim tumačenjima Lazar iz Vitanije je ustvari Isusov najmlađi i najomiljeniji učenik Jovan (Ivan), koga je njegov Ravi zvao Lazarom (u smislu nadaren, bogat duhom, jurodiv) i koga je pripremao za posebnu misiju.



Sedmo po redu i najveće je vaskrsenje Isusovo.

Prema hrišćanskom učenju ono se razlikuje od prethodnih, jer je Isus vaskrsnuo da nikada više ne umre. On je pobedio smrt i zato je, kako kaže Jovan Bogoslov, prvenac iz mrtvih.

Fenomen uskrsavanja je stara i vrlo dobro poznata praksa indijskih, persijskih i egipatskih duhovnih škola daleko pre Isusa.

Uskrsavanje se sastojalo u sledećem: Stanje duboke usnulosti postiže se složenim postupcima hipnoze. Svi vitalni organi i srce rade vrlo usporenim ritmom. U takvom stanju učenik na mirnom, izolovanom mestu ostaje dva do četiri dana. Cilj je da učenik savlada poslednji test i razvije sposobnost duhovnog viđenja, kako bi po povratku u stvarnost mogao svedočiti o onostranom.

Filozofija i nauka kažu da u sve treba sumnjati (de omnibus dubitandum). Za crkvu sumnja u vaskrsenje Isusa Hrista je greh. Zbog izrečene sumnje mnogi su pred svetom inkvizicijom umirali u mukama i goreli na lomačama. Ipak, i Isusovi učenici, a posebno jedan - neverni Toma, u početku su sumnjali u njegovo vaskrsenje. Sumnja, dakle, ne bi trebala biti greh. Jer, sumnjam znači mislim, a mislim, znači jesam (cogito, ergo sum).

Oni koji ne sumnjaju veruju. I to čvrsto veruju i danas, dvadeset i više vekova posle događaja opisanih u bibliji ili kuranu. Čvrstina njihove vere, kažu, najbolje se vidi u Jerusalimu, svetom gradu tri velike religije.

Ispred ostataka zapadnog zida Solomonovog hrama, poznatijeg kao Zid plača, moli se stotine Jevreja. Hasidi, ortodoksni vernici, posle završene molitve u pukotine zida ostavljaju pisane poruke svom bogu Jahvi.

Ispred hrišćanske crkve na Golgoti je rupa u zemlji, gde je, veruje se, bio poboden krst na kome je Isus razapet. U dugačkom redu stoje vernici i čekaju da bi u to sveto mesto gurnuli svoje ruke, a u Crkvi Svetog Groba čuvari Svetog Groba i danas čuvaju Isusov prazan grob.

Na brdu Morija, gde je starozavetni Avram, kao dokaz svoje vere Bogu, hteo da žrtvuje svog sina Isaka, nalazi se džamija Al Aksa. Prorok Muhamed je iz Meke na brdo Morija doleteo na svom krilatom konju Buraku. Ispred džamije Al Aksa u kamenu su, veruje se, ostali otisci kopita Muhamedovog krilatog konja.

Posle muka na Golgoti, Isus se, veruju hrišćani, vazneo na nebo i seo sa desne strane svom Ocu. Muhamed se, veruju muslimani, zlatnim lestvicama popeo na nebo i otišao na razgovor sa Alahom.



Pred svaki Uskrs ponovo se pitam, šta je bolje verovati ili sumnjati i da li je čoveku uopšte dato da bira između sumnje i vere?


b92

У Јопи, данашњој Јафи, живела је једна Хришћанка по имену Тавита, позната по својој вредноћи и доброчинствима. За време боравка Апостола Петра у Лиди, она се разболе и умре. Окупаше је и оставише да лежи у соби, а како је Лида била близу Јопе, верници који су чули да се тамо налази Ап. Петар послаше к њему два човека да га замоле да их неизоставно посети. Петар истог часа пође к њима и када стиже у Јопу, уведоше га у кућу. Све удовице му приђоше у сузама и показиваху му кошуље и хаљине које је шила Тавита док је живела с њима. Ап. Петар рече им да изађу, па клекну, помоли се, а затим, обративши се телу, рече: "Тавита, устани!" - и она отвори очи и, угледавши Петра, седе. Он јој пружи руку и подиже је. Затим позва удовице и друге вернике и показа им девојку живу. Чудо изврши велики утицај на становнике Јопе и многи повероваше у Христа

(Дел. ап 9, 36-42).

Један јеретик настојаше да поколеба истину православне вере и преласти већ многе људе. На молбу православних, који беху у дубокој тузи због такве несреће, дође блажени Макарије да од таласа неверја одбрани чистоту вере у читавом Египту.
Када му јеретик приђе и покуша да га превари и заведе досеткама из Аристотела, блажени Макарије, ограничавајући његово многословље сажетошћу апостолском, рече: "Царство Божије није у ријечи него у сили"; хајдемо до гробова да призовемо име Господње над првим мртвацом на кога наиђемо и, као што је написано, тражимо нашу вјеру "из дјела", да бисмо таквим сведочанством на најјаснји начин потврдили истину праве вере и доказали њену несумњивост, али не сујетним и испразним споровима с много речи, него штитом знамења и сведочењем непогрешивим". Чувши то, јеретик, од стида пред окупљеним народом, притворно пристаде на понуду да сутрадан дође на исто место; али када се народ, у жељи да види чудо, окупи на уговореном месту и стаде да ишчекује долазак јеретика, овај се, устрашен, увидевши сопствено неверје, сакри, а доцније сасвим напусти Египат.
Блажени Макарије, који га заједно с народом очекиваше до девет сати и разумевши да је због стида побегао, поведе заведени народ до поменутих гробница, Услед изливања Нила, читав Египат је на дуже време обично преплављен и сличан неизмерном мору, тако да је потпуно немогуће закопавати људска тела, све док се река не повуче у своје корито. Због тога се код Египћана развио обичај балсамовања тела умрлих миомирисним уљима и њиховог чувања у пећинама на узвисинама. Дакле, блажени Макарије се заустави пред једним врло старим лешом и рече: "Човече! Да је са мном овамо дошао онај јеретик, син погибли, и да сам у његовом присуству призвао име Христа, Бога мог, реци, да ли би ти устао пред овим људима које је он развратио својим лажним учењем?" Тада се мртвац придиже и одговори потврдно. Авва Макарије га упита ко је он, када је живео, у које време, и да ли је тада знао за Име Христово. Покојник одговори да је живео у времена древних царева и да тада није ни чуо за име Христово. Авва Макарије му рече: "Почивај у миру са остаталима који су у твом чину док те не пробуди Христос на крају времена!"

На ово чудо Авву Макарија је подстакла потреба целе области која је била у опасности, потпуна преданост Христу, страхопоштовање и љубав према Њему

(из Поука Касијана Римљанина о подвижницима, гл. 15).

У III веку, у време безбожног цара Декија који је свирепо гонио Хришћане, у Ефесу су живела седморица младића, војници по звању, деца градских старешина, Хришћани узорног живота. Њих тужише цару идолопоклонику да не приносе жртве идолима. Цар се разгневи, одузе им војничко звање, али, сажаливши се на њихову племенитост и лепоту, даде им времена да се предомисле. Младићи искористише дати им рок и удаљише се у једну дубоку пећину крај планине Охлан, да се молитвом припреме за предстојећа страдања, поневши са собом неколико сребрника за основне потребе. С времена на време најмлађи од њих је потајно одлазио у град да купи храну.

И тако они једном дођу да их по царевој наредби траже како би их предали суду и ставили на муке. Због опасности, младићи се склонише у дубину пећине, тако да ни изасланици нису могли да их пронађу. Тада цар нареди да улаз у пећину заграде камењем како би сасвим угушили младе Хришћане. На том послу било је и тајних Хришћана; они записаше имена младића и описаше њихове муке на двема калајним плочицама, па их ставише у бакарно сандуче међу камење.

После Декија прође већ 200 година, на грчки престо дође Теодосије млађи, император-покровитељ Хришћана. Он је веома туговао и молио се Богу да уразуми тадашње заблуделе јеретике који одрицаху васкрсење мртвих. Господ услиши молитву благочестивог цара и - откри тајну очекиваног васкрсења мртвих.

Радници власника планине Охлан, бирајући камење за подизање ограде, начинише отвор на пећини. За то време Господ оживи седморицу младића који спаваху око 200 година: они васкрснуше као да су се пробудили из дугог сна, одећа им беше цела, тела непромењена, изгледали су као да нимало нису остарили. Мислећи да је свануло, младићи, по обичају, послаше најмлађег брата у град да купи храну. Узевши сребрник, он оде са страхом, као у време Декија, али када приђе градској капији и угледа на њој часне крстове, када зачу како гласно и отворено исповедају име Христово, он се изненади па упита:
"Како се зове овај град?".
"Ефес" - одговорише му.
Младић приђе продавцу хлеба и, плаћајући, даде му сребрник. Угледавши новчић који је одавно изашао из употребе, трговци приведоше незнанца градским властима. Младић откри градоначелнику ко је, где и с ким живи. Ту се задеси и епископ, који, зачувши то, рече: "Хајдемо с младићем да видимо чудо!"

Епископ, градоначелник и други представници градске власти заједно с народом дођоше пред пећину, нађоше бакарно сандуче, прочиташе запис и нађоше младиће, лепе, веселе, па, поклонивши им се дубоко, саслушаше и од њих лично причу о боравку у пећини. И сам император Теодосије, на писмени позив епископа, дође у Ефес, поклони се васкрслим младићима и пољуби их.

Пошто се наразговараху с благочестивим царем, младићи преклонише главе и, по заповести Господа, уснуше сном смрти до Његовог Другог доласка.

Uskrsnuće ili uskrsenje (arh. vaskrsnuće ili vaskrsenje) označava povratak mrtve osobe u život. Ovo verovanje čini sastavni deo judaizma, hrišćanstva i islama.

Može se tumačiti doslovno kao oživljavanje mrtvog tela , i u prenesenom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod.

Isus o vaskrsenju

Isus je zastupao verovanje u uskrsnuće, za razliku od onovremenog verskog pokreta sadukeja. Novi zavet prenosi jednu od njihovih raspri:

I dođoše k njemu sadukeji koji kažu da nema vaskrsenja, i zapitaše ga govoreći: "Učitelju! Mojsije nam napisa: 'Ako kome brat umre i ostavi ženu a dece ne ostavi, da brat njegov uzme ženu njegovu i da podigne seme bratu svom'. Sedam braće beše: i prvi uze ženu, i umre bez poroda. I drugi uze je, i umre, i ni on ne ostavi poroda; tako i treći. I uzeše je sedmorica, i ne ostaviše poroda. A posle svih umre i žena. O vaskrsenju dakle kad ustanu koga će od njih biti žena? Jer je za sedmoricom bila".


I odgovarajući Isus reče im: "Zato li se vi varate što ne znate pisma ni sile Božje? Jer kad iz mrtvih ustanu, niti će se ženiti ni udavati, nego su kao anđeli na nebesima".

– Jevanđelje po Marku, glava 12

Gotovo identičan pasus se nalazi i u Evanđelju po Mateju (glava 22) i u Evanđelju po Luki (glava 20). U Evanđelju po Jovanu Isus je govorio da njegove reči predstavljaju duh i život, i ko veruje u njih i postupa po njima "prešao je iz smrti u život" te "neće videti smrt doveka

Vaskrsenje u hrišćanstvu

Hrišćanska vera podrazumeva vaskrsenje pojedinaca, kao i opšte vaskrsenje čovečanstva na sudnji dan. Mnogi hrišćani veruju u drugi Hristov dolazak, kada će, prema učenju crkve, mrtvi ustati i kada će Hrist suditi živima i mrtvima.

Klement Rimski u prvi u kršćanskoj teologiji pokušava dati argumente za uskrsnuće:


Isusovo uskrsnuće



Wikicitati „Bog je pokazao da će biti uskrsnuće kad je od mrtvih uskrisio Gospodina Isusa Krista kao početak uskrsnuća mrtvih.“
(Klement Rimski)

Ranokršćanski spis Didahe kaže da neće svi uskrsnuti, nego samo »svi sveti«.

1945. godine su pronađeni gnostički spisi iz Nag Hamadija, koji otkrivaju potpuno drukčije tumačenje vaskrsenja od opšteprihvaćenog u hrišćanstvu.

„Oni koji govore da će prvo umreti a potom vaskrsnuti, greše. Jer ako ne prime vaskrsenje za života, ni kada umru neće primiti ništa.“

– Jevanđelje po Filipu

Izraz vaskrsenje se takođe koristi i za Isusovo vaskrsenje i slavi se kao praznik Vaskrs.

Vaskrsenje u islamu

Kuran govori o velikom ustanku (ar. al—qiyama), odnosno vaskrsenju, kada će se ljudi pitati "ko ih to budi iz njihovih humki" (Kuran LXXXVI, 52).

Prema Kuranu, „povik jedan će izvesti ljude na lice Zemlje“ (Kuran LXXIX, 13-14) a njima će se učiniti "da su samo jedno veče ili jedno jutro ostali" u smrtnom snivanju (Kuran LXXIX, 46).

U islamskoj filozofiji se smrt često poredi sa snom. Tako islamski filozof Al-Gazali smrt naziva „počinkom između dva buđenja“, malog na ovom svetu i velikog na onom svetu

Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista

A posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje, dođe Marija Magdalina i druga Marija da pogledaju grob.

I gle, zemljotres bi veliki, jer anđeo Gospodnji siđe s neba, pristupi, odvali kamen i seđaše na njemu. A lik mu je bio kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg. Od straha pred njim uzdrhtaše stražari i postaše kao mrtvi.

Tada anđeo progovori i reče ženama: Vi se ne bojte; znam naime da tražite Isusa raspetoga. Nema Ga ovde. Jer vaskrse kao što reče; dođite i vidite mesto gde je ležao. I idite brzo pa recite njegovim učenicima da je vaskrsao iz mrtvih i gle, on ide pred vama u Galileju, onde ćete ga videti. Eto, rekoh vam.

I otišavši od groba sa strahom i velikom radošću potrčaše da jave njegovim učenicima. I gle, Isus ih srete i reče: Zdravo. A one prišavši uhvatiše njegove noge i pokloniše mu se. Tada im Isus reče: “Ne bojte se; idite i javite mojoj braći neka idu u Galileju, i tamo će me videti”.

A kada su one išle, neki od straže dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve što se dogodilo. I sastaše se starešine, te se dogovoriše i dadoše vojnicima mnogo novca govoreći: Kažite da su njegovi učenici došli i ukrali ga dok smo spavali. I ako to dočuje namesnik, mi ćemo ga ubediti i vas oprostiti brige. A oni uzeše novac i učiniše kako su ih naučili. I razglasi se ova priča kod Judeja do današnjeg dana.” (Mat. 16,1-15).

Gospod Isus Hristos sahranjen je u Getsimanskom vrtu u jednu pećinu, koju zapečatiše velikim kamenom i postaviše stražu. U nedelju, treći dan po Raspeću siđe Anđeo Gospodnji i zdrobi kamen na ulazu u pećinu i Isus Hristos izađe napolje i vaskrsnu. Lice mu beše kao munja, a odelo belo kao svetlost. Vojnici se uplašiše i pobegoše, vičući: “Hristos je Vaskrsnuo!”

Kada izjutra žene Mironosnice dođoše da obiđu Hristov Grob, zatekoše ga praznog i anđeo im reče da idu u grad i jave ostalima da je Gospod naš Vaskrsnuo iz mrtvih. One odmah poslušaše i odoše da ovu radosnu vest razglase svima. I od tada počeše se svi pozdravljati pozdravom: “Hristos Vaskrese” i “Vaistinu Vaskrese”. Pa čak i danas, posle 2000 godina, mi se pozdravljamo istim tim pozdravom.

Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer na taj dan Isus Hristos, Gospod Bog naš vaskrsnu iz mrtvih, pobedi smrt i svim ljudima, od praroditelja Adama i Eve darova večni život. Zbog velikog značaja ovog događaja svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka se smatra za mali Vaskrs. To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Najranije može da padne 4 aprila, a najkasnije 8 maja (po novom kalendaru).

Tropar (glas 5):
Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav, i suščim vo grobjeh život darovav.

Vaskrsenje mrtvih: Šta Biblija zaista uči?

Mnogi ljudi imaju maglovitu ideju da Biblija uči nešto o vaskrsenju. Ali, šta je zaista vaskrsenje? I kako se ona uklapa u sveukupni Božji plan sa čovječanstvom?



Prva i druga smrt

Da bismo razumjeli šta je vaskrsenje, najprije trebamo znati da Biblija govori o dvije smrti. Nakon pada u grijeh, svi ljudi postali su podložni propadanju, starenju i smrti. Adam i Eva nisu odmah primili kaznu za prekršaj Božjeg Zakona života (Rimljanima 6:23) zbog aktivacije Plana spasenja, čime je ovaj život kojim sada živimo postao neka vrsta popravnog ispita i šanse za prihvatanje Božjeg dara. Stoga prva smrt nije konačna kazna za prestup. Biblija je naziva „snom“ bez snova (vidi Danilo 12:2), jer će svi „ustati“ ili biti „podignuti“ ponovo u život – radi suda. Kao što ćemo kasnije vidjeti, svi oni koji budu vaskrsnuti za život nemaju problema sa drugom smrću (Otkrivenje 20:6), dok će izgubljeni iskusiti drugu vječnu smrt

(Otkrivenje 20:14).

Važnost vaskrsenja ne može se prenaglasiti

Braneći svoje učenje kao zatvorenik na putu za Rim, apostol Pavle je pitao kralja Iroda Agripu II: „Zašto smatrate nevjerovatnim da Bog vaskrsava mrtve?“ (Djela 26:8.

Mi bismo mogli da postavimo isto pitanje u našem modernom, sekularnom dobu intelektualnog mudrovanja. Nevjerovanje u Bibliju ispunjava naše nazovi intelektualne i medijske ustanove. Malo njih uopšte zna ili razumije šta je Božji plan za čovječanstvo i kako se vaskrsenje uklapa u njegove ukupne namjere.

Iz razgovora sa Agripom, jasno je iz konteksta da je Pavle vaskrsenje Isusa Hrista prije svega imao u vidu (vidi Djela 23:6; 24:15, 21). Tokom ranog perioda zdravog hrišćanstva, propovijedanje Hristovog vaskrsenja bio je ključni dio poruke apostola (Djela 2:29-36; 4:2). Jedan od razloga zašto je još jedan apostol morao da bude izabran da zamijeni Judu Iskariotskog bio je „da bude s nama kao svjedok njegovog vaskrsenja.“ (Djela 1:22). A svjedoka je bilo mnogo, na jednom mjestu pominje se preko 500 osoba (1. Korinćanima 15:5-8. Zapazite da su apostoli „s velikom sposobnošću (ili moćno, silno) svjedočili o vaskrsenju Gospoda Isusa.“ (Djela 4:33).

Zašto je vaskrsenje srž poruke dobre vijesti (jevanđelja)? „Jer ako nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsnuo. A ako Hristos nije vaskrsnuo, naše propovijedanje je zaista uzaludno i naša vjera je uzaludna. A onda smo i lažni svjedoci Božji, jer smo svjedočili protiv Boga da je vaskrsnuo Hrista, koga nije vaskrsnuo ako mrtvi zaista ne vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsnuo. A ako Hristos nije vaskrsnuo, vaša vjera je uzaludna – još ste u svojim grijesima. Onda su propali i oni koji su umrli u Hristu. Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, od svih ljudi nas treba najviše žaliti.“ Božja izvorna religija je smislena, sa jasnom svrhom, za razliku recimo od besmislene ateističke filozofije ili lažnih religija čiji je cilj manipulacija ljudima.

Nakon što ga je lično vidio i razgovarao sa vaskrslim Hristom (1. Korinćanima 9:1; 15:8; Djela 22:6-10), Pavle je nastavio oduševljeno da potvrđuje činjenicu Isusovog vaskrsenja. On je dalje rekao Agripi: „Sve do današnjeg dana svjedočim i malima i velikima ne govoreći ništa drugo osim onoga što su Proroci i Mojsije rekli da će se dogoditi: da Hristos treba da strada i da će, kao prvi koji će vaskrsnuti iz mrtvih, objaviti svjetlost i ovom narodu i drugim narodima.“

(Djela 26:22-23)

Imajte na umu da je osnovna implikacija iz ovog odjeljka  da će uslijediti druga vaskrsenja.

Vaskrsenje nije samo jedno

Hristos je jasno rekao: „Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava ih, tako i Sin oživljava one koje hoće.“ (Jovan 5:21). I Otac i Sin imaju autoritet i moć da podižu mrtve. Onda Isus kaže: Zaista, zaista, kažem vam, dolazi čas, i već je tu, kad će mrtvi čuti glas Sina Božjeg, i koji čuju, živjeće… i izaći će – oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje osude.“ (stihovi 25, 29-30).

Dok nekoliko odlomaka u Bibliji pojašnjava da će biti buduće vaskrsenje i pravednim i nepravednim ljudima (Jovan 5:29; Danilo 12:2; Djela 24:15), dugo vremensko razdoblje između ove dvije grupe nije razjašnjeno sve do Otkrivenja 20. glava: „I vidio sam prestole. Onima što su sjeli na njih dato je da sude…. Oni su oživjeli i vladali kao carevi s Hristom hiljadu godina.“ (stih 4).

Obratite pažnju da nas ovdje Biblija informiše da se drugo vaskrsenje dešava mnogo kasnije: „Ostali mrtvi nisu oživjeli dok se nije navršilo hiljadu godina.“ (stih 5). Poslednji dio rečenice u 5-om stihu se odnosi na povratak i prirodno spaja sa prethodnim opisom vaskrsenja pravednih svetitelja u stihu 4: „Ovo je prvo vaskrsenje.“ Prvo vaskrsenje obuhvata one koji će se pridružiti Hristu u Njegovoj hiljadugodišnjoj vladavini na Nebu.

Dolina suvih kostiju

Zaista bi bilo strašno razmišljati o Božjem sudu, posebno o drugom vaskrsenju, kada ne bismo imali Zastupnika koji nas pravda (vidi 1. Jovanova 2:1-2; Rimljanima 8:34; 1. Timoteju 2:5-6; Jevrejima 9:24-28; posebno razmotrite Jovan 5:24-29)!

Da je proces prelaska iz smrti, kojoj svi po rođenju robujemo, u život zapravo čudesno djelo Božje sile, možda najsnažnije svjedoči jedna fascinantna starozavjetna vizija:

Gospodnja ruka spustila se na mene i Gospod me je u svom Duhu doveo i postavio me usred doline koja je bila puna kostiju. Proveo me je pored njih unaokolo, i gle, bilo ih je veoma mnogo po dolini i bile su veoma suve. Zatim mi je rekao: „Sine čovječiji, mogu li ove kosti oživjeti?“ Ja sam odgovorio: „Gospode, to ti znaš.“ Tada mi je rekao: „Prorokuj tim kostima i reci im: ‘Suve kosti, čujte Gospodnju riječ. Ovako kaže Gospod tim kostima: ‘Udahnuću vam dah i vi ćete oživjeti. Staviću na vas tetive, obložiću vas mesom, pokriću vas kožom, udahnuću vam dah pa ćete oživjeti. Tada ćete znati da sam ja Gospod’.“

Ja sam prorokovao kao što mi je bilo zapovijeđeno. I dok sam prorokovao, začuo se neki zvuk, začulo se šuškanje i kosti su se primakle jedna drugoj. Kad sam pogledao, vidio sam kako su se na njima pojavile tetive i meso i kako ih je pokrila koža. Ali u njima nije bilo duha.

Tada mi je rekao: „Prorokuj duhu. Prorokuj, sine čovečiji, i reci duhu: ‘Ovako kaže Gospod: ‘Sa sve četiri strane dođi, duše, i duni na ove mrtvace i neka ožive’.“ I ja sam prorokovao kao što mi je on zapovijedio. Tada je u njih ušao duh, pa su oživjeli i stali na svoje noge – bila je to veoma, veoma velika vojska.

Onda mi je rekao: „Sine čovječiji, ove kosti predstavljaju cio Izraelov dom. Oni govore: ‘Kosti su nam se osušile, propala nam je nada. Od svih smo odvojeni, ostali smo sami.’ Zato prorokuj i reci im: ‘Ovako kaže Gospod: ‘Otvoriću vaše grobove i izvešću vas iz vaših grobova, narode moj, i dovešću vas u izraelsku zemlju. Tada ćete znati da sam ja Gospod, kad otvorim vaše grobove i kad vas izvedem iz vaših grobova, narode moj. Udahnuću vam svoj Duh, pa ćete oživjeti, i naseliću vas u vašu zemlju. Tada ćete znati da sam ja, Gospod, tako rekao i tako učinio’, govori Gospod.“ (Ezekiel 37:1-1



религија