Pali mnogi rekordi finala Mundobasketa

Borba za titulu između američke i naše košarkaške reprezentacije, u kojoj je selekcija SAD u Madridu bila uspešnija i sa 129:92 stigla do trofeja namenjenog prvaka sveta, oborila je mnoge rekorde.


No, ne bi smela da se priča o šampionatu planete svede samo na brojke koji će večno biti upamćene. Bilo je tu nekih "brojki i slova" koje treba da nam posluže kao podsetnik. Evo ih, jednih i drugih, zajedno:



Naši košarkaši su Amerikancima ubacili 92 poena. Osećaj posle poraza može da vam ne prija, naročito zbog velikih očekivanja, ali... Niko Amerikancima na ovom prvenstvu nije dao ni 80 poena, kamoli preko 90.
Kada je već reč o tome da li su naši "mogli da nadmaše sebe", oni su to uradili upravo u finalu: nikome nisu na ovom prvenstvu ubacili toliko poena koliko su ubacili - Amerikancima. Biti najbolji kad je najvažnije, možda nije dovoljno za zlato, ali jeste za ponos.
Do ove generaacije Amerikanaca, mi smo bili poslednji tim (od ukupno dva) koji je odbranio titulu svetskog prvaka. Prvi su to uspeli Brazilci (1959, 1963.), pa naši "plavi" (1998, 2002.), a sada i selekcija SAD (2010, 2014.).
Tek drugi put se desilo da neko ubaci trocifren broj poena u finalu. Rekord i dalje drži američka ekipa iz 1994, koja je Rusima dala 137 poena.
Onakav ofanzivni nastup Amerikanaca u borbi za zlato nije imala nijedna ekipa, pa ni ta, u dotadašnjem delu turnira: rekord su držali Brazilci koji su Egipćanima dali poen manje (128)
Amerikanci su ubacili 15 trojki u finalu. Na ovom prvenstvu, toliki broj trojki desio se samo u tri navrata, a za to su bili zaslužni košarkaši Argentine, Finske i Francuske
Selektor SAD Majk Kžiževski je postao tek treći trener koji ima dve titule prvaka sveta, a pre njega su to uspeli Togo Renan Soareš iz Brazila i slavni Aleksandar Gomeljski iz SSSR-a
Protiv nas, u finalu, Kajri Irving je šutirao trojke 6/6. Niko nikada nije izveo nešto tako u finalima svetskih prvenstava.
Najviše trojki u borbi za zlato, ipak, nije dao Irving, već njegov sunarodnik Kevin Durant. On je pre četiri godine protiv Turaka šutirao 7/13, a šest trojki u finalu postigao je 2006. i Španac Garbahosa, i to uz pet promašaja.


Bodiroga je i dalje bolji strelac u finalima Mundobasketa nego što je to Irving, jer je naš as dao jedan više u Indijanapolisu. Međutim, niko nije kao Kajri Irving iskoristio svoje minute u finalu: košgeterski posmatrano, on je tek peti po broju poena u borbi za titulu (Miškin je dao 29, 1982. godine, Durant 28 za 39 minuta 2010, Oberto 28 za 40 minuta 2002 i Bodiroga pomenutih 27 za 33 minuta 2002.), ali je Irving do 26 poena stigao za samo 24 poena provedenih na parketu.
Konačan 221 poen dat u finalu je drugi najveći broj postignutih poena u istoriji Mundobasketa, jer je više dato u američkom trijumfu nad Rusima 1994. (137:91).
Otkako su Amerikanci počeli da šalju svoje NBA zvezde na svetska prvenstva, a to nije bio slučaj do pre tačno 20 godina, samo pet reprezentacija su uspele da im daju više poena nego naši "orlovi" u ovom finalu: 2006. su im Portorikanci ubacili tačno 100 poena, a Slovenci i Grci po 95, dok su 1994. godine 100 poena ekipi SAD dali Španci, a 94 SSSR. (Najviše što su ikada primili bilo je 1982, kada su od Španije izgubili sa 109:99. A nije baš da im ni mi nismo davali trocifren broj poena - tačno "stotku" smo im ubacili na prvenstvu sveta 1978, kada smo ih pobedili sa 100:93).
Niko nikada u istoriji Mundobasketa nije imao više od šest asistencija u finalu prvenstva Sveta. Derik Rouz je u nedelju izjednačio dosadašnji rekord Pepea Sančeza (šest, 2002. godine protiv Srbije), ali je njih dvojicu, i sve dosadašnje asistente u finalima šampionata planete nadmašio Miloš Teodosić: protiv Amerikanaca je imao sedam uspešnih proigravanja saigrača koji su odmah potom poentirali.
Ne postoji merna jedinica za buđenje nade. Ali, osećaj koji smo svi imali svih ovih dana - nešto je što odavno nije zabeleženo. Uverenje da može biti bolje, ta ponovo spoznata vera, pomalo neprimetni polet da i druge stvari radimo lakše i lepše jer se oko nas dešava nešto što prija (a i onaj primetni osmeh čak i kod ljudi koje ne znamo, i to zbog iste stvari), detalji su po kojima treba pamtiti ovaj Mundobasket. I baš ove naše košarkaše. Na tom buđenju nade, da ma kakve da su okolnosti - možemo mi mnogo bolje od onoga što drugi misle - samo ako prionemo na usavršavanje sopstvenih talenata, beskrajno im hvala. U tome su postali šampioni i jedino ih kao takve i treba posmatrati.


Blic

Srbija - Francuska, poslednji minut meča

USA vs Serbia --- Full Game Highlights | Finals | FIBA 2014 | September 14, 2014

Deset najboljih poteza Mundobasketa, od Kalinićevog samo jedan bolji!

Svetska kuća košarke objavila je zvaničnu listu deset najboljih poteza na šampionatu planete održanom u Španiji, a u čijem je finalu reprezentacija SAD savladala Srbiju sa 129:92.


Među deset najboljih poteza našli su se oni koji su izveli Meksikanac Roman Martinez, Francuzi kao ekipa, Amiirkanac Kenet Farid u dva navrata, Rudi Gober, član "trikolora", Španac Rudi Fernandez, reprezentativac Turske Emir Preldžić, košarkaš starog/novog šampiona sveta Džejms Harden, ali i naš Nikola Kalinić.

FIBA je u ovu listu, i to na drugu poziciju, uvrstila sjajno Kalinićevo zakucavanje u osmini finala, protiv Grčke, kada je atraktivno poentirao preko Burusisa.




blic

SREBRO ZLATNOG SJAJA Otpisana reprezentacija Srbije ispričala najljepšu priču SP-a



Finale Svjetskog prvenstva u košarci bila je utakmica onih u koje se sumnjalo protiv onih koje se otpisalo. Ovi prvi su Amerikanci koji su na SP došli sa momčadi koja je odmah dobila oznaku 'C' ekipe. Koliko je to podcjenjivanje bilo bespredmetno vidljivo je u prosječnoj razlici s kojom je nominalno treća ekipa SAD-a osvojila turnir - tek je originalni i neponovljivi Dream Team dominirao više.

Međutim, ako se Amerikance ispratilo sa kojom podignutom obrvom, od Srbije ovakav nastup nije očekivao nitko. Na prvenstvo su došli osakaćeni ozljedama, otkazima i lošom 'vibrom' u zraku nakon što je Đorđević iz tima potjerao Micova. Stoga su i prognoze oko krajnjeg plasmana varirale od osmine finala do eventualnog ulaska u osam - o srebrnoj medalji ni govora.

Nastup u skupini nije davao pretjerane nade u povoljniji ishod - pobjede protiv Irana i Egipta, koji ionako spadaju u košarkaški treći svijet, bile su očekivane. Porazi od Španjolske, Brazila i Francuske također (koliko god ovaj posljednji bio rezultat lošeg suđenja). Pa ipak, naslućivalo se da neke stvari ne teku po očekivanom scenariju.

Za početak, iznad svih očekivanja igrao je Miroslav Raduljica, centar kojeg su nedavno otpustili Clippersi prije nego što je stigao odjenuti njihov dres u NBA utakmici. Igrač kojeg su mnogi skloni otpisati kao trapavog i tehnički nedorađenog uporno je trpao po petnaest koševa na utakmici. Zatim je tu bio Miloš Teodosić, ali ne onaj kojeg pamtimo po bezbrojnim izgubljenim loptama i promašenim šutevima iz završnica Eurolige, već onaj sa prošlog SP-a koji je srušio Španjolce tricom u zadnjoj sekundi. Vodio je igru, vikao na terenu i na time-out suigračima 'skidao sve po spisku'. Ali ovaj put to nije radio kao frustrirani šuter kojeg neće lopta, već kao pravi kapetan momčadi koji preuzima uzde u ruke kad treba. Od ostatka momčadi Bjelica je svoje odrađivao, a ostali su tek trebali iskočiti.

Igra po skupinama je završila i na red je došla neporažena Grčka koja je u svojoj grupi s pola gasa svladala konkurenciju. To je trebala biti ta utakmica nakon koje će 'Orlovi' spakirati torbe i poletjeti kući. Međutim, Đorđević i njegovi puleni imali su druge zamisli. Već od samog početka i brutalnog zakucavanja Nikole Kalinića preko Bourusisa (po mojem mišljenu potez prvenstva) stvari su krenule u suprotnom smjeru t su nakon 40 minuta na terenu Grci u čudu gledali na semafor koji je prikazivao rezultat 90-72 za Srbiju. Bilo je to prva od tri utakmice kojima je ispisana bajka o Pepeljugi španjolskog SP-a.

U četvrtfinalu čekali su Brazilci sa strašnom centarskom linijom NBA pedigrea. Odličnom obranom i preciznim šutom Srbija ih je naprosto smlavila - Teodosić je pogađao kad je trebalo, Bogdanović preuzeo kad je ovaj stao, a Raduljica i Krstić vrijedno skupljali poene pod košem.

Zahukatala se nakon toga euforija oko momčadi, atmosfera je prešla u svemir i priče o medalji postale su realnost. Došlo je polufinale, a u njemu Francuska koja je šokantno izbacila europski dream team Španjolaca. Kroz tri četvrtine Srbi su pod ravnanjem dirigenta Teodosića igrali kao u transu, a onda je na scenu stupio Nicholas Batum koji je najboljom partijom prvenstva skoro preokrenuo dvadeset koševa razlike. Međutim, sudbina i precizno izvođenje slobodnih bacanja htjeli su drugačije i do preokreta ipak nije došlo. Kontra svih predviđanja i košarkaške logike Srbija je ušla u finale SP-a.

Zadnje poglavlje svoje bajke tamo ipak nisu ispisali, jer su ultra nabrijani Amerikanci igrali kao da su s druge planete. Pa ipak, to nije ni važno - usprkos porazu, oni su košarkaškoj naciji, pa i šire od nje, vratili veselje u igri ( citiramo novinara Blica, D. Nikolića). Jer, kad neki novi klinci sutra uzmu loptu na terenu i bace hakl, bit će to s mislima na ovu otpisanu ekipu... Veće pobjede od te, u sportu nema.

(Jutarnji.hr)

Otkrivamo: Ovo je tajni sastojak za čudesne igre naših košarkaša




Da vam je neko rekao pred početak Svetskog prvenstva da će naši, onako oslabljeni i otpisani od svih, da igraju onako dobro... Ne, ne. Ne ide tako ovaj uvod. Ne ide ni "Pa, mi smo vam rekli!". Nikako ne ide tako, ma koliko bilo tačno. Uvod u priču o našim košarkašima počinje na jedan sasvim drugi način. Jedini ispravan način. Kratkim foto-podsećanjem na to koliko su bili srećni.





Početkom ovog leta (ako je leto uopšte počelo), kladionice nisu davale ama baš nikakve šanse ovim našima. Otpisali su ih i neki srpki stručnjaci. I skoro svi svetski. A i dobar deo ovdašnje javnosti. Ne zbog sklonosti pesimizmu, već zato što bi se to moglo nazvati košarkaškom logikom (relativno nov sastav, definitivno nov selektor, mnogo povređenih, a rivali daleko jači). Ali, da bi logika mogla da se primeni, treba se držati samo činjenica. A da su se naši košarkaši držali samo tih svima znanih činjenica, ne bi stigli dokle su stigli.

  Da, oslabljeni su otišli tamo, u tu Španiju, gde se ovih dana igra najbolja košarka na svetu. I gde su baš ovi naši doživeli neke baš teške trenutke - poraz od Francuske pred završni zvuk sirene, "vaskrs pa samoubistvo" protiv Brazila u prvoj fazi takmičenja (kako to lepo nasloviše naše kolege iz jednog malog, provincijskog španskog lista). Pa su onda doživeli poraz od moćnih domaćina, poraz koji su Španci nazvali "novom lekcijom". Isti oni Španci koje su sve oči sveta videle u finalu. A neće biti tamo.
 
Te iste oči su mogle da vide i nešto posve neočekivano. Naše košarkaške spektakle protiv neporaženih Grka u osmini finala, a onda i protiv Brazilaca, ekipe pune NBA igrača, u četvrtfinalu. Ali, kada smo vam pred početak šampionata u jednom od naših najčitanijih košarkaških tekstova "Srbija na Mundobasketu: Ko će nam biti novi Ahmed?" lepo pojasnili da se ne brinete, a svetu lepo rekli da se pripazi, iskreno govoreći - nismo baš očekivali ovo što je potom usledilo. Onako tiho, u sebi, nadali smo se da će se desiti jedan mali, a hrabri juriš u slavu. Čak i kada nam je stigla poruka od naših košarkaša "Pročitali smo tekst, svi. Sada - tražimo Ahmede! ". Ma, i tada smo hteli da samo jedan od njih, onako, neprimetan, uradi nešto neobično a dobro, baš kad je najteže. Umesto toga, sad kao da čujemo 12 truba koje jedna drugu vode u juriš.
 
Za to vreme, u Srbiji je nastajala ludnica. Ponovo je počelo da se razgovara sa aparatom koji prenosi ton i sliku, mladi su se posle mečeva šetali gradom i naglas izgovarali šale poput "Ma, gde su sad te Brazilke, da ih tešimo?", a devojke... devojke su ovde oduvek bile posebna priča. Naročito posle posebnih priča na Mundobasketu, pa su se odmah po deklasiranju Brazila u četvrtfinalu mogli čuti i njihovi komentari "E, ovo vam je za brazilsku depilaciju!".
 
I dok se po Srbiji aplaudiralo televizoru po završetku meča, u Poljskoj su naši odbojkaši delili svoje lekcije, na svom prvenstvu sveta, pa uz poruke "Srbi ludaci!" slali podršku košarkašima. Rukometašice su bile u euforiji, sa sve onim čuvenim "Gazimo!". Odbojkašice pred svoju planetarnu borbu baš zbog košarke otkloniše tremu i napeto iščekivanje, te postadoše opet vedre (kao što nebo nikako neće da bude na više od tri dana ovog "leta"). Na ulicama gradova u kojima Srbi žive oživela - radost. Makar privremena, ali primetna.
 
U Španiji, na tribinama, na opšte iznenađenje - grmi čuvena melodija iz "Otpisanih". Nekako smo svi, odjednom, opet bili kao jedno. A to nam se poslednji put dešavalo otprilike u proleće 1999.
 



A košarkaši...
 
Posebna su oni priča. I oni koji igraju, a i oni kojih na parketu nema, zbog povreda. Ali i ti momci koji nisu mogli da pripomognu u toj Španiji su, poput Nedovića, odmah po završetku meča sa Brazilcima slali putem društvenih mreža sledeće poruke:
 
"Daj bre, pa mene ovo motivise da treniram jos jače i da napredujem. Mogu da zamislim klince po Srbiji. Hocu da vidim pune terene sutra! "
 
Puni tereni? Možda.
 
Ali srce je sigurno puno.
Njime je i igrano.
 
I, tu negde, malo iznad srca, i leži onaj tajni sastojak koji drugi nemaju, a na koji se ovde umalo zaboravilo. Mogu vam razni ljudi razne stvari pričati o receptima za uspeh, ali bez onih treninga za koje samo vrhunski znaju koliko odricanja nose sa sobom, bez slušanja trenera čak i kada se zahtevi čine nerazumnim, bez podrške najbližih koji jedini znaju na šta su se njihova deca odvažila i prkosila skoro svemu modernom, nema preduslova za ono osnovno - igru.
 
Ali, biti spreman je jedno. Uživati, nešto sasvim drugo.
 



A naši su počeli da uživaju. Čak i oni koji su večito bili "ledenih faca" (pa i kad trojkama izbacuju svetskog šampiona, na jednom prethodnom takmičenju), čak i oni su počeli da igraju sa osmehom. Oni drugi, koji ne igraju u startnoj postavi, počeli su da skaču i bodre, kao nikada pre. Da zagrljeni slave. Kada bi ušli u igru, počeli bi da zakucavaju, da "lupaju banane", daju trojke. Emocija je nadgradila razum, sav protkan godinama utreniranim detaljima za najveće domete. Ma koliko svet sumnjao u visinu tih dometa. A oni naši glavni? Oni su se stvarno smejali. I pogađali tako da je svet počeo da se hvata za glavu i sam smeje zbog toga koliko momci uživaju na terenu.
 



Opuštenih ramena, bez stege u grudima koja ume da okuje i najspremnije, uz poneko namigivanje saigraču, a mnogo više atraktivnih poteza - tek koliko da podsete svet da dolaze iz zemlje košarke, počeli su iz dana u dan sve više da se smeju. Valjda jer su dopustili da ih preplavi onaj stari, dobri "Hajde da se igramo" stav, zbog kog je ovo i postala zemlja košarke.
 
I, igrajući se tako nasmejani sa rivalima, ovi naši, svi redom, svojim zajedništvom i svojim osmehom podigli su Srbiju na noge. Napisati "Ustala je Srbija" je politički uvek bilo opasno, ali je sada i sasvim tačno. Da, ustala je Srbija. I to da bi se naklonila.
 
Ne košarkašima kao košarkašima. Već u znak zahvalnosti što su nas onako nasmejani podsetili koliko je važno - igrati se.
Koliko je, u životu, važan osmeh, taj tajni, a svima dostupni sastojak.
 



A sad, na te Francuze. 

Ko to dobacuje "Ne vredi, bre, oni su mnogo jaki, pa Špance su izbacili u četvrtfinalu"?
Pa? 
'Ajd da mi vidimo ko više ume da uživa dok se igra. Ne da vidimo nekakav revanš za poraz sekund pre kraja. Ne da bismo im pokazali da nije lepo da već sada pričaju kako veruju da je moguće da pobede Amerikance u finalu. Ne, nego da mi vidimo - ko je srećniji kada se igra.

Kako sad "Nema tu logike, kakve veze osmeh ima sa košarkom?!". Pa, da je bilo logike, ne bismo bili tu gde jesmo. Nas, ovakve, ovdašnje, ionako je nemoguće ubaciti u logiku.
 
"Povratak otpisanih" smo odgledali. Sad su na redu "Srećni ljudi". Potpuno nova epizoda je u petak, u deset uveče. Ma šta vam pisalo u TV programu za taj termin, tu treba da stoji samo onaj završetak poruke koju smo dobili od naših košarkaša, onaj tajni sastojak zbog kog svet viče "VRATILI SU SE!!!" 

(Blic Sport)