БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал) је један од позоришних фестивала који се организује у Београду сваке године.

Основан је 1967. године одлуком Скупштине града Београда као стална манифестација од посебног значаја за Град. Од тада се континуирано одржава, пратећи и подржаваући најновије позоришне трендове. Постао је један од најзначајнијих фестивала эа српску културу.

Током шеэдесетих година 20. века, оснивачи фестивала (Мира Траиловић, Јован Ћирилов и њихови сарадници) пажљиво су пратили узбуркане догађаје на светској позоришној сцени преплављеној авангардним преиспитивањима. Осамдесетих, БИТЕФ је Београду показао највећа позоришна достигнућа, поставши један од неколико позоришних фестивала који су успешно спојили експериманталне форме и класична достигнућа. Упркос политичко-економској кризи која је захватила Југославију деведесетих, БИТЕФ је, захваљујући помоћи међународних културних центара, владиних и невладиних организација, успео да настави традицију која је промовисала нове позоришне трендове и основне позоришне вредности. Тако је БИТЕФ задржао своје место у породици великих интернационалних фестивала и представља један антитрадиционални феномен и епохалну вредност српске и европске културе.

Године 1999. БИТЕФ је награђен специјалном наградом „Premio Europa per il teatro“ и тако је постао први интернационални позоришни фестивал који је награђен овом наградом.


wikipedia

48. Bitef: "Prošlost je sada"

Umetnički direktor Bitefa Jovan Ćirilov, koji je zajedno sa Anjom Sušom selektovao 13 predstava za ovogodišnji festival, izjavio je danas da su u programu zastupljeni gotovo svi primeri i tendencije iz skoro pola veka duge istorije Bitefa.



Jovan Ćirilov (Foto: Beta)

Od 20. do 30. septembra u Beogradu u Novom Sadu biće održan 48. Bitef, pod sloganom "Prošlost je sada".

Ćirilov, koji je vezan za Bitef od njegovog osnivanja, napomenuo je da ovoga puta nije autor slogana, koji je smislila njegova mlađa koleginica, rediteljka Suša, a da bi njegova varijanta bila "Prošlost je prisutna".

To bi mogla biti i tema za debatu, ali je činjenica da su u ovogodišnjoj selekciji prisutne gotovo sve bitne stavke koje su karakterisale Bitef kroz njegovu istoriju, tako da je prošlost ovog festivala zaista prisutna, objasnio je on.



I ovoga puta imamo neke najvažnije evropske predstave. Takođe, dolaze nam velika svetska imena koja su nam do sada nedostajala, a od ove jeseni će popuniti neverovatno bogatu antologiju učesnika Bitefa. Zatim, imamo odlične predstave iz regiona čiji su autori na vrhuncu u svom radu, naveo je on tri bitne stavke, ne pominjući konkretna imena.

Uz primedbu da je izbor bio donekle sužen, iz finansijskih razloga, istakao je da je ipak obezbeđeno 13 kvalitetnih i raznovrsnih projekata.

"Materijalne teškoće, koje naravno nisu samo lokalne, naterale su nas na nekonvencionalniji izbor predstava, na tragalački pristup", izjavio je Ćirilov na najavnoj konferenciji za novinare u Skupštini Beograda.

Osvrnuvši se na prisustvo ministra kulture Srbije Ivana Tasovca, predstavnika gradskih vlasti i stranih kulturnih centara u Beogradu, izrazio je zadovoljstvo što su "svi oni sa nama", jer je to znak da nas podržavaju i to ne samo materijalno, nego i u estetici i uvažavanju značaja Bitefa.

Ivan Tasovac: Bitef je simbol istorije pozorišta



Ministar kulture Srbije Ivan Tasovac istakao je danas da je "Bitef simbol istorije pozorišta, mesto susreta umetnika iz celog sveta i mesto na kojem stasavaju generacije naših reditelja, na koje kultura ove zemlje može da bude ponosna".

"Ako je slogan ovogodišnjeg festivala "Prošlost je sada", možemo reći da je budućnost počela sa prvim Bitefom 1967. i da ta budućnost traje i danas", rekao je on na konferenciji za novinare u Skupštini Beograda na kojoj je najavljen program 48. Bitefa.

Tasovac je podsetio da Ministarstvo kulture sufinansira Bitef na osnovu odluke komisije na konkursu za scensko stvaralaštvo. On je dodao da mu je drago što se ispostavilo da je Ministarstvo sufinansiralo i tri predstave koje su uvrštene u selekciju (njihove produkcije i buduća gostovanja u inostranstvu).

"Svaki festival je praznik. Mislim da svi jedva čekaju da ovaj praznik teatra počne", izjavio je ministar.

Zamenica gradskog sekretara za kulturu Gordana Predić istakla je da je Grad Beograd i ove godine sa zadovoljstvom pokrovitelj Bitefa.

V.d. direktora Miloš Latinović zahvalio je njima i Izvršnom veću Vojvodine, Gradu Novom Sadu, kao i stranim kulturnim centrima, vladama i ambasadama koje su pomogle dolazak predstava iz Poljske, Litvanije, Švajcarske, Nemačke, Francuske, Hrvatske, Slovenije za glavni i prateći program (Bitef Polifonija).

"Taj krug ljudi koji nas podržavaju pokazuje da smo na pravom putu, ali nas i obavezuje", istakao je on.

Kako je dodao, "otvaranje će biti u Domu omladine, koji obeležava 50 godina rada, pa je to i naša podrška njima".

Ćirilov i Suša najavili su raznovrsan i zanimljiv program, obezbeđen sa malim budžetom, ali ne nauštrb kvaliteta.

"Za razliku od prošle godine, kada nas je vest o smanjenju budžeta iznenadila, ovoga puta smo u startu krenuli od te činjenice i u skladu s njom pravili selekciju. Dakle, ova selekcija nije kompromisna već stvar izbora. To je bilo zanimljivo iskustvo, taj način razmišljanja povezao nas je sa počecima Bitefa", rekla je Suša.

Kako je dodala, biće manje glamura, ali dolaze značajne predstave, a celina izdanja posvećena je evropskom teatru, bliska je duhu prvih Bitefa i nadovezuje se na tradiciju angažovanog teatra.

Imaćemo i zvezde kao što su veliki poljski reditelj Kšištof Varlikovski, sa predstavom "Apolonija" Novog teatra iz Varšave i Luk Perseval iz Nemačke sa gigantskom koprodukcijom "Front" Talia teatra iz Hamburga, a takođe tri najbolja aktuelna hrvatska reditelja Olivera Frljića ("Aleksandra Zec"), Boruta Šeparovića (A gde je revolucija stoko?) i Ivicu Buljana ("Grobnica za Borisa Davidoviča), najavila je selektorka.



Suša je rekla da su u selekciji neizbežno pošli od stogodišnjice Prvog svetskog rata, što je tema kojom su se bavila mnoga evropska pozorišta, sa vrlo različitim pristupima.

"Ova tema za nas nije bila muzejski eksponat. Imali smo ideju da polemišemo i da "dokažemo" tezu da Prvi svetski rat nije ograničen na period 1914-1918. nego je proces dugog trajanja, pa tako imamo i predstave koje se bave Drugim svetskim ratom ili ratovima 90-ih na eks-ju prostoru", objasnila je Suša.

U tom kontekstu, rekla je ona, logično je učešće predstave "A gde je revolucija stoko?" trupe Montažstroj iz Zagreba koja se bavi mitom oko ploče "Paket aranžman", društvenim buntom s početka 80-ih, kao i pozicijom umetnika i intelektualnog vlasništva u doba liberalnog kapitalizma.

Autor Šeparović napravio je specijalno izdanje te predstave upravo za otvaranje 48. Bitefa, 20. septembra u velikoj sali Doma omladine.

Zadovoljstvo dugom i dobrom saradnjom sa Bitefom na konferenciji su izrazili direktor Gete instituta Matijas Miler Viferig i ataše za kulturu iz Francuskog instituta u Srbiji Filip Le Muan.

Ulaznice su već u prodaji, a cene su, kao i prošle godine, od 800 do 2.000 dinara.


B92

Pozorišne instalacije na 52. BITEF-u

52 BITEF održaće se od 13. do 22. septembra pod sloganom "Svet bez ljudi".
U selekciji 52. BITEF-a će se naći deset predstava, a dominiraće predstave političkog pozorišta, muzičkog pozorišta, ali i instalacije, posebno rađene za pozorišne prostore. U drugom delu festivala, posebno se izdvaja jedna umetnička celina, koja stoji na prelazu između izvođačkih i vizuelnih umetnosti, a koju odlikuje upravo „smrt izvođača“ – blok pozorišnih instalacija. Tako će publika imati priliku da pogleda čak tri pozorišne instalacije, neke od njih rađene u produkciji značajnih evropskih pozorišnih institucija, kao što su berlinsko pozorište HAU i švajcarsko pozorište Vidi iz Lozane. Sve tri produkcije isključuju prisustvo glumaca na sceni, što otvara prostor za polemiku o ulozi glumca u savremenom pozorištu.
Večna Rusija ruske pozorišne kritičarke Marine Davidove, prva je u nizu bloka instalacija koja pripada dominantnoj tematskoj celini, onoj koja se bavi nadiranjem neliberalnih modela vladanja u današnjim društvima, ali i njihovom istorijom. U ovom konkretnom slučaju, Davidova ispistuje istoriju društvenih uređenja u Rusiji, pronalazeći zajedničku crtu za svako od njih – stremljenje ka autoritarnosti. Ova prostorna instalacija će okupirati veliki deo Narodnog pozorišta u Beogradu i svodi se na džinovski lavirint soba koji posetioce vodi kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije. Međutim, u kom god pravcu da krenemo, u koju god prostoriju da nas odvedu, publika se stalno iznova vraća posle svih ovih istorijskih lutanja u središnju raskošnu svečanu salu koja uvek trpi dizajnerske promene, ali se nikada suštinski ne menja: epohe dolaze i prolaze, ali autokratski model vladanja opstaje, i to je to – „večno rusko“. Ovu pozorišnu instalaciju publika će moći da pogleda 19. 20. i 21. septembra u terminima: 13h, 17h i 21h.


Pa’am mladog izraelskog multimadijalnog umetnika Nadava Barnee i Zaostavština, komadi bez ljudi Štefana Kegija (Rimini Protokol), pored toga što su instalacije, deo su tematske celine festivala koja se bavi motivom smrti, odnosno, njegovog tretiranja u savremenom teatru. Pa’am je fascinantan i zadivljujući narativ kompleksnosti ljudskog života, u kome svetlo, video-rad, slike, zvuk i ljudski glas ispunjavaju prostor pozornice, stvarajući jedno potpuno i jedinstveno iskustvo. Na osam visećih televizijskih ekrana emituju se apstraktni video-radovi, praćeni glasovima iz off-a koji pripovedaju intimne, fragmentarne, setne, dokumentarno-fantazmagorične ispovesti o izdajama, smrti bližnjih, globalnim nesrećama, bolnim sećanjima. Ovaj jedinstven, atmosferski snažan, čulni i emocionalni doživljaj organski je spojen s omamljujućom „koreografijom svetla“ i odgovarajućom elektronskom muzikom, stvarajući atmosferski pejzaž koji je istovremeno i kaleidoskop raspršenih sećanja, i limb između sveta živih i sveta mrtvih, kao i stanje svesti nalik tripu.  Instalacija će biti na repertoaru 20. i 21. septembra u Bitef teatru u terminima od 19h i 21h  i poziva publiku u šetnju kroz fragmente sećanja, čežnje i instrospekcije.
Zaostavština, komadi bez ljudi koja ujedno i zaokružuje celinu od tri instalacije na 52.Bitefu, zasigurno će pružiti Bitefovoj publici veoma snažno atmosfersko, emocionalno i metafizičko iskustvo. Ova „prostorno-vremenska kapsula“ u kojoj gledaoci mogu da idu od jedne do druge „ćelije“, koje su krajnje realno i detaljno izgrađene, predstavlja pravi muzej sećanja na „obične“ ljude kojih više nema ili one koji će nas ubrzo napustiti. U spektakularnoj scenografiji, svaka soba je lična Zaostavština, odnosno projekcija načina na koji su oni zamišljali/želeli da odu s ovog sveta, projekcija značenja koje to za njih ima, kao i oblika na koji žele da ih se jednog dana sećamo.  Publika će moći ovu instalaciju da pogleda 21. i 22. septembra u različitim terminima. Tako će se ona 21. septembra izvesti u terminima 17h, 18.30h i 20h, dok će se 22. septembra biti izvedena u terminima 15.30h, 17h i 18.30h.

АЗГОВОР СА ОЛИВЕРОМ ФРЉИЋЕМ

Битеф и његова публика ће Оливера Фрљића засигурно памтити и то по бројним лауреатима које је редитељ годинама прикупљао на фестивалу, али и по бројним политичким и уметничким провокацијама које су, чини се, саставни део сваке његове представе.
Ове године Горки - Алтернатива за Немачку, као што јој име каже - представа о немачкој радикалној десници, и Шест лица тражи писца - представа о хрватској радикалној десници - настaвљају тај већ подужи низ својеврсних уметничких и политичких перформанса. Међутим, пре него што се фестивал и публика суоче са немачким неонацистичким партијашењем и "елитним" усташким свадбама, ове године се по први пут јавила прилика да се да и теоријски увид Фрљићевом раду и његовом приступу позоришту и политици, а све то у дијалогу са публиком. Овогодишњи Филозофски театар којим модерира Срећко Хорват је, како кажу његови организатори, добио доста новца за своју реализацију од државе те се, логично - битефовски и провокативно левичарски, могло наслутити да ће саговорник бити Оливер Фрљић како би се држави ставило до знања да провокација живи чак и онда када је настоје угушити парама. Било како било, кроз Филозофски театар смо прошли седећи на сцени Народног позоришта у Београду. Међутим, након разговора са Хорватом и публиком, Фрљић у интервјуу за Битеф блог објашњава зашто се ми, угледна грађанска публика, претварамо да седимо у Народном позоришту када знамо да оно то - истински - није.



Говорили сте данас о изазовима демократије и о њеној немогућности да се избори са фашизмом. Осим демократије говорили смо и о појединим демократским институцијама као што су позоришта, поготово национална. И у Вашим представама постоји преиспитивање демократије, позоришта и њихових функцијa у борби против савременог фашизма. Да ли мислите да позориште, овакво какво је данас и у каквом Ви радите, може стати на пут фашизму?

Оливер Фрљић:  Не, мислим да никаква уметност не може стати на пут фашизму. Мислим да је уметничка репрезентација преслаба и да се ради о два потпуно различита феномена. Уметност не може зауставити фашизам сигурно. А с друге стране мислим да, оно што може је постављат питања која нам могу помоћ да почнемо размишљат о неким другим политичким питањима. Демокрaција као таква, оно што сам и рекао на данашњем разговору, је показала у више наврата да нема механизме за превенцију фашизма, нити му може не дати демократску легитимацију. То се већ догодило са националсоцијализмом и сад видимо да се то поново у Европи и глобално дешава. Оно што је занимљиво за мене, што се тиче казалишта и демокрације, је да се ради о два типа репрезентације. Моја представа која ће бит на Битефу, Горки - Алтернатива за Немачку, заправо говори о слабостима ова два типа репрезентације на почетку двадесет првог стољећа. С једне стране демокрација, као што сам рекао, не може зауставит фашизам, а с друге стране театар не може својим репрезентантским механизмима на прави начин представити ту нову стварност у којој живимо. Појам либералне демокрације, оно што се врло често користи у описивању те нове друштвене стварности - не знам колико је он прецизан или није, али у сваком случају - видимо како демократске институције легитимизирају праксе које су антидемократске.



Да ли то онда можда има везе са тим што се представници либералне демократије баве пре свега собом тј. неком елитом, у смислу да занемарују оне који су економски слабији од њих? Или, на пример, позоришта попут Максима Горког која исто некако, колико год била либерална, су за неку грађанску публику.



Оливер Фрљић:  Али позориште је генерално увек за грађанску публику. Ја нисам још видио позориште које није било за грађанску публику. Ми се само претварамо да је ово народно позориште, ово гдје седимо овдје. Оно је за један одређен друштвени слој који има економски капитал, да си то може приуштити. С друге стране оно има симболички капитал, дакле у смилу могућности разумевања комплексних кодова које ми овде производимо. То је једна велика лаж заправо, врло ретко се кад у повјести догађало да се оно обраћало најнижим друштвеним слојевима, нарочито у деветнаестом и двадесетом стољећу. То је заправо уметност која се обраћала једном одређеном друштвеном слоју. А када су се догађали часни изузеци, када се покушавало заправо направити неки тип казалишта који је говорио и неким другим друштвеним слојевима, то је врло брзо било дисквалифицирано од стране грађанске естетике.



Што се тиче тих питања које позориште треба да поставља, мислите ли да је то што су Ваше представе наишле на реакцију тј. на протесте, утицало на успех Ваших представа, у смислу њихове ангажованости? Да ли ће се питања која постављате више чути ако дође три хиљаде људи на протест испред позоришта?



Оливер Фрљић:  Да. То се сигурно догађало. Догађало се да сам ја стратешки користио друге медије у дисеминацији онога што радим. Ја мислим да треба мислит себе у контексту новог медијског хоризонта и да не може ингнорират ове друге медије и затворити се у самог себе. Проблем је тај што у казалишту по једној изведби ми можемо комуницират са триста-четристо гледатеља. У оном тренутку кад медији преузму казалишну изведбу, оно долази до пуно већег броја реципијената. тако да је по мени то сасвим легитимно уградит у драматургију представе - могућност да она буде преузета од стране ових других медија и да се десеминира.



Што се тиче самог језика кога позоришна представа има... Поменули сте да, када Ви говорите, те политичке теме којима се бавите "поједу" све остало, да се само о томе говори и да имате слободу што се тиче позоришног језика. Али, ја некако сматрам и - колико сам схватио и Ви - да је одабир позоришног језика јако важан и да, ако узмемо одређену политичку тему и обрадимо је на реалистичан или неки други класичан начин  - неће се произвести исти ефекат као када се говори савременим позоришним језиком и када се, између осталог, не поштује правило "четвртог зида".



Оливер Фрљић:  Да, то је сигурно. Међутим, ја сам се врло често сусретао са тим да је само тема већ била дисквалификација за оно што радим и на разини уметничког. Казалишни језик је неодвојив од стварности коју желимо означити и мислим да то инсистирање казалишта на неким варијантама реализма које је доминантно је оно што заправо убија његов некакав субверзивни потенцијал. Ја никад немам некакав припремљен језик у џепу који ћу онда само аплицирати на одређену тему. Увек је тема та која заправо дефинира начин на који ћу о њој говорити. Већина публике зна наравно ове моје представе које су највише медијски експониране, али ја радим пуно тога и било би занимљиво да ти који ме константно покушавају дисквалифицират виде и други део мога рада. Мада не верујем да би то нешто променило у њиховим покушајима дисквалификације.



Када правите представу, углавном је реч о некој јако локализованој теми. У смислу, ако је представа у Београду - то је представа о Зорану Ђинђићу, ако је у Пољској - онда је то представа о клеро-фашизму који данас јача у Пољској. Међутим, на оваквим фестивалима као што је Битеф долазимо у ситуацију да публика можда није најбоље упозната са тим темама и да гледа представу без већег предзнања. Шта мислите, каквог ефекта имају Ваше представе у таквим околностима и каква је функција оваквих фестивала?



Оливер Фрљић: Мислим да публика може наравно наћи еквиваленте у својој друштвеној средини за оно о чему ја говорим. Горки - Алтернатива за Немачку се врло лако може превест на некакву друштвену стварност овдје у Србији... или Шест ликова тражи аутора. Србија и Хрватска су врло сличне земље јер у обе државе постоје политичари који су у својој младости прогањали "домаће издајнике". Онда су се политички пресвукли. Тако да је та права нарав избијала ту и тамо и наставља избијати. Заправо се испод те демократске образине показују аутократски модели мишљења, и политичког мишљења, наравно. Мене је знало изненадити, рецимо, кад смо гостовали са Турбо-фолком вани - то је феномен који је везан за ове просторе - међутим, људи су врло лако налазили интерпретативне кључеве. И не само то, мислим да представа у сваком новом контексту добива нова значења. Овде је занимљиво што ће људи видети у Шест ликова тражи аутора, да ли ће заправо та представа отворит неко критичко размишљање или ће рећи: "а, то је тако тамо, видите како је то тамо у Хрватској, а овде је мање-више све супер".  



Разговор водио Борисав Матић