Istorijske crtice Beograda i Kalemegdanske tvrđave

ISTORIJSKE CRTICE BEOGRADA I KALEMEGDANSKE TVRDJAVE


Kao grad veoma burne istorije, Beograd je jedan od najstarijih u Evropi - njegova zvanična istorija traje punih 7000 godina.
Vinča je praistorijski lokalitet na samoj obali Dunava, sa ostacima materijalne kulture praistorijskog čoveka (neolitska plastika). Antički izvori pominju najstarije poznato ime Beograda - Singidunum.
Tokom VI veka, koristeći slabosti u odbrani vizantijske granice, Sloveni sve češće prelaze Dunav i naseljavaju ovo područje. Zidan u kamenu, grad koji se ukazivao uzdignut nad vodenim površinama nazvan je Beli Grad.
Beograd se od XVI do XIX veka pominje pod mnogim imenima, na raznim jezicima: Alba Graeca, Alba Bulgarica, Bello grado, Nandor Alba, Griechisch Weissenburg, Castelbianco... Svi ovi nazivi su prevod slovenske reči Beograd.

Rimski Singidunum ( I - V vek )




Jos od praistorijskih vremena ljudi su morali da primete strategijski povoljan polozaj Kalemegdanskog grebena koji, smesten na uscu dveju reka, dominira okolinom i pruza uslove za kontrolu nad ravnicom prema severu i zapadu. Sudeci po arheoloskim nalazima na terenu, prvo naselje osnovano je tokom neolita na podrucju danasnje Beogradske tvrdjave. Dobre uslove za zivot i razvoj naselja kasnije su iskoristili Rimljani, koji su ovde, u I veku nase ere, osnovali vojni logor, kastrum nazvavsi ga starim keltskim imenom – Singidunum. Tako je oblast danasnjeg Beograda usla u sastav Rimskog carstva, ciju su severnu granicu predstavljali tokovi Rajne i Dunava. Krajem I veka, u kastrumu se nastanila poznata IV legija Flavija. Prvo rimsko utvrdjenje bilo je zemljano-palisadnog tipa, ali je ono krajem II veka zamenjeno utvrdjenjem zidanim od kamena. Kastrum je zauzimao danasnji prostor Gornjeg grada i parka Kalemegdana, zavrsavajuci se na jugu kod danasnje Pariske ulice. Uz vojni logor razvijalo se i civilno naselje, koje se od kastruma pruzalo prema jugu i jugoistoku, ali i na podrucju danasnjeg Donjeg grada. Rimski Singidunum razorili su Huni 441. godine.

Vizantijski,slovenski i ugarski Beograd ( VI - XII vek )

Tokom ranog srednjeg veka, rimski pogranicni gradovi bili su napadani i unistavani u prodoru varvarskih plemena sa severa. Preostalo stanovnistvo Singidunuma naslo je utociste u razorenom kastrumu, koji je na brzinu obnovljen materijalom porusenih objekata. Oko tog jezgra razvio se utvrdjeni grad na granici Istocnog rimskog carstva - Vizantije, koji je bio cesta meta ratobornih Huna, Sarmata i Gota, a nesto kasnije i Slovena. Vizantijski pisac Prokopije kaze da je energicni car Justinijan opasao Singidunum jakim zidinama, kako bi grad zastitio od varvara. Sa nastanjivanjem Slovena u ovim oblastima, grad je izgubio svoje staro ime. Od IX veka pojavljuje se slovenski naziv – Beograd i u pisanim izvorima, prvi put 878. godine. Posle propasti Samuilove drzave, u prvoj cetvrtini XI veka ovde je uspostavljena vizantijska granica na Dunavu, a Beograd je postao znacajno vojno uporiste. Pocetkom XII veka u danasnjem Gornjem gradu izgradjen je vizantijski kastel sa stalnom vojnom posadom, a krajem istog stoleca, pomeranjem severne vizantijske granice ka jugu, ova oblast dolazi u posed Ugarske.

Beograd kao srpski grad i prestonica drzave ( XIII - XV vek )

Beograd prvi put dospeva u srpske ruke krajem XIII veka u vreme kralja Dragutina, ugarskog zeta i poklonika (1284). Njegove dobre odnose sa Ugarskom nisu, medjutim, nastavili i njegovi naslednici, srpski kraljevi Milutin i Stefan Dusan, koji u prvoj polovini XIV veka nasilno pokusavaju da preuzmu Beograd i tu uspostave trajnu granicu svoje drzave. Nagli uspon Beograda vezan je za licnost despota Stefana Lazarevica, koji je kao ugarski vazal u prvoj polovini XV veka ovde osnovao novu prestonicu srpske drzave (1404-1427). Osim sto je Beograd utvrdio mocnim bedemima, on ga je i snazno razvio kao ekonomsko i kulturno srediste. Tada je u Gornjem gradu sazidan i zamak za despota Stefana, a u Donjem gradu bujao je zivot najveceg srpskog naselja. Narocito je cvetala trgovina, koju je despot svojim merama uporno stimulisao, ali ni kulturni i duhovni zivot nisu zaostajali. Sliku naprednog Beograda toga doba potkrepljuju zapisi despotovog biografa Konstantina Filozofa, francuskog putnika Bertrandona d´ la Brokijera, kao i rezultati savremenih arheoloskih istrazivanja. Posle despotove smrti Ugari su ponovo preuzeli Beograd, najvece utvrdjenje na Dunavu koje su tada posedovali i koje je jedino moglo da se uspesno suprotstavi Turcima.

Beograd kao "Bedem hriscanstva" ( XV - XVI vek )

Kao znacajno vojno uporiste na juznoj granici Ugarske, Beograd je od sredine XV veka bio izlozen napadima i opsadama Turaka. Prvu tursku opsadu 1440. godine, grad je uspesno izdrzao sa svojim utvrdjenjima gradjenim u despotovo doba. Uocivsi tom prilikom slabe tacke u odbrani, Ugari su pristupili dodatnom utvrdjivanju tadasnjih glavnih ulaza u Beogradski grad, izgradnjom barbakana u Gornjem i Donjem gradu. Kada je nesto kasnije, 1456. godine, mladi i ambiciozni osvajac Carigrada, turski sultan Mehmed II ("Zakonodavac") napao Beograd, suocio se sa grcevitom odbranom, kojom je zapovedao Janos Hunjadi. Ni ovog puta Turci nisu uspeli u svojoj nameri, a jedna od najvecih bitaka u istoriji Beograda proslavljena je kao velika hriscanska pobeda. Tada je grad stekao cuveni epitet "Antemurale Christianitatis". U ocekivanju novog turskog napada, Ugari su i u ovom periodu obavljali fortifikacione radove manjeg obima. Ipak, razjedinjena feudalna Evropa i Ugarska, potresana unutrasnjim trzavicama, nisu spremno docekale nov turski pohod. U leto 1521. godine, turska vojska na celu sa sultanom Sulejmanom Velicanstvenim, napadajuci grad i sa recne i sa kopnene strane, osvojila je beogradska utvrdjenja. Beograd je tada dobio novog stranog gospodara, a hriscanska Evropa objektivan razlog strahovanja za svoju buducnost.

Beograd kao "Prag svetog rata" ( XVI - XVII vek )

U narednih sto pedeset godina Beograd je izgubio strateski polozaj i znacaj pogranicnog mesta, posto su Turci nastavili svoj pohod prema Evropi. U izmenjenim politickim uslovima beogradskim utvrdjenjima vise nije posvecivana paznja i ona su postepeno zastarevala. Naselje je poprimilo sve odlike orijentalne varosi, pored ostalog i zbog izgradnje brojnih dzamija i minareta. Neuspela turska opsada Beca 1683. godine predstavljala je prelomni trenutak u kojem je Otomanska imperija u invaziji postala carstvo u povlacenju. Beograd se ponovo nasao u ulozi granicnog uporista. Sa svojim srednjovekovnim utvrdjenjem, koje u medjuvremenu nije osavremenjavano, grad nije mogao da racuna na uspesnu odbranu u uslovima razvijenog artiljerijskog naoruzanja: 1688. godine Maksimilijan Bavarski relativno lako je zauzeo "Darul dzihad" (prag svete borbe), kako su Turci zvali Beograd. Tokom dvogodisnje vladavine Austrijanci su planirali rekonstrukciju utvrdjenja, ali za takav posao nisu imali vremena. Njihovo naglo povlacenje sa Balkana 1690. godine vratilo je Turke u Beograd. Svesni strateskog znacaja grada, Turci su tada pristupili prvoj znacajnijoj rekonstrukciji zastarele srednjovekovne fortifikacije. Na celu radova postavljen je austrijski prebeg, venecijanski graditelj Andrea Kornaro. Novoizgradjena artiljerijska fortifikacija, ostvarena bez bastionih trasa koje su u to vreme drugde vec bile praktikovane, pokazala se kao nedovoljno efikasna u odbrani, posto su je 1717. godine Austrijanci sa Eugenom Savojskim osvojili i to uz relativno male zrtve.

Austrijanci u Beogradu: graditelji u ulozi rusitelja ( XVIII vek )

Pod austrijskom dominacijom Beograd je u prvoj polovini XVIII veka (1717-1739) doziveo velike promene. Planskom izgradnjom naselja, podizanjem raznih novih zdanja i doseljavanjem katolickog stanovnistva grad je izgubio orijentalne karakteristike i brzim tempom sticao izgled evropskog baroknog naselja. Najkrupnije promene dogodile su se sa njegovom fortifikacijom, posto su Austrijanci odlucili da sistematski pristupe resavanju pitanja odbrane Beograda. Po projektu Nikole Doksata de Moreza tada je izvrsena velika rekonstrukcija beogradskih utvrdjenja: u ovom graditeljskom poduhvatu koji je trajao punih 15 godina, grad je konacno dobio savremenu artiljerijsku tvrdjavu, oblikovanu uglavnom u skladu sa fortifikacionim principima francuskog graditelja i marsala Sebastiana Vobana. Zapocela je i izgradnja varoskih utvrdjenja, bastione trase na potezu od obale Save, linijom danasnjih Kosancicevog, Toplicinog i Obilicevog venca, preko Trga Republike i Dorcola do obale Dunava, ali ti radovi nisu bili privedeni kraju. Beogradskim primirjem (1739), Austrijanci su izgubili Beograd. U skladu sa klauzulom mirovnog dogovora, oni su pre svog odlaska pristupili rusenju gotovo svih novopodignutih utvrdjenja, sto je trajalo punih sest meseci.



Poslednja faza turske vladavine u Beogradu (XVIII - XIX vek )

Godine 1740. Turci su opet u Beogradu, gde zaticu rusevine austrijske bastione tvrdjave i varoske fortifikacije. Radi odbrane svojih evropskih teritorija, odlucuju da grade tvrdjavu na istom mestu gde je bila austrijska, cak i po uzoru na nju. Ovi radovi izvedeni su u naredne dve decenije, a kada su privedeni kraju, ostvareni rezultat bio je dosta skroman: u fortifikacionom pogledu, turska artiljerijska tvrdjava – koja i danas postoji, predstavljala je pojednostavljenu i samo delimicnu primenu Vobanovih principa. Kao takva, znacila je korak nazad u razvoju beogradskih fortifikacija. Sto se varosi tice, Turci nisu ni pokusali da ponovo zidaju bastionu trasu. Umesto toga, produbili su postojeci rov oko varosi i podigli palisadnu ogradu. Novi kratkotrajni boravak Austrijanaca u Beogradu krajem XVIII veka nije ostavio znacajnije posledice. Poslednja velika opsada u istoriji Beogradske tvrdjave dogodila se tokom I srpskog ustanka, kada je Karadjordje pocetkom 1807. godine prisilio Turke u tvrdjavi da se predaju. Posle propasti ustanka, oni su se vratili 1813. godine i tvrdjavom upravljali do svog konacnog odlaska iz Beograda. Turski predstavnik zvanicno je predao kljuceve Beogradske tvrdjave knezu Mihailu Obrenovicu 1867. godine na Kalemegdanu.


BEOGRADSKA TVRDJAVA

Beogradska tvrđava podignuta je na grebenu iznad ušća Save u Dunav u razdoblju od I do XVIII veka kao kompleks odbrambenog karaktera. Tvrđava je danas svojevrstan muzej istorije Beograda. Ovu celinu čini sama Beogradska tvrđava, podeljena na Gornji i Donji grad, i park Kalemegdan.



Zbog izuzetnog strateškog značaja na ovom mestu je, krajem I veka naše ere, podignuto utvrđenje - rimski kastrum, kao stalni vojni logor IV Flavijeve legije. Posle rušenja od strane Gota i Huna, utvrđenje je obnovljeno u prvim decenijama VI veka. Nepuno stoleće kasnije, razaraju ga Avari i Sloveni.
Uz utvrđenje na bregu iznad ušća Save u Dunav, nastao je antički Singidunum, a na istom mestu i slovenski Beograd. Beogradska tvrđava često je rušena i obnavljana. Iznad rimskih zidina stoje srpski bedemi, a preko njih, turske i austrijske fortifikacije. U XII veku vizantijski car Manojlo Komnin podigao je na rimskim ruševinama novi kastel. U prvim decenijama 14. veka. ovo malo utvrđenje na bregu prošireno je do rečnih obala.
Pod vlašću despota Stefana Lazarevića, kao novo središte Srbije, Beograd je ojačan prostranim utvrđenjima Gornjeg i Donjeg grada. U starom kastelu podignut je despotov dvor, a na Savi je dograđeno ratno pristanište. U okviru bedema razvio se napredan srednjovekovni grad.
Novo razdoblje započelo je austrijsko-turskim ratom. Kao ključno utvrđenje u središtu ratnih sukoba tokom XVIII veka, Tvrđava je tri puta rekonstruisana. Porušen je stari kastel, a veliki deo srednjovekovnih bedema prekrile su nove fortifikacije. Pod austrijskom okupacijom, 1717-39. godine, posle izgradnje novih modernih utvrđenja, Beogradska tvrđava je predstavljala jedno od najjačih vojnih uporišta u Evropi. Građena je prema projektima generala Nikole Doksata Demoreza, Švajcarca u austrijskoj službi. Igrom sudbine, u svitanje jednog martovskog dana 1738. godine, zbog poraza kod Niša, upravo pred bedemima Tvrđave streljan je njen graditelj. Povratku Turaka u Beograd 1740. godine, prethodila su rušenja svih novopodignutih utvrđenja. Do kraja XVIII veka Beogradska tvrđava je dobila konačni oblik. U ratnim razaranjima tokom proteklih decenija porušeni su gotovo svi objekti u Gornjem i Donjem gradu, a bedemi znatno oštećeni.
Prema Beogradskoj tvrđavi vode ulice Knez Mihailova i Uzun-Mirkova. Na tom pravcu su glavne kapije - Stambol-kapija (unutrašnja i spoljna) i Sahat-kapija. U srednjovekovno utvrđenje ulazilo se sa istočne strane (pored današnjeg Zoološkog vrta), kroz Zindan-kapiju i Despotovu kapiju Gornjeg grada. Donjem gradu prilazi se Bulevarom vojvode Bojovića (Vidin-kapija) i iz Karađorđeve ulice (Mračna kapija).


Gornji grad


Spoljna Stambol kapija





Саграђена је од фино тесаног камена на источној страни равелина 1750–1760. године. Засведена је полуобличастим сводом, а масивна двокрилна врата су са спољне стране ојачана хоризонталним плочама од кованог гвожђа. У унутрашњости капије налазе се нише, казамати и просторија за стражу.

Карађорђева капија



Ова капија са мостом служи као пролаз од Великог Калемегдана ка Тврђави. Саграђена је у XVIII веку, а име је добила по вођи Првог српског устанка, Карађорђу, који је кроз њу ушао приликом освајања утврђења почетком 1807. године. Унутрашњи простор капије уређен је 1953. године.
У десном крилу капије чува се старохришћански саркофаг са рељефним приказом легенде о Јони из IV века.

Велики равелин



Велики равелин је троугаони истурени простор, ојачан зидом од опеке, који штити пролаз ка Унутрашњој Стамбол капији од фронталне ватре са стране Калемегдана. Овај равелин Турци су звали Султан-табија. Саграђен је у XVIII веку.

Зграда страже на Великом равелину



Представља једну од најстаријих зграда са јасним обележјима стилске архитектуре. Истраживањем историјских извора и саме грађевине, спроведеним 1993. године, установљено је да је подигнута у периоду 1825–1835. године за потребе страже која је чувала главни прилаз Стамбол капији. Данас се у њој налази Галерија природњачког музеја.

Унутрашња Стамбол капија



За време великих радова на реконструкцији тврђаве током аустријске владавине Београдом 1717–1736. године изграђена су утврђења Југоисточног фронта на основу пројекта инжењеријског пуковника Николе Доксата де Мореза. Тада је подигнута и Стамбол капија која је имала пролазе, бочне просторије и казамате, док је фасада носила стилске одлике барока. Одредбама Београдског мира до јуна 1740. године требало је да се у целини поруши капија Југоисточног фронта. Од 1739. године и нове турске владавине Београдом почела је изградња на трасама порушених аустријских фортификација, па је тако и Унутрашња Стамбол капија подигнута на месту аустријске капије. Унутрашња Стамбол капија је и у турско време главна капија на правцу Цариградског друма. После предаје кључева Кнезу Михаилу 1867. године на Стамбол капији, поред турске истакнута је и српска застава, а турског стражара заменио је српски. Пошто је Србија објавила рат Турској 1876. године, са капије је скинут стуб на којем се налазила турска застава као последњи знак вазалског односа Србије према Турском царству.


Војни музеј



Иако је уредбом кнеза Милана Обреновића основан 10. августа 1878. године, музеј је отворен за јавност тек 1904. године у малој октоугаоној згради, над Римским бунаром, у Горњем граду. Пошто је страдао у Првом светском рату, музеј је поново отворен 2. априла 1937. године у две зграде и једној бараци у Горњем граду Београдске тврђаве.
Током Другог светског рата музејска збирка је остала у Београду, а Немци су однели неке веома ретке и драгоцене предмете. Крајем 1944. године музеј је поново почео с радом. У реновираној згради бившег Војногеографског института отворена је 20. октобра 1961. године нова поставка музеја, која представља војну историју југословенских народа од досељавања на Балкан до XX века. Ова изложба је, с мањим изменама, сачуван до данас. У збиркама Војног музеја налазе се: оружје, униформе, заставе, одликовања, архивска документа, уметничка дела, фотографије, макете и друго.
Осим у згради Војног музеја, део поставке налази се и на отвореном простору.

Сахат капија



Крајем XVII века, у оквиру поправке оштећеног југоисточног бедема, венецијански градитељ у аустријској, а потом и у турској служби, Андреа Корнаро, изградио је данашњу Сахат капију. Сахат капија има казамате за смештај страже, оружја и другог војног материјала.
У бочној просторији Сахат капије налази Галерија београдске тврђаве.


Сахат кула



Сахат кула, изнад капије која је по њој добила назив Сахат капија, настала је у периоду од 1740. до 1789. године. Укупан изглед куле, са наглашеним елементима барока, непосредно сведоче о времену њеног настанка. Кула је обновљена средином XIX века. Сахат кула је један од малобројних објеката на Београдској тврђави који није претрпео значајнија оштећења, те и данас чува сва аутентична архитектонска и стилска обележја.

Тврђавски топ



врђавски топ је тежак неколико тона и добар је пример одбрамбене артиљерије с краја XVIII века. Донет је с друге локације, пажљиво је реконструисан и данас представља украс јужног дела Горњег града и својеврсну атракцију Тврђаве.

Часовник на Сахат кули



Осмоугаона барокна кула, видљива из свих делова парка и тврђаве, има часовник са централним механизмом и теговима. Висина куле (27.5 м) довољна је да часовник између два навијања може радити око недељу дана. Откуцавање се не врши звонима, што је уобичајен начин, већ на два гонга. Часовник има два чекића: мањи који откуцава прву четвртину часа једанпут, другу два пута, трећу три пута, четврту четири пута, док већи чекић одмах потом откуцава онолико часова колико их је у том тренутку.

Барокна капија - l



Током велике аустријске реконструкције Београдске тврђаве, у првој половини XVIII века, на основу пројекта Николе Доксата де Мореза Аустријанци су у југоисточном бедему, ради симетрије са главном тврђавском капијом – Стамбол капијом, отворили нову капију. На спољној страни југоисточног бедема виде се опеком зазидани остаци те капије која је археолошки истражена и реконструисана. Приликом реконструкције откривени су остаци оригиналног подног застора: калдрма у ширини пролаза и тротоар од опеке. Сходно одредбама Београдског мира из 1739. године, Турци зазидом затварају барокну аустријску капију југоисточног бедема Горњег града и поново отварају капију из Корнаровог доба – данашњу Сахат капију.
Данас се у Барокној капији налази Изложба Београдске тврђаве где су изложене римске статуе и жртвеници са простора Србије и Београда, макете Тврђаве из XV века, 1736. и 1790. године, део посвећен деспоту Стефану Лазаревићу и браниоцима Београда XV века.

Макета замка Деспота Стефана Лазаревића



На платоу Горњега града, налази се модел замка деспота Стефана Лазаревића чији је аутор Коља Милуновић. Ова макета приказује изглед средњовековног деспотовог замка са кулама, капијама и покретним мостом изнад рова, у чијој се унутрашњости посебно истицала донжон кула звана Небојша.

Споменик Победник



У крајњем западном углу платоа Горњега града налази се споменик «Победник», рад вајара Ивана Мештровића. Споменик је висок 14 метара. Постамент је од камена, а скулптура нагог мушкарца са орлом урађена је у бронзи и постављена на платоу Горњег града у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта 7-8. октобра 1928. године.

Дефтердарова Капија



Налази се на северозападном бедему. Ова капија у средњем веку била је пешачка комуникација између Горњег и Доњег града. Капија је име добила по звању дефтердар – човек који води писане књиге у турској војсци. Данашњи изглед капија је добила у 18. веку.

Чесма Мехмед паше Соколовића



Смештана је у рову поред северозападног бедема. Подигао ју је Мехмед паша Соколовић (1505-1579) у другој половини XVI века. Београд је за време турске управе поседовао водоводну мрежу. Један крак водовода напајао је водом Горњи град. Чесма је можда служила и за напајање џамије султана Сулејмана, која се налазила у близини.
Чесма има правоугаону основу, димензија 7,50 x 6,30 м. Претпоставља се да је првобитно била висока око 4,5 метра. Чесма је била декорисана и има луле за истицање воде. Занимљив детаљ је корито од камених плоча спојених гвозденим спојницама, које је очувано у целини.

Дамад Али-пашино турбе



Дамад Али-пашино турбе налази се на платоу Горњег града, октоугаоне је основе и један је од ретких сачуваних споменика исламске архитектуре у Београду. Турбе је добило назив по великом везиру султана Ахмеда III, Дамад Али-паши. Маузолеј је настао 1784. године над гробом београдског мухафиза Измет Мехмед-паше. Пошто је турбе знатно оштећено у Првом српском устанку, Марашли Али-паша га је обновио током 1818 и 1819. године и посветио Дамад Али-паши. Касније су ту сахрањена и два мухафиса (заповедника) Београдске тврђаве: Селим-паша (1847) и Хасан-паша (1850).

Деспотова капија са Диздаревом кулом



Деспотова капија са Диздаревом кулом често се назива и Источном горњоградском капијом. У средњем веку се на овом месту налазио главни улаз у Београдску тврђаву. Заједно са североисточним бедемом представља најбоље очувани сегмент средњовековног Горњег града из прве половине XV века. Деспотова капија, која је једина очувана у свом првобитном облику, састојала се, сходно постојању двоструких бедема, из две капије – једна одговара спољном, а већа капија унутрашњем бедему. Унутрашња капија је имала одбрамбени балкон – машикулу, испод које се налазила ниша за икону заштитницу града. Поред капије налази се и масивна четвороугаона Диздарева кула. Назив је добила по томе што је у другој половини XVIII века у њој становао диздар – заповедник Тврђаве. Ова кула је тешко страдала у бомбардовању Београда 1915. године и делом је реконструисана 1938. године. Крајем седамдесетих година прошлог века на кули је реконструисано круниште са зупцима.

Краљ капија



Капија је зграђена у оквиру југозападног бедема, у периоду од 1693. до 1696. године. Коначни облик капија је добила за време аустријске реконструкције тврђаве у првим деценијама XVIII века. Капија има барокни изглед, са полубочним сводом и просторијама у унутрашњости бедема. Са спољне стране капије данас се налази мост поплочан дрвеним коцкама који, почев од 1928. године, замењује некадашњу конструкцију дрвеног моста.

Равелин Краљ капије



Налази се испред Краљ капије и његова изградња је почела у време прве аустријске окупације Београда 1689. године. Приликом опсаде и бомбардовања Тврђаве, од стране Аустријанаца, августа 1717. године, равелин је претрпео велика оштећења. Већ наредне године поново је из темеља саграђен.

Зграда у којој је смештен Завод за заштиту споменика културе града Београда



Ова зграда грађена је крајем XIX века за потребе српске војске. Током Првог светског рата претрпела је знатна оштећења, па је од 1923. до 1927. реконструисана и дограђена у балканском стилу. Од 1934. године у овој згради налазио се део поставке Војног музеја посвећен убиству краља Александра у Марсеју. С друге стране «Победника» налазила се слична, нешто старија зграда, у којој је такође био смештен Војни музеј, а која је порушена 1958–1959. године.
Од 1960. године у овој згради се налази Завод за заштиту споменика културе града Београда.

Споменик деспоту Стефану Лазаревићу



Постављен је 1981. године на платоу Горњег града београдске тврђаве. Бронзана статуа (висине 320 цм, са постаментом од 40 цм) приказује деспота за чије владавине је Београд први пут постао престоница српске државе. Аутор споменика је београдски вајар Небојша Митрић.

Спомен плоча одбране од Турске



Спомен плоча одбране од Турске 1456. године.
Постављена је 1986. године са текстом на српском и мађарском језику, а посвећена је успешној одбрани Замка београдске тврђаве од турског напада у ноћи између 21. и 22. јула 1456. године. После овог пораза султан Мехмед II, и сам рањен, наредио је повлачење турске војске, а Београд је постао «Antemurale Christianitatis», тј. бедем хришћанства.

Велики или Римски бунар



Налази се уз југозападни бедем Горњег града, у непосредној близини споменика «Победник» и Краљ капије. Бунар је изграђен у периоду од 1717. до 1731. године, за време барокне аустријске реконструкције тврђаве. На плановима тврђаве тог времена ово здање означено је као «Велики бунар». Назив «Римски бунар» први пут је забележен у XIX веку, а настао је на основу народних предања која старе грађевине, чије је порекло заборављено, често приписују «Римљанима».
Кроз засведени ходник долази се до централног простора са бунаром пречника 3.40 м и дубине око 51м (дно бунара је ниже од дна реке Саве). Низ два спирална степеништа, од којих је једно служило за спуштање, а друго за пењање људи и стоке, силази се у бунар до дубине од 35.30м, где се налази полукружни ходник.

Комплекс Зиндан капије



спред Источне (Деспотове) капије Горњег града средином XV века изграђено је спољно полукружно утврђење - комплекс Зиндан капије. Комплекс Зиндан капије састоји се од лучно засвођене капије са две округле куле које фланкирају капију и мост. Капија има масивна врата окована гвожђем и помоћне просторије.
Зиндан куле су идентичне по облику и намени, али немају међусобну комуникацију. Горњи део кула завршавао се зупчасто, због специјално израђених заклона тзв. мушарабије (значи «нос за катран») или машикуле, који су били веома ефикасни и функционални у одбијању непријатеља. Подруме кула, по свему судећи, Турци су користили као тамнице за хришћане. Турска реч зиндан значи тамница.

Леополдова Капија



Налази се испред комплекса Зиндан капије, у бастиону из XVII века. Носи име цара Леополда (1658-1705) за чије владе је и подигнута између 1688. и 1690. године. Изнад улаза у капију урезан је монограм «Л.П.» (Леополдус Примус). Године 1723, за време друге аустријске окупације Београда (1717-1739), ова капија добила је декоративну барокну фасаду.

Мала капија Горњег града



Мала капија Горњег града налази се између споменика «Победник» и зграде у којој је смештен Завод за заштиту споменика културе града Београда, у некадашњем средњовековном бедему. Константин Филозоф је спомиње као «Малу капију на западу». Служила је као комуникација између замка деспота Стефана Лазаревића и Савске падине. Откривена је 1984–85. године испод наслага шута којим је била затрпана.

Donji grad




Пространа зараван између ушћа Саве и Дунава и белог кречњачког гребена, који је и одредио име града, представња Доњоградски плато. У време деспота Стефана Лазаревића овај простор је био фортификационо и урбанистички уређен и представљао економски, културни и духовни центар деспотовине. Доњи град је данас место окупљања спортиста, љубитеља природе и вредно археолошко налазиште.

Црква Ружица



Налази се у источном подграђу у згради која је првобитно служила као барутни магацин. Године 1867, после преласка тврђаве у српске руке, зграда магацина претворена је у цркву названу «Ружица». Иконостас је дело сликара-калуђера Рафаила Момчиловића. Зидне композиције, сцена из живота Богородице и портрети истакнутих људи (Александра Карађорђевића, Николе Пашића и других) дело су сликара Андреја Биценка. На улазу у цркву 1924. године постављене су бронзане фигуре, српски средњевековни витез и војник из првог светског рата, аутора Н.П. Краснова.

Црква Свете Петке



Зидање цркве почело је 1935. године на месту старе капеле, изнад извора који се сматра «чудотворним». Завршена је и освећена на дан Св. Петке Параскеве, 27. октобра 1937. године.
Пројекат за цркву урадио је архитекта Момир Коруновић. Приликом копања темеља за цркву свете Петке ископане су кости српских војника погинулих приликом одбране Београда 1914-15. године, које су потом пренете у костурницу саграђену у бедемима Јакшићеве куле.

Костурница бранилаца Београда




Налази се у зиду испод Јакшићеве куле. Изграђена је 1937. године после реконструкције простора куле и приликом изградње цркве Свете Петке. У костурници су смештене кости српских бранилаца изгинулих у одбрани Београда 1914–1915. године.

Јакшићева кула



То је осмоугаона одбрамбена кула настала у периоду од XI до XV века. Налази се на пресеку североисточног и северозападног бедема Београдске тврђаве. У оквиру аустријске реконструкције тврђаве од 1717. до 1739. године, Јакшићева кула је била уклоњена. Године 1937. извршена је реконстукција бедема и куле која је добила данашњи изглед.
Костурница бранилаца Београда налази се у зиду испод Јакшићеве куле. Изграђена је 1937. године после реконструкције куле и приликом изградње цркве свете Петке. У костурници су смештени посмртни остаци српских бранилаца изгинулих приликом одбране Београда 1914-1915. године.

Амам - старо турско купатило



Налази се у Доњем граду и саграђен је у XVIII веку. На месту амама до 1690. године налазила се зграда барутане која је порушена у експлозији заједно са околним зградама и делом старог зида, док се у самом брегу створио усек. У том усеку Турци су подигли купатило или амам. У експлозији магацина муниције 1944. године амам је тешко оштећен. Реконструкција амама је извршена 1962. године када му је враћен првобитни облик.
Данас се у њему налази Планетаријум астрономског друштва «Руђер Бошковић»

Видин капија



Капија је настала је у XVIII веку. Прву капију изградили су Аустријанци у склопу одбрамбеног система североисточног фронта према Дунаву, али је она срушена и на њеном месту Турци су средином XVIII века изградили данашњу Видин капију. Име је добила по правцу пута који води на исток, ка Видину. Капија има четири бочне просторије које су служиле за смештај страже.


Капија Карла VI



Уклопљена је у североисточни бедем Доњег града и подигнута је 1736. године у част цара Карла VI, «славног освајача Београда». Грађена је у духу барока. Над улазом, са источне стране, налази се монограм Карла VI. На западној страни капије приказан је грб Трибалије са главом вепра која је прободена стрелом, испод њега ратна знамења, а изнад њих царска круна. Овај грб је најстарији очуван грб у Београду. Ову капију често називају и капијом принца Еугена Савојског.

Војна кухиња



Налази се између капије Карла VI и куле Небојша. Ослања се на остатке североисточног бедема Доњег града и настала је у другој половини XVIII века, а грађена је од камена и опеке. По заузимању Тврђаве, Карађорђеви устаници су од априла 1807. године ову зграду користили као тополивницу.
После 1813. године Турци су је претворили у војну кухињу доградивши високе димњаке. После предаје градова Србима 1867. године, у објекат се уселила српска војска. У веома лошем стању зграда је била све до 1964. године, када су почели конзерваторски радови.
Данас се у овој згради налази Научноистраживачки центар за Београдску тврђаву, археолошког института САНУ.

Кула Небојша




На крају доњоградског североисточног бедема налази се најбоље очувана и највећа средњовековна кула Београдске тврђаве. Кула је подигнута око 1460. године на самој обали реке и штитила је улаз у средњовековно пристаниште. Кула је осмоугаоне основе, висока је око 22 м и има пет етажа. На сваком спрату налази се по шест отвора за топове. Ову кулу у XVI и XVII веку турски и европски путописци помињу као Белу или Темишварску кулу. Ново име добила је по највећој и најбоље брањеној кули Горњег града – Кули Небојша, која је разорена после експлозије барутног магацина 1690. године. Тридесетих година XVIII века, у време аустријске реконструкције тврђаве, детаљно је обновљена. Турцима је кула Небојша служи као тамница. Ту је 1798. године живот оставио грчки песник, патриота и поборник ослобођења балканских народа од турске власти – Рига од Фере. Са пропашћу Првог српског устанка многи Срби били су сужњи у Кули Небојша. У ратним годинама 1914–15. ова кула је знатно оштећена. Обновљена је 1938, а последњи велики конзерваторско-рестаураторски радови су изведени 1963. године.

Бастион Светог Јакова



Бастион је део приобалног бедема који је настао према пројекту Андреа Корнара крајем XVII века. Остао је забележен податак да је султан Мустафа II надгледао радове на изградњи бастиона током свог боравка у Београду 1696. године, те су у каснијем периоду Турци овај бастион звали «табија султана Мустафе». У време аустријске реконструкције тврђаве, бастион је добио име по Светом Јакову.

Велики барутни магацин



Укопан је у стени западног подграђа или тзв. Дунавске падине и настао је у време велике аустријске реконструкције Београдске тврђаве. Градња је трајала само две године, од 1718. до 1720. године, са циљем да се што пре направи безбедно склониште за барут, место заштићено од непријатељске артиљерије. Око ове грађевине, средином XVIII века изграђен је изузетно јак заштитни бедем.
Данас је Велики барутни магацин делимично обновљен и уређен. У првој сали налази се поставка римских камених споменика, стела, саркофага и жртвеника који су током низа година прикупљани и доношени са многобројних налазишта Београда, Космаја и Костолца.
У Великом барутном магацину или Барутани повремено се одржавају концерти и позоришне представе.





Izvor:blogoye/danubius

Otkrijte tajni svet Velikog barutnog magacina

Veliki barutni magacin na Donjem gradu Beogradske tvrđave, od 2. juna 2014. godine biće otvoren za posetioce, svakodnevno od 11 do 19 časova.



"Veliki barutni magacin je treći objekat na prostoru Beogradske tvrđave, koji je otvoren u 2014, a koji je godinama unazad bio nedostupan za posetioce", rekao je v.d. direktora Javnog preduzeća "Beogradska tvrđava" Nikola Kovačević.

Posetioci Barutane moći će da vide sarkofage, nadgrobne spomenike, žrtvenike, fragmente spomenika i kapitele, koji predstavljaju deo fondova Narodnog muzeja i Muzeja grada Beograda.

Izloženi predmeti najvećim delom otkriveni su u Beogradu i okolini, izvestan broj na lokalitetima na Kosmaju, u Kostolcu (Viminacijumu), Sremskoj Mitrovici (Sirmijumu) i na drugim nalazištima u Srbiji, a pojedini su doneti iz Makedonije i Albanije. Spomenici pripadaju antičkom periodu (do VI veka) i dopunjavaju saznanja o istoriji i umetnosti tog perioda.

Posebnu pažnju privlači Jonin sarkofag, s kraja III i početka IV veka, koji potvrđuje prisustvo hrišćanstva u Beogradu u ovom periodu. Jonin sarkofag razlikuje se od ostalih iz tog perioda po hrišćanskim simbolima i tematici uklesanoj na njemu.

Trenutno, u hodniku Barutane može se pogledati i izložba Rastka Ćirića "Ale i Bauci", na kojoj posetioci mogu da se upoznaju sa neobičnim bićima iz srpske mitologije: dunavski demoni, aždaje, šumska bića, vile, vampiri, babaroge, vukodlaci, veštice…



Cena ulaznice za Veliki barutni magacin biće 200 dinara, dok će studenti, đaci i penzioneri plaćati po 100 dinara.

Istovremeno, JP "Beogradska tvrđava" omogućiće posetiocima kupovinu objedinjene ulaznice za sve objekte na Beogradskoj tvrđavi (Kulu Nebojšu, Sahat Kulu, Rimski bunar i Veliki barutni magacin) po ceni od 400 dinara, čime se ostvaruje popust od 33.3% (puna cena za 4 karte je 600 dinara), a za studente, đake i penzionere cena će biti 300 dinara. Objedinjena ulaznica nije vremenski ograničena i ne podrazumeva posetu svim objektima u istom danu.

Sahat Kula, Rimski bunar i Veliki barutni magacin otvoreni su svakodnevno od 11.00 do 19.00 časova, a Kula Nebojša radi od srede do nedelje od 11.00 do 19.00 časova.

Ulaznice za sve objekte mogu se kupiti na svim prodajnim mestima na Beogradskoj tvrđavi: Galerija Beogradske tvrđave u Stambol kapiji, Kula Nebojša i Rimski bunar. U svakom od četiri otvorena objekta posetioce će svakodnevno čekati prezenteri Beogradske tvrđave (izuzev Kule Nebojše-prezenteri prisutni u petak, subotu i nedelju), koji će ih upoznati sa objektima, istorijskim okolnostima i razlozima njihovog nastajanja i izložbenom postavkom koja se nalazi u njima.

b92

MISTERIJA KALEMEGDANA: Niko ne zna ko je Ušati Đoka


| Foto: Miloš Perić

Stotine ljudi sa najlepšeg vidikovca na Kalemegdanu posmatra ušće, ali retko ko primeti lik čoveka sa ogromnim ušima, isklesan na obližnjem kamenu i potpisan jednostavno sa - Ušati Đoka. Klinci se redovno sastaju na klupici “kod Ušatog Đoke”, ali ni istoričari, ni arheolozi, ni zaposleni u “Beogradskoj tvrđavi” ne znaju ništa o Ušatom Đoki, iako ga vode na spisku spomenika.

Ni posle tri nedelje istraživanja i pozivanja istoričara, arheologa i vodiča koji poznaju Beograd kao svoj džep, ni “24 sata” nije uspeo da locira bilo koga ko sa sigurnošću može da kaže ko je Ušati Đoka, ko mu je napravio spomenik i kada.


| Foto: Miloš Perić

Da li je Đoka stvarna osoba ili samo predmet mašte - takođe nije sasvim jasno. Prema jednoj verziji, koju nam je ispričao turistički vodič Jovan Tipold, Ušati Đoka bio je jedan od najpoznatijih uličnih zabavljača na Kalemegdanu.

Verzije: Popularni ulični svirač ili - vampir

SPOMENIK - Zvao se Đorđe i imao je izrazito klempave uši, na osnovu čega je dobio taj nadimak. Na mestu gde je sada njegov spomenik, on je uveseljavao prolaznike nastupima, pa su oni, posle njegove smrti, izglasali da mu se napravi spomen-ploča - objašnjava Jovan Tipold, turistički vodič. On kaže da je spomenik napravila grupa anonimnih autora, bliskih prijatelja Ušatog Đoke, koji su hteli da ovekoveče njegov lik u kamenu. Osim toga, često se može čuti i verzija da je Ušati Đoka bio - vampir.

24sata

Ako ste nekada šetali Kosančićevim vencem i potom poželeli da šetnju nastavite pored rečne obale put vas je vodio niz prilično strme stepenice, zapuštene i obrasle šibljem. U njihovoj blizini sigurno ste primetili nekoliko malih kula za koje ste pomislili da su puškarnice kojih je kalemegdanska tvrđava prepuna. Pogrešili ste jer su to ventilacioni otvori za velike lagume koji se nalaze nekoliko desetina metara ispod vaših nogu.


U Karađorđevoj ulici postoje ulazi u 13 danas skoro potpuno zaboravljenih laguma koji su u predhodna dva veka korišćeni kao vinski podrumi, skladišta robe za carinarnicu koja se nalazila kod današnje Kapetanije, skloništa od bombardovanja. Posebno zanimljiv je jedan od laguma u kome se i danas nalazi 17 ogromnih vinskih bačvi zapremine 10 hektolitara, mnogo većih od dimenzija ulaza. Bačve su početkom dvadesetog veka unešene iz delova i tu sklopljene. O starosti laguma svedoče inicijali “M. O. 1809″ uklesani na jednom od zidova laguma. Inicijali se još uvek mogu dobro videti i istoričari pretpostavljaju da pripadaju budućem knezu Srbije Milošu Obrenoviću ili njegovom starijem bratu Milanu.

Zanimljiva je i velika pećina u kojoj je danas smešten popularni klub “Underground” i u kojoj je Kusturica snimio istoimeni film. Veruje se da pećina nije prirodnog porekla već da je nastala davne 1440. kada su je iskopali Turci pokušavajući da potkopaju gradske zidine. I danas postoje dva zapuštena kraka pećine koji se pružaju iza kluba, za koje legenda kaže da kriju tela turskih vojnika na koje se obrušio tunel koji su kopali jer su Mađari saznali za njihov plan i postavili eksploziv u tunel kada su oni ušli u njega.

Najveći lagum nalazi se na mestu današnjeg kluba “Barutana”. Kao što i ime kaže, na ovom mestu se nalazilo skladište municije koje su Habzburški vojnici podigli posle osvajanja grada 1717. godine. Barutanu čine dve prostrane veštačke pećine povezane dugačkim hodnikom. U jednoj od njih danas se nalaze dva milenijuma stare nadgrobne ploče i sarkofazi napravljani od kamena iskopanog u rudnicima Tašmajdana.

Pored ovih laguma, Kalemegdanska tvrđava krije još mnoge tajne hodnike. Neki do njih korišćeni su i kao zatvorske tamnice. Ove prostorije nalaze se usađene u zidine levo i desno od drvenog mosta kojim se dolazi do Sahat kapije.