Republika Bolivija je država u Južnoj Americi. Graniči sa Brazilom na severu i istoku, Paragvajem i Argentinom na jugu, te Čileom i Peruom na zapadu. Zapadni deo zemlje je planinsko područje Anda, a istočni nizinski pripada amazonskom slivu pokrivenom kišnim šumama.

Istorija


Među prvim indijanskim kulturama na području današnje Bolivije razvila se Tiwanaku kultura uz južnu obalu jezera Titicaca, u 2. veku pre Hrista. Uprkos razvijenim arhitektonskim i poljoprivrednim umećima ova je kultura nestala oko 1200. Otprilike istovremeno nastaju kulture Moxos u istočnim ravnicama i Mollos u severnom delu zemlje, koje nestaju pre početka 13. veka. Oko 1450. u ovo područje prodiru Inke i pripajaju ga vlastitom carstvu, sve do španskog osvajanja 1525.

Tokom španske kolonijalne vlasti ovo se područje naziva "gornjim Peruom" i pod upravom je potkralja u Limi. Bolivijski rudnici srebra donose bogatstvo kolonizatorima. Kao radna snaga služe porobljeni Indijanci.

Otpor kolonijalnoj vlasti počinje u vreme Napoleonskih ratova zbog kojih je oslabio španski uticaj. Iako je nezavisnost proglašena 1809. trebalo je proći 16 godina sukoba pre uspostave republike, 6. avgusta 1825. Slabost i politička podeljenost dovode do gubitka obalnog područja u ratu sa Čileom (1879–1883). Bolivija ostaje bez izlaza na more i jedino joj visoka cena srebra na svetskom tržištu omogućuje delimičan napredak i stabilnost. Početkom 20. veka vodeće mesto u izvozu dobija kositar.

Loši životni uslovi većine stanovništva, uglavnom domorodačkog porekla primoranog na težak rad primitivnim načinima, te poraz u ratu sa Paragvajom (1932–1935) označavaju prekretnicu u politici i početak uspona revolucionarnog pokreta.

Nacionalni Revolucionarni Pokret (MNR) dobija izbore 1951. Vlast im uskraćuje pobedu, pa MNR podiže uspešnu revoluciju 1952. i pokreće temeljite promene: poljoprivrednu reformu, obrazovanje i nacionalizaciju najvećih rudnika. Međutim, to je i početak razdoblja političkih neslaganja i smena političkih i vojnih vlasti (hunte), obeleženo kršenjem ljudskih prava, korupcijom, ekonomskom krizom i trgovinom droge.

Zaokret počinje 1993. liberalizacijom privrede i "kapitalizacijskim" programom kojim su investitori (uglavnom strani) dobili 50% vrednosti važnih preduzeća uz obavezu kapitalnih ulaganja. Provode se i antikorupcijski i socijalni programi. Najveću prepreku naporima za oporavak privrede predstavljaju uzgajivači koke - sredinom 1990ih Bolivija je među najvećim svetskim dobavljačima kokaina. Višegodišnjim naporima specijalnih policijskih snaga smanjena je prizvodnja droge.

2001. dolazi do novih protesta zbog vladinog pokušaja privatizacije svih izvora vode (prema savetu Svetske banke) što je dovelo do ogromnog povećanja cene pitke vode u nekim područjima (grad Cochabamba). Ovakav potez naišao je na opravdano protivljenje već i ovako siromašnog stanovništva. Bolivija i dalje ostaje pod pritiskom pogrešnih političkih poteza, socijalnih nemira i rastuće zaduženosti.

Privreda

Bolivija je trenutno u razdoblju dugoročnih privrednih promena usmerenih ka održavanju stabilnih cena i stvaranju uslova za ekonomski rast. Najveće promene odnose se na privatizaciju brojnih javnih preduzeća i podsticanje preduzetništva.

Najveći izvozni resursi su kositar, zlato, nakit i proizvodi od drveta. Poljoprivreda napreduje uz primenu modernih načina obrade tla, a najviše se izvozi soja. Na trećem mestu je korišćenje rudnih bogatstava. Poslednjih godina počeo je izvoz velikih količina prirodnog plina u Brazil.

Trgovina sa susednim državama je u porastu, iako SAD ostaju najveći trgovinski partner.


Stanovništvo

Uz Gvatemalu i Peru, Bolivija je treća država Latinske Amerike sa više od polovine stanovništva indijanskog porekla. 33% stanovništva čini narod Quechua, 30% Aymara, 25% mestici (mešanci evropskog i indijanskog porekla) i 12% Evropljani (Nemci, Talijani, Baski i drugi, a ima i nešto potomaka hrvatskih iseljenika).

Od ostalih manje brojnih indijanskih naroda treba spomenuti etničke grupe Chiquitano i Guarani.

Vera većine stanovništva je katolička, a ostatak su uglavnom protestanti.

Национална структура

Мачетерос.

Национални састав Боливије је шаролик. На основу резултата пописа из 2012. међу особама старијим од 15 година, које су се изјасниле као припадници неког домородачког народа, најбројније су Кечуе са 1.281.116 припадника, следе Ајмаре са 1.191.352, па народи Чикитано са 87.885, Гварани са 58.990, и Моксењо са 31.078 припадника.
Попис није посебно евидентирао местике и белце, којих заједно, међу становништвом старијим од 15 година, има 4.032.014, док Афроболивијаца има 16329.

Домородачки народи у Боливији могу се према месту боравка поделити на оне који живе на Андима и на народе из источних равница (љаноса).

Народи на Андима
Ајмаре настањују углавном департмане Ла Паз, Оруро, и Потоси.
Кечуе настањују првенствено департмане Кочабамба и Чикисака, такође, живе и у планинским областима Потоси и Оруро
Народи у источним равницама
најбројнији народи на овом подручју су Гварани и Мохос, који настањују претежно департмане Санта Круз, Бени, Тариха, и Пандо.

Местици живе широм Боливије, док белци живе углавном у великим градовима као што су Ла Паз, Санта Круз де ла Сијера и Кочабамба али и у неким мањим градовима као што је Тариха. У Департману Санта Круз се налази знатна колонија (око 70.000 људи) немачких менонита.

Афроболивијци су потомци афричких робова који су ту доведени током постојања Шпанске империје. Они претежно настањују Департман Ла Паз, у провинцијама Северни и Јужни Јунгас. Робовласништво је у Боливији укинуто 1831. године.

Од азијских народа најбројнији су потомци јапанских, кинеских, корејских и либанских досељеника.

Legendarno srebrno brdo Cerro Rico


Nekoć vrlo bogat a danas pomalo zaboravljen, Potosí je glavni grad istoimenog bolivijskog departmana Potosí i jedan od najviših gradova na svijetu (4.090 m nadmorske visine).

Osnovali su ga Španjolci 1545. godine kao kolonijalno središte s kovačnicom novca ispod planine Cerro Rico (“bogata planina”) koja je bila bogata srebrom. Često su je smatrali potpuno sačinjenom od srebra, i bila je glavni izvor srebra Španjolskog kolonijalnog carstva.

Prema Inka legendi, Potosí dolazi od riječi Potocsí koja označava “gromoglasnu buku” jer je navodno kraljevske rudare prepala strašna buka i glas koji im je poručio da ne diraju srebrnu planinu jer je srebro namijenjeno za druge gospodare.

No, kako ova riječ ne označava buku ni na kečuanskom ni na ajmarskom jeziku, lokalna predaja pretpostavlja kako je ime došlo od onomatopeje udaranja čekića o srebrnu rudaču, potoq.

U predkolumbovskom razdoblju Potosí je bio samo mali zaseok u ledenoj osami Anda. Nakon otkrića najvećih žila srebra u Novom Svijetu, rast grada je bio vrlo brz.

U 17. stoljeću u gradu je bilo oko 160.000 europskih doseljenika, kao i 13.500 indijanaca koji su bili prisiljeni na rad u rudnicima. Rad u rudniku bio je nevjerovatno težak i mnogi rudari su ovdje izgubili život.



Narodima i kulturama Amerike koje su Europljani ovdje zatekli zlato i srebro nije imalo nikakvu vrijednost osim one estetske i religijske prirode. Oni su čvrsto vjerovali da je zemlja ona koja ih hrani pa samim time i da je ona vrlo vrijedna. O vrijednosti zlata za Inke govori i priča o ubijenom kralju: ” Španjolski su osvajači za otkupninu za kralja Inka tražili da im se cijela jedna prostorija napuni zlatom od poda, pa sve do stropa. Inke su to i učinile, ali im je kralj ipak ubijen od strane Europljana!”

Između 1500. i 1650. godine Europljani su odnijeli 180 do 200 tona zlata. Kao rezultat toga, Potosí je izravno i osjetno povezan s događajem od izuzetne i jedinstvene važnosti – gospodarske promjene u 16. stoljeću koja je nastala bujicom španjolske valute zahvaljujući masovnom uvozu plemenitih metala iz Novog svijeta u Sevillu.

Nakon razdoblja nasumičnog iskorištavanja srebrnih žila Cerro de Potosíja, puni kapacitet proizvodnje je ostvaren nakon 1580. god. kada je razvijena peruanska rudarska tehnika poznata kao patio (vrt). U 16. stoljeću ovo područje je smatrano najvećim svjetskim industrijskim kompleksom u kojemu se vađenje rude srebra oslanjalo na niz hidrauličnih mlinova (njih 120) koji su pokretani kompleksnim vodovosnim sustavom kanala i pomoću 22 ogromna bazena (lagunas). U prizemlju se rudača stapala sa živom u zemljanim vatrostalnim pećima (huayras ili guayras), a potom je oblikovana u poluge i označena žigom kraljevske kovačnice.

Proizvodnja se nastavila sve do 18. stoljeća, usporavajući tek nakon stjecanja neovisnosti zemlje 1825. godine.



svetokonas

Bolivija

Najtradicionalnija je i najsiromašnija zemlja južnoameričkog kontinenta. Zelena, "sveža" i šumovita, smeštena je visoko, više nego bilo koja zemlja u tom području, zbog čega je zovu i "Tibetom" Latinske Amerike. Izolovana između Anda i Kordiljera, dok joj se doline utapaju u amazonske džungle, ima (deleći ih sa Peruom), jezero Titikaku i visoravan Altiplano. Ima i svoju slanu pustinju i amazonske prašume.

Ljubica Sibinović (Izvor: Travel Magazine)


Dok vrhovi Anda, sa jedne strane, paraju nebo, sa druge Amazonija "diše za celu planetu". Polovina njenog stanovništva je čistokrvnog indioskog porekla i ljubomorno čuva svoje nasleđe - kulturno i istorijsko, svoje običaje i verovanja. Ukratko, to je - Bolivija. Ali i mnogo, mnogo više, o čemu svedoči ova reportaža koja će, uvereni smo, čitaoca uspeti da na krilima mašte, bar na kratko, prenese u tu čarobnu, daleku zemlju...

Zemlja - kroz činjenice i brojke


I pored burne istorije, kako u dalekoj prošlosti tako i u moderna vremena, Bolivija je jedna od najmirnijih i veoma sigurnih južnoameričkih zemalja. Zbog svoje geografske izolovanosti i činjenice da su polovina njenih stanovnika Indiosi, najtradicionalnija je zemlja Južne Amerike. Jedna je od tri najnerazvijenije države Zapadne hemisfere. Poljoprivreda je zastupljena u dolinama po obodu amazonskih prašuma, plodnim i vlažnim, uz proizvodnju koja zadovoljava potrebe lokalnog tržišta. U istočnim dolinama proizvode se soja i pamuk, kojih ima dovoljno i za izvoz. Manje količine kafe i šećerne trske, takođe napuštaju zemlju i donose dragocene devize. A taj dragoceni strani novac stiže i od izvoza sulfata, antimona, bizmuta, olova i cinka. Obnovljeni su i brojni rudnici srebra. Važna stavka u deviznom prilivu su i mnogobrojni Bolivijci koji rade u inostranstvu i značajne sume novca uplaćuju u bolivijske banke. Izvozi se i "nesrećna" biljka - koka, za potrebe farmaceutske industrije, ali, na žalost, velikim delom sve se ipak odvija u domenu zabranjene trgovine, u ilegalnim krugovima. Interesantno je da ćete u svakom hotelu, kao piće dobrodošlice, dobiti čaj od koke i da ćete moći da se poslužite njenim lišćem, za žvakanje. U svakoj apoteci i samousluzi možete kupiti kesice sa čajem od koke. Iako su sve vrste droga u Boliviji, naravno, zabranjene - lišće koke se žvaće svakodnevno. Još u davna vremena, Mama "koka" (Mamma Coca - Majka "koka"), kao ćerka Paća mame (Pacha Mamma - Majka Zemlja), slavljena je i smatrana božjim darom, koji će rasterati sile zla sa polja i iz kuća. Inače, iz zemlje možete izneti samo kesice sa iseckanim lišćem, a nikako celo lišće, jer se samo ceo list može dalje prerađivati u magični, ali smrtonosni prah. Veliki broj ljudi (čak čitave porodice), uključen je u rad na plantažama koke, pa pošto im je to jedini izvor prihoda, vlasti zatvaraju oči pred "sivim" tokovima. Vrlo je, međutim, moguće, da mnogi ni ne znaju šta se zaista događa sa lišćem koje radnici tako predano beru sa drveća (koka je višegodišnja biljka i ima moćno, čvrsto stablo i bogatu krošnju). Ne znaju, iz prostog razloga što su neobrazovani i nepismeni. Tužna je činjenica da, i pored toga što je 87 odsto dece školskog uzrasta upisano u škole, veliki problem predstavlja redovno pohađanje nastave. Procenat od 75 odsto nepismenih - žalosna je i najniža stopa u Južnoj Americi. Ipak, dva najveća univerziteta, San Simon (Sv. Simeon) u Koćabambi (Cochabamba) i Universidad Mayor de San Andries (Univerzidad major de san Andries - Viši univerzitet sv. Andrije) u La Pazu, pružaju visoko obrazovanje onima koji su se odlučili za moderan život u trećem milenijumu.

Bolivijska kuhinja nije od poznatijih u svetu, ali ono što ćete sigurno voleti su sokovi od sveže ceđenog voća. Supa od kinoe (la quinoa ili quinua - biljka, dalji "rođak" spanaća, bogata proteinima i jedan od glavnih sastojaka kuhinje Inka, od koje se može dobiti začin i brašno) i amazonski som će vam sigurno popraviti raspoloženje. U hotelima se servira uglavnom međunarodna kuhinja, a u manjim restoranima ćete pojesti ukusan "domaći zalogaj". U odnosu na evropske prilike restorani su jeftini, čisti su i sa ljubaznim osobljem.

Sve u svemu, u Boliviji ćete se osećati dobrodošlim i bićete okruženi osmehnutim, ali bogobojažljivim ljudima, kojima ste vi jednako neobični kao i oni vama. Vlaga i razređen vazduh su jedino što može da vam ozbiljnije zasmeta. Malo ćete se začuditi kada shvatite da vaš upaljač ili šibica ne funkcionišu na tim visinama, ali baš i nećete imati preku potrebu da ih koristite. To je zgodno mesto za one koji žele da se odviknu od pušenja. Čak ni najstrasnijim pušačima - cigareta tu ne prija.

Altiplano
"Vaš putopisac" imala je sreću i zadovoljstvo da u Boliviju uđe iz Perua, preko visoravni Altiplano (od "la altiplanicie" - la altiplanisije/visoravan), obilazeći jezero Titikaka (Lago Titikaka).

Altiplano je čudesna oblast na visini između 3.700 i 4.400 metara iznad mora, okružena planinskim vencima Anda (los Andes) i Kordiljera (la Cordillera - Planinski lanac), mestimično dostižući širinu i do 120 kilometara, razređenog vazduha, ali natkrivena - valjda zbog "blizine" - najplavljim nebom koje se može videti. Beskrajni pašnjaci oskudne ispaše - hrane lame (la lama) i alpake (la alpaca), koje prate niski, kratkonogi pastiri, čije oči sijaju, a na obrazima, naizgled zdravo rumenim, vide se (kada priđete bliže) nataložene opekotine od sunca, koje tamo nemilosrdno prži... Malobrojna naselja povezana su železničkom prugom, najvišom na svetu. Na pojedinim mestima voz ide toliko sporo da možete iskočiti iz njega, malo prošetati i opet se, bez velike jurnjave, vratiti u svoj vagon. Međutim, tamo vam baš i nije do šetnje. Razređen vazduh, manjak kiseonika i, već sasvim izraženi, simptomi visinske bolesti - čine vas obamrlim, udovi vam postanu olovno teški i najradije biste spavali, ali ni to vam ne polazi za rukom.


Ipak, granični prelaz je tu, a u Boliviju se ulazi lako i bez velike procedure. Popunite običan formular, dodaju mu se dva-tri pečata i: "Dobrodošli u Boliviju!" (Bienvenidos en Bolivia!). Naši ljudi bi pri popunjavanju tog formulara morali da vode računa, jer za državu Srbija i Crna Gora u Boliviji - nisu čuli. Ali kada kažete "Jugoslavija", ne samo da svi znaju, nego je i odnos prema vama drugačiji. Osmeh je širi, a pitanja o fudbalu i košarci pršte na sve strane.

Na granici je i menjačnica, mada vam menjanje novca nije neophodno. Bolivijci primaju dolare, peruanske sole i sve kreditne kartice... Okolo-naokolo, dakle, stižete u gradić koji "obara s nogu".

Kopakabana


Na jeziku Tihuanaka Indijanaca (los Tihuanacos), Kopakabana (Copacabana) znači "mesto odakle se vidi jezero". A Kopakabana leži na samoj obali prirodnog čuda, jezera Titikaka, i blješti svojim belim kućama. U centru mesta, ka nebu stremi "toranj" katedrale "Devica od Kopakabane" (Virgen de Copacabana - Virhen de Kopakabana, inače zaštitnica celog grada), koja je kultno svetilište ne samo te regije, i ne samo Bolivije, nego i čitave Južne Amerike. To svetilište je, prilikom posete Latinskoj Americi, obišao i sam sveti otac - Papa. Za tu priliku, izgrađen je novi zvonik, i uređen je celokupni kompleks oko katedrale. Unutrašnjost te crkve iz 17. veka odaje tipičan španski barok, kitnjast i bogato "ukrašen" srebrom i zlatom, ali sa uticajima lokalnih verovanja, običaja i umetničkog izraza, uobičajenim za to područje. Ipak, centralno mesto zauzima ogromni, zlatom bogato ukrašeni i majstorski izrezbareni tron Device, od čistog srebra, koji se svake godine, na njen praznik, iznosi u procesiju koja prolazi kroz ceo grad.

Onoga dana kada smo boravili u tom živopisnom gradiću, slavio se praznik "Tri kralja" i trg ispred katedrale bio je prepun ljudi koji su došli po blagoslov Device, za novozapočete poslove, planirane brakove, početak školovanja ili za otiskivanje u svet. Čitav trg je okružen tezgama, gde hodočasnici kupuju ukrasne trake, mirišljave vodice, cveće i sve ono što je neophodna "rekvizita" za blagosiljanje. Pažnju mi je privuklo sveštenikovo obilaženje oko jednog novog kamiona, okićenog "svim i svačim", prskajući ga svetom vodicom, dok je vlasnik skrušeno išao za njim i izgovarao "Oče naš"... Svet se tiska, okupljena dečica su ulepljena šećernom vunom i ispolivana sokovima, miriše paljevina sa improvizovanih obrednih oltara. Jarke i mnogobrojne boje napadaju vaše oči koje se, iako pod agresijom, raduju ovom neponovljivom prizoru. Svetkovina opšteg blagoslova traje do kasne večeri, uz muziku i dosta pića i ukusnog roštilja.

Ostavljajući taj veseli, a za njegove učesnike i sudbonosni skup, ukrcavamo se na katamaran i plovimo u novu čaroliju, novo "čudo", novo svetilište...

Ostrvo sunca - jezero Titikaka


Dok katamaran lagano klizi glatkom površinom jezera, krećući se ka Ostrvu sunca (la Isla del Sol - La izla del sol), razmišljamo o njegovom značaju i mestu u istoriji ovog dela Južne Amerike. Kako su Inke (los Incas - Inkas), čije je sedište carstva bilo u Kusku, u Peruu, bile bolji pregovarači i diplomate nego ratnici, sadašnja Bolivija je lako i bez žrtava postala deo te imperije. I to veoma važan deo. Po religiji velikih Inka, vrhovni bog Virakoće (Viracoche) stvorio je Mankokapaka (Mancocapak) i Mama Oklju (Mamma Oclla), praroditelje (poput Adama i Eve), baš tu na Ostrvu sunca. A Sunce koje su obožavali, bilo je iznad svega. Iznad sveta, vode, iznad života. Tu, na ostrvu obožavanog Sunca, počelo je vreme i život u njemu.

Ovo ostrvo je prirodni rezervat i nacionalni park. Nema stalno naseljenih, ali je prihvat turista savršeno organizovan. Uvek je spreman tim koji održava botaničku baštu, kao i prodavci suvenira. Svi oni svakodnevno dolaze na svoja radna mesta, u tom "raju na zemlji". Tu je i vrač koji na zaravni, na najvišoj tački na celom ostrvu, obavlja obred pročišćenja i prosvetljenja želeći vam sreću, zdravlje i srećan povratak kući, pre svega onima sa drugog kraja sveta.

Čudesna tišina, izmešani miomirisi bilja, blještavo nebo koje, čini vam se, možete rukom da dodirnete, svetlucava površina jezera, navodi vas da poverujete da je, zaista, "sve" baš ovde počelo. Pomislite, na čas, da Bog stanuje na jezeru Titikaka.

Iako Boliviji pripada manje od jedne trećine ovog najvišeg plovnog jezera na svetu, vi zaboravljate sasvim da je njegov najveći deo u susednom Peruu, mada se ne zna kuda prolazi linija koja razgraničava dve države (tamošnjim stanovnicima to i nije važno).

Magija plavetnila te ogromne vode, magija nadmetanja između neba i vode, strah od 372 metra dubine jezera, kome čak ni Žak Kusto nije odoleo, tražeći izgubljeno blago Inka - sve se to meša sa perjanom belinom oblaka i sa blagim prohladnim vetrom. Ne zaboravimo - ovde je nadmorska visina 3.865 metara.

Naspram Ostrva sunca je "bratsko" Ostrvo meseca (la Isla de la Luna - La izla de la luna), takođe nenaseljeno. Mnogo je manje po površini od prethodnog, ali ne i manje lepo, samo je kao odraz u ogledalu velikog i svetog Ostrva sunca. Titikaka na jeziku Indiosa znači "puma tamnosive boje". Zašto tamnosive - nije jasno, jer je plavetnilo jezerske vode čudesno i neponovljivo. Za pumu nam je već nešto jasnije. Ona je Inkama bila sveta životinja i zauzimala je značajno mesto, označavajući ovozemaljski svet.

Sa tugom se ponovo ukrcavamo na katamaran i napuštamo božanski mir "prapočetka", njegove biljke, ptice, makete starih Inka sela i, u zemlju ukopan, minijaturni Muzej prekolonijalne istorije Bolivije, i nastavljamo dalje ka obali.

Ukusan ručak na luksuznom brodu, gde je restoran organizovan tako da su sva mesta pored prozora, na kratko skrene pažnju i izvuče vas iz potpune omamljenosti, u koju ste do malo pre toga bili utonuli.


Pejzaž Bolivije je skoro nestvaran. Bogat je raznovrsnom florom, zelen pre svega, ali prošaran neobičnim cvetovima, još neobičnijih boja. Ova zemlja je, inače, bogata nacionalnim parkovima i prirodnim rezervatima, oazama netaknute prirode (gde možete videti prave, milionima godina stare, otiske stopa dinosaurusa), ali i staništima ptica, kojima pristaje epitet "rajski". U rezervatima ima indijanskih sela, u kojima Indijanci žive onako kako su živeli pre hiljadu godina, jedno vreme čak ni ne znajući da su porobljeni u trijumfalnom pohodu španske armade.

Planinski venci koji okružuju naš put kroz Altiplano ka La Pazu, izazivaju pomešana osećanja zaštićenosti od nekog sveta koji je "tamo iza", i možda nije toliko lep, ali isto tako deluju kao neki nepremostivi zid, koji vas izoluje od sveta koji je "tamo iza", a koji je možda lepši i bolji. Većina Bolivijaca nikada neće saznati kakav je svet "tamo iza, sa druge strane". Mi, sa naše strane, nikada nećemo saznati da li su oni zbog toga manje ili više srećni!

El Alto


Veliko naselje, ne baš raštrkano, ali ne ni dobro urbanistički organizovano, sa uglavnom nezavršenim kućama, bez uređenih ulica, trotoara i raskrsnica. Tu nema kanalizacije, osvetljenje je veoma slabo, a kroz prozore kuća se vidi da je u njima još lošije. Ko zna kada će ovde stići pravi higijenski uslovi života, kada će se raščistiti deponije, prisutne "na svakom ćošku". Ipak, tu su prodavnice, bakalnice, improvizovana pijaca, kafane, čak i Internet-kafe. Goluždrava deca trčkaraju onim što bi trebala biti ulica, saobraćaj je u haosu, a raskrsnice se prolaze "na mišiće". Domaćice, uglavnom Indijanke, čak i kroz prozor prosipaju prljavu vodu od opranog veša i posuđa. Verovatno to isto rade i sa vodom od kupanja, ako se kupaju. Neki - možda. A već "na sledećem uglu" možete videti drugu domaćicu, koja očerupanom metlom ispred svoje kuće čisti tako predano, kao da je to pitanje života ili smrti.

Perionica automobila i vulkanizerska radnja su odmah do kasapnice, gde je meso izloženo na otvorenoj tezgi, na samoj ulici. Ljudi kupuju. Jedu. Žive u El Altu. Većina njih ni ne odlazi do grada. Velikog grada koji je odmah iza sledeće velike okuke na putu. Tamo gde počinje autoput.

Zbunjeni prizorom čiju oporost pojačava sumrak, uz već tamnosivo nebo, trgnete se na glas vodiča koji vas obaveštava da je to naselje kroz koje prolazite - El Alto (od visok - Visoko, slob. prev.) i da je najveće predgrađe prestonice - La Paza.

La Paz


Još jedna izuzetna privilegija ukazala nam se na ovom putovanju kroz Boliviju. El Alto smo napustili u kasni sumrak i delilo nas je još samo malo do ulaska u glavni grad. Zapravo, La Paz je kulturno, ekonomsko, finansijsko i industrijsko sedište zemlje, a glavni grad - prestonica Bolivije - je Sukre (Sucre), što baš i nije mnogo poznato široj javnosti. No, vratimo se privilegiji, ili bolje rečeno prazniku za oči. Mrak ovde brzo pada, jer su planinski venci visoki, a sunce, odjednom "padajući u Pacifik", nestaje iza snegom pokrivenih vrhova...

Iznenada, iza jedne okuke na putu u mrklom mraku, ukazuje se prizor od kojeg poverujete da ste u svemirskom brodu. Pred vama, niže niz padinu, leži osvetljeni La Paz. Odbljesci gradskog osvetljenja izgledaju kao zvezdano nebo, ili njegovo ogledalo. Isti prizor i na nebu i na zemlji. Milioni malih neonskih i zvezdanih svetiljki igraju pred vašim očima, koje "sebi ne veruju" da vide to što vide. Nikakve sličnosti nema sa onim što je ostalo za nama u El Altu. Nešto slično se može videti u Riju, Kejptaunu ili Hong Kongu. Ovo je, inače, najlepši utisak o La Pazu. Sledećeg dana, pod oblačnim nebom i kišom, taj grad je izgledao manje lepo, ali - koji je grad lep kada pada kiša?

La Paz nije grad širokih ulica i dugih bulevara, a nije ni grad oblakodera. Ima samo nekoliko veoma visokih zgrada, i to su uglavnom hoteli, banke i nekoliko poslovnih zgrada. Veoma skučen ravan prostor gde je glavni gradski trg, crkva Svetog Franje (San Francisco) i pijaca, okružen je brežuljcima, po kojima se širio grad. Lako je kretati se kroz grad i skoro je nemoguće izgubiti se u njemu. Ulice su dobro obeležene, brojni gradski autobusi saobraćaju veoma često (više liče na mini-bus), ali pravi veliki autobus ni ne može da prođe kroz sve gradske ulice, pošto su veoma strme i uske, pa je skretanje iz jedne u drugu otežano čak i običnim putničkim automobilima. Međutim, njihovi vozači se odlično snalaze u svemu tome, tako da i pored velikog broja vozila nema haosa u gradskom saobraćaju. Treba ipak reći da su semafori ovde više deo gradskog dekora, a pešaci su "posebna priča". Mnoge ulice, naročito one u starijim delovima grada i na obroncima brežuljaka, imaju kaldrmu još iz vremena Inka, a mnoge su renovirane na isti takav način. U tom gradu, sem nekoliko izuzetaka, nema luksuznih prodavnica sa skupom uvoznom robom, otmenih kafeterija niti baštica gde se može "lenjo" popiti kafica ili pročitati štampa. To prosto nije u tradiciji domaćina. Obične lokalne kafane, koje su više improvizacija nego bilo šta drugo, jesu mesto gde stanovnici vole da sede sa prijateljima. Naravno, ima nešto restorana sa domaćom kuhinjom i domaćom atmosferom, ali ko hoće "evropskiji" štimung - mora da se zadovolji hotelskim restoranom.

Sam centar La Paza, njegov glavni trg, obeležen je crkvom Svetog Franje, čiji se "toranj" uzdiže ka nebu, a njegovi stameni zidovi "ćute" o vremenu španske najezde. Gradnja te crkve započeta je 1549. godine, ali je objekat srušen u snežnoj mećavi 1610. Obnova je obavljena između 1744. i 1753. Na fasadi se nalaze veoma neobični reljefi koji prikazuju tropsku floru i faunu. Sa druge strane trga, nalazi se velika skulpturalna kompozicija koja predstavlja tri najveće kulture koje su obeležile bolivijsku istoriju - Tihuanako, Inka i moderna vremena hrišćanske kulture.

La Paz je osnovao španski kapetan Alonso de Mendoza, 20. oktobra 1548., smatrajući da mesto ima veoma pogodan položaj, a uz to je reka Ćokujapu (Chioquiapu), koja protiče kroz La Paz, u to vreme bila veoma bogata zlatom. Kako su Španci bili veoma "osetljivi" na ovaj blještavi metal, a u okolini je bilo aktivnih rudnika gde ga je bilo u izobilju, jasno je da nije bilo pogodnijeg mesta za osnivanje grada. Ubrzo po osnivanju naselja, Španci su nametnuli svoju veru, način života i svoju kulturu. Došlo je i do mešanja između osvajača i domaćeg stanovništva, pa se "rezultat" i danas vidi na ulicama ovog grada. U novembru 1549. donet je prvi pravi urbanistički plan grada, kojim je strogo uređen izgled ulica, crkava, privatnih kuća i rezidencija španskih namesnika. Pošto je poslednju reč u svemu uvek imao kralj, a on je bio u Španiji, jednom se dogodilo da je suveren poništio imenovanje "izvesnog" Migela Servantesa za namesnika grada La Paza. Ovaj, nemajući kud, ostade u Španiji i za uzvrat podari čovečanstvu "Don Kihota". Svakako bi ga napisao i u La Pazu, a slava bi opet pripala Španiji. Mir, to je prevod imena ovog neobičnog, čak kontroverznog grada, mada se ne bi moglo reći da ga je ime "obeležilo". Pobuna Ajmara Indijanaca (los Aymaras) 1781. godine, skoro da je uništila sve javne zgrade, kao i sedišta vlasti i crkve. Usledio je tridesetogodišnji period nemira, čarki, čak oružanih sukoba. Bolivija je dobila svoju nezavisnost 1825. u talasu ustanaka protiv španske dominacije.

Centralna gradska katedrala nalazi se na trgu Muriljo, a poznata je po svojim izuzetnim stubovima na glavnom ulazu, kao i po nestvarno lepim vitražima. Naspram katedrale je predsednička palata, koja beleži mnoge burne događaje, kao što je onaj iz 1946. kada su predsednika Gilberta Viljareala (Gilberto Villareal) njegovi ojađeni protivnici izvukli silom iz palate i obesili ga na trgu Muriljo, gde se danas nalazi njegov spomenik. Zanimljivo je da je Don Pedro Domingo Muriljo (Don Pedro Domingo Murillo), po kome je trg dobio ime, doživeo istu sudbinu, na istom mestu, 1810. godine.


La Paz ima mnogo muzeja, poput Muzeja metala i prekolumbijskog perioda i Muzeja pacifičkog rata. Rat između Čilea i Bolivije oko pustinje Atakama (Atacama), preko koje je Bolivija imala izlaz na Pacifik, i danas je rana na srcima svih Bolivijaca. Tu su još Etnografski muzej, Muzej tekstila Indiosa sa Anda, Nacionalni arheološki muzej, te Muzej koke. Nama je najinteresantniji bio Muzej muzičkih instrumenata. Smešten u staroj vili iz kolonijalnog perioda, u stvari je privatna zbirka maestra Ernesta Ćavora (Ernesto Chavor). U njemu ćete naći sve, u Boliviji poznate, muzičke instrumente, sve ono što za svirku koriste stanovnici Amazonije, čak i onih delova koji ne pripadaju Boliviji, ali ima i instrumenata iz celog sveta: vergl iz Pariza, gong iz Kine, afrički bubnjevi, indijske citre i, verovali ili ne, crnogorske gusle.

Što je zemlja siromašnija, to su klasne i socijalne razlike veće i vidljivije. La Paz je jedan od boljih dokaza za to. Šetnja kroz rezidencijalni deo grada, koji je "solidno" udaljen od vreve gradskog jezgra, upoznaje vas sa divnim, velikim, udobnim vilama bolivijskih bogataša, koji to zaista i jesu. Travnjaci, cvetni aranžmani, fontane, bazeni, teniski tereni. Bilo je iznenađenje čuti da se dobra reprezentativna vila tu može kupiti za "samo" 200.000 američkih dolara. Tržište je "čudo", a i lokacija diktira cenu. No, ipak je La Paz malo daleko.

Napuštajući ovaj "Holivud", na putu ka obilaznom autoputu oko grada nailazimo na nešto što zbunjuje, očarava, malo i zaplaši, ali zasigurno oduzima dah. Zovu je "Mesečeva dolina" (el Valle de la Luna - El valje de la luna). Neobičan prostran kompleks krečnjačkih stena, sa brojnim lavirintima, sivkast i crvenkast, u zavisnosti od svetla koje ga obasjava. Nas je, na žalost, tamo dočekala kiša, ali prizor nije bio manje čudesan. Možda samo više zastrašujući. Nije ni čudo što nosi takvo ime. Pomislite u trenutku "Armstrong se, sa svojim 'malim velikim korakom', javio odavde. Kakav 'Mesec'!?"

Vrativši se ponovo u centar i u gradski metež, put vas vodi do pijace koja je na trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco - Placa san Fransisko), odmah iza crkve. Kao da spretni trgovci nesvesno traže Božji blagoslov za svoje rabote. Sve i svašta se prodaje, novo i polovno, svašta "za iće i piće", dečije igračke, kuhinjsko posuđe, poljoprivredne alatke, "firmirana" garderoba. Ovde "Armanijeva" majica košta jedan dolar. Bagatela!

Najlepši deo trgovanja u La Pazu, obavićete na "Veštičjoj pijaci" (el Mercado de bruja - El merkado de bruha). To je doživljaj koji se nigde više nećete ponoviti. Bolivijci veoma drže do magije. Mora se osigurati sreća i naklonjenost tajanstvenih, viših sila, koje neće usmeriti vaš naum tamo gde ne treba. Važno je reći da je crna magija ozloglašena, i da nije "popularno" želeti drugome zlo, niti ga ometati u njegovim namerama. Ali, tražiti pomoć za čiste i svetle ciljeve - skoro je obavezno. Na "Veštičjoj pijaci", u samom centru La Paza, možete kupiti sve "rekvizite" za prizivanje sreće - osušene fetuse lama (što je, mora se priznati, malo morbidno), sveže i sušeno mirišljavo bilje, raznobojne vunene končiće, semenke, glinene i drvene amajlije, statue Paća mame - izrezbarene u kamenu, ili prepariranu žabu iz jezera Titikaka (vaš pripovedač mora priznati da nije odoleo baš toj žabi, jer kažu da donosi sreću i prosperitet u kuću, a i novac, pa ako želimo da putujemo dalje, treba nam - za početak - novac, a želju i planove naravno imamo, pa videćemo da li "funkcioniše"). Na ovoj pijaci kupuju stranci, turisti, ali i domaće stanovništvo. Za turiste je to svakako lep i zanimljiv suvenir, ali je ljudski i poverovati u magiju. Uostalom, više ne spaljuju veštice, pa zašto da ne?!

Malo niže niz ulicu, ulazite u "raj za šoping": radnja do radnje, svega i svačega ima da se kupi. Suveniri, garderoba, muzički instrumenti, ručni radovi. Stranci ipak najviše kupuju džempere, jakne, šalove, kape i ponča od alpake. Alpaka je divna, simpatična životinja iz porodice lama. Gaje je slobodno na pašnjacima, ali i na specijalno uređenim farmama, samo za dobijanje njene plemenite vune. I zaista je čudesno kako su lepi svi ti proizvodi od alpake. Vuna je farbana prirodnim bojama, koje se dobijaju iz lišća i cvetova egzotičnog bilja, pa su jarke, ali i postojane. Cene su pristupačne, ali ne baš "naivne". Međutim, ako uzmete u obzir da to možete kupiti samo ovde, onda to mora i da se plati.

(I opet jedno priznanje vašeg pripovedača - ni džemperima od alpake nije odoleo.)


Živopisnost ulica u La Pazu, je nešto što malo gde možete da vidite. Turisti iz Evrope i Amerike se silno začude kada vide da policajac stoji pored semafora i u otvorenoj razvodnoj kutiji spaja i razdvaja žice, kako bi promenio svetlo na semaforu. Ali ni ono još uvek ne znači da treba da stanete ili krenete. Tu je policajac da odluči ko stoji, a ko ide. Najlepše od svega je što sve to funkcioniše besprekorno. Nema sudaranja, nema problema. Ima samo galame, jer svi viču kroz otvorene prozore. Ipak, najveću galamu prave vozači i "kondukteri" mini-buseva, koji prevoze putnike sa jednog kraja grada na drugi. Oni uzvikuju pozive putnicima, obaveštavaju u koji kraj grada idu, ima li mesta u vozilu, itd. I, naravno, svađaju se sa putnicima i "konkurencijom". Neponovljivo!

Na ulicama La Paza, muškarci su obučeni obično i onako kako smo navikli. Ali žene, Indijanke, su "nešto drugo". Sve nose šešire. To je "nasleđe" iz vremena kada je ovde stigla prva železnica, a počelo je da se upražnjava po naredbi jednog od vladara. Najsimpatičnije su one koje nose polucilindre, ali ih ima svakojakih. Ti šeširi imaju svoje male "tajne". Ako na ženskoj glavi on stoji pravo, znači da je udata, ali ako je malo nakrivljen, to je već "dobar znak" za mladoženje. Čak i na taj način, žena stavlja do znanja da je slobodna i spremna za udaju.

Sve u svemu, ako možete, putujte u Boliviju. Na Altiplano, u Amazoniju, u slanu pustinju. Idite da vidite "nestvarna" jezera, u kojima ima minerala raznih boja, pa će njihova voda biti plava, zelena, crvena, purpurna ili žuta, ali i u bojama koje još nigde i nikada niste videli. Na obalama tih jezera, na stotine flamingosa odmara svoja džinovska krila pred sledeći let.


Prizor koji oduzima dah! Putujte u Boliviju da vidite dobre, tople i dobronamerne ljude. Zadivljujuće je to da živeći u surovim prirodnim uslovima, u krajnjem siromaštvu i noseći breme istorijskog nasleđa, koje najčešće nije bilo na njihovoj strani, oni nemaju u sebi ni trunku ozlojeđenosti i srdžbe. Nikada nisu namršteni, već uvek - dobronamerni i radoznali. Od svih lepota u ovoj zemlji - ljudi su na prvom mestu. Dakle - putujte u Boliviju!


B92

Mjesto gdje se spajaju nebo i zemlja postoji, nalazi se u Boliviji!

Da li ste ikada željeli da posjetite drugu planetu radi potpuno novog doživljaja okruženja?
Ako jeste, više ne morate čekati da svemirske agencije napokon omoguće komercijalne
letove na druge planete, dovoljno je samo da odete do Bolivije, i uživate u iskustvu koje
sigurno nikada nećete zaboraviti.



Salar de Uyuni u Boliviji je jedan od rijetkih pejzaža na planeti Zemlji gdje možete
osjetiti da se nalazite u nekom sasvim drugom dijelu svemira.

Salar de Uyuni, Bolivija, nije samo najveća slana ravnica na svijetu, već je ujedno
i jedno od najvećih i najtačnijih ogledala na svijetu. Zbog svoje ogromne ravnice
i nivoa zemjišta, kada ovdje padne kiša, cijelo područje postane gigantsko ogledalo
koje reflektuje nebo, sa varijacijom od samo nekoliko postotaka.

m.cdm.me

...................

.............



Ovo mjesto je ogromno. Zauzima više od 12.000 kilometara kvadratnih, što ga čini
najvećom slanom ravnicom na svijetu. Salar de Uyuni je star oko 40.000 godina, a
na ovoj lokaciji je nekada bilo veliko jezero Minchin. S vremenom jezero presušilo,
a u blizini su još uvijek ostala dva jezera Uru Uru i Poopó. Po nekim pretpostavkama,
ovdje ima oko 10 milijardi tona soli, a svake godine ljudi uzmu oko 25.000 tona.




................

Salar de Uyuni je samo još jedan u nizu nevjerovatnih i nestvarnih krajolika na
našoj predivnoj planeti…