U svesti srpskog naroda duboko je urezano sećanje na „danak u krvi“ ili „devširmu“. Kada bi se čulo da dolazi sakupljač „devširme“, roditelji su odvodili decu u planinu, bežali u susedne zemlje, sakatili svoju decu kako ih Turci ne bi uzeli, urezivali im krst ili ih pak  ženili već sa 13,14 godina. Turcima se ipak teško moglo doskočiti. Za većinu ovakvih radnji sledila je osveta.

Dankom u krvi su uglavnom sakupljana deca uzrasta od 14 do 18 godina, mada se dešavalo da pokupe i mladiće od 20 godina ili desetogodišnje dečake. Zavisno od potreba „danak u krvi“ je prikupljan jednom u nekoliko godina i prikupljano je po nekoliko hiljada dece. Glavni kriterijumi za izbor bili su pamet i snaga. U početku su uzimana samo hrišćanska deca, a u kasnijem periodu kada se carevina raširila i kada su potrebe za vojskom narasle, uzimana su i turska deca.

Janičar iz XVIII veka



Odvedeni dečaci obučavani su za Janičare – elitnu sultanovu vojsku koja je osnovana najverovatnije u XIV veku. Danak u krvi svoj vrhunac dostiže u XVI i XVII veku kada je carska vojska brojala oko 50.000 janičara. Gde je porez tu je i mito i korupcija, a Turci nisu bili ni malo imuni na to. Dobro stojeće hrišćanske porodice otkupile su oduzetu decu što su sakupljači dece u Bosni, Albaniji i Grčkoj platili glavom. Ovaj događaj, kao i kasnije pobune janičara, dovele su do toga da „živi porez“ konačno bude ukinut.

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун. A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик, а после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.


Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима. У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа. И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима. Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара. Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој. Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње. Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима. А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

Девширма, „одабир“ (данак у крви), османски систем за регрутовање деце у султанову службу, с почетка XIV века: из сеоских крајева насељених немуслиманским становништвом редовно су одвођени дечаци, који би потом били „преваспитавани“, превођени у ислам, учили турски и обучавали се за разне државне службе. Већина их је додељена капи куларима, нарочито јаничарима, али неки су могли бити одабрани за службу на Унутрашњем или Спољном двору. Током XV и XVIвека велик, а често и најважнији део османске политичке и војне елите састојао се од људи скупљених преко девширме, што значи да је она била и систем који је омогућавао друштвени успон. Због све већег притиска који су поданици муслиманске вере вршили на султана у жељи да остваре војну и политичку каријеру, девширма је током XVII века полако изашла из праксе.

Danak u krvi


Prema prirodi davanja u osvojenim hrišćanskim zemljama pod Turcima postojale su četiri vrste poreza: porez u živoj deci ili danak u krvi, porez u narodnoj snazi, porez u zemaljskim proizvodima, i porez u novcu. Porez u živoj deci ili danak u krvi plaćali su hrišćani četiri provincije, dajući sultanu 10.000 najljepše, najkršnije i najzdravije dece od 10 do 12 godina.

Devširma, „odabir” (danak u krvi), osmanski sistem za regrutovanje dece u sultanovu službu, s početka XIV veka: iz seoskih krajeva naseljenih nemuslimanskim stanovništvom redovno su odvođeni dečaci, koji bi potom bili „prevaspitavani”, prevođeni u islam, učili turski i obučavali se za razne državne službe. Većina ih je dodeljena kapi kularima, naročito janičarima, ali neki su mogli biti odabrani za službu na Unutrašnjem ili Spoljnom dvoru. Tokom XV i XVIveka velik, a često i najvažniji deo osmanske političke i vojne elite sastojao se od ljudi skupljenih preko devširme, što znači da je ona bila i sistem koji je omogućavao društveni uspon. Zbog sve većeg pritiska koji su podanici muslimanske vere vršili na sultana u želji da ostvare vojnu i političku karijeru, ali i zbog sve veće korupcije mešu osmanlijama, devširma je tokom XVII veka polako izašla iz prakse.

Oduzeta deca turčena u Carigradu i vrlo brižljivo spremana za vojnički život. Od njih su poslije postajali oni silni i čuveni janičari koji su kao pešaci ratovali. Uzimanje ovog poreza stavljalo je roditelje na neiskazane muke i patnje. Oni su u svom očajnom položaju dolazili na vrlo teške misli: često su sami sakatili svoju kršnu i zdravu decu, i najposle počeli su nejaku decu posle desete, a prie dvanaeste godine ženiti, da bi ih na ovaj način zadržali i sačuvali, znajući da Turci nisu hteli nipošto da raskidaju bračne veze. I ovo je bilo jedino spasonosno sredstvo protiv uzimanja dece i teškog mučenja roditelja. Davanje danka u krvi trajalo je skoro nepuna dva veka u srpskim zemljama.

Јањичари или јаничари (тур. yeniçeri — нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎



Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Порекло

Султан Мурат I је основао трупе око 1330. године, у време велике експанзије ‎‎Османског царства. У почетку су биле формиране од ‎немуслимана, поготово хришћанске младежи и ратних ‎заробљеника, што је била пракса преузета од Мамелука. Јаничари су ‎постали прва отоманска стајаћа војска, замењујући снаге које су се углавном ‎састојале од племенских ратника којима се није могло веровати у погледу ‎оданости и морала. Штавише, за сваког слободног турског ратника било је ‎испод части да буде пешак.‎

Обука и стил живота

Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у давању мушке деце султану. ‎Султанови људи би регрутовали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. ‎Касније су данком у крви опорезивани и Грци и Мађари. Опорезивано становништво је, ‎свакако, било огорчено оваквом праксом.‎

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години. Пук је наслеђивао имовину покојног јањичара.‎

Јањичари су такође учили да следе заповести дервиша ‎‎Хаџије Бекташа Валије који је благословио прве трупе. ‎‎Бекташи су служили као нека врста војних свештеника за јањичаре. По овоме, ‎као и по свом повученом животу, јањичари су били веома слични хришћанским ‎‎витешким редовима, као што су нпр. били витезови Јовановци са Родоса.‎

У замену за оданост и пожртвовање, јањичари су добијали привилегије и ‎бенефиције. У почетку су примали плату само за време рата, а већ средином ‎‎18. века су радили као чувари реда или су се бавили трговином, иако ‎су стално живели по касарнама. Ипак, уживали су високи животни стандард, ‎ослобођење од пореза и поштовани друштвени статус. Многи су постајали ‎чиновници и образовани људи. Пензионисани и инвалидни јањичари су чак ‎примали и пензије.‎

Јањичарски корпус


Бројчано стање јањичарских група је варирало између 100.000 и преко 200.000. ‎Корпус је био организован по ортама (буквалан превод: срце), тј. пуковима. ‎‎Сулејман I је имао око 140 орти, али је тај број касније био повећан на преко ‎‎190. Султан је био врховни заповедник јањичара, али је корпус организовао и водио ‎‎ага (командант). Корпус је био подељен на три подкорпуса: ‎

Џемаат (пограничне трупе), са 101ом ортом;‎
бејлик или беглук (султанова телесна стража), са 61ом ортом, и
секбан или сејмен, са 34 ортом.‎

Као додатак, постојале су и 34 орте ађамија (младих војника). ‎

У почетку јањичари су могли да добију виши чин само у оквиру своје ‎‎орте и то само на основу стажа. Јањичаре је могао да кажњава само њихов ‎директно претпостављени официр. Називи чинова су били засновани на ‎положајима кухињског особља и ловаца, вероватно да би се нагласило да су ‎јањичари султанове слуге. ‎

Првих векова јањичари су били вешти стрелци, али су од 1440. прешли на ватрено ‎оружје. У блиској борби су се користили секирама и сабљама. У мирна времена су ‎могли да носе само батине и мотке, осим ако нису служили у пограничним трупама. ‎Локални јањичари, смештени у неком граду на дужи период, били су познати ‎као јерлије. ‎

Османско царство је користило јањичаре у свим својим важнијим походима, ‎укључујући опсаду Цариграда 1453, пораз египатских ‎‎Мамелука и ратове са Аустријом. Јањичарске трупе је у ‎битку лично предводио сам султан и увек им је припадао део ратног плена. ‎

Репутација јањичара је порасла до те тачке да је до 1683. султан Мехмед IV ‎могао да укине данак у крви. Све већи број оригинално муслиманских ‎турских породица је слао своје синове у јањичаре. Управник сваке покрајине је ‎желео да има сопствене јањичаре. ‎

Побуне јањичара

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

После тзв. ратова молдавских магната (1595—1621) против Пољско-литванске уније и Хабзбурга, битке код ‎Ћећоре и турског пораза код Хотина, султан Осман II је умро за време ‎‎јањичарске побуне од 1622. године. ‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане. Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

‎1807. јањичари су се побунили и сменили Селима III, који је ‎покушао да створи савременију војску уз помоћ европских инструктора. Његови ‎следбеници нису успели да поврате власт пре него што ће га Мустафа IV убити, ‎али су успели да поставе на власт Махмуда II. Када су јањичари ‎запретили да ће збацити Махмуда, он је одговорио тако што је погубио заробљеног ‎Мустафу (којег су раније јањичари довели на власт). На крају је некако успео да ‎склопи компромис са јањичарима. Провео је преко 10 година у консолидацији своје ‎власти. ‎

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу. Борили су се и у ‎‎Грчком рату за ослобођење. ‎

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

‎1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед. Овај догађај се сада назива ‎‎Инцидент у добар час.‎


wikipedia

Janjičari


Janjičarski korpus je formiran za vrijeme sultan Murata I, vjerovatno 1362. godine. Formiran je je od malodobnih kršćanskih dječaka koji su redovno, najčešće svake tri godine, regrutovani u ovaj korpus. Korpus je dobilo naziv „janjičari“ od turskih riječi „Yeni Çeri“, što u doslovnom prijevodu znači „Nova četa“.

Način uzimanja kršćanskih, a kasnije i muslimanskih mladića u janjičarski korpus je kamen spoticanja historičara različitih namjera. Čitajući djela prekodrinskih „naučnika“ stiče se utisak da su osmanlijske vojne jedinice, poput divljih hordi, vršile upade u kršćanska sela i nasumice otimale djecu od ucviljenih roditelja.

Međutim, Osmanlijska država je bila utemeljena na vladavini prava, gdje je svaki javni čin bio sveden u pravne okvire. Srećom, sačuvane su mnogobrojne arhive iz različitih perioda duge osmanlijske historije iz kojih crpimo dragocjene podatke o uređenju njihovog društva. Tako danas imamo potpunu sliku o načinu uzimanja dječaka u janjičarski korpus. Ko god se imalo ozbiljnije pozabavio ovom problematikom ostaje fasciniran priciznošću pravnog okvira koji je regulisao vršenje ovog čina. Da bi se u što većoj mjeri spriječila samovolja i zloupotreba državnih službenika na terenu, donesen je poseban Zakon o devširmi.


Uzimanje kršćanskih mladića u janjičare je vršeno po dva osnova. Prvi je bio zakon o uzimanju ratnih zarobljenika koji je propisivao uzimanje jedne petine od ukupnog broja ratnih zarobljenika. Drugi je bio devširma – odabir dječaka iz kršćanskih porodica koje su živjele na teritoriji osmanlijske države. Vremenom je devširma postala jedini osnov za popunu janjičarskih trupa.

Odluku o regrutovanju kršćanskih dječaka u janjičarski korpus donio je Čandarli Kara Halila, vrhovni državni kadija za vrijeme Sultan Murata I. Jednom prilikom je prikupljeno mnogo mladih kršćanskih dječaka koji su dopali u osmanlijsko roblje. Kao državnog kadiju, pitali su ga šta učiniti sa tolikom djecom. Kara Halil im reče: „Dajmo ih neko vrijeme turskim seljacima da kod njih nauče turski jezik. Kasnije ćemo od njih napraviti vojnike.“

Devširma je obavljana jednom u tri ili jednom u pet godina. Ovim postupkom odabirani su dječaci starosti od osam do petnaest godina i to iz Albanije, sa Peloponeza, iz Bugarske, Srbije, Bosne i Mađarske.

Prema zakonu o devširmi, uzimani su samo zdravi dječaci iz uglednih kršćanskih porodica. Kasnije je učinjen izuzetak od ovog pravila. Nakon osmanlijskog zauzeća Bosne, lokalno stanovništvo je zatražilo da se bosanski dječaci uzimaju u janjičare, bili oni kršćani ili muslimani. Izuzetak su bili i dječaci iz plemena Abaza sa Kavkaza, koji su takođe uzimani u janjičare iako su bili muslimani.

U propisano vrijeme, dječaci bi došli na sakupljalište u pratnji očeva i seoskih sveštenika gdje bi bili predati državnim službenicima koji su ih upisivali u posebne registre. Sinovi jevreja nisu uzimani u janjičare, ne zbog antisemitizma, nego zbog toga što su jevreju oduvijek bili uglavnom gradski živalj, a takvi nisu bili podesni za janjičare. Takođe nisu uzimani ni sinovi seoskih stariješina, čobana i govedara, dječaci bez roditelja, ćelavi, oholi, ćosavi i oni koji su rođeni obrezani.

Nisu se uzimali ni oni koji su bili izrazito niski ili izrazito visoki, zatim oni koji su znali turski jezik, koji su oženjeni niti oni koji su se bavili nekim zanatom ili umjetnošću. Isto tako nisu uzimani dječaci koji su vidjeli Istanbul, općenito - nisu uzimani oni koji su imali priliku upoznati nešto od života i svijeta.

Po dolasku u Istanbul, dječaci su pažljivo pregledani i upućivani ljekarima na posebna osmatranja. Ponovo je sačinjavan poseban registar dječaka. Nakon finalnih pregleda i obrezivanja, upućivani su u turske porodice na selima gdje su neko vrijeme boravili učeći turski jezik i islamske propise. Kad bi isteklo vrijeme učenja jezika i privikavanja, dječaci su vraćani u sabirne centre gdje su prolazili vojnu obuku. Zatim se vršila selekcija mladića koja je nazivana čikma. Postupkom čikme, mladići su uzimani na dvor gdje su podučavani za buduće službenike osmanlijske države, a oni skloni oružju su regrutovani u janjičare.

Nakon duge i temeljite vojne obuke i strogog vaspitanja, janjičarski korpus je raspolagao sa tada najelitnijim vojnicima. Od malih nogu, janjičari su odgajani da budu beskrajno odani sultanu i državi. Potaknuti potpunom odanošću i zadovoljni najboljim tretmanom, janjičari su stoljećima bili udarna snaga osmanlijske vojske.