Akvarel dolazi od latinske reči aqua što znači voda. Već su stari Egipćani koristili određenu tehniku u kojoj je boja pravljena vodenim rastvorom arapske gume. Takođe su dekorativne crteže rezbarene u kamenu popunjavali obojenim prahom i fiksirali vodenim rastvorom gumiarabike.

Kinezi su koristili slikanje na svili i papiru. U srednjem veku vodenim bojama se slikalo lazurno ali i pokrivajuće. Lazurnost i prozračnost akvarela pogodna je za slikanje pejzaža. U 18. i 19. veku akvarel se koristi za prikazivanje arhitektonskih i gradskih veduta. Jedan od najpoznatijih i najznačajnijih akvarelista je Vilijam Tarner (J. M. W. Turner).


Akvarel kakav se danas radi razvio se tek početkom 19. veka u okviru engleske slikarske škole, kada je osnovano društvo slikara akvarelista. Engleski klasični akvarel je lazurna tehnika s vodenim bojama. To je slojevita tehnika slikanja, od svetlog prema tamnom. Podloga (bela boja papira) ili jedna boja ispod druge prosijava transparentno kroz sledeći lazurno naneseni sloj boje. Intenzitet tonova postiže se razređivanjem boje (ispiranjem) bez dodatka crne ili bele boje.

Akvareliste krajem 19. i početkom 20. veka je teško svrstati u neku manju selekciju. Specifičnu konstruktivnu ulogu akvarel je imao na slikarski opus Pola Sezana (Paul Cézanne), a Paul Kle (Paul Klee) je napravio svoja najznačajnija ostvarenja u ovom medijumu.

U modernoj umetnosti umetnik je često opčinjen izražajnim mogućnostima postupka građenja slike, delovanjem same slikarske materije, belinom i teksturom papira, razlivanjem vode, igri slučajnostima…

U klasičnom akvarelu boja se nanosila isključivo četkicama u nekoliko različitih metoda, ali se zato u modernim tehnikama koristi čitav niz metoda:
– intenzivna boja se nanese na podlogu a zatim razmazuje čistom vodom i četkicom, eventualno suvišan ton oduzima se oceđenom četkom;

– razmazivanje ne previše mokrom četkicom;

– nanošenje «suvom» četkom;

– poentilističko nanošenje finom akvarelskom četkom;

– kombinovano nanošenje akvarelne boje četkom, perom ili trskom;

– nanošenje teksture pomoću sunđera;

– nanošenje teksture pomoću pritiskanja različitih struktura materijala u svežu boju (tkanine, papiri, lišće..);
– prskanje akvarelne boje četkom i komadićem lima;

– akvarelna boja se nanese na određeni predmet i «štampa» na akvarel papir;
– tehnike nanošenja pomoću maskiranja mesta koja ne želimo obojiti odgovarajućim maskama od papira;



– nanošenje velikih količina boje na papir i mešanje pojedinih tonova direktno;

Tehnika nanošenja duvanjem: određena ekspresija boja postiže se nanošenjem intenzivnih i manje intenzivnih mokrih mrlja koje se usmeravaju duvanjem i razlivanjem.



Akvarel tehnika je najčešće kombinacija crteža i akvarela ili gvaša da bi se postigao željeni efekt. Da ne bi došlo do prljanja tona crtež se može izvoditi materijalom koji se ne otapa u akvarelu (tušem, flomasterom, voskom, uljanim pastelom… ili tvrdom olovkom).

wordpress.