Властите именице страног порекла се граматички прилагођавају, адаптирају преласком у српски језик као језик прималац.

Системска адаптација је наглашенија код страних имена која потичу из словенских језика. Тако, примера ради, руска имена се прилагођавају нашој деклинацији. Именице женског рода попут именице Об мењају се у српском језику као именице мушког рода на сугласник, Об―Оба.

Руска презимена на -ов, -ев типа Тургењев, Чехов у инструменталу једнине имају наставак -ом: Тургењевом, Чеховом, али, према сличним именицама из српског језика (нпр. Веселинов, Миљанов), јавља се и дублетни наставак -им: Тургењевим, Чеховим. Присвојни придеви изведени од ових презимена гласе: Тургењевљев, Чеховљев. Женска имена по оцу у генитиву, акузативу и инструменталу једнине имају наставке као именице III врсте деклинације: нпр. Николајевна― Николајевне ― Николајевну ― Николајевном; Петровна ― Петровне― Петровну ― Петровном; у дативу и локативу једнине имају придевске наставке: нпр. Николајевној, Петровној; вокатив је једнак номинативу.

Италијанска имена типа Данте, Петрарка се у потпуности својом променом уклапају у наш деклинациони систем: Данте―Дантеа, Дантеов; Петрарка―Петрарке, Петраркин.

У енглеском језику нека женска имена задржавају у номинативу изворни облик, али се мењају по падежима као именице женског рода; нпр. Агнес (номинатив једнине)― Агнеси (датив једнине), Агнесин (присвојни придев). Уколико се женско име у номинативу завршава на -а, има промену као именице женског рода III врсте; нпр. Џозефина ― Џозефине ― Џозефини, Џозефинин. Мушка имена на сугласник се мењају по I врсти; нпр. Дејвид ― Дејвида ― Дејвиду ― Дејвида ― Дејвиде ― Дејвидом ― Дејвиду; облик присвојног придева је Дејвидов.

Француска имена ― женска имена, имена река, имена покрајина, често се прилагођавају у нашем језику тако што добијају у номинативу једнине наставак -а: Жаклина, Рона, Шампања. Мушко име пак Франсоа испред презимена је непроменљиво: Франсоа Митеран―Франсоа Митерана. Када стоји самостално, мења се: Франсоа―Франсое―Франсои.

Име великог кинеског вође се може мењати по падежима само ако стоји самостално; у супротном, ако стоји испред презимена, остаје непроменљиво: Мао―Маоа―Маоу, али: Мао Цедунг―Мао Цедунга―Мао
Цедунгу. Присвојни придев гласи Мао Цедунгов.

Пожељно би било да се уз извесна прилагођавања страна имена што више уклопе у наш граматички систем.

U Jezičkom priručniku (1991) Ivan Klajn piše:

"Dvosložna imena odmila (hipokoristici) sa završetkom na -e, kao Mile, Rade .. u gramatikama su priznavana samo s promenom Mila, Milu, Milom, Milov, kakvu imaju u centralnim i južnim govorima, ili (od) Mile, Mili, Milin (u zapadnim govorima).

Promena Mileta, Miletu, Miletov, međutim danas je toliko raširena u jeziku velikih gradova da se više ne može goniti iz standardnog jezika."

Dakle, to važi samo za nadimke, ali ne i za imena na -e (Đorđe, Pavle), zato će to Mile i Dule naš gradski osećaj za gramatiku tretirati kao dete (ista promena za srednji rod: uzeću od deteta, od mačeta, od govečeta; ali - vidim dete, mače itd. - tu se genitiv i akuzativ ne poklapaju)

Ali po analogiji sa padežima za muški rod, tu je došlo do ukrštanja dve paradigme:
Video sam Pavla, ali neću od njega da tražim slike, nego od Đorđa.
Video sam Duleta, ali neću od njega da tražim slike, nego od Mileta.

Српски језички приручник, стр. 120:


"И вокатив једнак номинативу, против којег су се граматичари дуго борили приписујући га страном утицају, данас се све више шири. Сасвим уобичајен код именица као патак, мачак, тетак и имена или презимена као Штефек, Хашек, Зебец, Чајавец (где би се вокатив на -е или -у тешко могао направити или и не постоји), он се данас допушта и за страна имена и презимена са завршетком на -к, -г, -х или -ц, нпр. Џек, Глук, Масарик, Ланг, Спилберг, Хајнрих, Бах, Фриц, Кац итд.

Не може се сматрати погрешним ни код презимена на -ов, -ев, -ин (Ћирилов, Фадејев, Дончев, Токин, Бухарин итд.), мада је ту препоручљивији вокатив на -е. Код осталих страних имена и презимена треба употребити вокативни наставак где год је то могуће , дакле Џозефе, Роберте, Дипоне, Хансене, Милере или Милеру итд.

Поготову то важи за наша (мушка) презимена на -ић, чији вокатив мора обавезно имати завршетак -ићу."

У српском језику постоје два начина писања страних властитих имена - прилагођено и изворно писање.

Ако се користи прилагођено писање, онда се пише онако како се изговара (заједно са наставцима) - Šekspir, Šekspirov, Шекспир, Шекспиров, Rančo, Rančov, Ранчо, Ранчов.
Код изворног писања латиницом наставци се додају на изворно написано име (без цртице) - Shakespeare, Shakespeareov, Rancho, Ranchov.

Ако се изворно пише у ћириличном тексту онда се основно име пише изворно латиницом, а наставак се одваја цртицом и пише се ћирилицом - Shakespeare-ов.

Препорука је да се овакав начин писања избјегава и да се у ћириличном тексту користи прилагођено писање, а да се изворни облик, при првом помињању имена, наведе у фусноти или у загради.

Прилагођавање страних речи домаћем језичком систему је свуда у свету слично, а специфичности се уређују како уз помоћ основних норми, тако и уз коришћење помоћних научних дисциплина (фонетика са артикулацијом, акцентуација са општом ортоепијом, општа лингвистика, итд). Важно је да те речи звуче природно у нашем језику (!) , да задрже свој ентитет, препознатљивост и да буду (наравно) прихваћене.

Примера има много, навешћу само неке на које и Клајн скреће пажњу: Нико у Србији неће рећи Шикејго већ Чикаго, Ландан уместо Лондон, Масква уместо Москва, итд, итд.

Дакле - опште правило: страна реч мора да се прилагоди нашем писаном и говорном језику - и да прија у употреби! Не сме да одскаче. Посао посрбљавања и прилагођавања неких израза је тежак чак и за врхунске , специјализоване научнике.

Strane reči transkribujemo - prilagođavamo našem jezičkom modelu. Izgovaramo ih onako kako ih čujemo , tako ih pišemo i menjamo. Postoje pravila o menjaju ličnih imena stranog porekla. Vlastita muška imena menjaju se i ime i prezime, dok je kod vlastitih ženskih imena nešto složenija situacija.

Kod ženskih imena prezime ostaje nepromenljivo, a ime se menja samo onda ako se završava na -a.