Fridrih Niče

Gost

NOĆNA PJESMA

Noć je: sad glasno zbore vodoskoci.
A moja je duša vodoskok.

Noć je: tek sad se bude sve pjesme zaljubljenih.
A moja je duša pjesma zaljubljenog.

U meni postoji nešto neutaženo, neutaživo; to želi progovoriti.
U meni je žudnja za ljubavi, ona sama govori jezik ljubavi.

Gost

PJESMA ZA PLES

U tvoje sam se oko, živote, onomad zagledao!
I tada mi se učini da padam u nešto nedokučivo.
Ali ti si me izvukao na udici od zlata;
rugao si mi se i smijao kad sam te nazvao nedokučivim.
"Tako govore sve ribe" rekao si, "što one ne dokuče, to je nedokučivo!"

Gost

Jedan!
Čoveče pazi! Otvori oba oka!
Dva!
Čuj – šta govori noć duboka?
Tri!
Snova mojih iščeze kret –
Četiri!
Snoponor beše dubok:
Pet!
Dubok svet,
Šest!
Dublji nego sto misli dan.
Sedam!
Dubok je njegov jad –,
Osam!
Dublja radost nego patnja sva:
Devet!
Jad govori: Umini sad!
Deset!
Radost na večnost pristaje –,
Jedanaest!
Duboko, u večnosti hoće da traje.
Dvanaest!

Gost

ECCE HOMO

Da! Ja znam otkud potičem!
Kao plamen svuda ničem,
Žarim se i rasipam.
Što dotaknem svetlo bude,
Što ostavim, uglja grude:
Sigurno je, plamen sam!

Gost

PUTNIK I NJEGOVA SENKA

Ni nazad? Ni da se napred kroči?
Ni divokoza ovuda ne može proći?

Tako čekam i čvrsto se držim tu
onoga što oku i ruci je na hvatu!

Pet stopa jedva tla, osvit,
a poda mnom - svet, čovek i smrt!

Gost

".... Ja učim: stado se stara da sačuva i održi jedan tip i brani se na
obe strane, kako od onih koji od njega odstupaju (zločinci itd.), tako i
od onih koji se dižu iznad njega. Stado teži postojanosti i održanju, u
njemu nema ničeg stvaralačkog.
Prijatna osećanja koja nam uliva dobar, dobronameran, pravedan
čovek (nasuprot osećanju napetosti, straha, koje izaziva veliki, novi
čovek), to su naša lična osećanja sigurnosti i jednakosti: životinja iz
stada tu veliča duh stada i onda se dobro oseća. Ovaj sud koji izriče
lagodnost krije se lepim rečima- tako niče "moral".-Ali, valja
posmatrati mržnju stada prema iskrenima....

....Pobeda jednog moralnog ideala zadobija se istim onakvim "nemoralnim"
sredstvima kakvima se zadobija svaka pobeda: nasiljem, lažju, klevetom,
nepravdom....

....Čovek pun vrline i po tome je već niža vrsta ljudi jer nije
"ličnost", nego dobija vrednost po tome što odgovara izvesnoj šemi
čoveka, koja je jednom zauvek određena. On nema nikakve vrednosti: on se
može porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak...
Ako razmotrimo osobine dobrog čoveka, po čemu su nam one po ćudi? Po
tome što nas ne teraju na rat, što ne izazivaju nepoverenje, opreznost,
prikupljanje snage ni strogost: naša lenjost, dobroćudnost,
lakomislenost dobro se pritom provode. I ovo naše ugodno osećanje mi
projiciramo u dobrog čoveka i pripisujemo ga njemu kao osobinu, kao
vrednost....."

Fridih Niče "Volja za moć"

Gost

"Radosna znanost"

Nekoć smo u životu bili jedan drugom toliko bliski da se činilo kako
ništa ne može omesti naše prijateljstvo i bratimstvo te da između nas
bijaše samo još malen mostić. Baš kad si htio na njega stupiti, upitah
te: "Hoćeš li ti to k meni preko mostića?" Ali tad ti to više nisi htio;
a kad sam ponovno molio, šutio si. Otad su između nas nabacani
brijegovi i razorni brzaci, i sve što samo razdvaja i otuđuje, pa kad
bismo i htjeli jedan k drugomu, to više ne bismo mogli! Ako se pak sad
spomeneš onog malenog mostića, nećeš više pronaći riječi - tek jecaj i
začuđenost.

Gost

Prilog učenju o stilu

Nietzscheova cedulja za Lou, u kojoj joj on svesrdno se brinući o njenom intelektualnom razvoju daje savete o tonu:

O učenju o stilu (Za Lou Salome od Fritza)

1.
Prvo što je od nužde je život: stil treba da živi.

2.
Stil bi trebalo da bude tebi upriličen i to u odnosu na sasvim posebnu osobu kojoj se obraćaš. (Zakon dvostruke relacije).

3.
Kao prvo se mora znati: "to i to izgovorila bih i izložila na sledeći način" - pre nego li se sme zapisati. Pisanje ima, dakle, da bude podražavanje.

4.
Kako pišućem nedostaje puno od sredstava izlagajućeg, sve u svemu on
za uzor mora imati jednu jako izražajnu vrstu izlaganja: precrt njegov, ono napisano, i nužno će ispasti dosta bleđe.

5.
Bogatsvo života odaje se obiljem pokreta (izraza). Sve - dužina i kratkoća rečenica, interpunkcija, odabir reči, pauze, redosled argumenata - mora se naučiti poimati kao pokret.

6. Oprez pred periôdom! Na nju imaju prava samo ljudi koji i inače u govoru imaju dug dah. Kod većine je perioda afekcija.

7.
Stil bi trebalo da dokaže da čovek veruje u svoje misli, da ih ne samo misli, već i oseća.

8.
Što je istina koju čovek želi da uči abstraktnija, tim se više moraju zavesti čula receptora.

9. Takt(ičnost) dobrog prozaika u izboru njegovih sredstava sastoji se od toga, da poeziji priđe blisko, ali da joj se nikada ne pridruži.

10.
Nije pristojno i pametno svog čitaoca uskratiti za lakše primedbe. Vrlo je pristojno i vrlo pametno svojem čitaocu ostaviti da poslednju kvintesenciju naše mudrosti sam izgovori.

Gost

Fridrih Niče-

Čovjek je nešto gipko i plastično – iz njega se moze napraviti sto god se hoće.

Gost

“Ljubav je stanje u kojem čovjek vidi stvari onakvima kakve nisu.”
“Volim onog što živi da bi spoznavao.”
“U mržnji je strah.”

Gost

Filolog, esejista, filozof i pesnik svojim turbulentnim životom i delima je ostavio veliki trag u istoriji i filozofiji. Živeo je svega 56 godina. Poslednjih 12 proveo je sa potpunim pomračenjem uma.

Gost

Učitelj o svrsi postojanja

— Mogu da na ljude gledam dobrim ili zlim pogledom, uvek ih nalazim kod jednog zadatka, sve i svakog pojedinca posebno: da čine to što koristi održanju ljudskog roda. I to doista ne iz nekog osećanja ljubavi za taj rod, nego, jednostavno, zato što ništa kod njih nije starije, jače, nepomirljivije, nesavladljivije od tog instinkta — jer je taj instinkt upravo suština naše vrste i našeg stada. Mi već brzo možemo sa uobičajenom kratkovidnošću na pet koraka razdaljine da svoje bližnje čisto delimo u korisne i štetne, dobre i loše ljude, prilikom preračunavanja u velikom, prilikom dužeg razmišljanja o celini postaćemo sumnjičavi prema tom čišćenju i razdvajanju i konačno ćemo to ostaviti. Čak i najštetniji čovek možda je još uvek najkorisniji s obzirom na održanje vrste; jer on je održava kod sebe ili svojim delovanjem, i kod drugih nagona, bez kojih bi čovečanstvo odavno omlitavelo ili istrulilo. Mržnja, zluradost, grabežljivost i vlastoljublje i sve što se inače naziva zlim spada u zapanjujuću ekonomiju održanja vrste, naravno u skupu, rasipničku i u celini krajnje ludu ekonomiju — ali koja je u dokazanim metama do sada održala naš rod. Ja više ne znam da li ti, moj dragi bližnji, možeš uopšte živeti na štetu roda, dakle »nerazumno« i »loše«; ono što je rodu moglo škoditi je možda već pre nekoliko milenijuma odumrlo i sada spada u stvari, koje čak ni bogu nisu više mogućne. Drži se svojih najboljih ili svojih najgorih požuda i pre svega: propadni! - U oba slučaja si verovatno uvek još nekako unapređivač i dobročinitelj čovečanstva i smeš sebi zatim držati svoje hvalioce — a isto tako svoje rugaoce! Ali nikad nećeš naći nikoga, koji bi tebe, pojedinca, i kada si najbolji znao da ti se podruguje, jer tvoje beskrajno muvlje i žablje siromaštvo tebi je toliko dovoljno, kao što to se slaže sa istinom, mogao voditi duši. Smejati se samom sebi, kao što bismo se morali smejati da iz čitave istine iz — smejemo — za to najbolji do sada nisu imali smisla za istinu, a najdarovitiji premalo genija! Možda i za smejanje postoji još budućnost. Onda, ako se rečenica »vrsta je sve, jedan je uvek nijedan« — asimilovala čovečanstvu i svakome u svako vreme stoji slobodan pristup ovom poslednjem oslobođenju i neodgovornosti. Možda će se tada smejanje udružiti sa mudrošću, možda će tada još biti »vesele nauke«. Privremeno je još sasvim drugačije, privremeno komedija postojanja još nije »postala svesna« sebe, privremeno je još vreme tragedije, vreme morala i religija. Šta znači uvek nova pojava onih osnivača morala i religija, onih vinovnika borbe za moralna ocenjivanja, onih učitelja grize savesti i religioznih ratova? Šta znače ovi junaci na ovoj pozornici? Jer do sada behu junaci iste, i sve ostalo, povremeno samo vidljivi i suviše blizu, služilo je samo za pripremu tih junaka, bilo kao mašinerija i kulisa ili u ulozi poverenika i sobara. (Pesnici na primer behu uvek sobari nekog morala.) — Samo se po sebi razume da su i te tragedije radile u interesu vrste, i ako su možda mislile da rade u interesu boga ili kao božii izaslanici. I oni unapređuju život roda, time što zahtevaju veru u život . »Vredi živeti — tako uzvikuje svako od njih — postoji nešto sa tim životom, život ima nešto iza sebe, pod sobom, čuvajte se!« Onaj nagon što podjednako vlada u najvišim i najprostijim ljudima, nagon održanja vrste, izbija s vremena na vreme kao razum i strast duha; onda ima blistavu pratnju razloga oko sebe i hoće svom silom da se zaboravi da je on u osnovi nagon, instinkt, ludost, neosnovanost. Život treba voleti, jer! Čovek treba sebe i svog bližnjeg da unapređuje, jer ! I ma kako se zovu ovi Treba i Jer i u budućnosti mogu nazivati. Da bi se što je nužno i vazda se zbiva samo od sebe i bez svake svrhe, od sada izgledalo da se zbiva obzirom na neku svrhu i da čoveku bude očevidno kao razum i poslednja zapovest — za to se pojavljuje etički učitelj, kao učitelj svrhe postojanja; pored toga on izmišlja drugo i treće postojanje i pomoću nove mehanike vadi ovo staro i prosto postojanje iz svojih starih prostih šarki. Da! On uopšte neće da se s m e j e m o postojanju, niti nama, — niti njemu; za njega ne postoje vrste, sume, nule. Ma koliko mogle' biti lude i sanjalačke njegove izmišljotine i procene, ma koliko da pogrešno shvata tok prirode i njene uslove — a sve etike behu do sada u izvesnom stepenu lude i protivprirodne, da bi od svake od njih čovečanstvo propalo da se dokopala čovečanstva — ipak! svaki put kada je »junak« stupio na pozornicu postiglo se nešto novo, užasan pandan smejanju, ona duboka potresenost mnogih pojedinaca kod pomisli: »Da, vredi živeti! Da, ja vredim da živim!« — život i ja i ti i svi mi zajedno postali smo sebi jednom za neko vreme zanimljivi. — Ne može se poricati da su trajno svakim ovim pojedincem tih velikih učenja o svrhi do sada zagospodarili smejanje, razum i priroda: kratka tragedija konačno je uvek prelazila u večnu komediju postojanja i obratno, i »talasi beskrajnih smejanja« — da kažemo sa Eshilom — moraju se prevaliti i preko ovih najvećih tragedija. Ali kod svog ovog korigirajućeg smejanja u celini ipak kroz sve nove pojave tih učitelja o svrbi postojanja ljudska priroda se promenila — ona sada ima potrebu više za uvek novim pojavljivanjem takvih učitelja i učenjima o »svrhi«. Čovek je postepeno postao fantastična životinja, koja treba da ispuni uslov egzistencije više od svake druge životinje: čovek mora s vremena na vreme da veruje, da zna zašto postoji, njegov rod ne može uspevati bez periodičnog poverenja u život! Bez verovanja u razum u životu! I vazda će s vremena na vreme ljudski rod dekretirati: »Postoji nešto čemu se apsolutno više ne smemo smejati!« A najoprezniji prijatelj ljudi dodaće: »Ne samo smejanje i vesela mudrost, nego i tragično sa svom svojom uzvišenom nerazumnošću spada u sredstva i nužnosti održanja vrste!« — I prema tome! Prema tome! Prema tome! Ah, da li me razumete moja braćo? Razumete li ovaj novi zakon oseke i plime. I mi imamo naše vreme!

Gost

Žil Delez (Gilles Deleuze)
NIČE I FILOZOFIJA (odlomak)

10. Postojanje i nevinost

Šta znači “nevinost”? Kada Niče kritikuje našu žalosnu maniju da optužujemo, tražimo krivce izvan nas ili čak i u nama, on svoju kritiku zasniva na pet razloga od kojih je prvi da “ništa ne postoji izvan celine”. Ali poslednji, dublji razlog je da “nema celine”; “Treba razmrviti svet, izgubiti poštovanje prema celini.” Nevinost je istina mnoštva. Ona neposredno proističe iz načela filozofije sile i volje. Svaka stvar se odnosi na silu koja je u stanju da je protumači; svaka sila se odnosi na ono što ona može, od čega je neodvojiva. Taj način odnošenja prema nečemu, afirmisanja i bivanja afirmisanim je izrazito nevin. Ono što ne dopušta da bude protumačeno nekom silom, procenjeno nekom voljom, traži drugu volju koja će biti u stanju da ga protumači. Ali mi više volimo da spasemo tumačenje koje odgovara našim silama i poreknemo stvar koja ne odgovara našem tumačenju. Mi silu i volju sebi predstavljamo na groteskan način: razdvajamo silu od onoga što ona može, tako što je smeštamo u sebe kao “zaslužnu”, jer se odrekla onoga što ona ne može, a kao “krivu” smeštamo je u stvar na kojoj ona upravo ispoljava silu koju ima. Podvajamo volju, izmišljamo neutralnog subjekta obdarenog slobodnom voljom i pripisujemo mu moć da dela ili se uzdržava. To je naša situacija u odnosu na postojanje: nismo čak ni prepoznali volju koja je u stanju da protumači postojanje. Zato poričemo samo postojanje, tumačenje zamenjujemo obezvređivanjem, izmišljamo obezvređivanje kao način tumačenja i procenjivanja. “Jedno od tumačenja je doživelo brodolom, ali kako je ono važilo za jedino moguće, čini se da postojanje više nema smisla, da je sve uzalud.” “Nažalost, mi smo loši igraci.” Nevinost je igra postojanja, sile i volje. Potvrđeno i cenjeno postojanje, neodvojena sila, neudvojena volja, eto to je približno nevinost.”
Heraklit je tragički mislilac. Problem pravde prožima njegovo delo. Heraklit je neko za kojeg je život u osnovi nevin i pravedan. On postojanje razume na osnovu nagona igre, za njega je postojanje esteticki, a ne moralni ili religijski fenomen. Zato ga Niče tačku po tačku suprotstavlja Anaksimandru, kao što sam sebe suprotstavlja Šopenhaueru. – Heraklit je poricao dvojstvo svetova, “poricao je i samo biće”. I više od toga: nastajanje je proglasio za afirmaciju. Međutim, treba dobro razmisliti da bi se shvatilo šta znači nastajanje proglasiti za afirmaciju. To na prvom mestu verovatno znači reći: postoji samo nastajanje. To verovatno znači potvrditi nastajanje. Ali potvrđuje se i biće nastajanja, kaže se da nastajanje potvđuje biće ili da se biće potvrđuje u nastajanju. Heraklit ima dve misli, koje su kao dve šifre: jednu po kojoj biće nije, sve je u nastajanju; i drugu, po kojoj je biće biće nastajanja kao takvog. Jednu delatnu misao, koja potvrđuje nastajanje, i jednu kontemplativnu misao, koja potvrđuje biće nastajanja. Ove dve misli se ne mogu odvojiti, jer su mišljenje istog elementa, kao Vatra i kao Dike, kao Fizis i Logos. Jer nema bića s one strane nastajanja, nema jednog s one strane mnoštva; ni mnoštvo, ni nastajanje nisu prividi ni iluzije.
Ali nema ni mnoštvenih i večnih realiteta koji bi bili nešto kao suštine s one strane privida. Mnoštvo je neodvojivo ispoljavanje, suštinska metamorfoza, konstantni simptom jednoga. Mnoštvo je afirmacija jednog, a nastajanje afirmacija bića. Afirmacija nastajanja je i samo biće, afirmacija mnoštva je i samo jedno, mnoštvena afirmacija je način na koji se jedno potvrđuje. “Jedno, to je mnoštvo.” A kako bi uopšte mnoštvo proizlazilo iz jednog i nastavilo iz njega da proizlazi svu večnost kada se jedno ne bi potvrđivalo upravo u mnoštvu? “Heraklit opaža samo jedan jedini element, ali u smislu koji je dijametralno suprotan Parmenidovom (ili Anaksimandrovom)… Jedinstveno se mora potvrditi u rađanju i razaranju.” Heraklit je dublje posmatrao: on nije video nikakvo kažnjavanje mnoštva, nikakvo ispaštanje nastajanja, nikakvu krivicu postojanja. Ništa negativno nije video u nastajanju, video je sasvim suprotno: dvostruka afirmacija – afirmaciju nastajanja i afirmaciju bića nastajanja, ukratko opravdanje bića. Heraklit je mračnjak jer nas dovodi pred vrata mračnog: šta je biće nastajanja? Šta je biće neodvojivo od onoga što je u nastajanju? Vracanje je bice onoga što nastaje. Vraćanje je biće samog nastajanja, biće koje se potvrđuje u nastajanju. Večno vraćanje kao zakon nastajanja, kao pravda i kao biće.
Iz toga sledi da u postojanju nema ničeg odgovornog, kao ni grešnog. “Heraklit će ići dotle da uzvikne: borba bezbrojnih bića je čista pravda! A uostalom, jedno je mnoštvo.” Korelacija mnoštva i jednog, nastajanja i bića čini igru. Potvrditi nastajanje i potvrditi biće nastajanja su dve etape igre koju čini i treći član, igrač, umetnik ili dete. Igrač-umetnik-dete, Zevs-dete: Dionis kojeg nam mit predstavlja kao okruženog božanskim igračkama. Igrač se povremeno prepušta životu, a povremeno upire pogled u njega, umetnik se povremeno smešta u svoje delo, a povremeno iznad svog dela; dete se igra, napušta igru i vraća joj se. Međutim, ovu igru nastajanja, biće nastajanja igra sa samim sobom: Aion je, kaže Heraklit, dete koje se igra, koje se igra obručom. Biće nastajanja, večno vraćanje je druga etapa igre, ali i treći član identičan sa dve etape, koji važi za celinu. Jer večno vraćanje je povratak različit od odlaska, kontemplacija različita od delanja, ali i povratak odlaska i povratak delanja: trenutak i vremenski ciklus istovremeno. Trebalo bi da razumemo tajnu Heraklitovog tumačenja: on hibrisu suprotstavlja nagon igre. “To nije grešna gordost, već neprekidno probuđeni nagon igre koji na svetlost dana izvodi nove svetove.” Ne teodiceja, već kosmodiceja; ne zbir nepravdi za ispaštanje, već pravda kao zakon ovoga sveta; ne hibris već igra, nevinost. “Ova opasna reč hibris je kamen kušnje za svakog heraklitovca. Na tome on može pokazati da li je shvatio, ili pogrešno razumeo svog učitelja.”

Fridrih Niče - Page 2 Deleuze-and-nietzsche-672x372

Gost

Njegov životni put bio je neobičan. Doktorirao je sa samo 24 godine bez odbrane doktorske teze. Živeo je usamljeničkim i razuzdanim životom. Posećivao je bordele, bio u kontroverznim vezama i koristio opijum.

Najviše su ga zaokupljale teme: smrti Boga, ideja natčoveka, volja za moći, nihilizam i večno vraćanje istog. Njegov stil više je podsećao na pesnički nego na filozofski.

Kao veliki moralista smatrao je da treba razrušiti čitav hrišćanski moralni sistem kako bi se potom uspostavio pravi moral. Duševni slom 1889. iskoristila je njegova bolesno ambiciozna sestra koja je Ničeova učenja falsifikovala i prilagođavala nacističkoj i rasističkoj ideologiji.

Gost

Ukoliko želiš smirenost i sreću onda - veruj; ukoliko želiš istinu onda - tragaj...

Gost

Nekorisno je svako pisanje koje ne podstiče na delanje.

Gost

Živeti znači patiti; preživljavati znači pronaći smisao u patnji.

Gost

Bez muzike, život ne bi imao smisao.

Gost

Volimo život zato što volimo da volimo, a ne zato što volimo da živimo.

Gost

Ono što nas ne ubije, ojača nas.

Gost

Brak ne ubije nedostatak ljubavi već nedostatak prijateljstva.

Gost

Onaj ko zna za šta živi taj može podneti skoro sve u životu.

Gost

U pojedincima ludilo je retko; ali u grupama, partijama, nacijama i epohama ono je pravilo.

Gost

Misli su senke naših osećanja - uvek mračnije, praznije i jednostavnije.

**Učlanjen** : 28.02.2017

Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti

Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega

Kako loša muzika i loši razlozi dobro zvuče kad marširamo protiv neprijatelja

» Karl Fridrih Maj
» Fridrih Šiler
» Georg Fridrih Hendl
» Filmske novosti i najave
» Kako su se stesali Niče, Bajron, Henri Džejms