Kosančićev venac ili kratko Kosančić je najstariji urbani deo grada. Nadvija se nad rekom Savom, a okružuju ga Kalemegdan, s jedne i Brankov most, s druge strane. Sa svojim kaldrmisanim ulicama i starim porodičnim kućama, Kosančić je verovatno najlepši deo Beograda.


Povratak u davno vreme

Srbi su u prvoj polovini 19. veka izgradili ovo naselje u želji da budu što bliže Sabornoj crkvi, ali da u isto vreme budu i kontrateža turskom utvrđenju na dunavskoj obali. Međutim, Kosančićev venac je prave obrise urbanog naselja dobio tek nakon nekoliko decenija, kada su Turci konačno i zauvek napustili grad. U prvo vreme kuće su građene oko crkve, ali su kasnije počele da se šire sve dalje i dalje. Kosančić je u 19. veku bio centar društvenog, kulturnog i poslovnog života Beograda.

Iako je danas više svedok nekih davno prošlih dana i spomenik kulture, nego centar gradskog života, Kosančićev venac nikada nije izgubio na popularnosti, naročito među starijim Beograđanima.

Znamenitosti Kosančića

Sama četvrt, kao i glavna ulica, nazvane su po srpskom epskom junaku Ivanu Kosančiću. Legenda kaže da je on stradao u Kosovskom boju 1389. godine. Danas u ulici nazvanoj po njemu, u znak spomena, stoji bista Kosančiča koja je rad skulptora Petra Ubavkića.


Pravoslavna saborna crkva svetog Mihaila Arhangela bila je i ostala centar Kosančića. Ova crkva je izgrađena 1840. godine,a još uvek je otvorena za službu i može da se poseti svakog dana. Odmah pored katedrale nalazi se jedno mesto namenjeno svima onima koji bi radije da popiju čašicu dobrog pića. Najstarija kafana u Beogradu "Znak pitanja" ili "?" dobila je ovako jednostavan naziv zbog neodlučnosti njenog gazde da odabere odgovarajuće ime. A kako su svi veoma brzo usvojili ovaj naziv, kasniji vlasnici nisu želeli da ga menjaju, te je ono ostalo do danas. Nasuprot kafane nalazi se Konak kneginje Ljubice, nekada dom prve dame Srbije, a danas muzej.


Jedan od neprolaznih simbola ostaje i ruševina Narodne biblioteke, koja je izgorela do temelja tokom nemačkog bombardovanja 1941. godine. Tokom tog požara, u svega nekoliko minuta nestala je skoro sva pisana reč u Srba.


Jedan od najlepših primera art nuvoa na Kosančiću je kuća Mihajla Petrovića Alasa. Po vokaciji bio je profesor matematike i pravi genijalac kada je ona u pitanju, a zahvaljujući tome sa svega 32 godine postao je i jedan od najmlađih članova Srpske akademije nauka i umetnosti. Javnost ga je bolje znala po njegovim drugim strastima, violini i pecanju. Redovno je svirao po beogradskim kafanama, a slobodno vreme je provodio i sa ribarima (alasima) na Dunavu, te je otuda i dobio nadimak Alas. Bio je strastveni putnik koji je dva puta išao na polarnu ekspediciju i kasnije pisao o tome.

Kosančićevi kafići


Tokom svog boravka u Beogradu obavezno svratite bar na sat vremena do Kosančića i prošetajte se njegovim krivudavim ulicama. Uživanciju uvek možete da potražite u kafićima sakrivenim među kaldrmisanim sokacima, naročito u Skici i Kornjači koja je posebno poznata po svojim pivima sa voćnim ukusima. Nedaleko se nalazi i kafić Stepenice koji je idealan za opušteno uživanje u zavaljenoj stolici uz piće i idiličan zalazak sunca nad Savom.

Kosančićev venac, vremenska kapsula Beograda



Kosančićev venac 1895. godine iz vazduha

Na prostoru nekadašnjeg beogradskog Šanca,  istorija i sadašnjica žive u simbiozi na jedan
poseban način. Na staroj kaldrmi, jedinoj originalnoj i nediranoj u Beogradu, danas su parkiran
i automobili, mada sam ambijent Kosančićevog venca, ušuškanog zavoja Varoš kapije ostavlja
utisak pešačke zone i mirnog kutka grada. Samo par stotina metara dalje vrvi gradski saobraćajni
krvotok bez zaustavljanja.

Pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja,
stari i novi, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci koji su se tu zadesili, povremeno
izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima, sa onima koji ovu ulicu i ovu celinu grada
posebno vole. Ovaj kraj grada pamti dosta, tu su se na obroncima Tvrđave događale smutnje
i promene vlasti, tu su se graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne
navike.



Kosančić Ivan, rad Petra Ubavkića, na Kosanićevom vencu, i prazno mesto sa koga je skulptura odneta

avantartmagazin

..............

.................

Istorija Kosančićevog venca počinje još 1804. godine kada je srpski narod upravo ovde dočekao
ustanike. Varoš kapija kroz koju se ulazilo u Savsku varoš koja je bila srpski deo grada u vreme
turske vladavine bila je na prostoru današnje Pop Lukine ulice. Ullica Kosančićev venac dobila je
ime mo kosovskom junaku Ivanu Kosančiću 1872. i nije ga nikad menjala. Na kući trgovca
Trajkovića koja je sagrađena krajem XIXveka, do pre nekoliko godina stajalo je, u niši na fasadi,
poprsje Ivana Kosančića, rad Petra Ubavkića, prvog vajara obnovljene Srbije. Plavičasta niša
prazna je već nekoliko godina, jer su huligani jedne noći oborilli skulpturu, koja srećom, nije
polomljena. Navodno se čuva u porodici koja živi u kući na broju 13, a nadamo se i da će se
kao simbol Kosanićevog venca, vratiti na svoje mesto, makar prilikom najavljene obnove ulice.
Jer i taj kameni Ivan Kosančić nemi je  svedok  mnogih događaja na Kosančićevom vencu. Postoji
tvrdnja da su u toj ulici na broju sedam ubijena braća kraljice Drage, Nikola i Nikodija Lunjevica,
a svakako jedan od najpotresnijih događaja u ovoj ulici je i šestoaprilsko spaljivanje Narodne
biblioteke Srbije. Zgarište Biblioteke, ili kako je stanari ulice zovu „rupa“ bila je do 6. aprila ugledna
i lepa građevina, u kojoj je još 1860. godine Steva Todorović osnovao prvu slikarsku školu.
Kuća Milije Markovića Raspopa kasnije je služila kao francusko poslanstvo, a pred početak Prvog
svetskog rata kupio je Milan Vapa i u njoj otvorio fabriku kartonaže. Država je ovaj svojevrsni
nestali dvorac otkupila za Narodnu biblioteku.



Nekoliko decenija posle bombardovanja Narodne biblioteke vršena su arheološka i druga istraživanja
koja su pokazala da se na tom mestu i u antička vremena nalazila palata, o čemu svedoče i danas
vidljivi tragovi. Nažalost, nije se imalo snage da se do današnjih dana nešto više uradi sa „rupom“
osim da se svakog šestog aprila održi svojevrsni pomen Biblioteci. Ideja je bilo različitih od memorijalnog
kompleksa, do obnove starog zdanja, ali i danas na tom mestu stoji ograda kroz koju radoznali prolaznici
zagledaju mesto nekadašnjeg hrama kulture.

........

Kada se procita istorija mesta gde je bila Biblioteka ne moze da se ne oseti tuga.
Zar posle toliko decenija nije mogla da se izgradi nova Biblioteka ?
Da li je ovo ne samo zgarise Biblioteke, nego i zgariste brige za tekovine nase
kulture, nase istorije?

..............

Nekoliko decenija posle bombardovanja Narodne biblioteke vršena su arheološka i druga
istraživanja koja su pokazala da se na tom mestu i u antička vremena nalazila palata, o
čemu svedoče i danas vidljivi tragovi. Nažalost, nije se imalo snage da se do današnjih dana
nešto više uradi sa „rupom“ osim da se svakog šestog aprila održi svojevrsni pomen Biblioteci.
Ideja je bilo različitih od memorijalnog kompleksa, do obnove starog zdanja, ali i danas na
tom mestu stoji ograda kroz koju radoznali prolaznici zagledaju mesto nekadašnjeg hrama
kulture.



Kosančićev venac 18 – kuća Vitomira MArkovića, najstarija u ulici

Kuća koja danas uokviruje prostor nekadašnje biblioteke, naherena stara zgrada najstarija je u ulici,
nekada kuća Vitomira Markovića. Tačno je onakva kako je i građena, a do pre nekoliko godina tu je
na prozoru mogla da se ugleda i jedna baka, gospođa Ana, koja je umela da ispriča i kako je kofama
gasila vatru razbuktale biblioteke. Gospođe Ane više nema, ali kuća, krivih zidova i starinskih vrata stoji.
Preko puta nje nalazi se lepa simetrična građevina, za koju takođe ne postoje tačni podaci o starosti.

Po nekim tvrdnjama, „Kuća slikara“ na broju 19 je zidana poetkom 20. veka, po nekim svedočenjima
završena je u ovom današnjem obliku 1911. a posle Drugog svetskog rata dodeljena je umetnicima
koji već sedamdeset godina u njoj imaju svoje radne i životne prostore. Između dva svetska rata, ovo
zdanje pripadalo je Državnoj štampariji, čija se glavna zgrada nalazila u Pop Lukinoj 14. Posle rata,
zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. Kada bismo danas nabrajali sve
umetnike koji su kroz kuću prošli, zapanjila bi nas ova nenapisana istorija srpske i jugoslovenske
posleratne umetnosti, od Stojana Aralice, Jovana Bijelića, Branka Šotre, Mirka Počuče, Antona Hutera,
Franje Mraza, Koste Hakmana, do Olje Ivanjicki, Koste Bradića, Majde Kurnik, Nikole Graovca i mnogih
drugih, pa sve do onih koji danas tu u miru svojih ateljea rade i stvaraju.


....................