Istina i legenda o boju na Kosovu

1.

Boj na Kosovu spada u jedan od najsudbonosnijih događaja srpske srednjovekovne istorije. U jednom danu Srbi su izgubili sve — i bitku i rat, i vladara i državu; uništena im je mladost i budućnost. U jednom danu narod je ostao sam, nasuprot mračnim vremenima koja su nadolazila. Zato nije nikakvo čudo što je boj na Kosovu vremenom uzdignut do stupnja nacionalne legende koja je čuvana i negovana kroz usmenu profanu tradiciju i ovekovečena u ciklusu epskih narodnih pesama. Boj na Kosovu u ovoj poeziji i profanim predanjima dobija tonove opšte nacionalne tragedije — sloma pred turskim osvajačima. Istorijski gledano, bila je to bitka između turske vojske koju je predvodio sultan Murat I s jedne, i neravnopravnih snaga srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića s druge strane. Do bitke je došlo na Kosovu polju, nedaleko od Prištine, između reke Sitnice i njene desne pritoke Laba, na dan svetog Vida (Vidovdan), 28. juna 1389. g., po gregorijanskom, odnosno 15. juna 1389. g., po julijanskom kalendaru, pošto srpska pravoslavna crkva nije prihvatila kalendarske reforme Gregorija XIII 1582. g. (U srpskim srednjovekovnim spisima boj na Kosovu je datiran 6897. godinom od postanka sveta — prema vizantijskom hrišćanskom kalendaru kojim su se služili i srednjovekovni Srbi, a kod Turaka, koji vreme računaju od hidžre, odnosno odlaska proroka Muhameda iz Meke u Medinu, boj na Kosovu je datiran 791. godinom.).

U žestokom sudaru srpske i turske vojske živote su izgubili oba vladara — i turski sultan Murat i srpski knez Lazar, čija država nakon ovog događaja gubi nezavisnost. Sukob je nadaleko odjeknuo i snažno delovao na savremenike. Ipak, o njemu je do danas doprlo malo onovremenih podataka. Možda se u opštoj pometnji i nesigurnom vremenu malo šta zapisivalo. S druge strane, preživeli svedoci davali su svoje verzije koje su, po pravilu bile samo delimično viđenje događaja. Takva nepotpuna i nejasna saznanja pretočena su u legendu koja se vremenom dalje širila osvežavana novim motivima. Razrađenu kosovsku legendu zapisao je Dubrovčanin Mavro Orbini (Mavro Orbini, Mauro Orbin, ili Mauro Orbini) u delu „Kraljevstvo Slovena“ („Il regno degli Slavi“), koje je objavljeno 1601. g. na italijanskom jeziku. Međutim, i nakon Orbinija širio se krug kosovskih junaka, a dodavane su i nove pojedinosti. Završni oblik kosovskog predanja može se naći u „Priči o boju kosovskom“, koja je tokom XVIII i XIX v. u mnogim srpskim krajevima prepisivana i čitana.

Kosovski boj je i kod Turaka, mada za njih nije bio toliko sudbonosan, izazvao veliki interes svojim dramatičnim tokom, krvavim intenzitetom a najviše pogibijom sultana — prvi i jedini put u njihovoj istoriji. (U srednjem veku se pogibiji vladara na bojnom polju pridavao ogroman, po pravilu preteran značaj. Pogibija vojskovođe, pogotovo kada se za nju sazna u toku bitke, mogla je da dovede do preokreta. Zato nimalo ne iznenađuje činjenica da je smrt sultana Murata „bacila na Turke senku poraza“.).

Sve u svemu, srpski, turski, vizantijski i ostali izvori o ovom događaju čine samo splet kontradiktornih odlomaka mašte i istine. Tamo gde je istorija iščezla po vododerinama zaborava nadomestila je mašta. Srpski legendarni junaci, Miloš Obilić, Strahinja Banović, Jug-Bogdan i devet Jugovića, Ivan Kosančić, Milan Toplica i mnogi drugi, dobili su status istorijskih ličnosti, iako dokaza o postojanju i učešću u boju na Kosovu ima samo za kneza Lazara Hrebeljanovića, za njegovog zeta Vuka Brankovića, i za još nekoliko manje važnih ličnosti.

2.

U vreme vladavine slavne dinastije Nemanjića, Srbija je doživela izvanredan uspon, iz vazalne potčinjenosti uzdigla se do dominantne sile na Balkanskom poluostrvu. Rodonačelnik dinastije, Stefan Nemanja je za vreme svoje vladavine od 1170. — 1196. g., postavio temelje srpskoj moći ujedinivši pod svoju vlast iskonske srpske zemlje — Rašku i Zetu. Otada je Srbija neprestano jačala i postepeno se širila uglavnom ka jugu i istoku a na štetu sve slabije Vizantije, da bi u vreme vladavine Stefana Dušana, poznatog u narodu kao Stevan, Stepan, Stjepan, Šćepan i, najzad, kao Dušan Silni, došla do vrhunca moći; dve trećine Balkanskog poluostrva bilo je u Dušanovim rukama. On se krajem 1345. g. proglasio za „cara Srba i Grka“. Njegovo moćno carstvo prostiralo se od Dunava na severu do Korintskog zaliva na jugu i od Drine na zapadu do Meste na istoku. Ali ubrzo nakon Dušanove smrti 1355. g. njegovo carstvo, staro tek jednu deceniju, počelo je da se raspada. Njegov sin Stefan Uroš, poznat u narodu kao Uroš Nejaki, nije bio u stanju da spreči feudalce (vlasteline) i namesnike pojedinih oblasti (despote) da se sve više osamostaljuju. Sve do svoje smrti 1371. g., vladao je više formalno nego stvarno. A njegovom smrću konačno se ugasila glavna grana snažne dinastije Nemanjića.

Najpre je Dušanov polubrat Siniša (Simeon Paleolog Nemanjić), nakon neuspelog pokušaja da svom sinovcu Urošu preotme carsku krunu, otrgnuo iz sklopa srpske države Epir i Tesaliju, čija dalja sudbina nije imala više nikakvog uticaja na sudbinu ostatka carstva. Sledeći njegov primer, uskoro su i drugi moćniji feudalci krenuli putem osamostaljivanja. Tako se 1360. g. u oblasti Skadarskog jezera i Zetskog primorja otcepio do tada nepoznati vlastelin Balša i njegovi sinovi Stracimir, Đurađ i Balša II. Oni su nastojali da zavladaju celom Zetom i da svoju vlast prošire u oblast Zahumlja i Boke Kotorske. Veoma moćan postao je Vukašin Mrnjavčević koji je zavladao severozapadnim delovima Makedonije sa gradovima Prilepom, Skopljem i Prizrenom. On se po svoj prilici 1365. g. nametnuo mladom caru Urošu kao suvladar i izdejstvovao od njega titulu kralja. (Otuda se i raširila legenda, koja je sve do druge polovine XIX veka bila istorijska poluistina — da je Vukašin podmuklo ubio cara Uroša.). U jugoistočnim makedonskim zemljama osilio se Vukašinov brat — despot Jovan Uglješa sa sedištem u Seru. Dušanovi sestrići Jovan Dragaš i Konstantin Dejanović zavladali su oblastima oko Štipa, Kratova i Velbužda. U severoistočnim delovima srpske države istakao se veoma agresivni župan Nikola Altomanović. Njegova zemlja prostirala se od dubrovačkog primorja preko Travunije i Podrinja sve do Rudnika. U slivu triju Morava (u Moravskoj Srbiji), tačnije od izvora Južne Morave do Dunava, Save i Drine, sa prestonicom u Kruševcu, osamostalio se knez Lazar Hrebeljanović, a oblast Drenice i Kosova sa Prištinom zaposeo je njegov zet Vuk Branković.

Tako razdeljeno carstvo, u kojem se zbog vlastitih interesa izgubio smisao za državnu celinu, nije se moglo uspešno suprotstaviti prodoru Turaka Osmanlija (nazvanih tako po Osmanu I, osnivaču turske države) na Balkan. Neposrednu opasnost od turskog nadiranja prvi su osetili vladari južnih delova ranijeg Dušanovog carstva — Vukašin i Uglješa. U nameri da Turke proteraju s Balkanskog poluostrva, oni su u jesen 1371. g. krenuli sa znatnom vojskom prema Jedrenu (Adrijanopolisu), ali su bili iznenađeni kod mesta Černemena (današnjeg Čirmena), na desnoj obali reke Marice; u noćnom prepadu Turci su naneli težak poraz srpskoj vojsci, a obojica braće Mrnjavčevića izgubili su živote.

Posledice bitke na Marici bile su sudbonosne kako za srpske države u Makedoniji, tako i za celo Balkansko poluostrvo. Ne samo što glavni cilj nije postignut i što Turci nisu izbačeni sa Balkana, već su se oni konačno učvrstili na njemu. Dalja njihova osvajanja, s obzirom na situaciju u balkanskim zemljama, bilo je samo pitanje vremena.

Iskoristivši svoju pobedu, Turci su u toku 1372. g. upadali duboko u Makedoniju i Grčku. Ovi upadi bili su praćeni pljačkom, ubistvima i odvođenjem stanovništva u ropstvo, a u opustošenim oblastima zavladali su glad i pomor. Pod udarcima turskih četa propale su i samostalne državne tvorevine u Makedoniji. Zemlju despota Uglješe su na kraće vreme najpre poseli Grci, pa je potom konačno pala pod tursku vlast. U Vukašinovim oblastima kraljevsku krunu je preuzeo njegov sin Marko (u epskim narodnim pesmama opevani Marko Kraljević), ali je za sve vreme svoje vladavine bio u vazalnom odnosu prema Turcima, kao i braća Dejanovići. Kao vazali bili su obavezni da plaćaju Turcima godišnji danak i daju pomoćne vojne odrede.

Pred očiglednom opasnošću od Turaka vladari severnog dela ranijeg Dušanovog carstva organizovali su se u savez u nadi da će na taj način uspeti da se odupru osvajačima. Organizator tog saveza bio je knez Lazar Hrebeljanović, koji je uspeo rodbinskim vezama da okupi najmoćnije vladare: Vuka Brankovića i braću Balšiće, a uspostavio je savezništvo i sa bosanskim banom Tvrtkom I Kotromanićem. Zajedno s njim Lazar je uništio župana Nikolu Altomanovića, koji ih je do tada obojicu podjednako ugrožavao, a njegovu prostranu oblast međusobno su podelili.

3.

Ističući da je potomak Nemanjića po ženskoj liniji, Tvrtko I se 1377. g. krunisao „sukubim (dvostrukim) vencem“ — za kralja Bosne i Srba (rex Bosnae et Rascie). Ali, iako mu tu titulu ni knez Lazar ni druga srpska vlastela nisu osporavali, on je tu vlast imao samo formalno. Pravi vladar Srbije bio je Lazar Hrebeljanović (uz još nekoliko srpskih feudalaca), sa svojom skromnom titulom kneza, iako mu predanje često pripisuju carsku titulu, a ređe kraljevsku ili despotsku. (Uprkos tome što „nije bio od carskog roda“ i što za života dva srpska cara — Dušana i Uroša — nije imao čak ni visoki status na dvoru, on je bio od naroda, crkve i vladara okolnih zemalja priznat kao „nastavljač svetorodne dinastije Nemanjića“.). U jačanju svoje vlasti, knez Lazar se mnogo oslanjao na srpsku crkvu, koju je obilato pomagao, a podigao je i veliki broj manastira i crkava. Njegova glavna zadužbina Ravanica dobija pri osnivanju veće vlastelinstvo nego ma koji od ranijih manastira: 148 sela rasutih po čitavoj zemlji.

Ma koliko to čudno izgledalo, više od četiri decenije života Lazara Hrebeljanovića (ili Hrebljanovića i Grebljanovića) obavijeno je tamom, o njemu se jedva šta saznaje iz savremenih, pouzdanih izvora. Stoga ne iznenađuje činjenica da se oko njegovog porekla postepeno isplela legenda. Sporno je i samo prezime Hrebeljanović koje je, po svoj prilici, nastalo znatno kasnije.

Lazar je rođen negde oko 1329. g., u vreme kada je srpskim zemljama vladao otac cara Dušana — Stefan Dečanski. Lazarev otac bio je Pribac Hrebeljanović iz utvrđenog grada Prilepca koji je štitio rudnike i naselja oko Novog Brda. Prezime Hrebeljanović možda i nije izvorno, jer njega prvi put beleži Mavro Orbin(i) 1601. g.: „Knez Lazar bio je sin Pribca Hrebeljanovića, vlastelina i velikaša u vreme cara Stefana.“. Ime Lazareve majke ne pominje se ni u starim zapisima ni u kasnijim rodoslovima.

Starija Lazareva sestra Draginja, ili Dragana, kasnije monahinja Teodosija, bila je udata za čelnika Musu, koji je upravljao krajem oko Kopaonika, i s kojim je imala tri sina: Stefana (Stevana), Lazara i Jovana Musića. Mlađa sestra, nepoznatog imena, udala se za hvostavskog vojvodu Altomana, sina despota Ivaniša, sa kojim je imala sina, nazvanog po dedi — Ivaniš.

O Lazarevom životu pre maričke bitke malo šta se zna. Na dvoru cara Stefana Dušana on je — „od svih voljen i uvažavan zbog svoje čestitosti, viteštva i iskrene pobožnosti“ — vršio službu stavioca, sličnu vizantijskoj tituli stolnika ili domestika stolnika, nadležnih za svečane dvorske obrede (dosta nisko mesto na hijerarhijskoj lestvici dvorskih službi). Ali, imajući u vidu njegovu kasniju slavu, ugled, pa i stvarni položaj koji je stekao, srpski istoriografi su mu pripisali dostojniju službu — glavnog nadzornika nad državnim građevinama. Ostalo je, međutim, i sačuvano predanje da Lazara niko nije smeo da izazove na dvoboj — toliko je veliki junak bio.

Kod starijih autora oseća se težnja da Lazara prikažu kao usvojenog sina prvog srpskog cara (Dušana). Lazara, koji je mlad došao na dvor, Stefan Dušan je prihvatio kao sina i dao mu svoju rođaku za suprugu. Po jednom kasnijem letopisu, Lazar je bio vanbračni sin cara Stefana Dušana, koji je imao „Uroša Stefana i velikog Lazara, ali Lazar ne beše od zakonite carice rođen, već ga s nekom kneginjom bludom rodi car Stefan.“. Po jednom drugom predanju, Lazar je bio vanbračni sin Dušanove sestre i to je bio razlog što ga je car doveo na svoj dvor. U jednoj maštovitoj priči knez Lazar je neposredni potomak ne samo Nemanjića već i vizantijske dinastije Paleologa. Otac kneza Lazara Pribac Hrebeljanović (Grebljanović), oženio se, navodno, kćerkom kralja Milutina i vizantijske princeze Simonide. Međutim, poznato je da u tom braku Milutin nije imao dece.

4.

Lazar se oženio Milicom, dalekom rođakom cara Dušana — po predanju kćerkom Juga Bogdanovića (Jug-Bogdana), a po istoriji kćerkom kneza Vratka, potomka Nemanjinog sina Vukana. Objašnjavajući i dokazujući Lazarevu vezu sa glavnom dinastijom Nemanjića, Konstantin Filozof u „Životu Stefana Lazarevića“ beleži: „...a druga grana rodoslova (je ova). Vukan, drugi sin svetog Simeona (Stefana Nemanje), a brat Svetog Save, veliki knez, rodi sina župana Dmitra, a u svetom inočkom obrazu David. Ovaj David rodi Vratislava kneza. A Vratislav rodi kneza Vratka. A Vratko rodi kćer Milicu. A ova postade supruga kneza Lazara i rodi tri sina: to jest, velikoimenog ovoga despota Stefana, i Vuka i Dobrivoja...“ Istorija, međutim, uopšte ne zna za Jug-Bogdana i njegovih devet sinova — devet Jugovića (Ugovića). (U dramskom tekstu nepoznatog Peraštanina pored Juge Bogdanovića navode se i imena njegovih sinova: Jovan, Grujica, Petar, Kosović, Matijaš, Vujica, Pavle i Orlović. Odmah pada u oči da nedostaje jedno ime, a dodatnu pometnju unosi to što su među imenima i dva prezimena, a sasvim van pameti je to što je junak kosovskog predanja Pavle Orlović pretvoren u dva Jugovića. U epskim pesmama pominju se: Boško, Damjan, Mitar, Momir, Nenad, Nikola, Petar, Stjepan i Vojin. Na kolorisanim slikama muških članova porodice Jugović, sumnjivih estetskih vrednosti, koja je po srpskim kućama stavljana uz slavsku ikonu, imena braće ispod slike mahom su proizvoljno ispisana: Radmilo, Ljubdrag, Marko, Miljko, Vojin, Boško, Stojan, Veselin i Vlaskoje.).

Poznato je da su Lazar i Milica imali dva sina: Stefana — u narodu poznatog kao Visoki Stefan — i Vuka, mada se pominju još i Dobrivoje i Lazar II, i pet kćeri oko čijih imena vlada velika zbrka. Pominju se Marija-Mara, Vidosava, Dragana, Jelisavka, Jelena-Jela, Teodora, Vukosava, Mileva, Milja, Despina, Olivera... Do tih nedoumica i zabuna sigurno ne bi došlo da su Hrebeljanovići, po ugledu na Nemanjiće, bar u jednoj od svojih zadužbina napravili rodoslovno stablo. Ovako je ostala samo gomila pretpostavki ne samo kad su u pitanju imena već i redosled rađanja kneževih kćeri. Prema jednoj profanoj epizodi, Stefan, odnosno Visoki Stefan, nije sin kneza Lazara nego Zmaja od Jastrepca, koji je godinu dana noću doletao „od Zmajevca, od vode studene“ na kulu Lazarevu i na mekim dušecima ljubio kneginju Milicu, sve dok ga na poziv kneza Lazara nije savladao Zmaj-despot Vuk.

U skladu sa tadašnjim običajima, Lazar je udajom svojih kćeri obezbeđivao mir na svojim granicama. Verovatno najstarija Marija-Mara bila je udata za Vuka Brankovića. U tom braku ona je izrodila tri sina: Grgura, Đurđa i Lazara. Ali, neki kažu, da je ime Vukove supruge bilo Vidosava, odnosno da je „Mara pronarečena (nazvana) Vidosava.“. Dragana je bila udata za Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana Šišmana. Neki, pak, nagađaju da je bila udata za samog cara, i to na osnovu izvora koji govore da se za Šišmana udala Lazareva kći po imenu Marija. Pri tom se zapostavlja činjenica da knez nije imao dve kćerke istog ili sličnog imena, a Marija-Mara je bila udata za Vuka Brankovića. Doduše, bugarska carica se zaista zvala Marija, no ime njene majke nije bilo Milica već Desislava. Jelena je najpre bila udata za Đurđa (Đorđija) II Stracimirovića Balšića (poznatog još i kao Balša ili Baoša), gospodara Zete, s kojim je imala sina Balšu (III), a potom za humskog vojvodu Sandalja Hranića. Teodora je bila prva supruga mačvanskog bana Nikole II Gorjanskog, koji se nakon njene smrti oženio Anom Celjskom. Da li su deca koju je imao, kćerka Katarina i sin Nikola, bila iz braka sa Teodorom ili Anom, ne zna se pouzdano, ali se uzima kao moguće da je bar jedno od njih bilo Teodorino. Na taj način uspostavljen je „porodični savez“ od Save i Dunava do Jadranskog mora, ali nije bilo ni vremena ni prilika da taj savez preraste u državu. Tim orođavanjem knez Lazar je samo proširio političke odnose sa okolnim zemljama, ali se u odlučnim trenucima uglavnom morao oslanjati na sopstvene snage.

Od svih Lazarevih kćeri jedino Olivera, najverovatnije najmlađa, nije bila udata pre sudbonosne bitke na Kosovu. Nju će kasnije, u cilju „učvršćivanja mira“, kneginja Milica dati u harem Muratovog sina Bajazita.

5.

Po profanim predanjima, jedan od zetova kneza Lazara Hrebeljanovića bio je i vojvoda Miloš Obilić. Kao njegova supruga pominje se Vukosava, Jelisavka, Jelena-Jela. U „Tronoškom rodoslovu“ stoji da knez Lazar „ušavši u Zetu, umiri Baošu, i poslednju svoju kćer Milju obruči za Baošina sina, radi istinskog saveza ljubavi i mira. Nju će pak po smrti Lazarevoj dati za turskog sultana Bajazita; a umesto nje uzela je Baošu druga kći Lazareva, koja je bila žena Miloša, kneza i vojvode sve vojske.“.

O Milošu Obiliću nema pouzdanih podataka; njegov lik je obavijen mistikom, tako da se danas ne može sa sigurnošću odgonetnuti čak ni njegovo ime. On se najpre javlja kao bezimeni junak, odnosno stariji zapisi govore samo o atributima koji su vezani za ovog velikog junaka: „neki kaurin“, „neko veoma blagorodan“, „jedan prokleti nevernik“, „neki mladić, hrabar i lukav“, da bi zatim nastale brojne varijante njegovog imena i prezimena, koje su se na kraju iskristalisale kao Miloš Kobilić ili Miloš Obilić.

U predanjima je često istaknuto Miloševo natprirodno poreklo. Po jednom takvom predanju, Miloša je rodila čobanica Janja, koju je obljubio planinski zmaj, i ostavila ga „na planini u zelenoj travi“. Tu ga je našla vila Anđelija, zadojila ga i othranila (ili ga je zadojila kobila). Po drugom, majka mu je bila „jedna golema i gruba žena“, koja je „preko ramena sise preturala“. Kada ju je ugledao, po jednoj verziji, knez Lazar, a po drugoj car Stefan Dušan, rekao je: „Kakva je ružna kobila rodila velikog junaka!“ — otuda Kobilić.

Takvog porekla, on je već kao dečak pokazivao nadljudsku snagu: sekiru koju bi zabio u panj niko drugi nije mogao da izvuče, a on bi to činio lako jednom rukom. U trećem predanju on je sin čuvara kneževih štala. Zbog izuzetne snage uzeo ga je na dvor prvo car Dušan, a zbog lepote i lepog pevanja kasnije kneginja Milica. Postoji i predanje po kome se jedna od kćeri kneza Lazara silno zaljubila u njega ugledavši ga na saboru — tako je dospeo na dvor i, postavši najpre knežev zet pa vojvoda, ušao u najviše krugove srpskog plemstva.

Sudbina i legenda podarile su Milošu najsvetlije osobine — hrabrost, časnost i odanost gospodaru. Uvek je prikazan kao najjači, najplemenitiji, najsigurniji i najsposobniji da izvrši sve što mu se poveri. Zato je i stekao brojne prijatelje — pobratime, a to su pre svih bili Ivan Kosančić (Kosanić, Kosovac, Kosajčić) i Milan Toplica (Topličanin); zatim to su: Relja Krilatica, Boško Jugović i Marko Kraljević, kojeg, za razliku od istorije, predanje smatra velikim junakom. Ali, osim prijatelja, stekao je Miloš i jednog moćnog neprijatelja — Vuka Brankovića.

Od početka do kraja kosovske legende, Vuk Branković ima samo jedan cilj: da ukloni Miloša Obilića. Brojnim spletkama on navodi kneza Lazara da neprekidno sumnja u Miloševu odanost, uprkos mnogim dokazima koje mu je ovaj dao i uprkos opštem uverenju da među Srbima nema većeg junaka. Još dok je Miloš bio momak, on je otkrio svome tastu, knezu Lazaru, da se njegova ćerka Jelisavka tajno sastaje sa Milošem u kuli. Uvređeni knez je odmah hteo da pogubi Miloša, ali ga je kneginja Milica nagovorila da ga umesto toga pošalje po harač u odmetnute oblasti Karavlašku i Karabogdansku, odakle se godinama haračlije nisu vraćale. Ipak, zahvaljujući svom poštenju i mudrosti, Miloš je uspešno izvršio taj zadatak, nakon čega je dobio u knežev blagoslov da se oženi njegovom kćerkom. Kasnije, kada je jednom došlo do svađe između Vukove supruge Mare (ili Vidosave) i Miloševe Vukosave (ili Jele) oko vrednosti njihovih muževa — oko junaštva ili porekla, uvređena Mara (Vidosava) je ošamarila svoju sestru. A kao što to često i biva — svađa među ženama dovela je do svađe među njihovih muževa. Sve u svemu došlo je i do dvoboja u kojem je Miloš savladao Vuka. Nakon toga su ih knez Lazar i drugi velikaši izmirili, no to izmirenje je bilo samo prividno. Otada je poniženi Vuk još žešće koristio svaku priliku da Miloša što više ocrni kod tasta. A što se više približavao dan konačnog obračuna sa Turcima na Kosovu, Vuk je govorio sve veće i teže laži na Milošev račun; uveravao je kneza, koji je u to, moglo bi se reći i poverovao — da će Miloš da ga izda na Kosovu.

6.

Nakon bitke na Marici i priznanja turske vlasti od strane vladara u Makedoniji započelo je tursko prodiranje i u severne srpske zemlje — prvo manjim pljačkaškim pohodima. Prvi upad Turaka u Srbiju zabeležen je 1381. g. kada su dva Lazareva vlastelina razbili jedan njihov odred „na Dubravici“ (kod Paraćina). Uskoro je sam Murat I zauzeo Niš i upao u Toplicu, ali ga je knez Lazar suzbio kod Pločnika 1386. g. Dve godine kasnije pretrpeli su Turci poraz i u borbi protiv bosanske vojske kod Bileće. A posledice ovih neuspeha bile su te što je Murat započeo ozbiljne pripreme za jedan veliki pohod protiv Srbije. Preko oblasti Konstantina Dejanovića izbio je sa vojskom na Kosovo u oblast Vuka Brankovića. Sam sultan predvodio je vojsku, a sa njime su bila oba njegova sina, Bajazit i Jakub, kao i mnoge proslavljene vojskovođe iz ranijih ratova.

Po predanju, čim je sa vojskom stigao na Kosovo, sultan Murat je poslao pismo u srpsku prestonicu Kruševac, “na koljeno srpskom knez-Lazaru”. Pismo je bila oštra opomena knezu Lazaru: „carevati oba ne možemo“. Zatim je Murat zatražio od kneza Lazara „zlatne ključeve od svijeh gradova“ u Srbiji, a osim toga i „harače od sedam godina“, što je značilo pokornost. Na kraju pisma upućana je otvorena pretnja: „ako li mi to poslati nećeš, a ti hajde u polje Kosovo — da sabljama zemlju dijelimo“ — što ne može nikako drugačije da se protumači do otvorene objave rata.

Kada je primio sultanovo pismo, knez Lazar je zaplakao, govoreći Milošu Obiliću, Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici, koji su bili prisutni, da je sila njegovog carstva preslaba da dočeka Turke, a da mu je mrsko da im se preda. Na to ga je Miloš ohrabrio rekavši da je dostojnije junački poginuti nego se prikloniti Turcima bez borbe. A Lazar je tada — o tome govore neki turski istoriografi — poslao Muratu poslanika s porukom da je rešen da se sa njima ogleda u borbi — muški, licem u lice. Međutim, na srpskoj strani nema potvrde o Lazarevom poslanstvu, ali srpsko predanje govori o tome kako je Ivan Kosančić, a neki opet kažu da je to bio Milan Toplica, po nalogu kneza Lazara, petnaest dana uhodio tursku vojsku. On je tom prilikom utvrdio da je veoma brojna i dobro opremljena, ali je na molbu Miloša Obilića rekao knezu da turska sila nije baš tako velika i snažna i da Srbi mogu da se njom ogledaju. U epskim pesmama stoji da je knez Lazar proklinjao: „Ko ne dođe na boj na Kosovo — od ruke mu ništa ne rodilo: ni u polju bjelica pšenica, ni u brdu vinova lozica!“, što se može tumačiti kao poziv na opšti ustanak.

U stvari, knez Lazar je već duže vreme vršio brojne diplomatske i vojne pripreme. Zajednička opasnost ga je, pre svega, još više zbližila sa bosanskim kraljem Tvrtkom, sa kojim je i inače bio u dobrim odnosima i prisnoj saradnji još od početka svoje vladavine. Osećajući da je Bosna isto tako ugrožena kao i Srbija, Tvrtko je uputio knezu Lazaru svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem (mada neki kažu da je bosansku vojsku predvodio Vlatko Vlađević, a nije isključeno da su možda obojica došla na Kosovo). A sa Bosancima je, kako izgleda, došao i jedan manji odred Hrvata, (najverovatnije) pod vođstvom Ivana Horvata. Od srpskih feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio njegov zet Vuk Branković, zatim njegovi sestrići Stefan (Stevan) i Lazar Musić. (Doduše, epska narodna pesma o Stevanu Musiću kaže da je on zakasnio u boj na Kosovu, mada zakašnjenje nije objašnjeno. Ipak, iako je bitka već bila završena nesrećno po Srbe, on je svom žestinom udario sa svojom vojskom na pobedničku vojsku i, ubivši tri paše, poginuo zajedno sa svojim slugom Vaistinom i sa dvanaest hiljada(?) vojnika.). No, nije poznato da li je drugi njegov zet Đurađ II Stracimirović-Balšić sudelovao u boju. Sasvim je izvesno da nije pogotovo kada se zna da je šurovao sa Turcima u sukobu turske vojske sa bosanskim kraljem Tvrtkom. Ipak, neki kažu da je on pošao s vojskom u pomoć svome tastu, ali se vratio jer je tokom puta saznao da je boj, zbog Miloševog iznenadnog ubistva Murata, počeo pre nego što se mislilo i da se završio smrću kneza Lazara. Postoji i mišljenje da u Đurđu II treba videti Banović Strahinju iz epskih pesama, za koga kažu da kad „jedanput britkom sabljom mane“ tad „dvanaest odsiječe glava“, koji je poginuo u boju na Kosovu na mestu „đe ogreznu krvca do koljena“. Ipak, zna se da je Đurađ II Stracimirović-Balšić živeo i nakon boja — sve do 1403.

Sasvim su fantastične docnije turske vesti po kojima su kneza Lazara pomogli Bugari, Arbanasi, Franci, Vlasi, Ugari, Nemci i Česi: očigledno je trebalo prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom.

Pretpostavlja se da se Lazaru nisu pridružili oni srpski feudalci koji su već bila u vazalnom odnosu prema Turcima: Konstantin Dejanović, koji je, kako se priča, čak dočekao i ugostio tursku vojsku kod Kratova, i Vukašinov sin kralj Marko (Kraljević Marko). Štaviše, za Konstantina Dejanovića se veruje da se sa svojim odredom pridružio svom sizerenu, dok se za kralja Marka to ne bi moglo reći, pošto ga pouzdaniji izvori u ovom slučaju složno prećutkuju. Po svemu sudeći, on je u ovom slučaju na neki način uspeo da izbegne tu sramnu dužnost. Potonje narodno predanje, svakako u želji da ga na neki način opravda, kaže da je on u stvari krenuo na Kosovo, u pomoć knezu Lazaru, ali nije stigao — veli priča — zato što je, ma kojim pravcem da krene ka Kosovu, njegov konj Šarac na svakih nekoloko koraka propadao u zemlju do članaka, do kolena i do stremena, pa nije bilo drugog nego da se vrati u Prilep govoreći: „I ja hoću, i konj hoće, ali badava, kad Bog ne da. Neka bude volja božja!“.

7.

Dan uoči bitke knez Lazar je okupio srpsku vojsku na Kosovu. Narodno predanje kazuje da je nakon savetovanja, o kome se gotovo ništa ne zna, održano bogosluženje u crkvi Samodreži. Na kraju bogosluženja srpski vitezovi su primili pričešće, „jer su tek tada bili spremni za borbu protiv muhamedanaca“. A uveče je knez — kako peva narodni pevač — priredio večeru za sve plemiće i vojne zapovednike. O večeri kod kneza, o zdravici i Lazarevom govoru i odgovoru njegovih vojskovođa, o kojima postoje zapisi u čak četiri kosovska spisa, ne zna se pouzdano ništa. Ipak, tradicija beleži da je protekla u sumnjičenju Miloša Obilića za izdaju (a kao mogući nevernici pomenuti su i njegovi pobratimi — Ivan Kosančić i Milan Toplica). Spletke Vuka Brankovića urodile su plodom. Knez Lazar je naivno i slepo poverovao neuverljivoj kleveti, iako je imao dovoljno razloga da posumnja u istinitost Vukovih optužbi.


Međutim, neki kažu da je Miloša Obilića, „hrabrog i srčanog čoveka da ravnog tada nisi mogao na svetu naći”, turski sultan više puta pokušavao da pridobije. Verni vitez je sva sultanova pisma dostavljao na uvid svom gospodaru a ovaj mu je čak naredio da „pretvarajući se odgovori Muratu da je voljan njegovu želju ispuniti“. Ipak, srpski knez je na kraju posumnjao u Miloševu vernost, što je, nazdravljajući mu, i javno rekao. Na to je ovaj, odbacujući optužbe kao neistinite, zatim imenovao stvarnog izdajnika (Vuka Brankovića) i zamerio knezu što ne vidi da mu izdajnik „sjedi uz koljeno“. Na kraju se zavetovao da će lično ubiti osvajačkog cara.


(Vojni istoričar Petar Tomac je mišljenja da večera kod kneza suviše potseća na poslednju večeru „Novog zaveta“ na kojoj je Hrist optužio Judu za izdaju, da bi se mogla prihvatiti bez ikakve sumnje. „Ali je ne možemo ni odbaciti“ — kaže on. — „U ono doba gospoda su se sastajala pre bitke da bi se o koječemu dogovorili. Za mnoge bila je to poslednja večera.“).

8.

Sve u svemu, turska vojska je bila znatno nadmoćnija — brojala je oko 40.000 ljudi, dok su srpske snage bile znatno slabije — oko 25.000 ljudi. Centrom turske vojske zapovedao je sam sultan, desnim krilom njegov stariji sin Bajazit, a levim mlađi Jakub. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje vojske. Srpskim desnim krilom, naspram Jakuba, komandovao je Vuk Branković, a levim, naspram Bajazita, Vlatko Vuković sa Bosancima. „Ispred svakog odeljenja bile su razvijene zastave sa velikim konjskim repovima, sa vučjim i bivoljim glavama na kopljima. U sredini, pored sultana Murata, stajale su stegonoše sa zelenom prorokovom zastavom, jer je rat protiv Srba za Turke bio sveti, kao svaki rat protiv hrišćana.“.


Sam tok bitke ostao je malo poznat. Ali je zato žestina bitke retko kada opisana tolikim superlativima i hiperbolama. U srpskim zapisima stoji: „bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto na kojem se boj bio, a tolika se krv prolila da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv i bezbroj je mrtvaca bilo... ljudi su zapomagali, konji su rzali, oružje je zvečalo, strele su letele sunce zaklanjajući... zemlja je hučala, vazduh je grmeo... oružja su svetlela i zemlju obasjavala...“. A turski izvori sa svoje strane govore: „takve bitke svet nije zapamtio... obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta bije bilo... izmešaše se jedno sa drugim dva mora. Sablje su sevale kao nebeske blistave munje, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu ni bujica da je, ne bi se mogla probiti. A strele su sa neba padale na zemlju kao grad... a od halakanja i sokolenja zverinje je u gori dušu ispuštalo...“.


„U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali“— kaže izričito Konstantin Filozof. Turski hroničari su zabeležili da su Srbi razbili levo krilo protivničke vojske, koju je predvodio Jakub. „Malo je još trebalo pa da islamska vojska bude pobeđena“ — saopštava turski hroničar Mehmed Mula Nešri. „A bozundžije (grlati ljudi plaćeni da ohrabruju tursku vojsku) tada povikaše: nevernik je potučen, pobeže.“ — što je ohrabrilo tursku vojsku. Ipak, u središnjem delu bojišta bitka je bila najžešća. Neki izvori govore da su se i Muratovi telohranitelji, koji se inače nikada nisu od njega odvajali — zbog žestine napada srpske vojske — morali da se uključe u borbu. Tako je u jednom trenutku sultan ostao bez zaštite, što je iskoristio — neko „veoma blagorodan“, kako kaže Konstantin Filozof — a po docnijim vestima to je bio Miloš Obilić — i ubio ga.


(Međutim, prema nekim verzijama, sultan Murat I je ubijen pre početka bitke. Naime, kod kneza oklevetani Miloš je odjahao u turski tabor držeći koplje okrenutim naopako, što je — kako kaže Mavro Orbin — kod Srba označavalo begunca. Turci koji su ga poznavali po junaštvu i znali za pokušaje njihovog sultana da ga pridobije, veoma su se obradovali njegovom dolasku. Odmah su ga izveli pred Murata, a u pogodnom trenutku Miloš ga je ubio skrivenim nožem.


Isto tako, postoje i verzije da je Murat ubijen neposredno nakon bitke, po kojima je Miloš iznenada iskočio ispod gomile leševa i ubio sultana. Takođe postoje i verzije koje kneza Lazara imenuju kao Muratovog ubicu.).


Strahujući od rasula u turskoj vojsci koje je moglo izazvati Muratova ubistvo, njegov stariji sin i zakoniti naslednik Bajazit naredio je da se nad palim sultanom brzo podigne šator i na taj način sakrije njegova smrt. (Turci su isto tako postupili i kasnije kad je u pohodu protiv Austrije, pri opsadi Sigeta, Sulejman II Veličanstveni umro.). Priča se dalje da je Bajazit poslao glasnika po svog brata Jakuba, pod izgovorom da ga zove otac, a kada je ovaj došao, naredio je da ga pogube. Prema kazivanju nekog anonimnog derviša Jakub je zadavljen u Muratovom šatoru. (Otada se među Turcima ustalio običaj da najstariji sin ubije svoju braću, kako ne bi dolazilo do borbe oko vladarskog trona. Do XV v. to je bio nepisani običaj, a od ovog veka ušao je u zakon. Sultan Mehmed II Osvajač je rekao: „Onom mom sinu kojem Bog da tron savetujem da slobodno pobije svoju braću jer je to za dobro države.“).

9.

Bajazit se veoma dobro snašao u novonastaloj ulozi glavnokomandujućeg u turskoj vojsci; brz i odlučan, stoga je i nazvan Jildirim („munja“), sa novim rezervama krenuo je u protivnapad i naterao srpsku vojsku na povlačenje. U tim borbama poginuo je i knez Lazar, ili je, kako tvrdi velika većina, bio uhvaćen i pogubljen. (Po jednom predanju, kneza Lazara su Turci uhvatili „blizu jedne crkve Bogorodične, po imenu Samodreža.“. Možda je povlačeći se sa svojom vojskom sa bojišta skrenuo sa puta i pao s konja u jamu koju su meštani iskopali radi lova na vukove, gde su ga Turci i ubili. O tome Konstantin Filozof kaže: „Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.“. Neki, pak, kažu da je Lazar bio zarobljen i izveden pred smrtno ranjenog sultana Murata. „I na zapovest Amuratovu (Muratovu) Lazaru otsekoše svetu glavu, takođe i Milošu (Obiliću). — A Lazar pre pogubljenja vide Miloša i shvati da je ovo na caru njegovo delo... I Amurat toga časa umre. Njegovu utrobu izvadiše i zakopaše na Kosovu, gde i danas na tom grobu stoji turbe (grobnica, mauzolej). A telo u grad Brusu ponesoše sa sobom.“).


Više izvora svedoči da su uz Lazara pogubljena i brojni srpski vlastelini. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu Aziju; za njih se tek nakon Angorske bitke 1402. g. saznalo da su u životu. („A telo Lazarevo i Miloševo, zajedno sa utrobom Amuratovom, na jednom mestu na Kosovu biše sahranjeni... Miloša su njegovi uskoro odatle izvadili i ponovo sahranili u jednoj nedalekoj crkvi, blizu reke Laba...“. A Muratov sin Bajazit kada „vide sa kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle dopusti monasima koji su tražili telo Lazarevo te ga oni uzeše i časno sahraniše u crkvi Svetog Vaznesenja u Prištini.“. Potom su sinovi kneza Lazara Stefan i Vuk, sa svojom majkom Milicom, zaključili da je „od Boga i od ljudi zazorno što časne mošti“ njihovog oca i supruga nisu položene u kneževu zadužbinu manastir Ravanicu. „I okupiše se episkopi sa sveštenstvom, te otvoriše grob i nađoše telo celo i miomirisno i sveto. Uzeše ga i odnesoše u zadužbinu koju je on podigao, zvanu Ravanicu...“).


Nemoguće je izneti neke određenije cifre o broju poginulih tokom bitke na Kosovu ali se može pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke — da je danak poraženog krvaviji. Epska pesma to lepo ilustruje: „Od Turaka nešto i ostalo, a od Srba i što je ostalo sve ranjeno i iskrvavljeno.“.


Ipak, Turci nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Po svemu sudeći, stradao je najviše srpski centar koji je predvodio knez Lazar. U nekim izvorima se tvrdi da je Vlatko Vuković napustio bojište zbog toga što je bio zavaran da su neki velikaši izdali kneza Lazara ili je jednostavno smatrao da je bitka izgubljena, pa se najkraćim putem uputio ka Bosni i tako sačuvao većinu vojske. O Vuku Brankoviću se u početku pričalo da se verovatno zbog bezizlaznog položaja povukao preko reke Sitnice u Drenicu, čime je sačuvao veći deo vojske.


S druge strane, Jakubovo smaknuće nije prošlo bez posledica. U toku noći nakon bitke nastali su nemiri u turskoj vojsci — svedoče turski hroničari. Verovatno su se pobunile trupe kojima je on komandovao. Iako se do jutra sve smirilo, Bajazit je odmah krenuo nazad u Jedrene, verovatno da tamo, u prestonici, učvrsti svoju vlast. A i veliki gubici koje je vojska pretrpela nisu govorili u prilog nastavljanja operacija radi potčinjavanja zemalja pobeđenih protivnika.

10.

Vesti o boju na Kosovu brzo su prodrle daleko izvan Srbije. Zanimljivo je da su prvi utisci bili da Turci nisu ostali pobednici. Pogibija turskog sultana Murata I odjeknula je u hrišćanskom svetu kao velika srpska pobeda — u nju su svi bili uvereni i zbog Bajazitovog naglog povlačenja u Jedrene.


Najstariju za sada poznatu vest zabeležio je samo dvanaest dana nakon bitke u svom dnevniku ruski hodočasnk Ignjatije, koji se u to vreme zatekao na turskoj teritoriji u gradu Astraviji na Crnom moru: „U nedelju (27. juna, odnosno 9. jula) prispesmo u grad Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vesti o Muratu. Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici.“. Turci su kako izgleda bili veoma pometeni nakon boja, jer isti autor dalje beleži kako su odmah napustili Astraviju „zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi turskoj.“. Međutim, i druge poznate vesti, nastale kao neposredan odjek samog događaja, ne govore o turskoj pobedi. Kada je krajem jula u Veneciji odlučeno da se pošalje poslanik novom sultanu, još nisu znali ko je to — Jakub ili Bajazit. Zato je poslanik dobio dva pisma, s tim da preda samo ono koje je namenjeno onom Muratovom sinu koga zatekne na tronu i da mu izjavi „da smo pre odlaska ovih galija iz Mletaka dočuli, ali ne jasno, o ratu koji je bio između velemožnoga gospodara Murata, oca njegova, i kneza Lazara, o kome su se razne stvari govorile kojima se ipak verovati ne može; ali smo ipak dočuli za smrt rečenog gospodina Murata zbog koje mnogo žalimo.“. Kad se uzme u obzir da se mletačka vlada ograničava samo na izjavu saučešća povodom smrti sultana, onda je prilično verovatno da ono što se šest nedelja nakon boja na Kosovu u Mlecima govorilo nije bilo naročito povoljno po Turke. Međutim, najčudniji su izveštaji koje je slao sam bosanski kralj Tvrtko, i to u vreme kada je morao tačno da zna šta se zbilo na Kosovu. U pismu upućenom Trogiru javlja da je tako porazio tursku vojsku, sa neznatnim gubicima na svojoj strani, da je malo njih iznelo žive glave. Zanimljivo je da Tvrtko ne pominje ni svog saveznika kneza Lazara ni činjenicu da se njegov vojvoda Vlatko Vuković povukao iz bitke. U istom smislu pisao je i Firenci, koja mu je odgovorila oduševljenom čestitkom, napominjući da je za njegov uspeh „već odavno“ saznala „kako iz donesenih glasova tako i iz pisma mnogih ljudi“. No, i mimo Tvrtkovih izveštaja na Zapadu se raširila vest o velikoj hrišćanskoj pobedi. Tako je savremeni poznavalac Istoka Filip Mezijer, dovršavajući u Parizu jedno svoje delo (pre oktobra 1389. g.) zapisao na kraju: „A da bi božjom milošću bio sputan mač rečenog Amorata (Murata), ove iste godine on je potpuno poražen u predelima Albanije; i on i njegov sin pali su u boju, kao i najhrabriji iz njegove vojske.“.


Nešto kasniji izvori govore da je boj na Kosovu ostao nerešen. Po jednom zapisu o knezu Lazaru, pisanom ubrzo nakon njegove smrti (svakako pre 1402. g.), krvavi sudar je prestao pošto su obe strane iznemogle. Ista tvrdnja ponavlja se kako u jednoj dubrovačkoj tako i u jednoj italijanskoj hronici.


Akademik Radovan Samardžić zaključuje da su moderni srpski istoričari, u stvari, preuzeli poruku da je bitka na Kosovu za Srbe bila izgubljena: „Ali, ako se pristupi strogo kritučki i u obzir uzmu samo savremene vesti, rezultat je veoma čudan: ili treba, kao što oni kažu, smatrati Srbe pobednicima ili se mora, što je jedina izvesnost, shvatiti Kosovo možda večitom tajnom. O srpskom porazu, češće: o srpskoj pogibiji, govore samo naknadni pisci, kasnija tradicija. Nauka je, povodeći se i bez želje da to čini, za tradicijom stvorila utisak saznanja o turskoj pobedi.“.

11.

Ipak, na Kosovu je izginula cela jedna generacija, svi ratnici na koje je vladar mogao da računa. Taktički gledano, možda su Srbi i dobili bitku, međutim, vremenom se pokazalo da je to ipak bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom srpske strane koja je sve stavila na kocku da bi samo zakratko zaustavila, odnosno usporila, napredovanje osvajača. A posledice bitke na Kosovu, kako bliže tako i dalje, bile su porazne za Srbe i Srbiju. Zemljom su harali Turci, a sa severa su nadirali Ugari. U takvoj situaciji, Lazareva udovica i naslednica Milica, bila je primorana da prihvati vazalni odnos prema Turcima, kao i ostali najistaknutiji srpski vlastelini. A Vuk Branković je ostao jedan od retkih koji su nastavili da pružaju Turcima otpor. Međutim, imao je žalosnu sudbinu — njemu je pokolenje dodelilo epitet „najvećeg srpskog izdajnika“.


Zašto je srpski narod žigosao baš Vuka Brankovića, a ne na primer Vlatka Vukovića, koji se isto tako spasao bekstvom, ostaće verovatno večita tajna. Možda su tome doprineli loši odnosi koji su nakon Lazareve smrti nastali između kneginje Milice i njenih sinova s jedne i Vuka Brankovića s druge strane. Zatim, Vuk Branković je svakako najistaknutija ličnost koja je preživela kosovsku pogibiju. Sama po sebi, ta činjenica mogla je da postane izvor podozrenja. A moguće je i da je predanje pobrkalo Vuka Brankovića sa Vlatkom Vukovićem.


Da bi što više bila izbegnuta „beda od Ismailćanja (Turaka)“, kneginja Milica je bila primorana da pošalje Bajazitu I Jilderimu u harem svoju najmlađu kćer Oliveru, koja tada jedva da je imala četrnaest ili petnaest godina.


Smatra se da je Olivera, koju katkad nazivaju Mileva ili Despina, kao Bajazitova miljenica, mnogo doprinela očuvanju Srbije za još nekoliko decenija. Predanje kaže da ona nije htela da se uda za sultana sve dok joj ovaj nije obećao da će sagraditi crkvu pored džamije: ona da se moli u crkvi a on u džamiji. Međutim, po zapisima turskog istoričara Ašik-paše Zadea, Olivera je sultanu Bajazitu bila isto što i sve ostale žene u haremu; a vremenom je postala raspusna i odala se piću. Pod njenim uticajem u haremu su počele da se prave neviđene orgije i pijanke, što je izazivalo opšte zgražanje, budući da islamska sveta knjiga „Kuran“ najstrožije zabranjuje upotrebu alkohola.


Tužna Oliverina istorija dobila je neočekivani obrt kada se 1402. g. Bajazit sukobio sa tatarskim osvajačima pod vođstvom kana Tamerlana (Timura, Timura Lenke — „Timura Ćopavca“). U bici sa Tatarima kod Angore turska vojska je poražena, a sam Bajazit je, sa dvorom i haremom, pao u ropstvo. Među zarobljenima je bila i Olivera. Mlada žena koja je svojim izgledom odudarala od ostalih haremskih robinja, pala je u oči tatarskom kanu. Na nju je naročito obratio pažnju kada je saznao da je sestra despota Stefana Lazarevića, koji se hrabro borio na strani svog zeta, sultana Bajazita. On je, međutim, saznao i to — da je Olivera sultanova miljenica. Stoga je naredio da ga baš ona polunaga poslužuje na gozbi i to naočigled Bajazita zatvorenog u kavez. Zarobljeni sultan nije mogao da otrpi to poniženje. Predanje kaže da se ubio udarajući glavom o šipke kaveza, ali ima i zapisa koji kažu da je popio otrov. „Njegova žena Mileva (Olivera)“ — kaže Marvo Orbin — „upokojila se drugi dan nakon njegove smrti.“. Ali, za razliku od legende, istorija kaže da je Olivera Stefanovim zalaganjem oslobođena od Tamerlana i da je živela u Srbiji i nakon smrti svoga brata.

Marko Krajšić