Istina i legenda o sedam svetskih čuda antike

1.

Pod sedam svetskih čuda antike ne podrazumeva se ništa fantastično, nedokučivo i nerealno. Reč je, naime, o sedam najlepših, najznačajnijih i najznamenitijih dela arhitekturne i skulptorske umetnosti drevnih naroda, koja su svojom monumentalnošću i velelepnošću oduševljavala kako savremenike tako i brojna kasnija pokolenja. Ta svetska čuda su: piramide (pre svega: Keopsova) i Sfinga iz Gize u Egiptu, Semiramidini „viseći vrtovi“ u Vavilonu, Artemision (Artemidin hram) u Efesu, Zevsova statua u hramu u Olimpiji, Mauzolej u Halikarnasu, Kolos sa Rodosa i — poslednje — Aleksandrijski svetionik Faros. Svako od ovih čuda je jedinstveno, a jedino zajedničko im je, moglo bi se reći, monumentalnost i lepota, po kojima su postali legendarni.

Pretpostavlja se da je prvu listu sedam svetskih čuda antike sastavio helenski (grčki) pesnik Antipater iz Sidona, između 150. i 120. g. pre n. e., mada se na njegovoj listi na mestu Aleksandrijskog svetionika nalaze bedemi grada Vavilona. Drugu poznatu listu sastavio je helenski matematičar Filon iz Vizanta (II v. pre n. e.) 

Prve reference za sastavljanje liste svetskih čuda naziru se još kod „oca istorije“ Herodota, u čuvenoj „Istoriji“, a zatim i kod kasnijih helenskih istoričara, koji govore o monumentima svoga doba. Kalimah iz Kirene napisao je u III v. pre n. e. „Kolekciju čuda širom sveta“, od koje je ostao samo naslov, jer je delo stradalo u požaru koji je uništio biblioteku u Aleksandriji. Većina nastalih listi saglasna je u pogledu prvih šest „čuda“. Sedmo mesto dodeljivano je na nekim listama bedemima grada Vavilona, a na drugim palati persijskog kralja Kira. Tek od VI v. n. e. to mesto konačno pripada Aleksandrijskom svetioniku.

Ne zna se tačno šta je Antipatera podstaklo na sastavljanje liste, niti se zna da li je nešto neposrednije znao o tim građevinama i skulpturama. No, iako je svih sedam „čuda“ izabrao Helen, začudo, samo je jedno sa tla današnje Helade (Grčke): Zevsova statua u Olimpiji; tri izvanredna dela su iz Male Azije: Kolos sa Rodosa, Artemidin hram u Efesu i Mauzolej u Halikarnasu; dva su iz Egipta: Aleksandrijski svetionik i piramide iz Gize; i jedno iz Mesopotamije: Semiramidini „viseći vrtovi“. Ipak, svih sedam se nalaze unutar imperije koju je stvorio Aleksandar Makedonski (Veliki). A Akropolj u Atini, „čudo“ koje mu je, takoreći, ležalo pred kućnim pragom, iz nepoznatih razloga je izostavio. Da li se tu radilo o tipičnom fenomenu privikavanja, odnosno o tome da čovek ne može neprestano da se divi „čudu“ koje gleda svaki dan, nije poznato. Neka druga opet nije obuhvatio jer su već u njegovo doba bila propala, kao što je slučaj sa Vavilonskom kulom. On svojim savremenicima jednostavno nije želeo da predstavi ruševine već znamenitosti ondašnjeg poznatog sveta. O Kineskom zidu i dolmenima iz Stounhendža, kao i mnogim drugim, on jednostavno nije znao ništa, jer su bili izvan granica njegovog sveta. 

Zanimljiva je činjenica da ni jedan drevni putnik nije mogao da poseti svih sedam čuda, iz sasvim jednostavnog razloga — što nisu postojala u isto vreme. Zapravo, vrlo je malo autora koji su o njima pisali, a da su uopšte videli bar jedno od njih. Uglavnom su ponavljali ono što su čuli od drugih, mešajući činjenice i legende. Osim toga, putovanja u drevnom svetu su često bila teška i krajnje opasna, pa osim vojnika i trgovaca malo je onih koji su odlazili na daleka putovanja.

2.

Izbor tačno sedam „čuda“ uslovljen je najverovatnije time što  od najranijih dana do danas broj sedam ima nezanemarljivu važnost u načinu razmišljanja i institucijama; verovalo se da ima magičnu moć: to je broj čednosti i savršenstva, broj dana u nedelji, notnih skala, sedam žica lire, sedam sfera. Najčešći broj koji se pojavljuje u pričama i bajkama jeste sedam: sedmoro braće, sedam patuljaka ili sedam Sinbadovih putovanja. Dodajmo tome i mnoge filmove naslove: Sedam samuraja (Seven Samurai), Sedam veličanstvenih (The Magnificent Seven), Sedam nevesta za sedmoro braće (Seven Brides for Seven Brothers) i mnogi drugi.

Postoji sedam smrtnih grehova: neumerenost u jelu i piću, lenjost, bludnost, oholost, srditost, zavist i škrtost, a tu su i sedam vrlina: vera, nada, milosrđe, pravednost, umerenost, razboritost i čvrstoća. Duga se sastoji od spektra bele svetlosti u kojem raspoznajemo sedam boja, crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, indigoplavu i ljubičastu. Na svetu postoji sedam kontinenata: Afrika, Azija, Antartik, Australija, Evropa, Severna i Južna Amerika. (Međutim, neki kažu da ih ima samo pet. Nesporno je da su Afrika, Antarktik i Australija kontinenti. Sporni su Evropa i Azija i Severna i Južna Amerika. Iz istorijskih razloga pravi se razlika između Evrope i Azije, mada u mnogim delovima sveta Evropu i Aziju smatraju jednim kontinentom — Evroazijom. Sporne su i podele na dve Amerike, jer zbog relativno uske kopnene veze veoma često Amerika biva deljena na Sevenu i Južnu Ameriku.)

Broj sedam je mnogim ljudima omiljeni broj i ako im kažete da odaberu broj između jedan i deset, najverovatnije će izabrati broj sedam. Osim toga, navodno je dokazano da je najduži popis kojeg ljudi mogu da zapamte — upravo popis od sedam. 

Ima još poznatih sedmica, kao što su to „sedam doba muškaraca“ iz Šekspirove drame „Kako vam drago“: malo dete, školarac, ljubavnik, vojnik, sudija, budalasti starac i na kraju samozaborav (smrt).

Nemačko-američki filozof Ernest Kasirer (Ernst Cassirer) u svojoj knjizi „Filozofija simboličkih formi“ primećuje da broj sedam ima „taj fundamentalno mitsko-religiozni karakter još u grčkoj filozofiji“, pa sve do hrišćanskog srednjeg veka kada „crkveni oci zamišljaju broj sedam kao broj obilja i savršenstva...“

Zatim, Kasirer navodi da u Pseudo-Hipokratovom spisu postoji podatak da je broj sedam „pravi broj kosmičke strukture“, koja dejstvuje u sedam sfera vasione i time određuje broj vetrova, godišnjih doba, doba starosti. Zatim dalje nastavnja da „iz grčke medicine vera u vitalnu snagu broja sedam prelazi zatim u srednjovekovnu i modernu medicinu: tu se svaka sedma godina javlja kao klimakterična godina, koja donosi neku odlučujuću promenu u smeši životnih sokova, u temperamentu tela i duše“.

Ovaj broj se pojavljuje u mnogim helenskim predanjima. Bilo je sedam mudraca, što je bio uobičajen tradicionalni naziv za najistaknutije filozofe, zakonodavce i političare iz VII i VI veka pre n. e. Tih sedam mudraca su: Solon iz Atine, Tales iz Mileta, Hilon iz Sparte, Pitak sa Lezbosa, Bijant iz Prijene, Kleobul iz Linda i Periander iz Korinta. U stvari bilo ih je dvadeset dvojica što ne treba da čudi: broj Mudraca uzet iz svetih knjiga je tako veliki zbog greške istoričara filozofije koji nikako nisu mogli da se slože o imenima ili, bolje rečeno, slagali su se samo povodom prve četvorice, odnosno Talesa, Pitaka, Bijanta i Solona, koji su stoga predstavljali „prvu ligu“, dok su ostala trojica birana od osamnaest „rezervi“. A bilo je i onih koji su, sastavljajući ovu listu, već po prilici birali ili nekog prijatelja ili neku političku ličnost aktuelnu u tom trenutku. 

Zatim, broj sedam je karakterističan i za kult boga Apolona, jer su apolonske svečanosti održavane sedmog dana u mesecu, a grad Teba u Beotiji ima sedam kapija koje zaposedaju sedam vojskovođa (pohod Sedmorice protiv Tebe).

Osim toga, Hipokratu se pripisuje izreka da „broj sedam svojim tajnim silama održava u bivstvovanju sve stvari; on omogućava život i kretanje; on ima uticaj čak i na nebeska tela“.

Sedam je sveti broj u religijama: Hebrejska (Jevrejska) menora (svećnjak) ima sedam krakova, a u „Bibliji“ se broj sedam pojavljuje više od 500 puta, a kaže se i da sedmi sin sedmog sina ima posebne moći. Sedam je broj dana stvaranja sveta: prvi dan — svetlo, drugi dan — nebo, treći dan — Zemlja, mora i biljke, četvrti dan — Sunce, Mesec i zvezde, peti dan — život u moru i ptice, šesti dan — kopnene životinje i čovek, sedmi dan — Bog se odmarao. Kralj Solomon sedam godina gradi hram u Jerusalimu, a da bi se osvojio Jerihon, sedam sveštenika sa sedam truba moraju sedmoga dana sedam puta da obiđu grad.

Broj sedam sreće se i u islamskoj tradiciji. Pre svega, muslimanski mističari tvrde da „Koran“ ima sedam značenja (katkad se govori i o sedamdeset značenja), pa se i mistična filozofija, koja je karakteristična za iranski sufizam, zasniva na ovom broju.

Srednjovekovni evropski i arapski tekstovi često pominju sedam mora, mada se pritom nije uvek mislilo na ista mora. Ipak, obično se u tih sedam ubrajalo neko od devet velikih vodenih masa: Arapsko more, Crno more, Crveno more, Egejsko more, Indijski okean, Jadransko more, Kaspijsko jezero, Persijski zaliv i Sredozemno more. Stari Rimljani su imali i druga značenja za sedam mora (septem maria), koja danas zvuče neobično. Plovna mreža rukavaca u ušću reke Po koji su se izlivali u slane močvare jadranske obale nazivala se u tom području „Sedam mora“. Rimski pisac Gaj Plinije Sekund, poznatiji kao Plinije Stariji u „Istoriji prirode“ („Historia Naturalis“) pominje te lagune, razdvojene peščanim sprudovima od otvorenog mora: „Sve te rečice i jarke nekad su napravili Etrurci, pa se tok reke izlivao u močvare područja Adrijana koje se nazivaju „Sedam mora“, sa slavnim lukom etrurskog grada po imenu Adria, po kojem je Jadransko more dobilo ime.“.

3.

Prvo od sedam svetskih čuda antike, ujedno i najstarije, su egipatske piramide, odnosno monumentalne grobnice drevnih misirskih (egipatskih) vladara — faraona. Piramide su od pamtiveka predstavljale cilj putovanja mnogih generacija putnika, budeći divljenje i gotovo sujeveran strah svojim ogromnim dimenzijama, kao i strogom arhitekturom. O njima su kružile najrazličitije, manje-više fantatične legende i priče. U njihovim oblicima i proporcijama tražen je odraz drevnog svešteničkog astronomskog znanja, pa čak i mističnih proročanstava o budućoj sudbini ljudskog pokolenja. 

Piramide iz Gize, koje Arapi nazivaju „faraonovim gorama“, nastale su u periodu vladavina faraona iz takozvane treće i četvrte dinastije. Ove ogromne građevine-grobnice služile su božanskim faraonima kao stepenice kojima su se oni, navodno, vraćali na nebo. Stoga su najstarije piramide imale oblik stepenica a tek kasnije su, iz još nerazjašnjenih razloga, dobile glatke zidove. O toj mističnoj nameni piramida svedoče nađeni papirusi, gde postoji stih: „Gradimo za njega (faraona) stepenice da bi mogao da stupi u nebo“.

Pored svake piramide obično se dizao hram sa portikom, gde su sveštenici vršili bogosluženja za dušu umrlog faraona i vodili brigu o njegovim svakodnevnim potrebama, ostavljajući ispred njegovog kipa hranu i piće.

Prvu piramidu kao svoju grobnicu podigao je faraon Džoser iz treće dinastije. Ova najstarija piramida, visoka 60 metara, imala je šest ogromnih stepenika, koji su sa strane bili obloženi uglačanim pločama. U hramu nedaleko od piramide arheolozi su otkrili ostatke kipa arhitekte Imhotepa. Očigledno, veoma zadovoljan njegovim radom, faraon mu je ukazao veliku čast — dozvolivši da se i njegov kip postavi u hramu.

Ipak, najslavnije piramide sagradili su faraoni četvrte dinastije: Khufu, Khefre i Menkaura, poznatiji po svojim helenskim imenima: Keops, Kefren i Mikerin. Njihove piramide nastale su negde između 2650. i 2550. g. pre n. e. Najveća od njih, Keopsova piramida, visoka je 146 metara, a strana njene kvadratne osnove iznosi preko 230 metara. Piramida se sastoji od oko nekoliko stotina hiljada kamenih blokova, od kojih je svaki težak nekoliko tona. (Skoro do kraja XIX v. ova piramida je bila najviša građevina na svetu, sve dok u Parizu nije podignut Ajfelov toranj 1889. g., visok tri stotine metara. Kasnije je u Njujorku podignuta zgrada koja ima sto dva sprata — Empire State Building), a visoka je 380, a sa kasnije dodatom televizijskom antenom 448 metara. U novije vreme podignute su brojne visoke građevine u svim zemljama sveta, od kojih se visinom ističu televizijski tornjevi.). 

„Otac istorije“ Herodot tvrdi da je Keopsova piramida građena dvadeset godina i da je samo na prenošenju građe bilo zaposleno sto hiljada ljudi. Sem toga, na osnovu ruševina baraka, procenjuje se da je na njenoj izgradnji stalno bilo angažovano oko četiri hiljade ljudi — zidara, kamenorezaca, vajara.

Keopsa je nasledio njegov brat Kefren koji je — kako kaže Herodot — „radio isto tako kao i brat mu; i on je sagradio jednu piramidu, ali je ona manja od bratovljeve“. Naime, Kefrenova piramida je druga po veličini, nekoliko metara je niža od Keopsove, ali je ostala očuvanija. Mikerinova piramida visoka je 103 metra, a ostale piramide su znatno manje, a mnoge od njih više i ne postoje, iščezle su od zuba vremena i usled raznih ratnih razaranja ili su tokom vekova služile kao neiscrpni izvor građevinskog materijala.

Prvi faraon koji je prekinuo tradiciju građenja piramida bio je Totmes I (1545. — 1515. g. pre n. e.). Na takav korak se odlučio iz čisto praktičnih razloga; bila je očigledna činjenica da piramide nisu u stanju da sačuvaju bilo koju mumiju od svetogrđa; one su vekovima sistematski pljačkane. (U Keopsovoj i Kefrenovoj piramididi zatečeni su, na primer, samo prazni sarkofazi razbijeni u paramparčad. U Mikerinovoj piramidi sarkofaga uopšte nije ni bilo, a ostaci mumije su stajali u jednom kovčegu.). Totmes I je hteo da izbegne sličnu sudbinu i stoga je za svoju grobnicu izabrao takozvanu Dolinu kraljeva, mesto udaljeno od ljudi i istovremeno lako za čuvanje. Njegovi naslednici nastavili su da se sahranjuju u Dolini kraljeva, ali sve je bilo uzalud. Pljačkaši grobnica su se toliko ostrvili da je od njih valjalo spasavati kraljevske mumije i preneti ih na neko drugo, skrovitije mesto. Po naredbi jednog od faraona, u udolini nedaleko od Doline kraljeva iskopana je zajednička kripta u koju su prenešene sve preostale kraljevske mumije. Na ovom mestu izgledi za njihovo očuvanje bili su znatno veći, pošto je u podzemlje vodio samo jedan ulaz. Srećnim sticajem okolnosti, ova grobnica je tokom minulih vekova pala u potpun zaborav, sve dok je krajem HIH v. nisu otkrila dva Arapina. (Mumije su potom rekom Nil prenete u posebnu dvoranu muzeja u Kairu, u koju je moguće ući samo uz specijalnu dozvolu. Dok je flotila barki plovila rekom, stanovništvo priobalnih sela je izlazilo na obalu i ponašalo se kao da se oprašta s nekim od svojih najmilijih — žene su, u skladu sa egipatskim pogrebnim običajima, naricale a muškarci su pucali u vazduh iz svojih pušaka.). 

Kada je krajem 1922. g. u Dolini kraljeva otkrivena gotovo nedirnuta grobnica faraona Tutankamona, ne samo što je ime ovog inače beznačajnog faraona, koji je prerano umro (u osamnaestoj ili devetnaestoj godini), postalo preko noći slavno, već je i nauka došla do neprocenjivog bogatstva. Grobnica je ostala sačuvana samo zahvaljujući nemaru radnika koji su kopali grobnicu Ramzesa VI. Naime, oni su bacali odlomke kamenja niz padinu i njima zasuli ulaz u niže smeštenu Tutankamonovu grobnicu. Na taj način grobnica je nestala pod grubom naslagom krša i kamenja. Na nju je ubrzo zaboravljeno, a u kasnijim godinama iznad nje su podignute barake za radnike, te je time grobnica ostala potpuno skrivena za pljačkaše.

Međutim, otkriće Tutankamonove grobnice dalo je poleta bulevarskoj štampi za pisanjem čitavog niza senzacija; pisano je kako su ličnosti vezane na ovaj ili onaj način za otvaranje grobnice navukla na sebe faraonovu kletvu. Pod drečavim naslovima „Faraonova osveta“ ili „Nova žrtva faraonove kletve“ reporteri su javljali o uzastopnoj smrti učesnika u otkriću grobnice. Takve rasplamsane glasine bilo je teško ućutkati, pogotovo što su pojedine ličnosti stvarno umrle tokom narednih desetak godina. To je najzad uspelo nemačkom egiptologu, profesoru Štajndorfu (Steindorff), koji je u brošuri objavljenoj 1933. g. analizirao svaki pojedinačni slučaj smrti i dokazao da mnoge ličnosti koje je štampa pominjala nisu imale ništa zajedničkog sa Tutankamonovom grobnicom, zatim da su neke ličnosti bile u poznijim godinama ili su bolovale od neizlečivih bolesti još pre otkrića grobnice, te je njihova smrt samo slučajni sticaj okolnosti. Time su glasine o faraonovoj kletvi ućutkane, ali kao što to obično biva — nikada u potpunosti.   

U blizini Kefrenove piramide uzdiže se ogromna enigmatska ikona drevne civilizacije — Velika sfinga, čudovišna figura ležećeg lava s ljudskom glavom. Ime joj potiče od helenske reči Sphinks (latinski: Sphinx), što znači gušiti ili čvrsto vezati. Međutim, niko ne zna kako su je zvali drevni Misirci. Tokom druge polovine drugog milenijuma pre n. e. spominje se kao  Hor-em-akht (Horus na horizontu), kao Bw-How (Horusovo mesto), a i kao Ra-horakhty (Ra od dva horizonta).

Ova čuvarka velikih piramida u dolini Gize isklesana od monolitne stene, visoka je 20 metara, a od prednjih šapa do repa meri 57,3 metra. Pretpostavlja se da je lice Sfinge oblikovano prema Kefrenovom liku. Prema tvrđenju stručnjaka, statue u obličju čovek-lav, koje su misirci nazivali „Seshep-anh“ (to jest „živa slika“ ili „slika živoga“ vladara), postojale su nekih desetak godina pre Velike sfinge. To su bila dva manja kipa lava s likom Regedefa, jednog od sinova faraona Keopsa.

Nije žedna, ali je previše pila — kaže jedna zagonetka. — Pesak ju je pokopao, ali i spasao. Čuli su je kako govori, a nikada nije otvorila usta. Ko je to? Odgovor je, razume se — Sfinga iz Gize. Ona, doduše, nije nikada progovorila, osim u legendi, ali je zato više puta bila zatrpavana pustinjskim peskom i otkopavana. Prvi put ju je iz peska izbavio, 1419. g. pre n. e., Tutmos IV. Legenda kaže da se ona javila Tutmosu u snu i rekla: — Oslobodi me peska i postaćeš faraon. Tutmos je poslušao i zavladao Misirom (Egiptom). Nakon njega, iz peska su je izbavili Ramzes II, rimski imperator Septimije Sever (194. — 211.), zatim Napoleon Bonaparta i 1926. g. Francuz Emil Barez.  

Sfinga iz Gize je, s jedne strane, bila vekovima obožavana, ali je izazivala i odbojnost i strah, s druge s druge strane. Oko 1400. g. pre n. e. postala je povod prvih brojnih hodočašća, dok je za Arape koji su osvojili Egipat 400. g. n. e. postala predmet gnušanja, jer su smatrali da u likovima drevnih egipatskih bogova i čudesnih figura žive zli duhovi. „Otac užasa“ — kako Arapi nazivaju Veliku sfingu, uliva čudan strah stanovnicima pustinje, jer noću na mesečini dobija izgled ogromnog i zastrašujućeg čudovišta.

Lice Velike sfinge je ispucalo, a nos i brada su polomljeni. Ni dan-danas nije jasno ko je tako unakazio ovo veličanstveno delo ljudskih ruku i razigrane stvaralačke mašte. Moguće je da su to bili ikonoklasti, odnosno ikonoborci — protivnici obožavanja svetačkih slika i kipova. Druga hipoteza je da je to učinio izvesni arapski emir ili Mameluci — turski najamnici, koji su vladali Egiptom od 1250. do 1517. g. — koji su Džinovski kip koristili kao metu za uvežbavanje gađanja iz artiljerije.

(Sfinge su jedne od najstarijih tvorevina ljudske mašte i umetnosti. Osim brojnih egipatskih, sfinge se pojavljuju i kod drugih drevnih naroda Asiraca, Vavilonaca, Helena i Etruraca. Asirsko-vavilonske sfinge se javljaju u obliku krilatih bikova s ljudskom glavom, a u Heladi sfinge imaju žensko lice i često krila i ženske grudi, ali se prikazuju i kao bradati muškarac. Lavlje telo bilo je kod Misiraca, isto kao i telo bika kod Asiraca i Vavilonaca, simbol snage, krila sveprisutnosti, a ljudsko lice simbolom mudrosti. Danas naučnici dele sfinge na tri vrste: poluležeće — kao u Gizi, sedeće i one u pokretu. Aleksandar Makedonski je, na primer, naručio da ga u hramu u Luksoru prikažu kao sfingu u sedećem položaju.

Sa Istoka Sfinga je ušla i u helenske mitove. Smatrali su je kćerkom čudovišne zmijurine Ehidne i čudovišnog psa Ortra ili još čudovišnijeg Tifona. Živela je na gori Fikion kraj helenskog grada Tebe. Ovo čudovište — sa licem devojke, telom lava i krilima ptice — postavljalo je prolaznicima zagonetku koju je naučila od muza: „Ko ujutro ide na četiri noge, danju na dve a u sumrak na tri, a pri tom na tri i četiri ide nespretnije nego na dve?“ Kako niko nije umeo da tačno reši zagonetku, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Na kraju je Edip, potonji tebanski kralj, rešio zagonetku. On je odgovorio da je to čovek, jer kao dete puže četvoronoške, a kad odraste ide na dve noge, a u starosi na tri, jer se zbog slabosti podupire štapom. Sfinga se nakon njegovog odgovora bacila sa stene u more, jer joj je bilo suđeno da umre kada neko reši zagonetku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga sa gusarima ugrožavala tebansku zemlju sve dok je Edip sa velikom vojskom nije savladao. Drugi, opet, kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Ona je od oca saznala za proročanstvo koje je nekada dato u Delfima osnivaču Tebe Kadmu, a koje je obezbeđivalo pravo na tebanski tron. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je redom pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu znali odgovor, ona ih je proglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Međutim, Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski tron. Pripovedalo se i da je sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance.).

Neverovatna veličina piramida i Velike  sfinge pothranjuju i dan danas mnoge hipoteze o njihovoj izgradnji. Jedna, možda najfantastičnija, govori o pripadnicima neke civilizacije iz svemira kao njihovim tvorcima. Ovakva pretpostavka nastala je 1976. g. kada je vasionska sonda „Viking“ snimila na Marsu fotografiju na kojoj se videlo lice veoma slično Sfinginom. Ali, druga sonda razrešila je ovu nedoumicu: bila je to samo igra senki oko određenih brežuljaka koja je nestala.

Da li su piramide i Sfinga time iscrpele sve svoje tajne? Najverovatnije još ne.

4.

Drugo od sedam svetskih čuda antike su Semiramidini „viseći vrtovi“ u Vavilonu. (Termin „viseći vrtovi“ ne treba shvatati bukvalno, jer je najverovatnije nastao usled greške u prevođenju helenske reči „kremastos“ ili latinske „pensilis“, koje stvarno imaju ovo značenje, ali mogu da se prevedu i kao „terasast“.).

Veruje se da je Semiramida samo helensko ime asirske kraljice Samuramat, supruge asirskog kralja Šamšiadada V, koja je neko vreme vladala Asirijom, po svoj prilici od 810. — 805. g. pre n. e., umesto svog maloletnog sina Adadnirarija III. Sve do kraja XIX v. — zahvaljujući helenskom istoričaru Ktesiju i Diodoru Sikulu (Diodoru Sicilijanskom) — smatrana je samo legendarnom, štaviše, mitskom osobom.  

Prema jednoj legendi, Semiramida je bila kći smrtnika i sirijske boginje Atargatide, zvane još i Derketa. Čim je rodila kćer, boginja je, postiđena što se podala smrtniku, ubila svog ljubavnika, a dete ostavila u stenovitoj pustinji. Međutim, o napuštenoj devojčici starali su se golubovi; dok ju je jedno jato svojim krilima nežno zaklanjalo i zagrevalo, drugo joj je donosilo mleko i sir od obližnjih pastira. Nakon izvesnog vremena, pastiri su primetili da im neko svakodnevno načinje sir i krade mleko. Tražeći kradljivca, našli su dete izuzetne lepote, koje su odmah odneli Simi, glavnom nadzorniku stada. Ovaj je prihvatio devojčicu, nadenuo joj ime Semiramida i odnegovao je kao rođenu kćer.

Semiramida je svojom lepotom, ljupkošću i mudrošću očaravala sve oko sebe. Kad je stasala za udaju u nju se zaljubio Ones, jedan od vojskovođa asirskog kralja Nina. On je odveo Semiramidu u Ninivu i njome se oženio. U srećnom braku ona je rodila Onesu sinove Hijapata i Hidaspa.

Kad je kralj Nino s velikom vojskom krenuo u pohod na Baktriju, s njim je krenuo i njegov vojskovođa Ones. A kako se pohod otegao, Onesu se pridružila i njegova supruga Semiramida. Zahvaljujući tome što je Semiramida odmah uočila slabosti neprijateljske odbrane, asirski kralj je izvojevao pobedu. Njena mudrost i lepota očarale su kralja Nina, koji je najpre molbama, a zatim pretnjama pokušao da privoli Onesa da mu prepusti svoju suprugu. Ovaj je to odlučno odbijao, a kad mu je asirski kralj zapretio da će mu iskopati oči, u očajanju se obesio.

Asirski kralj se odmah oženio Semiramidom, koja mu je podarila naslednika Ninija, ali nije dugo uživao u bračnoj sreći. Umro je ubrzo nakon sinovljevog rođenja, a asirski tron je preuzela njegova lepa i mudra supruga. Za vreme svoje četrdesetdvogodišnje vladavine Semiramida je osvojila Persiju, Egipat, Libiju i još neke zemlje, ali je pretrpela težak poraz u pohodu na Indiju.

Prema predanju, Semiramida je osnovala mnoge gradove u Aziji, od kojih je najznačajniji Vavilon, na obalama Eufrata. U tu svrhu, okupila je najbolje graditelje i umetnike celog sveta i, sa dva miliona radnika, otpočela je gradnju. Najpre su podignuti bedemi, dugi više od šezdeset kilometara, sa dvesta pedeset kula. Ovi bedemi bili su visoki stotinak metara, a toliko široki da su se na njima mogle mimoići dve konjske zaprege. Kako je Eufrat proticao sredinom grada, obale reke su pretvorene u široke kejove i povezane dugačkim mostom. 

Zatim su podignute dve utvrđene palate, jedna na levoj a druga na desnoj obali Eufrata, kako bi kraljica iz njih mogla da posmatra izlazak i zalazak Sunca. Obe palate su spojene podzemnim hodnikom, koji je prolazio ispod reke. U središtu grada sagrađen je veličanstven hram, na čijem su vrhu postavljene zlatne statue bogova: Zevsa, koga Asirci zovu Bel, i još nekih božanstava. Pored akropole nalazili su se čuveni „viseći vrtovi“, u stvari četiri prostrane stepenaste platforme, koje su se oslanjale na snažne visoke stubove. Platforme su bile izgrađene od masovnih kamenih ploča različitih oblika zalivenih asfaltom. Sve to je bilo prekriveno jednim slojem trske, a potom je nanešen debeo sloj plodne zemlje, dovoljan za rast i najvećeg drveća, čak i čitave male šume. Ovi vrtovi, prepuni prekrasnog egzotičnog rastinja, predstavljali su pravu oazu zelenila u žarkom Vavilonu. Na njihovom održavanju radilo je neprestano stotinak robova, a navodnjavanje se vršilo složenim sistemom, kojim se uz pomoć ogromnog točka i brojnih kožnih vedara crpela voda iz Eufrata. Prema nekim podacima, na jednoj od platformi postojao je, štaviše, i veštački izvor.

Semiramida je vladala do svoje šezdeset i druge godine, a kad je otkrila da je njen sin Ninije skovao protiv nje zaveru, ona se preobrazila u golubicu i odletela u besmrtnost.

Prema jednoj drugoj verziji, Semiramida je bila beznačajna dvorska dama na dvoru nekog asirskog kralja. Svojom lepotom i mudrošću, ubrzo je stekla kraljevu naklonost i ovaj se njome oženio. Na jednoj gozbi Semiramida je nagovorila kralja da joj na pet dana ustupi vladavinu, a kad je ovaj to učinio ona ga je bacila u tamnicu, iz koje više nije izašao. Vladala je čitav niz godina, osvojila je mnoge zemlje, ali više od pobedonosnih ratova proslavili su je „viseći vrtovi“ na obali Eufrata. 

Da li je „viseće vrtove“ stvarno sagradila Semiramida — Samuramat, supruga kralja Šamšiadada V, nije poznato. Neki kažu da ih je, u stvari, sagradio Nabuku-kuduri-usur II, poznatiji kao Nabukodonosor ili Nebukadnezar II (605. — 562. g. pre n. e.), za svoju suprugu (ili konkubinu) Amiitis, medijsku princezu. 

Nenaviknuta na život u žarkom Vavilonu, Amiitis je neprestano čeznula za zelenim brežuljcima i šumama svoje domovine, te su ovi velelepni vrtovi trebalo da je podsećaju na daleki zavičaj. A tek kasnija tradicija je legendarnu Semiramidu dovela u vezu sa vrtovima Nabukodonosorove supruge.

Vavilon (hebrejski: Babel, akadski: Babilu, što znači „božja vrata“) se prvi put spominje još u XXIII v. pre n. e. pod imenom Kadingir, što ima isto značenje kao i kasniji hebrejski i akadski naziv. Drevni grad, po kome je celo jedno istorijsko razdoblje dobilo naziv „vavilonsko“, bio je više puta razaran i ponovo građen. Tako je odolevao vekovima. Međutim, nikli su novi veliki gradovi pored trgovačkih puteva, koji su, iz nepoznatih razloga, počeli sve češće da zaobilaze velelepni Semiramidin grad. Sumorno proročanstvo biblijskog Isaija se obistinilo; nastupila je: „propast obesnog i praznovernog Vavilona“. A sa opadanjem slave i moći Vavilona njegove velelepne građevine su sve više prepuštane zubu vremena; one su nestajale jedna po jedna. Vlaga je lagano ali sistematski uništavala Semiramidine „viseće vrtove“; popustili su stubovi, pale su platforme... 

Vavilon konačno propada pod persijskom dinastijom Sasanida u III v. n. e.

   

5.

Treće od sedam svetskih čuda antike je Artemision (Artemidin hram) u maloazijskom gradu Efesu. Bio je to prvi hram izgrađen u jonskom stilu, koji se odlikovao skladnim i gipkim linijama (za razliku od ranijeg dorskog, koji je jednostavnih oblika i kasnijeg korintskog — složenog i izveštačeno kitnjastog), pa je, kao takav, poslužio za uzor brojnim kasnijim hramovima. 

Artemida je bila boginja lova, životinja i plodnosti, a obožavali su je širom čitavog helenskog sveta — u Maloj Aziji, Trakiji, Beotiji, Tesaliji, na Peloponezu, na ostrvima Egejskog arhipelaga, posebno na Delu i Eubeji. Artemida je bila kćerka vrhovnog helenskog boga Zevsa i Lete, sestra bliznakinja boga svetla i sunca Apolona. Sa zlatnim lukom i strelama, visoka i lepa, Artemida je živila daleko od ljudi na vrhovima gora i u šumama sa divljim životinjama. U brojnim mitovima Artemida je prikazana kao stroga boginja, koja svojim strelama šalje brzu smrt onima koji vređaju bogove ili nju samu. Prema onima koji su je poštovali bila je blaga i uvek im je pružala pomoć. Posebno je bila naklonjena Amazonkama (ženama-ratnicima). 

Prema jednom predanju Artemida je rođena na ostrvu Ortigiji, koje je kasnije nazvano Del. Ali, prema jednom drugom predanju, ona je rođena u gaju Ortigiji u Efesu, što je, uostalom, i bio razlog da joj stanovnici Efesa podignu hram dotle neviđene lepote i da joj ukazuju posebne počasti. 

Po tradiciji, tri čuvene amazonske kraljice, Marpesija, Lampada i Hipa, osvojivši dobar deo Mala Azije i Sirije, osnovale su na osvojenim područjima brojne gradove, a među njima: Smirnu, Kirenu, Mirinu i — Efes. U Efesu su amazonke postavile Artemidin kip ispod jednog stabla, gde joj je Hipa prinosila žrtve. Nakon toga su njene sledbenice izvodile igre sa životinjama, a zatim su igrale u čast Boginje uz zveket tobolaca, udarajući njima skladno o zemlju i uz pratnju pištaljki. Stanovnici Efesa su odlučili da na tom mestu podignu Artemidin hram. U stvari, zbog čestih zemljotresa, odabrano je močvarno tlo na obali reke Kaistre, gde pomeranja tla nisu bila tako rušilačka kao na suvom i čvrstom. Izgradnja je poverena poznatom kritskom arhitekti Hersifronu. A kao učesnici u izgradnji ovog veličanstvenog zdanja pominju se još imena trojice skulptora i arhitekata: Teodora sa ostrva Sama, Teleklesa i Roikosa. 

Međutim, Hersifronu nije uspelo da do kraja života završi svoje remek delo. Posao je nastavio njegov sin Metagen, koji je od oca nasledio znanje i sposobnost da se uhvati u koštac sa ovim teškim poslom. Ali, ni njemu nije pošlo za rukom da izgradnju ovog veličanstvenog hrama privede kraju, tako da su završne radove izveli arhitekti Peonit i Demetrij. Po predanju, izgradnja Artemisiona je trajala oko sto dvadeset godina; završen je 450. g. pre n. e. Izuzetno duga izgradnja hrama dala je povoda mnogim pričama i legendama o teškoćama na koje su graditelji nailazili i koje su morali da savlađuju. Jedna od tih priča kaže da je arhitrav bio tako težak da je sama boginja Artemida, pojavivši se u hramu jedne noći, postavila kamenu gredu koja je premostila raspon između dva srednja stuba.

Veličanstveni hram (nekih četiri puta veći od Partenona u Atini), sa više od sto dvadeset osamnaestometarskih jonskih stubova, od kojih je trideset šest u donjem delu bilo ukrašeno plastičnom dekoracijom, izazivao je divljenje i ushićenje svih koji su imali prilike da ga vide — helena i nehelena, pa stoga nije bio ponos samo Efesa, već i ostalih maloazijskih gradova. Međutim, 356. g. pre n. e. Artemision je izgoreo u požaru koji je namerno izazvao izvesni Herostrat. Tim činom želeo je da ovekoveči svoje ime za sva vremena. Njegov prestup izazvao je toliko ogorčenje da je u čitavom helenskom svetu koji je pripadao takozvanoj Joniji (Atika, Eubeja, Kikladi i središni deo Male Azije) donešena zajednička odluka da se Herostratovo ime prepusti zaboravu, te ga niko od pisaca nije smeo da pomene, čak ni kada govori o požaru u hramu. (Međutim, i pored zabrane, kod nekih autora se sačuvalo Herostratovo ime i tako mu se želja ispunila; njegovo ime preživelo je vekove. Otuda se za nekoga ko nastoji da bude zapamćen po svaku cenu — po zlu ili bilo čemu štetnom — kaže: „Herostratova slava“.). 

Obnavljanje Artemisiona bilo je povereno arhitekti Dinokratu. On je malo proširio hram i po svom nahođenju uneo male izmene, zadržavši ipak njegov stari izgled. Na obnovi je radio i arhitekta Heiorokrates, kao i vajari Skopas, Lisip i Praksitel. Artemidin kip u hramu izvajao je čuveni skulptor Praksitel (oko 350. g. pre n. e.).

Nakon pada Mediterana pod vlast Rimske imperije, Efes kao trgovački centar, nije izgubio svoj značaj. Rimski osvajači su poštovali Artemidu pod imenom boginje Dijane. Artemidin hram u Efesu je, međutim, više puta bio opljačkan; veliku štetu naneli su mu i hrišćani, jer su ga smatrali hramom paganske boginje; a nakon edikta rimskog imperatora Teodosija I (391. g.), kojim se naređivalo zatvaranje svih paganskih hramova, delovi hrama su korišćeni kao građevinski materijal za izgradnju raznih drugih objekata. Ipak, najstrašnije rušenje hram je doživeo upravo zato što se nalazio na močvarnom tlu koje je trebalo — po graditeljevoj zamisli — da ga štiti od zemljotresa. Nanosi reke Kaistre postepeno su prekrili ostatke razorenog hrama, koji je lagano utonuo u žitko blato.

6.

Četvrto od sedam svetskih čuda antike je Zevsova statua u Olimpiji. Zevs je bio vrhovni helenski bog poštovan širom tadašnjeg helenskog sveta — od ušća Tanaisa (Dona) na severu do doline Nila na jugu, od Ebra na zapadu do reke Tigra na istoku, i dalje. Njegovo prebivalište nalazilo se u veličanstvenoj zlatnoj palati na vrhu visoke planine Olimp u Tesaliji. 

Za razliku od najviših (ili jedinih) bogova mnogih religija, Zevs ima svoju biografiju. On nije bio oduvek vrhovni bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i smrtnicima se domogao svrgavanjem svoga oca Krona, koji je opet ranije svrgnuo s trona svoga oca Urana, prvog vladara nakon prvobitnog Haosa (bezoblične smese pramaterije), iz kojeg je sve poniklo — ceo svet i svi besmrtni bogovi. Heleni su ga stvorali po uzoru na čoveka i prema likovima zemaljskih vladara onoga doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i besmrtnim bogovima.

Zevs je bio otac mnogih bogova, nižih božanstava i smrtnika. Sa suprugom Herom imao je božansku decu: Hefesta — boga vatre i kovačke veštine, Aresa — boga rata, Ejlejtiju — boginju porođaja i Hebu — boginju večne mladosti. Međutim, kako nije bio uzoran suprug, imao je decu i sa brojnim drugim boginjama i smrtnicama. Tako mu je boginja Metida rodila Atenu — boginju mudrosti i mudro vođenog rata, ili je, kako neki kažu, Atena iskočila iz njegove glave u punoj ratnoj spremi; blagodetna boginja Leto obdarila ga je predivnim božanskim blizancima, Artemidom — boginjom lova i Apolonom — bogom svetla i sunca; Plejada Maja rodila je Zevsu najlukavijeg od svih bogova — Hermesa, glasnika bogova; a tebanska princeza Semela rodila je Zevsu najmlađeg od besmrtnih sinova — Dionisa ili Bakha, boga vina i vinogradarstva. Kao Zevsova deca pominju se i dražesne hore — boginje koje su upravljale smenom godišnjih doba, prelepe harite — boginje koje oličavaju sve što je lepo u prorodi i uzvišeno u ljudskom društvu, i devet muza koje nadahnjuju poeziju i umetnost. Osim božanske dece, Zevs je imao i brojnu smrtnu decu, polubožanske heroje: Dardana — osnivača trojanske kraljevske loze, Tantala — moćnog kralja kojeg je Zevs od svojih smrtnih sinova najviše voleo, argivskog heroja Perseja, prelepu Helenu — zbog koje je vođen Trojanski rat, i svakako najslavnijeg od svih — Herakla, koji je na kraju bio primljen među bogove.

Od brojnh svetilišta, odnosno mesta posvećenih nekom božanstvu, jedno od najvećih i najpoznatijih bilo je Zevsovo svetilište u Olimpiji, smešteno u večito svežem zelenilu svetog gaja Altisa, u podnožju brega Kroniona, između reka Alfeje i Kladeje. Pored sakralne, Olimpija je još od VIII v. pre n. e. imala posebnu svetovno-političku ulogu u životu gotovo svih Helena. Uz religiozne svečanosti posvećene Zevsu, Heri i Apolonu, tu su održavani skupovi Helena iz čitavog antičkog sveta, na kojima se vršila smotra uspeha u mnogim oblastima fizičkog i duhovnog života. Od 776. g. pre n. e., mada poreklo i počeci sežu daleko u prošlost, u Zevsovom svetilištu u Olimpiji priređivane su svake četvrte godine u leto Olimpijske igre, koje su bile posvećene Zevsu. Na prvim Olimpijskim igrama takmičenje u trčanju je bila jedina disciplina, ali je vremenom proširivano i na druge discipline, uključujući i takmičenja u duhovnom stvaralaštvu. Prema jednom mitu, osnivač ovih igara bio je Zevsov sin Herakle.

U klasično doba, neposredno pred otvaranje igara, glasnici su obilazili helenske gradove da bi objavili ovaj, za sve Helene, izuzetan događaj. Tada je Zevsu u čast nastupalo sveto primirje i vladalo je sve do završetka igara. Same igre su trajale sedam dana: prvi dan bio je posvećen prinošenju žrtava Zevsu i polaganju olimpijske zakletve takmičara koji su morali biti Heleni, neosuđivani ni za kakav zločin i koji nisu vređali bogove. Sledećih pet dana trajala su takmičenja, koja su pratili veliki broj gledalaca, rođaka učesnika i masa radoznalog sveta. Sedmog dana pobednici su primali nagrade — pobednički venac.

Među najpoznatijim hramovima posvećenih Zevsu bio je upravo Zevsov hram u Olimpiji, koji je između 470. i 456. g. pre n. e. sagradio arhitekta Libon iz Eleje. Zevsovu statuu, koja se nalazila u veličanstvenom hramu stvorio je helenski vajar Fidija. O ovom Fidijinom remek-delu, visokom oko petnaest metara, malo se šta zna. Zevs, otac bogova i ljudi, sedeo je u svoj veličini na svom tronu; u levoj ruci držao je božanski skiptar, na čijem je vrhu širio krila orao — simbol njegove moći i vlasti, a u desnoj Niku — boginju pobede. Glava božja bila je ukrašena vencem od maslinovih grančica. Pausanije svedoči da je statua bila toliko visoka da bi, ako bi Bog ustao sa svoga trona, provalio svod hrama. Pričalo se da je Fidija dugo smišljao Zevsov lik, te je na kraju prijatelju Panenu rekao: — Stvoriću ga po obrascu kakav je veliki Homer dao u svojoj „Ilijadi“.

Zevsovu statuu Fidija je radio u hriselefantinskoj tehnici — u zlatu i slonovoj kosti (hrysos = zlato, elefas = slonovača),  između 456. — 447. g. pre n. e. Nagi delovi ogromnog Zevsovog tela bili su izrađeni od slonove kosti, osim brade i kose koji su bili od zlata. Plašt što mu je s levog ramena padao prema donjem delu tela i nogama, bio je od zlatnog lima; od zlata su bile i sandale na nogama. Tron na kome je Zevs sedeo bio je od slonovače, a ukrašen zlatom i plastičnom dekoracijom; bio je pravo remek-delo skulptorske i zlatarske umetnosti, ukrašen mitološkim scenama, legendarnim detaljima, motivima s olimpijskih igara, ljudskim i životinjskim figurama. Statua je postavljena na određeno mesto u Zevsovom hramu, a crni mermerni pod hrama trebalo je — po Fidijinoj zamisli — da smiri blesak zlata i osenči živu belinu slonovače. Prema jednoj legendi, Fidija je odmah nakon postavljanja statue ušao u hram i posmatrajući svoje remek-delo uzviknuo: — Da li si zadovoljan, Zevse? Na to se razlegao udar groma i mermerni pod se zatresao, tako da se činilo da je Bog odgovorio: — Da!

Jednom rečju, statua Zevsa u Olimpiji bila je najveći domet helenskog stvaralačkog duha. Stoga su svi dolazili da se dive, najpre velelepnom Zevsovom hramu, koji je sijao na suncu i zaslepljujuće delovao na posmatrače — jer je bio izgrađen od belog mermera — a potom i monumentalnoj Fidijinoj hriselefantskoj statui Zevsa, koja je delovala tako životno da su oni koji su je videli govorili da su videli samog Boga. Učesnici na Olimpijskim igrama bili su ubeđeni da i Zevs posmatra takmičenje i prati svaki njihov korak. Diveći se veličanstvenoj statui pesnik Filip iz Soluna je spravom zapisao u jednom od svoji epigrama: „Ili je Zevs sišao na zemlju da bi pokazao tebi (Fidiji) svoj lik, ili si ti otišao na nebo da ga vidiš?“

Zanimljivo zapažanje o Zevsovoj statui u Olimpiji iznosi istoričar klasične umetnosti Branko Gavela u svojoj knjizi „Fidija“: „Figura Fidijinog Zevsa Olimpijskog sasvim se razlikuje od Homerovog Zevsa, pobednika Kronida (Krona) „munjobije“ strašnog pogleda, kome je bilo dovoljno da namršti obrve pa da već ljude i bogove zadesi neka velika nevolja. Fidijin Zevs ne drži munju, njegov pogled nije ispunjen pretnjama, izraz mu nije gnevan. On svojim izgledom ne izaziva strah, nego divljenje, osećanje mira i spokojstva. Iako pripada paganskoj politeističkoj religiji, on nosi mnoge osobine koje će, četiri i po veka docnije, postati etički atribut vrhovnog boga monoteizma...“

Početkom V v. n. e., po naredbi vizantijskog imperatora Teodosija II, Zevsov hram u Olimpiji je spaljen, a Zevsova statua je kao paganski idol, preneta iz Olimpije u Konstantinopolis (Konstantinopolj, Carigrad), gde je nestala bez traga. Navodno je potpuno uništena u požaru 475. g. Olimpijske igre su od Helena, u raznim vidovima, preuzeli Rimljani, a neki rimski imperatori (Germanik, Tiberije) bili su strasno privrženi ovim takmičenjima. Međutim, i pored svoje popularnosti, Olimpijske igre su 394. g. zabranjene od strane imeratora Teodosija I. Tome se kasnije pridružila i sve ekspanzivnija hrišćanska crkva energično zabranjujući ove drevne običaje, nazivajući ih paganskim ludorijama. Olimpijske igre su obnovljene tek krajem XIX v., na inicijativu francuskog istoričara Pjera de Kubertena (Pierre de Coubertin, Pierre de Frédy, Baron de Coubertin). Godine 1894. osnovan je Međunarodni olimpijski komitet a prve obnovljene Olimpijske igre održane su u Atini 1896. g. 

7.

Peto od sedam svetskih čuda antike je mauzolej u Halikarnasu, u stvari, velelepna grobnica karijskog kralja Mauzoleja, persijskog satrapa sa visokim stepenom samostalnosti, koji je vladao od 377. sve do smrti 353. g. pre n. e. Mauzolej je bio najstariji sin kralja Hekatomna. Bio je oženjen svojom sestrom Artemizijom, što u ono vreme i nije bio tako redak običaj.

Drevni Halikarnas, prestonica malog kraljevstva Karije, bio je jedan od najlepših i najbogatijih gradova na obalama Male Azije. Putnici koji su dolazili u Halikarnas mogli su da se dive veličanstvenim mermernim hramovima, teatronu (pozorištu), kraljevskom dvorcu, zelenim vrtovima i alejama, kao i da se napiju vode na prekrasnom i kristalno čistom Salmakidinom izvoru, u blizini grada. Učeni Heleni poštovali su Halikarnas kao grad u kojem je 484. g. pre n. e., rođen „otac istorije“ Herodot. 

Sa izgradnjom grobnice počelo se još za Mauzolejevog života, ali je ona bila tako veličanstveno zamišljena da je gradnja trajala znatno duže nego što je bilo predviđeno, te kralj Karije nije dočekao da vidi plodive svoga poduhvata. Naime, Mauzolej je zamislio grobnicu tako da ona bude istovremeno i hram, kako bi mu se nakon smrti ukazivale božanske počasti, a za njenu izgradnju angažovao je najbolje arhitekte svoga doba — Piteja i Satira, zatim vajare Leohara, Skopasa, Brijaksida i Timofeja.

Kraljica Artemizija, nastavila je sa izgradnjom grobnice nakon smrti svoga supruga. Ironijom sudbine i ona je umrla samo dve godine kasnije, ne dočekavši kraj izgradnje ove monumentalne građevine. Gradnju je nastavio Mauzolejev i Artemizijin sin, da bi konačno bila završena tek za vreme njihovog unuka. Mnogo ranije, dok je još građena, postala je poznata u čitavom helenskom svetu.

Mauzolejeva grobnica imala je oblik velikog pravougaonika, širine 66, a dužine 77 metara. Ova građevina je bila visoka četrdeset šest metara i podeljena na tri dela. Prvi sprat, koji je bio grobnica Mauzoleja i Artemizije, bio je sav obložen snežnobelim mermerom i krunisan širokim frizom: trakom koja je opasivala grobnicu mermernim reljefom. Iznad prvog sprata uzdizala se kolonada, koja je okružavala prostorije za prinošenje žrtava u čast kralja i njegove supruge. Krov grobnice — hrama bio je u vidu stepenaste piramide, a na samom vrhu nalazila se kvadriga (četvoropreg) sa statuama Mauzoleja i Artemizije.

Može se slobodno reći da je Mauzolejeva grobnica — hram bila simbol Mauzolejeve ljubavi prema Artemiziji, ali i obrnuto — Artemizijine prema karijskom kralju. „Priča se da je Artemizija gajila prema svome suprugu veliku ljubav,“ — ostalo je zabeleženo u jednom drevnom rukopisu — „ljubav koja se ne može opisati... A kada je on umro, Artemizija je lila suze za njim i prenela ga u nedovršenu grobnicu gde je sahranjen.“

Nakon pobede Aleksandra Makedonskog nad Persijancima, Halikarnas je bio u velikoj meri razoren i opljačkan; samo je Mauzolejeva grobnica — hram, prkoseći svojom lepotom, odolela svim borbama i bila pošteđena razaranja. Odolela je i mnogim drugim nedaćama: požarima, zemljotresima i čestim rušenjima bedema Halikarnasa. Vreme ju je poštedelo i kad je potpuno nestao život u drevnom gradu.

Sve do XII v. veličanstvena grobnica je bila u dosta dobrom stanju, a tada ju je porušio zemljotres. Istrajavala je tako sve do XV v., kada su krstaši, osvojivši Malu Aziju, na ruševinama Halikarnasa podigli mračnu i nepristupačnu tvrđavu — zamak svetog Petra. Krstaši su potpuno razorili Mauzolejevu grobnicu, ugrađujući u bedeme tvrđave čitave kipove, ploče sa reljefima; oni su lomili i bronzane i pozlaćene ukrase sa statuama bogova, heroja, konja i kočija. Nakon što su Turci proterali krstaše sa obala Male Azije, na mestu drevnog Halikarnasa i srednjovekovne tvrđave — zamka svetog Petra, nikla je turska tvrđava Bodrum.

O kralju Mauzoleju se malo šta zna, osim da je bio lukav i obazriv vladar, koji je prisjedinio Kariji obližnje gradove i ostrva, koje je potom sistematski pljačkao da bi došao do sredstava za izgradnju svoje grobnice — hrama. Kako je stalno izmišljao i uvodio nove dažbine i poreze, bio je veoma omrznut u narodu. Međutim, zahvaljujući veličanstvenoj grobnici, koja je ostala neprevaziđeni obrazac pogrebne arhitekture, njegovo ime je postalo slavno. Počevši od Rimljana, sve monumentalne grobnice nazivaju se njegovim imenom — mauzoleji.

8.

Šesto od sedam svetskih čuda antike je Kolos sa Rodosa, odnosno livena figura boga sunca Helija. U helenskoj mitologiji Helije je bio sin titana Hiperiona i titanke Teje ili Eurifaeze, brat Selene — boginje meseca, i Eoje — boginje jutarnjeg rumenila i zore. Njegovo prebivalište nalazilo se u veličanstvenoj zlatnoj palati na istočnoj obali Okeana. U bleštavoj odeći, sa zlatnom kacigom na glavi, Helije se svakog jutra diže iz Okeana u blistavim kočijama, u koja su bila upregnuta četiri krilata konja plamenog daha, da bogovima, ljudima, životinjama i biljkama daruje svetlost novog dana. Celog dana putuje po utvrđenoj stazi preko nebeskog svoda, a uveče stiže  na daleki zapad, gde se opet spušta u talase Okeana. Tamo Helije ispreže svoje umorne konje, kupa ih i hrani čudesnom biljkom koja im obezbeđuje besmrtnost. Zatim ovaj neumorni putnik ulazi u zlatan krilati pehar koji ga velikom brzinom vraća preko mora opet na istok.

Kao bog koji sve vidi i sve čuje, Helije je očevidac svih događaja, on je savest čovečanstva i svedok istine. Kao otac Sunčevih zraka i izvor očnog vida, Helije ima moć da drznike oslepljuje, a da pravednicima vraća vid.

Helijeva žena bila je Perseida, kći Okeana i Tetije, ali pre ili nakon nje imao je i suprugu Rodu, kćerku boga mora Posejdona. Kad su bogovi međusobno delili zemlju, zaboravili su na Helija koji, zauzet svojim svakodnevnim poslom, nije bio prisutan. Na to je Helije samo zatražio i dobio vlast nad ostrvom koje se upravo u tom trenutku pomaljalo iz dubina Egejskog mora, na jugu Male Azije. Ostrvo je, po svojoj supruzi, nazvao Rodos. 

Roda je Heliju podarila sedmoricu izuzetno umnih sinova — Helijada. Od Helijada se znanjem i lepotom isticao Tenag, pa su ga zato njegova braća, svi osim dvojice — Ohima i Kerkafa, ubili iz zavisti. Nakon ovog zločina, ubice su pobegle sa Rodosa. Vladavinu ostrvom preuzeo je Ohim; on se oženio nimfom Hegetorijom, koja mu je podarila kćer Kidipu. Kasnije se Kidipa udala za svog strica Kerkafa i s njim je imala tri sina — Linda, Jalisa i Kamira; svaki od njih je osnovao po jedan grad na Rodosu i nazvao ga po sebi. Zbog toga su Rođani obožavali Helija kao svog pretka, žrtvovujući mu svake godine celu kvadrigu (četvoropreg), tako što bi je bacali u more.

Po jednom antičkom piscu, na bogatom ostrvu Rodosu u antičko doba bilo je tri hiljade statua, od kojih sto kolosalnih razmera. Među njima je najveće divljenje izazivala figura boga sunca Helija — Kolos sa Rodosa. Ova najslavnija statua antike bila je visoka oko trideset do četrdeset metara i teška sedamdeset tona, a stajala je raširenih nogu na dva ogromna kamena postamenta na ulasku u rodosku luku. Po predanju, stanovnici Rodosa odlučili su da izliju statuu svom bogu zaštitniku 305. g. pre n. e., nakon pobede nad Demetrijem Poliokretom, jednim od naslednika Aleksandra Makedonskog. Demetrije je, privučen bogatstvom ostrva Rodosa i njegovim istoimenim glavnim gradom, duže vreme bezuspešno opsedao ostrvo, nanoseći ogromne štete stanovništvu. Naročito je veliki strah zadavala gigantska opsadna sprava helepolid — visoka kula na točkovima s pokretnim mostom i ovnom za razbijanje gradskih bedema. 

Uprkos svemu, stanovnici Rodosa se nisu predavali, već su dostojanstveno odolevali napadima, nastojeći da što više iznure neprijatelje i da neutrališu sve njihove namere. Kako se rat otegao, Demetrije je, najzad, rešio da napusti opsadu. Kažu da su stanovnici Rodosa, nakon toga, pokupili ostavljeno oružje neprijatelja i spravu helepolid, koju je Demetrije poklonio stanovnicima za njihovo odvažno držanje, i upotrebili ih za livenje statue. Odlučeno je da Heliosova statua nadmaši svojom visinom sve ranije. Poslom je rukovodio vajar Hares iz Linda koji je 291. g. pre n. e. napravio prve skice, a dvanaest godina kasnije monumentalna statua bila je završena.

Vest o neobičnoj statui ubrzo se prenela po čitavom helenskom svetu. Trgovci su pričali o dotle neviđenom čudu, o ogromnoj statui koja je, kako se činilo, dodirivao nebeski svod. (Više od dve hiljade godina ovaj kip je bio najveći na svetu, sve do 1886. g., kada je napravljen Kip slobode u Njujorku.). Ali, stanovnici Rodosa nisu mogli dugo da se diče svojim Kolosom; bronzani džin dostojanstveno se uzdizao samo 56 godina. Naime, 222 g. pre n. e. Rodos je silno stradao od zemljotresa; mnoge kuće bile su porušene, mnogi stanovnici su izgubili život, a ogromni Kolos se stropoštao na tlo; samo su delovi nogu ostali na soklama. Bilo je, doduše, pokušaja da se gorostasna statua ponovo podigne i postavi na staro mesto, ali je nisu mogli ni pomaći. Neki, međutim, kažu da ih je u tome sprečilo izvesno proročanstvo. No, ionako ležeći na zemlji, Kolos je i dalje plenio svojim džinovskim razmerama, tako da je svaki putnik, pre no što bi napustio Rodos, neizostavno dolazio da vidi statuu boga Sunca.

Ostaci Kolosa sa Rodosa su nakon više vekova prodati nekom hebrejskom (jevrejskom) trgovcu iz Edesa, koji ih je, kako kažu, otpremio u devet stotina kamiljih tovara, a zatim pretopio. Tako su nestali svi tragovi ove veličanstvene statue.

9.

Sedmo, poslednje, od sedam svetskih čuda antike je Aleksandrijski svetionik Faros, nazvan tako po ostrvu Farosu u delti Nila, na kome se nalazio. Aleksandriju je 332. g. pre n. e. osnovao Aleksandar Makedonski (Veliki), a pod njegovim naslednicima — helenskom lozom Ptolomeja, Aleksandrija je postala egipatska prestonica i najveći naučni, kulturni i umetnički centar antike. Grad je obilovao velelepnim građevinama: kraljevskim palatama (koje su zahvatale čitave gradske četvrti), palestrama (vežbalištima, borilištima) sa kupatilima, teatronima i hramovima, zatim brojnim statuama, kao i dobro uređenim trgovima i prekrasnim vrtovima. U velikoj kraljevskoj palati se nalazila i grobnica Aleksandra Makedonskog sa prekrasnim sarkofagom sa reljefnim scenama iz rata i lova. Ipak, od svim aleksandrijskih građevina posebno se isticala Aleksandrijska biblioteka, u kojo se, prema predanju, nalazilo preko 700.000 raznovrsnih rukopisa (papirusa), brižno i pažljivo umotanih u laneno platno. U tom kolosalnom zdanju našlo je sigurno mesto sve do tada sakupljeno ljudsko znanje; celokupno naučno i literarno blago Helena i istočnih naroda. 

Od samog osnivanja biblioteka je okupljala mnoge umetnike i pesnike, a kasnije je postala najveće umetničko i naučno sedište, u kome su radili mnogi poznati helenski naučnici i filozofi: matematičar Euklid, zatim astronom Hiparh, pa filozof Zenodot, mehaničar Heron, anatom Erasistrat, kao i jedan od najvećih helenskih slikara — Apel.

Aleksandrijaska biblioteka je zaslužno nosila ime najvećeg hrama znanja tokom tri veka, sve do 48. g. n. e., u vreme Julija Cezara i Kleopatre, kada je veliki požar zahvatio deo grada u kojem se nalazila, a vatra zauvek u pepeo i dim pretvorila neprocenjivo blago čuvano u biblioteci. Svesna neprocenjivog gubitka, mudra Kleopatra je, po ugledu na uništenu, podiže novu Aleksandrijsku biblioteku, koja će u narednih četiri stotine godina biti centar pisane reči, kulture i nauke na Mediteranu, sve do 391. g. i edikta imperatora Teodosija, velikog pobornika hrišćanstva koji je zabranjivao druge religije. Te godine, predvođena aleksandrijskim patrijarhom Teofilom, razjarena masa hrišćana raspršila se ulicama grada da uništi sve ono što je iole predstavljalo vezu sa paganstvom. Na meti su se našli ne samo hramovi i umetniška dela, već i institucije, a među njima i Aleksandrijska biblioteka. Bio je to definitivan kraj antičkog sveta i najvećeg hrama znanja i kulture. 

(Na samom početku trećeg milenijuma, na mestu nekadašnje Aleksandrijske biblioteke, podignuto je moderno, polukružno zdanje sa jedanaest spratova. Nova biblioteka projektovana je da primi ogromnu kolekciju knjiga, mapa, rukopisa i brojnih audio i video zapisa. Nova biblioteka može se pohvaliti najvećom čitaonicom na svetu, muzejom nauke, umetničkom galerijom, planetarijumom, informatičkom školom, kaligrafskim institutom i muzejom, najmodernijom tehnologijom, a poučena iskustvom iz prošlosti — najmodernijim protivpožarnim sistemom zaštite.).

Međutim, uprkos značaju Aleksandrijske biblioteke, jedno od najvećih „čuda“ Aleksandrije bio je svetionik Faros. Ova prva kula svetilja na svetu, visoka nekih 75 metara, podignuta je s ciljem da olakša lađama prilaz gradu. Godine 285. pre n. e. ostrvo Faros je spojeno sa obalom nasipom od zemlje i kamenja. Dužina tog nasipa iznosila je oko 34 kilometara. Svetionik Faros počeo je graditi faraon Ptolomej I Soter („Spasitelj“), a završio ga je Ptolomej II Filadelf. Gradnja je poverena poznatom arhitekti Sostratu iz Knida. Arhitekta se sa oduševljenjem prihvatio posla, pa je 280. g. pre n. e. svetionik izgrađen, i to u rekordnom vremenu od pet godina. Troškovi izgradnje bili su izuzetno veliki. 

Aleksandrijski svetionik bio je podignut na hridini koja se uzdizala na istočnoj obali Farosa, koja je bila naokolo utvrđena i ojačana bedemima. Svojom visinom Aleksandrijski svetionik je plenio pažnju i znatiželju svagok putnika i građanina. Sastojao se od vitke osmougaone kule koja se uzdizala na pravougaonom soklu, na kojoj je opet bila postavljena druga, cilindrična. Na najvišoj platformi gorela je dalju i njoću vatra založena drvetom potopljenim u smolu. Svetlost te vatre bila je pojačana čitavim sistemom metalnih ogledala, koja su nadaleko bacala njen odsjaj, pokazujući pravac moreplovcima noću, a dim vatre danju. 

Nesumnjivo je da su na Aleksandrijskom svetioniku našli primenu najoštroumniji izumi aleksandrijskih naučnika. Svojim složenim sistemom i mehanizmima, koje antički svet dotle nije poznavao (koji su ostali nepoznati), svetionik Faros je smatran najvećim tehničkim dostignućem antike. Legenda kaže da je Sostrat, dugo tragao za građevinskim materijalom za temelj, koji bi se mogao odupreti morskoj vodi. Najzad je svoj džinovski toranj smestio na ogromne staklene blokove.

Osmougaona kula bila je ukrašena brojnim bronzanim kipovima, od kojih su neki služili kao vetrokazi. O ovim kipovima pripovedala su se čuda: jedan od njih je uvek pokazivao rukom na sunce, prateći njegovu putanju po nebeskom svodu, a spuštao je ruku nakon sunčevog zalaska; druga statua otkucavala je sate i danju i noću; a postojao je, tobože, i takav kip koji je pokazivao rukom ka moru u slučaju pojave neprijateljske flote, a ako bi se neprijatelj približio ispuštao je čak i krike upozorenja. Bio je snabdeven, jednom rečju, nekom vrstom alarma. (Ove legende, verovatno, sadrže i delić istine. Naime, moguće je da su statue pravile neke uslovne pokrete, pa su vremenom predanja o tome dobila nestvaran oblik, koji može da stvori samo razigrana ljudska mašta.)

U težnji da svoje ime sačuva za kasnija pokolenja, arhitekta Sostrat je uklesao na mermernom zidu svetionika: „Sostrat, sin Dekstifona iz Knida, posvetio je ovo bogovima spasiocima moreplovaca“. Zatim je ovaj svoj natpis prekrio tankim slojem maltera, koji je bio iste boje kao mermer, i na njemu ispisao ime egipatskog faraona Ptolomeja II Filadelfa. Time je, u stvari, izveo veštu obmanu. Naime, on je znao da će tanki sloj maltera vremenom otpasti i da će tada čitav svet saznati ime pravog graditelja ovog veličanstvenog svetionika. I nije se prevario!

Aleksandrijski svetionik uništio je zemljotres 1375. g., ali je već do tada bio toliko razrušen da je njegova visina dosezala jedva nekih trideset metara. Uz Faros pominju se u antici još nekih osamnaest svetionika, od koji su najpoznatija tri: jedan u luci grada Ostija na ušću Tibra, drugi kod Korune u Španiji i treći kod Bulonja na Kanalu, koji je podigao rimski imperator Kaligula. Kaligulin svetionik je po visini bio drugi na svetu: uzdizao se nekih 50 metara nad morem. On se održao i najduže od svih svetionika antike, do 1640. ili 1644. g., kada se odjednom srušio, jer mu je slana voda vremenom potpuno nagrizla temelje.

Svetionik kod Korune (2 kilometra od grada) izdizao se nekih 40 metara nad morem. Predanje govori da su ga podigli Kartaginjani, dok ga mitologija pripisuje Zevsovom sinu Heraklu. Ali sudeći po jednom nađenom natpisu, čini se da ga je podigao izvesni Sevije Lupo, po svoj prilici iz rimske provincije Lusitanije (na Pirinejskom poluostrvu). Restaurirao ga je Julije Cezar, a potom imperator Trajan.

Bilo je u antici još zanimljivih svetionika — ponajpre u Dardanelima i Bosforu. Ali s propašću zapadnog dela Rimske imperije propali su gotovo svi. U svakom slučaju usahle su njihove vatre. Jedini koji je sačuvao živu vatru do početka krstaških ratova (krajem XI v.) bio je Aleksandrijski svetionik. Kako se na njemu prvome od drevnih svetionika zapalila vatra, tako se na njemu zadnjem i ugasila. 

10.

Prohujale su decenije, vekovi, pa čak i milenijumi. Šest od sedam drevnih „čuda“ odavno su nestala s lica zemlje. Bila su uništena od strane prirode ili ljudi. Ipak, priče i legende o njihovoj izuzetnoj lepoti i grandioznosti nastavile su na svojevrstan način da žive i dalje — iz generacije u generaciju, s kolena na koleno. Niko ih, doduše, više nije mogao da vidi; postojale su samo  površne, a češće i nikakve, predstave o njihovom izgledu i veličini, ali su ona i dalje izazivala divljenje, ushićenje, pa i strahopoštovanje. Jedino su egipatske piramide odolele zubu vremena i raznim ratnim razaranjima. „Vreme prkosi svemu, a piramide prkose vremenu. “ — kaže jedna arapska izreka iz XIII v. Međutim, sve do početka XIX v. Egipat je za Evropljane bio tajanstvena i očaravajuća zemlja. O toj zemlji se znalo samo po delima antičkih pisaca, takvih kao što su Herodot, Strabon, Plutarh i Diodor, kao i po smušenim obaveštenjima koja su ostavili renesansni pisci. Malobrojni putnici, kada bi se vraćali sa Nila, pričali su čuda o prastarim ruševinama, o hramovima, piramidama i sfingama, koja su tamo videli. A današnja podrobnija znanja o egipatskim piramidama su zasluga, pre svega, engleskog naučnika Vilijema Metjua Flindersa Petrija (William Matthew Flinders Petrie), koji se počev od 1880. g., kroz razdoblje od četrdeset osam godina, bavio uglavnom njihovim istraživanjem. Ispitujući i crtajući rasporede složenih hodnika i grobnih komora i praveći kopije zidnih natpisa, Petri je morao da izbegava brojne i opasne zamke i prepreke, čiji je zadatak bio da nepozvanim uljezima otežaju stizanje do riznice.

A šta je sa ostalih šest „svetskih čuda“? Da li su uopšte postojala, odnosno, da li su sva postojala, ili samo neka? Postoje li ikakvi materijalni dokazi koji potvrđuju njihovo postojanje? 

Krajem XIX i početkom XX prošlog veka, nemački arheolog Robert Koldevej (Robert Johann Koldewey) je, prilikom iskopavanja Vavilona, otkrio terasastu građevinu sa dubokim bunarom — kao u antičkim opisima. Njegovo uverenje da se nalazi pred ostacima legendarnih Semiramidinih „visećih vrtova“ do danas još niko nije ozbiljno osporio. Kasnije su rekonstruisani stubovi-nosači, a delimično i platforme. A ono što najviše inpresionira posetioce jeste njihova veličina, koja uveliko nadmašuje njihovu slavu.

Šezdesetih godina XIX v. engleskom arheologu Vudu (John Turtle Wood) pošlo je za rukom da iskopa neznatne ostatke Artemisiona (Artemidinog hrama), da bi tek u XX v. bili u potpunosti otkriveni njegovi temelji, koji su se ukazali u svoj svojoj lepoti i dostojanstvu. Danas je, međutim, Efes malo mesto u Turskoj, u kome ništa nije ostalo od nekadašnjeg bogatog i moćnog grada, čiji je hram nekada bio ponos antičkog sveta.

Sredinom xIx v. otkriveni su delovi Mauzolejeve grobnice — hrama. Naime, putnici koji su proučavali obale Male Azije zapazili su da su u bedemima budrunske srednjovekovne tvrđave uzidane mermerne ploče sa antičkim reljefima, na kojima su bile prikazane borbe Helena s Amazonkama (ženama-ratnicima). Na veliko zalaganje britanskog poslanika u Turskoj, dobijena je dozvola da se ploče izvade i prenesu u Britanski muzej u Londonu. Ubrzo su u bedemima tvrđave otkriveni još neki umetnički radovi koji su nesumljivo pripadali mauzoleju. 

Od Fidijine hriselefantske statue Zevsa, nažalost, nije ostalo ništa. O njenom izgledu zna se samo na osnovu novca na kojem je s jedne strane prikazana cela figura, a s druge samo Zevsova glava, kao i na osnovu šturih opisa antičkih pisaca.

Nedostatak bilo kakvih autentičnih podataka o izgledu Kolosa sa Rodosa — čak se ne zna ni da li je zaista stajao raširenih nogu ispred ulaza u pristanište — omogućio je kasnijim slikarima da u svojim predstavama puste do kraja mašti na volju. Sve to, ipak, nije sprečilo pojavu ideja i planova da se u interesu turizma Kolos ponovo izgradi.

Međutim, ostaci Aleksandrijskog svetionika postali su, nažalost, nepristupačni za arheologe i istoričare, jer je na tom mestu kasnije podignuta tvrđava, zbog koje je nemoguće doći do ikakvih materijalnih podataka. Stoga se o ovom svetioniku zna samo na osnovu onoga što su ostavili antički autori.

11.

Nakon prvih lista sedam svetskih čuda nastale su u kasnijim vekovima brojne druge. Sa lista su nestajala ona „čuda“ koja su se vremenom pretvorila u prah i pepeo, a ubacivana su novija vrhunska dela. Na primer, jedna lista „svetskih čuda“ grada Rima nastala je 448. g. U njoj se pominju kanalizacije, akvadukti, Koloseum, Odeon, Trajanov forum, Terme i brežuljak Janikul. Otprilike u isto vreme nastala je i lista sedam najznačajnijih crkava Rima, koje je svaki hodočasnik trebalo da poseti.

U doba prvih svetskih putnika, pronalazača i osvajača, vidokrug Evrope se uveliko proširio. Sa svih strana stizale su vesti o zadivljujućim zlatnim palatama, kiklopskim bedemima i gigantskim hramovima dalekih zemalja. Ali tek u HVIII v. sastavljena je prva „sveopšta“ lista sedam svetskih čuda. Ona je obuhvatala: Porcelanski toranj u Nankingu, Kineski zid, Aja Sofiju u Istambulu, Krivi toranj u Pizi, Katakombe u Aleksandriji, Koloseum u Rimu i dolmene iz Stounhendža.

Dok je čovečanstvo shvatilo da na svetu ima više od sedam svetskih čuda, prošao je još čitav niz godina. I danas je moguće ograničiti se na istorijski broj sedam, kao što je to šezdesetih godina dvadesetog veka učinio časopis „Die Welt“ u jednoj anketi. (Pri tome se pojavila sledeća lista sedam svetskih čuda: Aja Sofija, Golden gejt most u San Francisku, Akropolj u Atini, Ajfelova kula u Parizu, Kineski zid, brazilska metropola Brazilija i Tadž Mahal kod Agore.). Ali, zar jedno takvo ograničenje, koje se ne može opravdati, ne daje samo pogrešnu sliku? A pogotovo ako se shvati da „svetska čuda“ nisu samo čudesne tvorevine ljudskih ruku, već da su to i čuda prirode (Vezuv, Nijagarini vodopadi, Veliki kanjon reke Kolorado, Jeloustonski nacionalni park i slično).

Ernest fon Hese-Varteg (Ernst von Hesse-Wartegg), koji je trideset godina života proveo posećujući bezbrojna „čuda“ sveta, opisao je, početkom XX veka, oko sedam stotina čuda umesto klasičnih sedam. I pored toga su mu još mnoga dela promakla, pogotovu ona koja su otkrivena nakon njegove smrti. Prema tome, danas se može govoriti ne samo o sedam nego o sedam stotina sedamdeset i sedam svetskih čuda, pa i više. S druge strane, njihov broj neprestano raste iz godine u godinu.

Ta činjenica nije sprečila izvesnog Bernarda Vebera (Bernard Weber), Kanađanina švajcarskog porekla, da 2007. g. organizuje međunarodno takmičenje za izbor novih sedam svetskih čuda sveta (engl. New Seven Wonders of the World). Na ovom takmičenju mogle su da učestvuju građevine nastale od početka sveta i završene do 2000. g., uz uslov da i danas postoje i da su u očuvanom stanju. Svako ko je želeo, mogao je da glasa putem telefona, imejla ili SMS poruke, ili preko vebsajta organizatora ovog događaja. 

Proglašenje pobednika bilo je 7. jula, 2007. g. u Lisabonu. Na pobedničkoj listi našli su se: Kineski zid, Petra (drevni grad u Jordanu), Hrist Spasitelj (Rio de Žaneiro, Brazil), Maču Pikču (Kusko, Peru), Čičen Ica (Jukatan, Meksiko), Koloseum (Rim, Italija) i Tadž Mahal (Agra, Indija). (Red po kome su pobednici bili objavljivani je, prema rečima organizatorima, bio nasumičan, i nije imao veze sa brojem osvojenih glasova.).

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) se odmah ogradila od ove kampanje. Iznose se brojni nedostaci i slabosti ovog takmičenja: da se radi samo o medijskoj kampanji i u ličnu Veberovu korist; da glasanje nije univerzalno, s obzirom da su onemogućeni milioni onih koji nemaju pristup internetu, ili nemaju telefon, ili nemaju novac da bi platili da glasaju; da je lista kandidata napravljena prema kiterijumima koji nemaju ni obrazovni ni naučni karakter; da je jedini cilj ovog projekta profit (s obzirom da se, na primer, glasanje putem telefona plaćalo), iako je Bernar Veber tvrdio da je sva dobit od ovog projekta (ako je uopšte ima) namenjena restauraciji spomenika; da jedna osoba može da glasa  neograničen broj puta — jedini uslov je bio da svaki put glasa sa druge imejl adrese ili da pošalje SMS sa drugog mobilnog telefona.

Još jedna oštra kritika koju su poznavaoci umetnosti uputili ovom takmičenju je i činjenica da se sedam čuda bira glasanjem, kada je opšte poznato da se umetnička vrednost ne može da meri glasanjem, pogotovo ne glasanjem osoba koje nemaju potrebna znanja iz umetnosti.

Marko Krajšić