1.

Eldorado! Gde se nalazila ta tajanstvena i neuhvatljiva „zlatna zemlja“, koju su španski konkvistadori (osvajači, conquistadores) više od sto godina tražili u najfantastičnijim predelima Južne Amerike? Da li je ikada otkrivena i da li je uopšte postojala?

Legenda o „zlatnoj zemlji“ — Eldoradu raširila se Evropom nekoliko decenija nakon Kolumbovog otkrića Amerike (1492. g.). U potrazi za Eldoradom mnogi konkvistadori ostavili su svoje kosti u mračnim, neprohodnim i negostoljubivim prašumama i malaričnim močvarama „zelenog kontinenta“. A oni malobrojni srećnici, kojima je pošlo za rukom da prežive „zeleni pakao“, pričali su kasnije najbesmislenije bajke o bogatstvu zemalja kroz koje su prolazili; stanovnici tih zemalja bili su tobože toliko bogati da su krovove svojih kuća i hramova pravili od zlatnih ploča. Takvim i sličnim pričama treba zahvaliti što je legenda o Eldoradu postala popularna širom evropskog kontinenta. 

Nastanak legende o Eldoradu se može bolje razumeti ako se imaju u vidu sva krupna događanja u XVI v., koja su izmenila procene o tome šta sve može Novi svet da pruži starom u pogledu materijalnih dobara. Godine 1521. Konkvistador Ernando Kortez (Hernando Cortez) je umarširao u prestonicu Acteka Tenočtitlan (današnji Meksiko Siti) i pronašao više zlata nego što je Evropa mogla da pretpostavi. Zatim je konkvistador Francisko Pizaro (Francisco Pizarro González) osvojio moćnu imperiju Inka (u Peruu), gde se „zlato nalazilo gde god trepneš okom“. A glasine o basnoslovnim bogatstvima u novim i nepoznatim zemljama Južne Amerike samo su još više podstakle pohlepu vladara, avanturista i kriminalaca iz svih krajeva Starog kontinenta. Od tog trenutka glavni cilj osvajača nije više bio pronalaženje puteva do daljih prostranstava kontinenta, već da se prigrabe bogatstva iz Novog sveta. Pošto su pronađene dve države bogate zlatom, poverovalo se da taj kontinent nije siromašan i da ima i drugih bogatih civilizacija.

2.

Najverovatnije je legenda o Eldoradu potekla od krivo shvaćenih i iskrivljenih izveštaja o državi Inka, o kojoj su glasine, kolajući trgovačkim putevima, doprle daleko izvan domašaja granica civilizacije koju su oni izgradili. Te glasine kružile su među primitivnim narodima na rubu tog područja u obliku preuveličanih opisa divota i čuda, mameći španske konkvistadore da se od Paname probijaju ka jugu. 

Kada je Pizaro osvojio državu Inka, i na prevaru zarobio njihovog vladara Atahualpu (Atahualpa, Atahuallpa, Atabalipa ili Atawallpa), ovaj je, u očajnoj žudnji za slobodom, predložio da u ime svog otkupa prekrije zlatom pod ogromne prostorije u kojoj su se nalazili. Predlog je bio toliko fantastičan da je konkvistador zanemeo od čuda. Kako nije odmah odgovorio, vladar Inka je spremno podigao svoju ponudu, obećavši da će u roku od dva meseca napuniti prostoriju zlatom do visine koju Pizaro može da dohvati rukom. Otada su čitave reke Atahualpinih podanika iz cele države danonoćno nagomilavale u tu prostoriju zlatne predmete. Bio je to najveći otkup u istoriji, koji je vladar Inka u potpunosti ispunio, ali je ipak bio pogubljen, jer se Pizaro plašio njegovovog uticaja i moći. Pogubljenje čoveka koji je održao reč u svom delu pogodbe i koji nije ni pomenuo da će se osvetiti, bio je krajnje brutalan i nečastan čin.    

Nakon toga, Pizaro je odlučio da krene na prestonicu države Inka — Kusko. Velelepni Kusko, star preko 300 g., potpuno je opustošen; konkvistadori su opljačkali sve predmete od vrednosti iz hramova, palata i običnih kuća. Čak su odneli i nakit sa svetih mumija ranijih vladara Inka. Uz sve to, izložili su stanovnike grada strahovitim nasiljima i mučenjima. 

Osvajanje Perua je završeno do 1535. g. i to je trebalo da bude kraj jedne duge pustolovine. Ali duh konkvistadora je bio nemiran, a pohlepa za zlatom se nije mogla lako zadovoljiti. Ogromni južnoamerički kontinent je još uvek obećavao sve bogatije države onima koji su bili voljni da ih traže.

3.

Dijego de Almagro (Diego de Almagro), prisni Pizarov prijatelj koji je imao veliku ulogu u osvajanju Perua, napustio je u julu 1535. g. Kusko, krajnje nezadovoljan podelom plena i nadležnosti. On se uputio u istraživanja dalje ka jugu, u nadi da će za sebe otkriti isto tako bogatu državu kao što je bila država Inka. Prešavši preko Altiplana — sumorne, neplodne i vetrovite visoravni današnje Bolivije — i probivši se preko ledenih vrhova i surovih klanaca Anda — koji odvajaju današnji Čile od istočnog dela Južne Amerike — Almagro se najzad zaustavio blizu mesta današnje čileanske prestonice — Santjaga. Preko hiljadu šeststo ljudi, većinom indijanskih nosača, pomrlo je u toku ovog marša, ali državu kakvu je tražio nije našao.

Ipak, pre no što se vratio natrag na sever, Almagro je za svaki slučaj poslao izviđače da ispitaju teritoriju koja leži još južnije, sve u nadi da će mu se sreća ipak osmehnuti. Izviđačka grupa probila se čak do reke Mol — do južne granice nekadašnje imperije Inka, ali zlata nije bilo nigde. Susretali su samo divlje i neprijateljski raspoložene Indijance.

Aprila 1537. Almagro se vratio u Kusko, gde je najpre morao da pomogne Francisku Pizaru da uguši pobunu Inka. Nakon toga, došlo je do borbe za vlast između Almagrovih sledbenika i Pizarovih pristalica, koja je na kraju obojicu uništila. Dijego de Almagro je bio pogubljen u julu 1538. g., a tri godine kasnije, 26. juna 1541., njegovi sledbenici su mučki ubili Franciska Pizara.

4.

Inke nisu koristili zlato kao opšti ekvivalent i sredstvo u razmeni dobara, odnosno kao novac; ono im je služilo za izradu dekorativnih, obrednih i upotrebnih predmeta (posuđa za kralja). Sve zlato u državi pripadalo je vladaru, koji je bio predstavnik boga Sunca na zemlji. Prema dekretu španskog kralja iz 1535. g., svi predmeti od zlata, koje su konkvistadori opljačkali u zemlji Inka, morali su da budu prebačeni u Španiju. Tamo su, krajnje nepromišljeno, u kraljevskim kovnicama zlatni predmeti pretopljeni, zbog čega je ostalo sačuvano veoma malo tih izvanrednih umetničkih dela. Srećom, španski vojnici su ostavili opise nekih detalja, na osnovu kojih se može imati izvesna slika o njihovom izgledu.

Opisujući glavni hram u Kusku, jedan očevidac je zapisao: „Zemlja u vrtu bila je prekrivena sjajnim pločama zlata i zasađena veštačkim zlatnim kukuruzom. Stabljike, plodovi i listovi bili su od čistog zlata. Osim toga, tu se nalazilo desetak lama s mladuncima i pastiri u prirodnoj veličini, sa praćkama i pastirskim štapovima. Sve je to bilo od kovanog zlata.“. A u jednom drugom opisu stoji: „Stvarno je to trebalo videti... vaze, vrčevi, posude raznih oblika kojima su posluživali gospodara Inka. Zatim su tu bile četiri velike lame, deset ili dvanaest likova žena prirodne veličine — sve od čistog zlata, a tako lepo izrađene da su izgledale kao žive.“. U sredini hrama Sunca nalazila se zlatna fontana sa golemim zlatnim diskom na kome je bilo pretstavljeno sunce u obliku ljudskog lica. (Izvesni vojnik, koji je taj disk dobio kao deo plena, prokockao ga je iste noći, pa je postao poznat kao „čovek koji je prokockao sunce“.).

Jedan od verovatno najvrednijih predmeta, koji su domoroci uspeli da sakriju, bio je lanac napravljen od zlatnih karika velikih kao šaka, koji je nošen u procesiji preko trga do hrama Sunca prilikom rođenja novog prestolonaslednika. Taj lanac bio je toliko težak da ga je moralo da nosi desetak ljudi.

5.

Osnova za fantastične priče je postojala. Ali kad su španski konkvistadori pokupili sve zlato Inka nisu shvatili da u rukama imaju stvarnost, te su i dalje tražili iluziju, verujući da se i u drugim delovima Južne Amerike nalaze isto tako bogati izvori dragocenog metala. U ovo su se uklopile i mnogobrojne priče o zlatnim zemljama i gradovima, ponekad potpuno izmišljene, a ponekad iskonstruisane na slaboj realnoj osnovi. Domoroci su sa svoje strane prenosili stare legende, dajući konkvistadorima upravo ono što su ovi želeli da čuju. A Eldorado je uvek bio još malo dalje od mesta do kojeg su konkvistadori prodrli, pa opet još malo dalje — sve dok se ne bi vratili na polaznu tačku. Time su Indijanci u stvari  izbegavali posledice svirepe prakse osvajača da njihova sela spaljuju a pojedince stavljaju na muke, sve dok ne bi dobili „tačna“ obaveštenja. 

U početku je najveće interesovanje izazvala priča o „pozlaćenom Indijancu“, odnosno „pozlaćenom čoveku“, koga su Indijanci zvali „Gvarika“ a Španci „El Indio Dorado“ ili „El Hombre Dorado“. „Pozlaćeni Indijanac“ je navodno bio poglavica još neotkrivenog indijanskog plemena koji je odbijao svaku odeću, te su ga redovno, svakog jutra, zaprašivali od glave do pete slojem najfinije zlatne prašine. Da bi zlatna prašina prionula uz telo, poglavicu bi prethodno premazali specijalnom smolom, a uveče bi sve to sa njega spirali.

Kasnije se pripovedalo da je „pozlaćeni Indijanac“ bio poglavica plemena Muiska Indijanaca, na jezeru Gvatavita u zemlji Popajan (danas deo južne Kolumbije), i da se zlatnim prahom zaprašivao samo u određeno doba godine. To zaprašivanje vršeno je u okviru verskog obreda; zaprašen zlatnim prahom, poglavica bi se splavom otisnuo do sredine jezera gde bi prineo žrtvu, bacajući u dubine jezera predmete od zlata i smaragda. Svrha obreda bila je da se umilostivi duh supruge nekog ranijeg poglavice koja se, optužena za preljubu, bacila u jezero zajedno sa svojim detetom. Ona se preobrazila u neman koja je živela u dubinama jezera. Docnije se opet pričalo da se taj obred priređivao samo povodom ustoličenja novog poglavice. A još kasnije, mesto obreda je premešteno u doline reke Orinoko, a „pozlaćeni Indijanac“ nije više bio poglavica, već žrtveni mladić. Naime, svake godine je poneki mladić iz plemena prinošen na žrtvu bogovima; tom prilikom bi njegovo telo rasporili i posuli zlatnim prahom. Ovaj verski obred nevažnog indijanskog plemena u zabačenom predelu Južne Amerike vremenom je prerastao u moćnu geografsku legendu i uneo poseban izraz u sve civilizovane jezike. Pored toga, pokrenuo je čitav niz drugih mitova i legendi od kojih neke žive i danas.

6.

Kada su konkvistadori 1536. g. stigli u zemlju Popajan, ostali su razočarani. Priče o „pozlaćenom Indijancu“ nisu bile bez osnove, ali je sve to pripadalo prošlosti. Naime, pripadnici jačeg plemena Čipča podjarmili su u međuvremenu slabije pleme Muiska, svrgnuli lokalnog poglavicu i ukinuli ceremoniju na jezeru Gvatavita. Ovo se dogodilo nekih četrdeset godina pre dolaska Španaca, ali priča o „pozlaćenom Indijancu“ nije zbog toga prestala kružiti i širiti se dalje u raznim verzijama i varijantama.

Godine 1536. mladi konkvistador Gonsalo Himenes de Kvesada (Gonzalo Jiménez de Quesada) stao je na čelo ekspedicije od skoro devet stotina ljudi s namerom da pronađe Eldorado. On je, privučen pričama o zlatu pohranjenom u dubine jezera Gvatavita, krenuo da ispita neprohodnu unutrašnjost Kolumbije. Njegova vojska izgledala je sjajno: komandant je bio obučen u crni somot protkan srebrom, a na glavi je nosio šlem od bajcovanog čelika; njegovi oficiri paradirali su u raskošnim odelima od svile i širokim šeširima okićenim velelepnim perjanicama; stasiti i krupni vojnici imali su na sebi oklope od kaljenog gvožđa. 

Marš preko močvara i prašume priobalnog pojasa Južne Amerike, a potom preko prevoja „do neba“ visokih Anda, bio je pravi pakao. Najzad je stigao do Magdalene, glavne reke Kolumbije. Njegova sjajna vojska se zbog umrlih, bolesnih, čestih sukoba sa Indijancima i onih koji su dezertirali istopila na polovinu. Od šarenih odela komandanta, njegovih oficira i vojnika ostale su samo rite.

Probijajući se još dalje, Kvesada je naišao na nagoveštaje neke više civilizacije. Približavao se plemenu Čipča Indijanaca koji su imali veoma naprednu civilizaciju. Sudar je bio kratak, ali silovit. Razjedinjeni i podeljeni, osim toga i daleko lošije naoružani, Čipča Indijanci su lako pali pred Kvesadinom vojskom, a dragocena kolumbijska visija, bogata mineralima i smaragdima, pripojena je španskoj imperiji u Novom svetu. Konkvistadori su se dve godine vukli po toj zemlji, pljačkajući zlato, smaragde i sve drugo što bi im došlo do ruku. A kad bi ponestalo zlata i smaragda, stavljali su na najstrašnije muke indijanske poglavice i istaknutije članove plemena. Po Kvesadinom saopštenju, konkvistadori su na kraju skupili toliko zlata da su njime mogli do vrha da napune veliku prostoriju, a osim toga su prigrabili preko hiljadu smaragda velike vrednosti. U toku tih pljačkaških pohoda, Kvesada je 6. avgusta 1538. g. osnovao naselje koje je vremenom preraslo u današnju prestonicu Kolumbije — Bogotu.

7.

U februaru 1539. g., legenda o Eldoradu namamila je u zemlju Popajan konkvistadora Sebastijana de Belalkazara (Sebastián de Belalcázar). Ovaj prekaljeni avanturista, tumarajući po Srednjoj i Južnoj Americi, osnovao je 1534. g. gradove Leon i Kito. Kad je od nekog zarobljenog Indijanca čuo priču o „pozlaćenom čoveku“, odmah je krenuo na put, na čelu odreda sastavljenog na brzinu.

Njegov dolazak nije se, međutim, svideo Himenesu de Kvesadi i njegovim vojnicima, a kako Belalkazar nije bio voljan da odstupi, sukob je bio neizbežan. A tada se, na iznenađenje suprotstavljenih konkvistadora i prisutnih Indijanaca, iz prašume pomolila i treća vojska, koju je predvodio izvesni Nemac iz Ulma — Nikolaus Federman (Nikolaus Federmann). Privučen pričama o zlatu Čipča Indijanaca, on se sa četiri stotine španskih probisveta tri godine probijao kroz prašume i močvare, neprestano se boreći sa ratobornim Indijancima. Borbe i bolesti su do te mere uništile njegov odred, da je, kad se pojavio na obali jezera Gvatavita, u njemu bilo samo oko stotinu do krajnosti iscrpljenih očajnika.

Tri komandanta su nakon veoma napetih pregovora odlučila da odustanu od borbe, a da spor prepusti na rešenje španskom kralju. Međutim, sva trojica su umrli u Španiji, ne dočekavši kraljevu odluku.

Primirje sklopljeno među razbojnicima nije ništa koristilo Čipčama. Surovim postupcima oni su ubrzo potpuno uništeni. Konkvistadori su im oduzeli sav nakit i ne mareći za njegovu umetničku vrednost pretapali ga u zlatne poluge.

Ostalo je ipak blago na dnu jezera.

8.

Legenda o Eldoradu je u početku uglavnom bila vezana za indijansko pleme Muiska ili Čipča. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su izvori zlata na njihovoj teritoriji veoma ograničeni. Čipča Indijanci uopšte nisu imali rudnik zlata, već su do njega dolazili razmenom sa susedima za krompir, kukuruz, pasulj, a pre svega za smaragde, kojih je bilo veoma mnogo u planinama. Smaragdi Čipča Indijanaca su putem razmene stizali do Paname, i dalje — do Meksika, gde je Kortez, između ostalog, dobio primerak veličine pačijeg jajeta. Doduše bilo je tačno da su oni ponekad bacali u jezero zlatne predmete, ali u takve dubine, da su konkvistadori s teškom mukom uspevali da izvuku tek ponešto. Takav ishod bio je mršava potvrda legende o Eldoradu.

Međutim, već od sredine XVI v. pojedini konkvistadori, kada govore o Eldoradu, ne misle pri tom samo na „pozlaćenog Indijanca“; izraz Eldorado sve češće označava ili zemlju koja obiluje žutim metalom, ili jezero u čijim dubinama su pohranjene ogromne količine zlata i dragulja, ili štaviše, breg dragocenog metala. Konkvistador Gonzalo Pizaro (Gonzalo Pizarro y Alonso) u svom spisu iz 1542. g., pominje „jezero Eldorado“, a pojedini hroničari toga doba govore o oblasti Eldorado i o istoimenoj dolini koja je obilovala zlatom i draguljima. 

No, kako je u Novom svetu bilo još mnogo ogromnih i neistraženih prostranstava, vesti o „zlatnoj zemlji“ stizale su iz svih krajeva Južne Amerike. I dalje su organizovane ekspedicije u nadi da će otkriti taj misteriozni Eldorado i njegovo skriveno zlato. Sebastijan Kabot (Sebastiano Caboto, Sebastián Caboto, Gaboto ili Cabot) je tražio Eldorado u Paragvaju. On je čuo da na području istočno od Altiplana žive Indijanci koji „nose srebrne krune na glavi, a zlatne ploče im vise sa vratova, ušiju i oko pojaseva“. Uveren da je reč o Eldordu, Kabot je zaplovio uz reku Paranu, zatim uz reku Paragvaj, sve do mesta gde se ova druga spaja s rekom Pilkomajo — ali Eldorado je i dalje ostao neuhvatljiv.

Iako Kabotova ekspedicija nije uspela, priče da se Eldorado nalazi negde oko reke Paragvaj, ili negde dalje, mamile su Špance magičnom moću. Godine 1553. izvesni Ernando de Ribera (Hernando de Ribera) zaplovio je uz reku Paragvaj. Vratio se samo s gomilom fantastičnih priča o velikom i moćnom narodu na severozapadu, o plemenu ratobornih žena — Amazonki, o rasi belih Indijanaca i o zemlji zlata i dragulja — Eldoradu. Zanimljivo je da su oni Španci koji su već bili naselili Altiplano čuli te iste priče — ali su sa svoje strane mislili da se Eldorado nalazi negde na jugu.

9.

Tragajući za blagom kojeg se do tada niko nije dočepao, Gonzalo Pizaro i Francisko de Oreljano (Francisco de Orellana) su novembra 1541. g. dospeli do obala reke Kokoa koja se uliva u reku Napo, a ona je jedna od pritoka reke Amazon (tada zvane Maranjon — a i danas se tako zove u donjem toku). Pošto im je hrana bila na izmaku, Pizaro je naredio da se sagradi splav, kojim je Oreljano otplovio napred nizvodno da potraži hranu. 

Oreljanov splav, nošen jakom strujom, brzo je napredovao. Konačno, pošto je prešao oko 800 km za osam dana, Oreljano je naišao na neko malo selo u kojem je mogao da se snabde namirnicama. Ali tada je iskrsao novi problem — kako da se hrana odnese natrag Pizaru? Struja je bila tako jaka da je plovidba uzvodno bila nemoguća. Uveren da se Eldorado nalazi negde duž reke Maranjon (Amazon), Oreljano prepušta Pizara i njegove vojnike sudbini i nastavlja niz „Veliku reku“, sve do njenog ušća u more. Na žalost, nije naišao na nikakav „zlatni grad“, ali je zato postao prvi belac koji je ispitao ceo tok najduže reke u Južnoj Americi. Zabeleške o ovom putovanju ostavio je dominikamski fratar Gaspar de Karvahal (Gaspar de Carvajal), koji u svom dnevniku pominje i pleme ratobornih žena, što je dalo povoda da reku Maranjon nazovu Amazonom — prema Amazonkama, ženama ratnicima iz helenske (grčke) mitologije. (Ipak, verovatnije je da je reka dobila ime po plimskim talasima koji su česti u njenom donjem toku, a koje Indijanci Tuniguarani nazivaju „amazunu“ — „buka vodenih oblaka“.)

Pizaro i njegovi ljudi, očajni od gladi i iscrpljenosti, bili su primorani da se vrate preko istog teškog terena kojim su i došli. Konačno su samo nemoćni ostaci nekada pouzdane ekspedicije uspeli da dopru do grada Kvitoa. Izvesni španski izveštač tada je zabeležio: „Hodali su skoro nagi jer im je sva odeća istrulila od stalnih kiša... Mačevi im nisu imali korice i rđa ih je nagrizla. Išli su pešice, a ruke i noge bile su im pune ožiljaka od rana zadobijenih od trnja i žbunja. Bili su tako bledi i izobličeni da ih je bilo teško prepoznati.“.

10.

Druga ekspedicija, koja je krenula iz Perua u potrazi za Eldoradom pod komandom Pedra de Ursua (Pedro de Ursúa), a nameravala se spustiti nez reku Maranjon (Amazon), imala je dramatičan razvoj i tragičan kraj. Ursua je sa sobom poveo i svoju verenicu, lepu donu Ines (Inés de Atienza), s kojom se nameravao kasnije oženiti. Dok se ekspedicija polako kretala kroz divlje i puste predele, među njegovim divljim i surovim vojnicima dolazilo je do čestih sukoba. Koristeći se postojećim sukobima i netrpeljivostima, oficir Fernando de Guzman (Fernando de Guzmán) organizovao je zaveru, ubio vođu ekspedicije i prisvojio njegovu lepu donu. Nakon toga je pripremio dokument u kojem je objasnio opravdanost Ursuinog pogubljena, zahtevajući od svih zaverenika da ga potpišu. Međutim, jedan od njih, Lope de Akvire (Lope de Aguirre), ismejao je dokument, jer je bio uveren da će ih ova pobuna stajati glave. Stoga je nagovorio Guzmana da se vrate u Peru, podignu pobunu protiv kralja i zavladaju zemljom. Guzmanu se ova ideja dopala i odmah se proglasio peruanskim princom, zahtevajući od svih da ga oslovljavaju sa „Njegovo veličanstvo“.

Neko vreme su pobunjenici bili oduševljeni ovom idejom, u dokolici su međusobno delili zemlju i blago i svađali se oko toga kome će pripasti koja žena. Ali Guzman se ubrzo otreznio i odlučio da se vrati u Peru i opravda svoje postupke. Akvireu se to nije dopalo, te je organizovao pobunu u kojoj su na zverski način ubijeni „princ kratke vladavine“ — Fernando Guzman i dona Ines. Potom se Akvire proglasio neprikosnovenim gospodarem Maranjona (Amazona).

Akvire je nastavio potragu za Eldoradom, najpre plovići Amazonom, zatim uzvodno pritokom Rio Negro, koja ga je dovela do reke Orinoko, a odatle je dospeo do Karipskog mora. Iza sebe je ostavio pustoš i smrt u svakom domorodačkom selu na koje je usput naišao.

Kako nije otkrio Eldordo, a ni zlato, Akvire je zauzeo ostrvo Margaritu, zapadno od Trinidada, a nedužne stanovnike je većinom opljačkao i pobio. Potom se proglasio „Glavnim karipskim gusarom“, bezobzirno i surovo pljačkajući obližnja naselja i obale Venecuele. U gradu Burburata napisao je neobično pismo španskom kralju Filipu (Philippe), u kojem između ostalog kaže: „Mi sada u ovoj zemlji znamo da si okrutan i da si prekršio reč i veru... Sigurno je da malo kraljeva odlazi u pakao, ali samo zbog toga što ih ima malo. Ali kada bi ih bilo mnogo, ni tada ni jedan ne bi otišao u raj, jer ja verujem da si ti gori od Lucifera i da si žedan i gladan ljudske krvi. Osim toga, malo te cenim, zapravo te prezirem, a na tvoju vladu gledam kao na mehur od sapunice... Zbog tvoje nezahvalnosti ostajem pobunjenik protiv tebe do smrti.“. Kad se u jednom napadu na Venecuelu sukobio sa španskom vojskom, Akvire je uhvaćen i pogubljen. Toliko je bio omrznut da su mu odsekli glavu i nosili je kroz grad na veliko oduševljenje stanovnika. Tako se završila verovatno najneuspešnija ekspedicija koja je tragala Eldoradom.

11.

Dok je Francisko Oreljano bio uveren da se Eldorado nalazi negde duž reke Amazon, Antonio de Berio (Antonio de Berrio), kasniji guverner Trinidada, je verovao da će „obećanu zemlju“ pronaći u dolinama reke Orinoko. On je takođe (sasvim pogrešno) verovao da je teritorija između reka Orinoko i Amazona prapostojbina Inka, i da su oni odatle naselili Peru.

Berio je 1584. g. organizovao veliku ekspediciju u potrazi za Eldoradom. Dvaput je bezuspešno plovio Orinokom i jedino što je uspeo bilo je da sazna novu verziju o Eldoradu: da postoji jezero Parime, jugozapadno od reke Orinoko, a na obalama tog jezera „zlatni grad“ Manoa ili Omoa. Tako je nastala nova magična reč: Manoa — Eldorado. (Jezero Parime, doduše nikada nije pronađeno, ali je upisivano u geografske karte toga vremena, na granici Venecuele i Gvajane.). 

Teritoriju oko reke Orinoko naseljavala su veoma primitivna indijanska plemena, čija je tehnologija bila relativno jednostavna, pa nije nikakvo iznenađenje što je Berio tamo našao samo neznatne količine žutog metala. Ipak, to ga nije obeshrabrilo, jer je bio ubeđen da su Indijanci bili upozoreni i da su sakrili zlato pre nego što je on stigao do njih. Iz tih razloga Berio šalje u Španiju svoga oficira Dominga de Veru (Domingo de Vera) da vest o „zlatnom gradu“ prenese španskom kralju i da traži novčanu pomoć za novu ekspediciju. Tako se vest o novom Eldoradu raširila Evropom brzinom munje. Širenju ove fantastične priče o novom Eldoradu u mnogome je pridoneo i španski avanturista Huan Martinez (Juan Martínez). On je pričao da su ga pri plovidbi rekom Orinoko zarobili Indijanci i odveli u grad Manoa. Bio je prvi belac u tom „zlatnom gradu“ i proveo je tamo oko sedam meseci. On opisuje čudesa tog grada, a među njima i „ulicu gde je danju i noću radilo tri hiljade zlatara“.

Dobivši pomoć od španskog kralja, Domingo de Vera je 1595. g. zaplovio iz Španije sa nekoliko brodova. Najpre se zaustavio na Trinidadu, a zatim je krenuo prema Berijevim instrukcijama u unutrašnjost Venecuele. Nažalost, ekspedicija je tragično završila, a samo mali broj ih je preživelo.  

12.

Za Eldoradom nisu tragali samo Španci. Jedan od najvećih i poslednjih tragača bio je ser Volter Roli (Walter Raleigh), pionir engleskog kolonizovanja Virdžinije. Krijući svoje prave namere, Roli je 1595. g. kružio Karipskim morem „dajući drugima na znanje da se nalazi na putu za koloniju Virdžiniju, ali je u stvari čekao priliku da prodre na južni kontinent i otkrije carstvo Eldorado“. On je prepadom zauzao Trinidad, zarobio guvernera Beriu i od njega saznao niz pojedinosti o „zlatnoj zemlji“. 

Praćen svojim prijateljem sa Oksforda Lorensom Kimisom (Lawrence Keymis), Roli je zaplovio uzvodno uz reku Orinoko sve do ušća reke Karoni, a zatim uzvodno i ovom rekom na čijem se toku negde, kako je čvrsto verovao, nalazila legendarna zemlja. „Indijanci su ga hrabrili, govoreći da reka Karoni ističe iz velikog jezera na kojem žive tri velika plemena — iza jezera Parime.“. Iako je zašao duboko u unutrašnjost južnoameričkog kontinenta, Roli nije našao ništa što bi potvrdilo verovanje u postojanje zemlje Eldorado, ali je prikupio nove priče o zemlji bogatoj zlatom. Vrativši se u Englesku, Roli je 1596. g. objavio knjigu, koja je odmah postala popularna u Engleskoj i Evropi, pod nazivom „Pronalazak velikog, bogatog i divnog carstva Gvajane, uz prikaz velikog i pozlaćenog grada Manoe (kojeg španci nazivaju Eldoradom)“. 

Prema Roliju „carstvo Gvajana se nalazi istočno od Perua, prema moru u visini ekvatora, ali ima više zlata nego u Peruu i više gradova nego što ih je Peru imao na vrhuncu moći...“. On dalje kaže da su ga Španci, koji su videli glavni grad Gvajane Manou (kojeg još zovu Eldoradom), uveravali da po bogatstvu nadmašuje sve što u svetu postoji. „On (Manoa) se nalazi na obali slanog jezera, dugog dvesta lija, sličnog Kaspijskom jezeru.“. U Rolijevoj knjizi, posipanje zlatnim prahom nije bila privilegija samo poglavice, već su to činili i svi ostali članovi indijanskog plemena. Roli je čak tvrdio da mu je pokazan i tačan položaj rudnika zlata u tom kraljevstvu.

Rolijeva knjiga izazvala je veliko interesovanje Evrope i postigla je veći uspeh od njegovog putovanja. Godine 1596. pojavila su se tri izdanja, 1599. prevedena je na latinski, a 1602. štampana su tri izdanja na Nemačkom i dva na Holandskom. Eldorado — Manoa postaje sastavni deo evropskih geografskih karata kao zemlja smeštena uz veliko jezero Parime. Na karti flamanskog gravera Teodora de Briža (Theodorus de Bry) iz toga doba naslikani su ljudi bez glava iz plemena Evaipanomas, zatim grupe Amazonki i izvesna neobična životinja — sve prema opisu iz Rolijeve knjige. Na obali jezera Parime je upisano „Manoa ili Dorado... najveći grad na svetu“. Krajem HVII v. ime Manoa nestaje sa geografskih karata, ali se ime jezera Parime zadržalo sve do kraja HVIII v.

13.

Godine 1603., nekoliko meseci nakon što je Džejms I (James I) postao kralj Engleske, posumljalo se da Roli priprema izdaju, pa je optužen i zatočen u zloglasnoj londonskoj tamnici Taueru. Tamo je ostao dugih dvanaest godina. Ali Rolijevi snovi o Eldoradu nisu tamnovali s njim. Svake godine je preko trgovačkih brodova slao pozdrave Indijancima u Gvajani, s obećanjima da će se vratiti i osloboditi ih Španaca. Konačno je pušten uz obećanje kralja Džejmsa I da će biti pomilovan ako pronađe zlatne rudnike Eldorada i pripoji ih engleskoj kruni. Kralju Džejmsu I trebao je novac, ali se nije hteo zameriti Špancima, pa je Roli morao obećati „da će doći do rudnika zlata a da pri tom neće stupiti nogom na tlo koje Španci smatraju svojim“. Iste godine, Roli je krenuo na put, ali ga je sreća potpuno napustila. „Najpre mu je oluja uništila flotu, nastradalo je dosta mornara, a neki su dezertirali. Osim toga, Roli je oboleo od tropse groznice.“. Kada je došao do Orinoka, bio je toliko slab da nije mogao da nastavi put, te je morao da ostane na Trinidadu. Njegov kapetan Lorens Kimis nastavio je s manjim snagama dalje, uzvodno uz Orinoko. Tom prilikom je napravio fatalnu grešku i bez potrebe napao špansku naseobinu Sao Tome, koju je najpre zauzeo, ali se kasnije pred jačim španskim snagama morao povući. Time su uništeni i poslednji izgledi da ekspedicija uspe. Očajan i tužan zbog pretrpljenog kraha, do kojeg je u velikoj meri došlo zbog njegove nepromišljenosti, Kimis se obesio u svojoj kabini.

Roli je znao da je izgubljen i da povratak u domovinu znači samo nove optužbe. Tako je i bilo; po povratku u Englesku izveden je pred sud na osnovu starih i novih optužbi, koje je dodao španski ambasador na engleskom dvoru. Zbog održavanja dobrih odnosa sa Španijom, Džejmsu I je bila potrebna Rolijeva smrt i Roli je pogubljen 1618. g.

14.

Nakon neuspeha ser Voltera Rolija, nada da će Eldorado ikada biti otkriven gotovo da je potpuno splasnula. Ali legenda o Eldoradu ostala je da živi kao uspomena na san koji nikada nije ostvaren. Slavni nemački geograf i putopisac, Aleksander fon Humbolt (Friedrich Wilhelm Heinrich Alexander von Humboldt) je 1802. g. posetio predele oko reke Amazon i utvrdio da je legenda o „zlatnoj zemlji“ ili „zlatnim gradovima“ bez osnove. Istražio je i područje reke Orinoko i utvrdio da jezero Parime ne postoji, kao ni grad Manoa. Na kraju je zaključio da je Eldorado „varka koja pred Špancima stalno izmiče, a večito ih mami k sebi“.

Ipak, to ipak nije sprečilo pojedince da i dalje tragaju za Eldoradom. Posebnu pažnju oduvek je privlačilo jezero Gvatavita, na kojem je vršen verski obred plemena Muiska. Činjenica da je jezero postojalo i da je postojao običaj bacanja u dubine jezera predmeta od zlata i dragulja, navela je veći broj imućnijih ljudi da ulože novac u isušivanje jezera. Govorilo se da u mulju na dnu jezera leže predmeti fantastične vrednost. Još je 1580. g. trgovac iz Lime Antonio Sepulveda (Antonio Sepulveda) pokušao da se domogne blaga Gvatavite. Sakupivši nekoliko stotina Indijanaca naredio im je da u stenovitoj obali prokopaju kanal za odvod vode iz jezera. I zaista, ubrzo su se u gustom mulju pojavili rasuti zlatni predmeti i smaragdi. Ali kako je dno jezera imalo oblik levka, trebalo je nivo vode daleko više sniziti da bi se doprlo do sredine, gde se sigurno nalazio glavni deo blaga. A Sepulveda je ostao bez sredstava. Nađeno blago konfiskovali su mu kraljevski komornici, tako da je ostatak života proveo u krajnjoj bedi.

Iz kolumbijskih arhivskih dokumenata proizlazi da je u HVII i HVIII v. bilo još desetak pokušaja da se iz jezera izvadi blago. Ipak, pri ondašnjem stanju tehnike svi ti pokušaji su završili neuspehom.

Godine 1912. osnovano je u Engleskoj akcionarsko društvo za eksploataciju jezera Gvatavite. Njihov cilj je bio da potpuno isuše jezero pomoću ispusnih kanala i ogromne parne pumpe. Međutim, i ovaj pokušaj se pokazao kao varljivo svetlo mnogih vatrenih nada. Pod dejstvom žarkog sunca mulj se munjevito brzo sušio i postajao tvrd kao beton, pred kojim se sva njihova tehnika pokazala bespomoćnom. „Našli su ne baš mnogo zlatnih predmeta, a njihov plen pripadao je više arheologiji nego zakopanom blagu. Ukupna vrednost pronađenog jedva je pokrila troškove ekspedicije.“.

Jezero Gvatavita sačuvalo je svoje blago. Stotine hiljada, a možda i milioni zlatnih predmeta od ogromne istorijske i umetničke vrednosti i dalje počivaju u njegovim vodama. A možda je i to samo još jedan bledi odsjaj velike legende!

15.

Može se slobodno reći da je legenda o „zlatnoj zemlji“ — Eldoradu uveliko doprinela propasti južnoameričkih Indijanaca. A kako je sve počelo otkrićem Amerike, Kolumbovo ime je među potomcima Indijanaca postalo sinonim za surova osvajanja, ropstvo i nestanak cele jedne civilizacije.

Eho legende o Eldoradu odzvanja i danas u imenima mnogih gradova, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama. U Kanzasu i Arkanzasu, dva grada nose baš takav naziv — Eldorado. U Ilinoisu postoji Eldorado, grad poznat po ručnoj izradi stakla za naočare. U Misuriju se nalazi Eldorado Springs, poznat po mineralnim izvorima. Dodajmo još i grad po imenu Eldora, koji s punim pravom nosi to ime kao centar „zlatne groznice“ koja je 1851. g. zahvatila Ajovu.

Najzad, iako „zlatna groznica“, koju je legenda o Eldoradu izazvala, nije dovela do otkrića „obećane zemlje“, ona je u mnogome doprinela da se severni delovi južnoameričkog kontinenta bar delimično istraže. A ponekad, i u današnje vreme, se pojavi u novinama vest da je negde u nepristupačnum kutku Južne Amerike napokon otkriven fabulozni Eldorado. Takve vesti vezane su najčešće za otkriće potpuno nepoznatog indijanskog plemena koje, navodno, u podzemnim hodnicima ili nekim drugim skrivenim mestima čuva gomile predmeta od čistog zlata. Međutim, ubrzo se pokazivalo da su to bile ili preuranjene ili lažne informacije.

Marko Krajšić